edvard-snouden

EDVARD SNOUDEN – IZDAJNIK ILI JUNAK?

Opasno je biti slobodan. Izaberite šta ćete sa strahom.

* * *

Mnogi predstavnici vlasti SAD već su ga proglasili izdajnikom, tražeći od predsednika Obame prisilnu ekstradiciju iz Hong Konga. Neki drugi američki državnici, naprotiv, naglas se pitaju nije li Veliki brat otišao predaleko u strahu za "nacionalnu bezbednost".

Šta je učinio ovaj "izdajnik"? I koga je to izdao?

"Ne želim da živim u svetu u kom se snima sve što radim ili govorim. Ne pristajem da to podnosim i da tako živim."

A vi?

On, dvadesetdevetogodišnji Edvard Snouden (Edward Snowden), radio je nekoliko godina kao infrastrukturni analitičar za firmu "Booz Allen Hamilton" na Havajima, a zatim i kao stariji savetnik za CIA. Rajski posao na rajskom ostrvu, za moćnu obaveštajnu službu najmoćnije države na svetu. Međutim, ovaj službenik postepeno otkriva razmere nadziranja privatne komunikacije, tj. telefonskih razgovora i elektronske pošte pojedinaca, kao i društvenih mreža u SAD, ali i u drugim zemljama od strane američkih tajnih službi, a sve u okviru "bezbednosnog" programa zvanog PRISM. Saznao, shvatio i užasnuo se. Savest mu nije dala mira. I onda je progovorio.

Ono što zapanjuje jeste da je Edvard otkrio novinarima ne samo krajnje poverljive podatke o razmerama državne kontrole privatnog života pojedinaca, već se usudio i da svetskoj javnosti otkrije sopstveni identitet! Jednostavno, smireno, bez euforije.

Na primedbu novinara da ga američka javnost može proglasiti izdajnikom koji radi na štetu vlasti i naroda – što se potom i desilo – Snouden, koji se odrekao američkog rajskog matriksa u ime slobode informacija i slobode privatnosti pojedinca, ovako odgovara u intervjuu 6.6.2013. godine: "Ja želim da obavestim javnost šta se radi, i da joj kažem: 'Ovo je istina, a vi odlučite šta ćete preduzeti.'"

Na pitanje novinara da li je razmišljao o posledicama svog čina, on kaže: "Da, znam da bi me CIA mogla progoniti, ili njihovi partneri, jer oni sarađuju s mnogim nacijama. Preko puta ovog hotela je sedište CIA u Hong Kongu. Sigurno će sledeće sedmice biti jako zauzeti. [Diskretno se smeška.] To je strah s kojim ću živeti do kraja života. Ne možete istupiti protiv najjače obaveštajne agencije na svetu i biti sasvim bezbedni. Oni su tako moćan suparnik i niko ne može da im se uspešno suprotstavi. Ako hoće da vas se dočepaju, to će i učiniti. Ipak, čovek mora da se odluči šta mu je važno; ako prihvatite život bez slobode, ali s udobnošću, to jeste u ljudskoj prirodi: možete svaki dan da idete na posao, dobijate debelu kovertu za relativno malo posla koji odrađujete na štetu ljudi, i da svake večeri posle svoje omiljene emisije idete da spavate.

edvard-snouden-4Međutim, kad uvidite da ste vi doprineli takvom svetu, i da će iz generacije u generaciju biti sve gore, da ste vi učestvovali u jačanju takve represije, onda shvatate da ste spremni za svaki rizik ukoliko možete da pomognete ljudima da shvate šta se dešava. Jer, čak i ako ne radite ništa loše, kontrolišu vas, a snimci se gomilaju iz godine u godinu. Dovoljno je da neko posumnja u vas, i da onda pregledaju sve što ste govorili godinama unazad, da slede sve vaše prijatelje, i sumnjiče nevine ljude."

"Kad živite u raju kao što su Havaji, i radite posao kao što je bio moj, treba se upitati zašto biste napustili takav posao i sve te privilegije. Moj najveći strah tiče se sudbine Amerike, a to je da se posle ovog otkrića ništa neće promeniti, da će ljudi ovo videti i saznati, ali da će vlada još više kontrolisati američko i globalno društvo jer ljudi neće smeti da ustanu i da se bore kako bi naterali vlast da zastupa narodni interes. Onda će se, u narednim godinama, prilike samo pogoršavati. Zbog toga će nove vođe moći da promene zakone, govoreći da zbog opasnosti, krize i nekih pretnji moraju da imaju veću moć i kontrolu, i tako će nastupiti tiranija."

Dok se crni oblaci gomilaju nad Snoudenovom glavom, a sve obaveštajne mreže čekaju na instrukcije Vašingtona, naše misli idu u dva pravca. S jedne strane, ne ignorišemo narastajuću sličnost političke stvarnosti našeg sveta sa Zamjatinovim, Hakslijevim i Orvelovim distopijskim predviđanjima. Ko među nama želi da ubedi sebe kako je istorija, posebno novija, samo proizvod slučajnosti, od volje mu, lepo je biti optimista. Ko, međutim, u ljudskoj istoriji prepoznaje ostvarenje planova, tendencija i pravila, srećno mu bilo, jer bolna su saznanja koja ga čekaju. Neznanje mnogima prija, dok istina oslobađa, iako često boli.

Međutim, nešto drugo čini nam se daleko značajnijim u priči o Edvardu Snoudenu, a to nije Amerika, ni Novi svetski poredak, nego on – Edvard Snouden. Pojedinac Edvard Snouden.

edvard-snouden-3Zašto i kako se suprotstavlja jačima od sebe? Zašto i kako se neko usuđuje da ide protiv većine ili protiv svih? Šta je to što je vredno svake žrtve? Zašto neki ne mogu da hladnokrvno i zadovoljno nastave život u blagostanju, svesni da neko pored njih pati ili čini zlo drugima, već se, umesto toga, izlažu gubicima, bedi, pa čak i smrti u nastojanju da zaustave zlo? Zašto se neki ljudi više od svega boje da se ne ogreše o pravdu i istinu? Da li je to zato što imaju preosetljivu savest? Zato što su sanjari? Nezreli? Naše pokolenje gotovo da je zaboravilo odgovore na ova pitanja. Ono tone u svakodnevnu rutinu, zaborav, trenutno zadovoljstvo, senzualnost, plitkost, ravnodušnost.

U ovom vremenu relativizma i revizionizma, spinovanja i dezinformacija, čak i najiskrenije pobude i dela pojedinaca moguće je ocrniti i osporiti. U novije doba, pokazalo se da je čoveka lakše uništiti ako ga osramotite nego ako ga ubijete. Patnja i smrt od čoveka stvaraju heroja, a onda ga je nemoguće ubiti, dok nedoslednost i nemoral uništavaju njegovo dostojanstvo i poverenje drugih. Zato je politički revizionizam danas toliko na delu – da prekrajanjem istorije opere krvav obraz raznih moćnika i institucija.

Da li verujete da je Edvard Snouden mogao da ima ispravne pobude iznoseći javnosti dokaze da je Veliki brat zaista posmatra? Da li verujete u čistotu namera čoveka koji se odrekao ugodnog i mirnog života i glavu stavio na panj u interesu dobra drugih?

Da li je Edvard zbog svoje osetljive savesti ugrozio bezbednost svog naroda i svoje otadžbine, sklonivši se u Hong Kong, predvorje Kine? Da li je on izdao svoj narod? Ili državu? Ili njenu vlast?

U Orvelovoj Životinjskoj farmi, "Veliki vođa" životinjske oslobodilačke revolucije – prasac po imenu Napoleon – ukinuo je ravnopravnost životinja na Farmi i postao "jednakiji od ostalih". Pri tom on neprestano pojačava represiju nad ostalim životinjama, a njihovo povremeno nezadovoljstvo smiruje preteći im povratkom Snoubola (tj. "Grudve"), vepra-rivala kog je oterao u emigraciju. Svoja zlodela on proglašava merama zaštite zajednice od povratka „goreg" od sebe – Snoubola. "Ako ne pristanete na moju vlast, doći će vam Snoubol. Moje zlo vas štiti od goreg zla." Tako i današnji prasci često plaše javnost – konkurentnim prascima navodno gorim od sebe. Bolja je – kažu oni – naša loša vlast nego vlast nekog goreg, bolji smo vam mi nego drugi.

Edvard Snouden podseća pomalo na lik Tomasa Andersona, budućeg Nea, u filmu Matriks. Anderson radi kao državni službenik u besprekorno sklopljenom svetu "Matriksa", u kom oseća da nešto nije u redu. Dok beži iz "Matriksa", postaje progonjena zver, ali ipak odlučuje da se neće vratiti u ugodnu iluziju srećnog života u dobro uređenom virtuelnom društvu, već se suočava sa stravičnom istinom – da su dobrotvori zapravo zlotvori.

Davno je rečeno da je za pobedu zla u svetu dovoljno da dobri ljudi ne čine ništa, ili da, kao slepo poslušni i lojalni građani, osuđuju one koji se odvaže na građansku neposlušnost, čiju istinoljubivost proglašavaju zločinom protiv Boga i naroda.

Mnogo je puta u istoriji ljudskog roda zlo vladalo neprikosnoveno i dugo, dok je većina ćutala. Tokom Drugog svetskog rata, većina deklarisanih hrišćana u Nemačkoj podržavali su ili ćutanjem odobravali Hitlerovu nacionalističku histeriju. Upravo su ti disciplinovani i slepo poslušni "patrioti" potkazivali one koji su im ličili na sumnjiva lica i državne neprijatelje. Lov na veštice. Mnogo istorijskih događaja i dokumenata pokazuju kako su sasvim obični ljudi, kao vi i ja, postajali zločinci kada su verovali Superdržavi i/ili Supercrkvi, oglušujući se o glas sopstvene savesti.

Oni koji veruju da je istorija učiteljica života mnogo mogu da nauče iz nezasluženo zanemarenog "Gerštajnovog izveštaja". Kurt Gerštajn (Kurt Gerstein), oficir Vermahta koji je istovremeno bio ubeđeni hrišćanin, ipak se, iz danas nedovoljno jasnih razloga, uključio u rad nacističkog "Instituta za higijenu", koji je bio ključni element u razvijanju masovnih likvidacija ciklonom B pre i tokom Drugog svetskog rata. Pošto je prisustvovao likvidaciji nekoliko hiljada Jevreja u Treblinki i Belzecu, pokušao je da o tome obavesti neke evropske diplomate, ali bez rezultata. Pri kraju rata uhapsili su ga Francuzi. U zatvoru je na francuskom i nemačkom sastavio izveštaj o svemu što je video i doživeo – "Gerštajnov izveštaj", prema kom je Kosta Gavras snimio film Amen. Nađen je obešen u svojoj ćeliji 1945. godine, dok je iščekivao suđenje.

Godine 1944. Kurtu piše otac: "Ti si vojnik i oficir, i treba da slušaš naređenja svojih nadređenih. Odgovornost nosi onaj koji naređuje, a ne onaj ko izvršava naređenja." (Friedländer, Saul, Kurt Gerstein: The Ambiguity of Good. New York: Alfred A Knopf, 1969, str. 4.)

edvard-snouden-6Istoričar Saul Fridlender opisuje protivrečnosti u Gerštajnovoj ličnosti: s jedne strane jak hrišćanski moral, a s druge podložnost idejama i retorici nacionalsocijalista; iznad svega, prihvatanje postojećeg političkog poretka, njegove autoritarnosti i histeričnog nacionalizma.

Poznati hrišćanski pisac Ditrih Bonhefer (Dietrich Bonhoeffer), Gerštajnov savremenik, rečju i delom reaguje na nacističku zloupotrebu nemačkog osećaja za dužnost i disciplinovanu službu kolektivu. Vrativši se iz SAD u Nemačku upravo u vreme jačanja Hitlera, ovaj poznati protestantski teolog i pisac odlučuje da se aktivno suprotstavi nacističkom zlu: podržava zaveru protiv Firera koja ne uspeva, i biva pogubljen u logoru pred samo oslobođenje. Njegovo glasno razmišljanje s početka rata odslikava vreme u kom je živeo, ali i proziva ovo naše, u kome, doduše, poslušnost najčešće nije izraz dužnosti ili discipline (osim u vojsci i crkvi), već senzualnog konformizma i samožive neodgovornosti:

"Velika maskarada Zloga izokrenula je sve etičke pojmove. Zlo se pojavljuje u obliku svetla, dobročinstva, istorijske nužnosti, društvene pravednosti [...] Ko će se održati? [...] samo odgovoran čovek, čiji život je odgovor na Božiji poziv [...]

Mi Nemci morali smo dugo kroz istoriju učiti o nužnosti i snazi poslušnosti. U podređivanju svih ličnih želja i misli našem zajedničkom zadatku videli smo smisao i veličinu svoga života. Naši pogledi bili su usmereni prema autoritetu, ne u ropskom strahu, nego u slobodnom poverenju, koje je u zadatku videlo poslanje [...] To je deo opravdanog nepoverenja prema vlastitom srcu, nepoverenja iz kog nastaje spremnost da se radije sledi zapovest 'odozgo' nego vlastito nahođenje. Ko bi porekao da je Nemac u poslušnosti, u zadatku, u razvoju uvek ostvario krajnju hrabrost i požrtvovanost? A svoju slobodu čuvao je tako (ta gde se u svetu strastvenije govorilo o slobodi nego u Nemačkoj, od Lutera pa do filozofije idealizma?) što je kroz službu uzetu u celini nastojao da se oslobodi samovolje. Zvanje i sloboda bili su mu kao dve strane iste pojave. Međutim, to ga je dovelo do krivog shvatanja sveta; on nije računao na to da njegova spremnost na potčinjavanje, na doživotno zalaganje za određene zadatke, može biti zloupotrebljena. Kad se to dogodilo [...] počela su da se klimaju sva temeljna moralna shvatanja Nemaca. Pokazalo se da Nemcu nedostaje još jedno važno temeljno saznanje: saznanje o nužnosti slobodnog, odgovornog dela [...] Građanska odvažnost može izrasti samo iz slobodne odgovornosti slobodnog čoveka." (Dietrich Bonhoeffer, Otpor i predanje, Zagreb: Kršćanska sadašnjost, 1993.)

Poslušnost pojedinca autoritetu, posebno državi, naročito se očituje u trenucima krize, rata ili velikih nesreća, kada vlast teži da homogenizuje podanike, obezbedi potpunu poslušnost, i iskoristi krizu za uklanjanje neistomišljenika. Međutim, kako u tim i takvim trenucima krize često isplivaju na površinu ljudi nedostojni da vode narod kroz teška iskušenja, ljudi koristoljubivi, pokvareni i surovi, otpor većini iziskuje pravo herojstvo i spremnost na velike žrtve – savestan i moralan čovek lako tada dobija epitet izdajnika ukoliko se ne potčinjava proklamovanim ciljevima većine.

Potrebna je izoštrena savest i velika mudrost da bi čovek uspostavio tako dragocenu, a tako retku ravnotežu između odgovornosti prema zajednici i lične slobode savesti. Ta ravnoteža se sastoji u sjedinjenju slobode savesti s ljubavlju prema ljudima: "I ne budite nikome ništa dužni osim da ljubite jedan drugoga; jer koji ljubi drugoga zakon ispuni" (Rimljanima 13:8).

Tako, s jedne strane, u ovom strašnom vremenu bolesne otuđenosti i sebičnosti usled doslednog uništavanja tradicionalnih oblika ljudskih zajednica, mi ljudi moramo, ako želimo da opstanemo, da zaustavimo atomizaciju ljudskog roda. Primetno je da se ljudsko društvo pretvara u mnoštvo nemoćnih pojedinaca zaokupljenih sobom i svojim sve prizemnijim potrebama i ciljevima, koji ne umeju i/ili ne žele da se udružuju radi zajedničkog dobra. Takvi ljudi ne mogu se nikada suprotstaviti nikakvoj superdržavi i nikakvom ogranizovanom zlu. Zašto? Zato što nisu spremni da same sebe podrede zajednici i njenom dobru, zato što ne umeju da žive jedni za druge. Zaista je potrebno da se ljudi vrate jedni drugima, i surova je istina da su upravo katastrofe svih vrsta jedine okolnosti koje ih zbližavaju.

S druge strane, i u ovom istom dobu otuđenosti i sebičnog individualizma – posebno u kriznim vremenima poput rata ili prirodne katastrofe – svetovne i duhovne vlasti zloupotrebljavaju potrebu za jedinstvom kako bi mase ubedile da je država/crkva/stranka njihov spasitelj kog treba bespogovorno slediti radi spasenja zajednice.

edvard-snouden-2U takvim trenucima, a period nastanka i jačanja nacizma imao je upravo takva obeležja – svako ko nudi drugačije rešenje za opšte dobro, svako ko prozre u prave motive tog "zbijanja redova" – proglašava se neprijateljem upravo onih ljudi, građana za čije se dobro takav smeli pojedinac zalaže. Primera radi, rat u Vijetnamu bio je usmeren na postizanje geostrateškog cilja SAD u tom delu sveta. Ako se Džejn Fonda, glumica i Amerikanka, usudila da to kaže sedamdesetih, zašto to ne reći sad, u 21. veku? Taj je rat doneo užas i nesreću jednom narodu koji nikada nikakvo zlo ne bi naneo Amerikancima s druge strane okeana, ali je američkom narodu taj rat predstavljen kako pitanje nacionalne odbrane. I tako su sinovi "Zemlje slobode" patriotski ginuli za nimalo patriotske ciljeve njihovih vođa. Nijednom političkom sistemu na Zemlji nisu potrebni istinski slobodni ljudi.

U svim sudbonosnim trenucima, u raznim vremenima i različitim zemljama, pojavljuju se malobrojni pojedinci koji upravo kroz svoje suprotstavljanje pokornoj većini – suprotstavljanje koje zajednica doživljava kao pobunu i odbacivanje – uistinu žrtvuju sebe zajednici dovodeći u pitanje sopstveni status, ugled i fizički opstanak. Takav je potez napravio Edvard Snouden.

Drugim rečima, postoje dve vrste individualizma – jedna u kojoj pojedinac odgovorno razmišlja i postupa za dobro zajednice, i druga, u kojoj pojedincu sloboda služi kako zajednici ne bi dugovao ništa. Sebični individualizam karakteriše egoistična usmerenost na goli život, lična zadovoljstva i lične ciljeve. Obeležavaju ga formule poput "Gledaj svoja posla" ili "Sledi svoje instinkte", itd. Individua tako postaje bog svog malog sveta, ignorišući svoju realnu zavisnost od okoline.

Plemeniti individualizam označava plivanje protiv struje u interesu drugih, gde usamljeni pojedinac prihvata lični gubitak kako bi sprečio kolektivnu nesreću. Svakom društvenom poretku distopijskog tipa odgovara psihologija sebičnog individualizma, jer se takvim ljudima lako upravlja po principu štapa i šargarepe, kako je detaljno objasnio Inkvizitor Dostojevskog: "Dajte nam hleba, a mi vam dajemo svoju slobodu". S druge strane, ništa više ne plaši vlast od plemenitog individualizma – od ljudi koji "misle svojom glavom", i koji više vole dobrotu, istinu i pravdu od sopstvenog života, ne plašeći se nikakvog gubitka. Nekada su se takvi smatrali herojima, ali naše vreme za njih više nema poštovanja jer oni postmodernom društvu više nisu uzori.

Ne postoji bolji primer plemenitog pojedinca od Isusa Hrista. Nije li plivao protiv struje? Nije li se suprotstavio crkvenim i narodnim vođama? Nije li ih nazvao licemerima i "porodima aspidinim" (Matej 23:33) zbog verske manipulacije i uništavanja istinske duhovnosti u ljudima? Hristos navlači na sebe mržnju i neprijateljstvo političkih i verskih snaga u porobljenoj jevrejskoj naciji time što govori i dela upravo u istinskom interesu te nacije – ali i svih ljudi. I u tome i jeste problem koji plemeniti pojedinac stvara državi – njemu je čovek iznad države i nacije. Nije li on sam proglašen izdajnikom koji ugrožava nacionalne i verske interese svog naroda zato što mu je Carstvo nebesko važnije od zemaljskih carstava? Nije li Hrista sveštenstvo proglasilo neprijateljem države i samog rimskog Cezara (Luka 23:2; Jovan 19:12) zato što se Bogu pokorava više nego Cezaru? Kada tadašnji provosveštenik Kajafa, kao jerusalimski duhovni vođa, okupljenima na Svetom sinodu kazuje da je bolje da Hristos umre "nego da sav narod propadne" (Jovan 11:51), on istovremeno opisuje Mesiju kao pretnju političkom položaju Jevreja u Rimskom carstvu, ali i nesvesno ukazuje na Hrista kao na spasitelja tog istog naroda. Sudbina Mesije predstavlja tako arhetip paradoksalne situacije koja se ponavlja kroz istoriju: plemeniti pojedinac izlaže sebe uništenju od ruku zajednice kojoj čini dobro.

Mnogo su u prošlosti grešili oni "hrišćani" koji su osuđivali Hristove tužitelje, a sami su i tužili i osuđivali one koji su težili da žive istinito i pošteno, poštenije i iskrenije od njih. Mnogo je tela mučeno do smrti, mnogo je lomača gorelo, mnogo glava palo zato što Crkva i/ili Država nije poštovala savest pojedinca i odgovornost čoveka prema Bogu. Umesto da neguje istinoljubivost i savesnost, upravo je Crkva u prošlosti bila glavni učitelj konformizma, slepe poslušnosti vlastima, odricanja od lične savesti i lične odgovornosti u ime zloupotrebe one biblijske tvrdnje da su vlasti "od Boga postavljene" (Rimljanima 13:1). Čas podilazeći vlastima, čas ih ucenjujući i usmeravajući u skladu sa svojim interesima,

"crkve su [u vreme uspona nacizma] dosegle najnižu tačku svog uticaja [...] Postale su podređene strukture društva, koje su na živote građana uticale uglavnom na dan bogosluženja, a i tada samo na ceremonijalni način. Nemaju snage da, u vremenu koje je do srži materijalističko, propovedaju kako je materijalizam zlo, ili da ukažu na to da su nacionalizam ili imperijalizam zlo, i da žigošu institucionalizovani napad na slobodu pojedinca. One su zaokupljene pokušajem da prežive kao ustanova, bave se svojim budžetima i nekretninama [...]." (Raul Hilberg, Perpetrators, Victims, Bystanders – The Jewish catastrophe 1933-1945)

Zašto je onda Edvard Snouden napustio slatku i ugodnu anonimnost beznačajnog šrafa u mašineriji ako čovek nije odgovoran za ono što mu drugi narede da radi? Nije li takav način razmišljanja naročito svojstven vojnoj i crkvenoj hijerarhiji – da drugi misle umesto nas i da imaju moć da operu sve naše grehe?

Uostalom, država koju organizuje čovek nužno je nepravedna, u većoj ili manjoj meri, jer liči na svog tvorca. Ona će do kraja sveta oscilirati između tiranije i anarhije, između diktature i dekadencije. Ta vrsta društvenih eksperimenata uvek se završavala na sličan način – "sjaši Kurta da uzjaši Murta". Međutim, prava i neprijatna istina glasi da Bog svakog čoveka smatra odgovornim za svoje postupke – mnogobrojni tekstovi u Svetom pismu jasno ističu da će svaki pojedinac Bogu odgovarati za svoje postupke, i da neće moći da se krije iza autoriteta (Jezekilj 18:20.21; Otkrivenje 20:12.13; Rimljanima 2:6.7; 1. Korinćanima 3:13-15; Juda 15, itd.). Niko se neće moći izgovarati time da je poštovao hijerarhiju, da se bojao za sebe i svoje interese, da je lagao, krao i ubijao u ime nekakvog "dobra" i "viših ciljeva". Uzalud zločinci kleče pred oltarima i grobovima "svetaca" moleći za oproštenje, uzalud daju silne novce za pokoru – nijedan predsednik ili crkveni velikodostojnik ne može svojim autoritetom ili ritualom oprati grehe tuđe nepokajane savesti. Oproštenje i pokajanje samo Bog može i ima pravo dati. Potreban je duhovni preporod čoveka bez obzira na to u kakvom se društvu zatekao, i život u skladu s tom novom duhovnom strukturom u njemu. Isus Hristos zato ne teži spoljašnjem popravljanju društva, jer on sagledava suštinu problema društvene nepravde – a to je nepravda unutar čovekovog bića.

Ukoliko je dakle ljudska odgovornost tako velika, bilo bi nam bolje da razmislimo nije li Edvard Snouden postupio kao što bi odgovoran i savestan pojedinac morao da postupi na njegovom mestu?

Čitajući Bibliju kao celinu, tj. ne vadeći pojedine njene tekstove iz celine, uvidećemo da nijedna ljudska politička vlast nije potpuno pravedna jer je čovek sam po sebi sklon da vlada nad drugim ljudima za svoje dobro, a ne za njihovo, i zato što je svaka politička formacija utemeljena na zakonu jačeg, na sili i strahu, a ne na ljubavi. Neki će, međutim, s pravom primetiti da pojedine izjave u Bibliji jasno zahtevaju poštovanje vlasti. Da li to podrazumeva bespogovornu pokornost vlastima? Ako pitanje politike u Bibliji sagledamo u sveukupnom kontekstu ove knjige o Bogu i čoveku, reč je samo o tome da ona kakav-takav društveni poredak smatra boljim od anarhije i razaranja, a nipošto o tome da Bog blagosilja vlasti bez obzira na to šta one rade. Zapravo, ta ista knjiga pokazuje da su vlasti veoma retko poslušne Bogu. Najvažniji razlog zašto pisci Svetog pisma osuđuju nasilnu borbu za pravdu nije koristoljubivo podilaženje političkim režimima, već usmerenost Svetog pisma na uklanjanje korena zla i nepravde u društvu: društvo je nepravedno jer je nepravedan čovek. U Bibliji se radi o tome da se čovek izmeni, da se čovek reformiše tako što će usvojiti Hristov karakter. "Bolji" i "pravedniji" društveni sistem neće popraviti čoveka. Zar dosad to nismo shvatili? Revolucija čovekovog duha i bića u pravcu pomirenja i usklađivanja sa Bogom – to je svrha hrišćanstva i osnovna poruka Biblije. Ukazivati na druge, pa i vlast, kao na uzročnike naše nesreće, znači promašiti suštinu ljudske muke na zemlji.

edvard-snouden-5Drugim rečima, u konačnom smislu, a posebno u načelno demokratskim društvima, društveno zlo proističe iz sume ličnih pokvarenosti i duhovne bede članova tog društva. Pokvareni ljudi ne mogu izgraditi dobro društvo. Ne mogu ni licemerni konformisti, koji iz kukavičluka i snishodljivosti, pa čak i iz nekakve deformisane "bogobojaznosti", aplaudiraju zlu koje vlada. Ukoliko je svedok ili saučesnik društvenog zla, onda će svaki savestan i čestit čovek morati da se tom zlu suprotstavi – na Hristov, a ne na nasilnički način – sledeći jedan drugi i jasan biblijski savet, kog se držao upravo apostol Petar: "Više se valja Bogu pokoravati nego ljudima." (Dela 5:29).

I neka niko ne pomisli kako je glas i delo savesnog pojedinca neprimetna kap u moru društvenog zla i nepravde. Neka niko ne kaže: ne isplati se biti pošten. Bez obzira na to koliko je verovatno da dobri i pošteni prevagnu, bez obzira na to koliko je daleko pobeda pravde, umesto da defetistički pred sobom i drugima opravdavamo sopstveni strah i nemoć, pomislimo samo na jedno: da li pristajemo na sopstveno nepoštenje, neslobodu i očajanje? Da li pristajemo na život u strahu?

"Boj se ovna, boj se govna, pa kad ćeš živeti?" (Meša Selimović)

Vladimir Radić

Izvor: Edward Snowden and whisteblowers: 'The truth sets you free'

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas123
Juče887
Ovog meseca11805
Ukupno2239847

Currently are 61 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter