malala-voli-da-ide-u-skolu

MALALA VOLI DA IDE U ŠKOLU

Dok milioni dečaka i devojčica nevoljno odlaze u školu, kao po kazni, jedna devojčica osmelila se da u svoju borbu za pravo na školovanje uloži i sopstveni život.

Ceo svet ovih dana s divljenjem govori o 16-godišnjoj devojci koja u petak, 12.7., na svoj 16. rođendan, govori na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija kako bi celom svetu prenela želju devojčica u Pakistanu da se školuju kao i dečaci.

Pre samo devet meseci, Malali su talibani pucali u glavu jer je išla u školu. U njenoj rodnoj dolini Svat na severozapadu Pakistana, sve više devojčica ide u školu uprkos postojećim opasnostima i konzervativnim stavovima.

Poruka koju su surovi talibani poslali pucajući Malali u glavu veoma je prosta: škola nije za žensku decu. Ovako se razmišljalo i u našim krajevima pre nešto više od pola veka, ali se tradicija nije branila ubijanjem devojčica i svih koji im pomažu da se školuju.

Da se devojčice školuju, to se retko moglo videti u Mingori, gradu u dolini Svat, do pre samo nekoliko godina, dok god su talibani nadzirali tu enklavu. Pakistanska vojska je, međutim, 2009. godine proterala ekstremiste, a devojčicama i ženama je vraćeno pravo na školovanje. Postepeno, devojčice su se vraćale u svoje razrede, a njihov broj je povećan na više od 5000 samo od prošle godine.

Svat je ipak i dalje opasna oblast. Prošlog oktobra, talibani su pucali Malali u glavu dok se vraćala iz škole. I ne samo to. Nedavno su bacilli bombu na školski autobus koji je prevozio devojčice. Njih 14 žive su izgorele. Preživele su odveli u bolnicu, ali je i tamo je na njih bačena još jedna bomba, ranivši druge devojčice i medicinske sestre.

Jusafzaijeva, sad već poznati aktivista, preživela je i postala globalni simbol prava devojčica na obrazovanje. To, međutim, predstavlja i dalje tešku borbu u veoma konzervativnom regionu. Tokom poslednjih pet godina,radikalni pobunjenici uništili su 750 škola širom provincije kojom vladaju nemiri. Vlada tu polako podiže škole, jednu po jednu.

"Želim da budem kao Malala, ali nemam hrabrosti, želim da kažem roditeljima da devojčice imaju pravo na obrazovanje", kaže 13-godišnja Saida (Saeeda) Rahim, učenica škole u Mingori.

"Kada god nešto sputavate", kaže direktorka škole za devojčice Anvar Sultana, "to izbija sa većom snagom, posebno kod devojčica, koje su sputavane; one sada imaju slobodu da se obrazuju, a o tome postoji i svest među roditeljima".

Tamošnji ministar obrazovanja Atif Kan (Khan) ističe da je vlada izdvojila 660 miliona dolara za obrazovanje, da devojčice sada imaju mogućnost školovanja, ako njihovi roditelji to žele, kao i da je obrazovanje posebno važno za žene.

Ovog petka uveče, Malala će se obratiti Generalnoj skupštini Ujednjenih nacija sa molbom da podrže globalni napor kako bi se svim dečacima i devojčicama u svetu dala prilika da se školuju. Ona se sa mnogim delegatima bori da zadobije pažnju Generalne skupštine, i tako usmeri sredstva i ljude ka predupređenju planetarne krize obrazovanja. Ona će potom putovati u prestonice velikih država, kako bi im se obratila i zatražila njihovu svakovrsnu podršku.

malala-voli-da-ide-u-skolu-2Dok se Malala i milioni dece u svetu bore za pravo i mogućnost da bar nauče da pišu i čitaju, dotle je u dobrostojećim zemljama obrazovanje u slobodnom padu. Dok deca u Indiji, Bangladešu, širom Afrike i na ostrvima Okeanije, u pravom modernom ropstvu, masovno rade teške i sramotno plaćene poslove predviđene za odrasle osobe, izdržavajući porodicu, dok velike firme na njima zarađuju silan novac, dok stotiine hiljada dečaka i devojčica u Indiji, Indokini i drugde rade kao prostitutke da bi ishranile i sebe i porodice koje su ih i gurnule u prostituciju – sita i zbrinuta deca u mnogim zemljama, pa i u našoj, često ne žele da se školuju, rugaju se boljim đacima, maltretiraju profesore i roditelje, uništavaju sve oko sebe kada dođu u školu, i spremaju se da za život "zarađuju" kao kriminalci različitih profila. Uostalom, mnogi od takvih za svoju neslužbenu himnu imaju pesmu Pink Flojda "The Wall", u kojoj je učitelj postao utelovljenje nehumanog režima.

Kada bi ti mladi neprijatelji škole imali prilike da saznaju za borbu Malale i njenih zemljakinja, i za njihovu spremnost da umru samo da bi se izborile za mogućnost školovanja – možda bi se upitali koliko zaista vredi obrazovanje.

Nije čudno što su se talibani usprotivili školovanju žena. Nije čudno što su se toliki režimi i verske organizacije, i to ne tako davno, i to u Evropi, borili da kontrolišu škole, što su se protivili demokratizaciji obrazovanja, što su se trudili da kontrolišu pristup informacijama.

Znanje je moć, velika moć. Neznalice se plaše učenih ljudi i doslovce žele da ih unište. Nedavno nam je jedan rođak došao u goste. On, koji je često bežao iz škole, pa nikad nije ni maturirao, on koji doslovno nikad nije pročitao nijednu knjigu, ugledao je kućnu biblioteku i spontano izrekao veoma duboku misao: "Ovo bih ja sve spalio!"

To je bio autentični strah neznalice od znanja koje ga prevazilazi, strah od nepoznatog. U svetu takođe postoji i mnogo jednostrano obrazovanih ljudi koji se bore da ljudi nemaju pristup drugačijoj vrsti informacija od onih koje takve organizacije promovišu. Takve društvene snage javno ili tajno sastavljaju takozvane "indekse", spiskove zabranjenih knjiga, koje su u prošlosti, ponekad i zajedno sa svojim autorima i čitačima, završavale na lomačama. Prvi "Indeks" (Index librorum prohibitorum) sastavila je Katolička crkva 1559. godine, posle Tridentskog sabora. I u vreme uspona nacizma, čak i pre Kristalne noći 9. novembra 1938. godine nadalje, mnoge knjige su gorele po celoj Nemačkoj. Saznavši da nemački studenti planiraju da spale i njene knjige, Helen Keler im ovako piše maja 1933. godine:

"Možete da spaljujete moje knjige i knjige najvećih umova Evrope, ali ideje koje su sadržane u njima raširile su se milionima kanala i nastaviće da pokreću umove ljudi. Odrekla sam se doživotno izdavačkih prava za svoje knjige u korist nemačkih vojnika oslepelih u Prvom svetskom ratu, imajući na umu samo ljubav i saučešće prema nemačkom narodu."

S druge strane, ima mnogo neobrazovanih ljudi koji žele da nadoknade propušteno, koji poštuju znanje i obrazovanje i trude se da rade na sebi. Oni su svesni vrednosti obrazovanja, i ne potcenjuju ga. Međutim, talibanska paravojska predstavlja tek jedan, i istaknuti primer nastojanja zla na vlasti da zatoči mase u neznanju, kako bi njima mogle da vladaju.

Nijednoj vlasti nisu u interesu obrazovani i samosvesni ljudi: kad izbiju krize, kad nastanu ratovi bilo koje vrste, obrazovani ljudi prvi su na listama za zatiranje – učitelj, lekar i sveštenik – ukoliko i sami nisu podanici i glasnogovornici upravo takvog režima. Takva politika samo pokazuje da "um caruje, a snaga klade valja".

Malalina borba poručuje i našim mladima: ne budite klade, učite.

Tatjana Samardžija

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

 

Broj posetilaca

Danas39
Juče836
Ovog meseca9986
Ukupno2238028

Currently are 56 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter