samoubistvo-1

(SAMO)UBISTVO PUTEM INTERNETA

"Kravo ružna, idi ubij se, svi će biti srećni."

Takvom i sličnim porukama na sajtu za dopisivanje ask.fm nepoznate sajber-siledžije danima su i sedmicama obasipale četrnaestogodišnju Hanu (Hannah Smith), sve dok je 2. avgusta 2013. ukućani nisu našli obešenu u sobi.

"Treba da se ubiješ koliko si ružna, nikog ne bi bilo briga da umreš, kretenu."

samoubistvo-3Možda vama takve poruke nepoznatih osoba ne bi smetale jer ste samouverena osoba, svesna svojih vrlina i mana. Možda na vas mišljenje drugih ljudi ne utiče, i možda smatrate da imate objektivan i realan pogled na život. Ako ste takvi, blago vama, ali imajte na umu da ste u izrazitoj manjini.

Većina ljudi ipak u većoj ili manjoj meri zavise od tuđeg mišljenja. Doduše, najčešće je reč o mišljenju bliskih, a ne nepoznatih osoba, što je dobro i zdravo jer nam drugi pomažu da sebe preispitamo i da se menjamo. Ipak, da vas iz dana u dan, iz sedmice u sedmicu vređa i proganja neko ko nije vaš i ne voli vas – bilo na internetu ili u fizičkom kontaktu, npr. u školi, a da ste istovremeno u veoma osetljivim godinama kada nemate samopouzdanja, i kad se stidite samog sebe jer mislite da ste glupi i ružni, vrlo je verovatno da biste potpali pod njegov uticaj – bar biste bili uvređeni ili žalosni, verovatno i postiđeni – bez obzira na besmislenost takvih uvreda i stvarnu beznačajnost ličnosti i mišljenja njihovog autora.

Odrasle osobe, koje prečesto zaboravljaju kako je biti u pubertetu i uopšte kako je biti dete, potcenjuju moć zle reči u mladim životima gladnim podrške i ljubavi. Imajmo, međutim, na umu da je, prema skorim istraživanjima, čak jedna trećina tinejdžera između 14 i 18 pretrpela zlostavljanje putem interneta, a da se čak 40% ovakvih uvreda preko interneta odnose upravo na fizički izgled žrtve. Šta bismo tek mogli reći za sve one uvrede i napade koje mladi trpe u stvarnosti, tako da u novinama i na TV-u često saznajemo za prebijanje, ranjavanje i ubistvo ovog ili onog tinejdžera u školi, na ulici, u kafiću?

Nekoliko dana posle Haninog samoubistva, 17-godišnji Škot Danijel Peri (Daniel Perry) izgubio je život skočivši s mosta u blizini Edinburga zbog ucene preko interneta.

samoubistvo-5Zašto? Na jednoj društvenoj mreži, osoba koja se predstavljala kao devojka iz SAD ubedila je Danijela da joj pošalje svoje slike sa eksplicitnim seksualnim sadržajem, a potom je počela da ga ucenjuje da će slike objaviti i poslati roditeljima ako joj Danijel ne da određenu sumu novca. Posramljen i očajan, mladić je jedini izlaz pronašao u samoubistvu.

Smrt Hane i Danijela samo su najnoviji primeri fenomena koji traje već neko vreme i čije su žrtve sve brojnije. I odrasle osobe, često uticajne, trpe nasilje anonimnih hejtera koji svoje strašne frustracije pretvaraju u nasilje preko interneta, pretnje silovanjem, ubistvom, vređanja najgore vrste i slično. Siledžije na Tviteru maltretirale su nedavno i neke novinare i članove engleskog parlamenta. Internet "trpi sve", više nego papir.

Bez obzira na nesumnjivu krivicu neodgovornih virutelnih siledžija bolesne psihe, shrvani Hanin otac javno je i s pravom postavio pitanje odgovornosti pomenute društvene mreže, koju prati 60 miliona korisnika širom sveta. Članovi na ovaj način mogu da vide imena, slike i informacije o maloletnicima počev od 13 godina starosti.

Par nedelja pre pogibije, Hana je molila svoje mučitelje da prestanu sa surovim uvredama i pokušala da im se odupre. Odgovarajući jednom od njih, napisala je:

"Da, možda sam ja ružna, ali ti si očigledno ružan u duši." Mesec dana pre nesreće, jedan ju je mučitelj nazvao "debelom kujom", a drugi joj je rekao da se ubije. Hana im je odgovarila: "Zar ti ne bi bilo žao da to uradim?"

Jednom drugom je napisala: "Samo da znaš, ja sam već probala da se ubijem, i znam da sam ružna, ne moraš ti da mi to kažeš". Ili: "Kako bi se osećao da se ubijem? Ako to želiš da me hejtuješ, onda mi to kaži u lice ili se otkači!"

U glavi siledžije

Može li običan čovek, sa koliko-toliko zdravim emocijama, da pojmi šta je u glavi jednog ljudskog bića koje, umesto da voli ljude, uživa u patnji nekog koga čak i ne zna, i zabavlja se satirući dušu nekog ko je tek počeo da živi? Posle Haninog samoubistva, neki su čak tvrdili da je Hana sama sebi slala poruke da se ubije!

samoubistvo-4Hanin otac je u pravu kada piše: "Nije ispravno da osobe koje mogu tako nešto da pišu budu anonimne. Osobu koja je kreirala ovaj sajt treba tužiti za ubistvo." On je pokrenuo i peticiju preko interneta da se protiv ovog sajta preduzmu kaznene mere. Oko 150.000 korisnika Tvitera do sada su potpisali peticiju da se u okviru ove društvene mreže na ekranu doda i dugme za prijavljivanje siledžija i virtuelnog maltretiranja. A šta ćemo sa pedofilima na Fejsbuku?

Psiholozi analiziraju različite profile ličnosti koje se na ovakav način iživljavaju nad drugim ljudima, posebno nad tinejdžerima. Pre svega, sajber-siledžije su nesigurne ličnosti koje koriste anonimnost da bi rekle i uradile ono što javno ne umeju ili ne smeju. Zbog toga oni često kreiraju svoju alternativnu internet-personu, gde nastoje da budu sve ono što u stvarnosti nisu. Postepeno se razlika između stvarnosti i privida gubi, i ovakve ličnosti postaju krajnje neosetljive za stvarnu patnju ljudskih bića oko njih. Psiholozi i policijski stručnjaci time objašnjavaju veliki broj ubistava koja su počinili maloletnici i mladi – stotine sati pred ekranom otupele su im savest i emocije, učinivši ih potpuno neosetljivim za osećanja okoline. Na neki način, takve su osobe postale deo kompjutera ili mobilnog telefona od kog se ne odvajaju najveći deo dana.

Ovakve ličnosti veoma često se prema ljudima odnose kao prema likovima u video-igricama – kad vidiš da se nešto pomera po ekranu, upucaj ga! Ako je neka osoba pozitivna ili srećna – uništi je! Jedan psiholog smatra da "nesigurne osobe stiču na internetu osećaj da su moćne, a da pri tom ne moraju ni sa kim da se suoče. Zato na internetu mogu da ispolje sva svoja osećanja i svoje nezadovoljstvo. Što god više razljute i ojade one kojima pišu, to se bolje osećaju." Štaviše, jedan siledžija priznaje kako ga uznemiravanje ljudi preko interneta zabavlja. Sledeći korak sastoji se u tome da se ovi "trolovi" udruže u grupe istomišljenika, i tako unakrsno zasipanju svoje žrtve otrovnim strelicama sopstvenog jada. Unutar grupe, virtuelni sadista se trudi da svojom sadističkom inventivnošću impresionira i nadahne ostale članove grupe.

Policija je otvorila istragu povodom samoubistva Hane Smit. Roditelji Danijela Perija zatražili su lično od britanskog premijera Kamerona da se zauzme kako bi se krivci za samoubistvo njihovog sina razotkrili i izveli pred lice pravde. Međutim, posle toliko zla i nesreće koje su virtuelne i stvarne siledžije uzrokovale u životima stotina i hiljada tinejdžera, čovek mora da se upita kako je moguće da toliko zlo i mržnja iznakaze karaktere onih koji su postali hejteri i siledžije – jer svi su oni ozbiljne žrtve i ranjenici nekog drugog, i nijedan ovakav bolesnik nije srećan i zadovoljan sobom i svojim životom.

samoubistvo-2

Oni koji su svojim rečima mučili Hanu najčešće se gade sami sebi, preziru život i ne vole nikoga. Njihova je duša puna crnila. To je sve što oni mogu dati drugima. Upravo zato oni toliko preziru one koji se još uvek smeju i vesele, koji žive "normalno", vole da uče i imaju visoke ideale i ciljeve u životu – jer takvi demantuju njihov iskrivljeni pogled na život.

Nedavno smo u neposrednoj, a ne virtuelnoj realnosti, bili svedok nečeg veoma sličnog. Dve devojčice osnovnoškolskog uzrasta često su se igrale zajedno. Mlađa je bila izrazito mršava i sitnija od većine svojih vršnjaka, dok je starija, suprotno tome, imala očigledan problem sa viškom kilograma. Jednog dana, nezadovoljna nespremnošću mlađe da je posluša, starija ju je nazvala "debelim idiotom"! Mlađa je pogođena otišla kući. Sledeća tri dana njena je majka pokušavala da shvati zašto devojčica odbija da jede, sve dok joj kćerka nije priznala istinu. Majka se najpre nasmejala uvredi starije devojčice jer je bila krajnje neadekvatna, ali je ipak odlučila da svojoj kćerki zabrani da se i dalje igra sa njom.

Kada smo se raspitali i upoznali sa porodičnom situacijom starije devojčice, postalo je vrlo očigledno da je, u žaru rasprave, starija devojčica mlađu nazvala upravo onako kako je navikla da nju zovu njena braća i sestre. Ona je bila ta kojoj su se rugali zbog debljine. Nazvavši debelim dete koje je bilo sve samo ne takvo – čak i u očima nastranih modnih kreatora – ona je posegnula za prvom uvredom koja joj je bila na raspolaganju, onom koja joj je bila sveža u sećanju jer su tim rečima nju vređali. Ona je naprosto na druge projektovala sliku o sebi, da bi ih ranila kao što je i sama bila ranjena.

Zaštita od verbalnog nasilja

Pokušavajući da razumemo i siledžije i njihove ranjive žrtve, pitamo se kako zaštititi mlade od ponižavanja i mučenja njihove okoline. Kako imunizirati njihova osećanja i savest od virusa ruganja, ponižavanja, potcenjivanja i obezvređivanja njihovog bića?

Čini se da su mnogi roditelji i vaspitači propustili da decu i mlade što pre nauče dragocenom samopoštovanju i usade im osećanje ljudskog dostojanstva koje priliči svakom čoveku.

Kakve zaključke o sebi, o životu i svetu mladi treba da izvuku iz pouka koje primaju u kući i u školi? Čemu mlade danas podučavaju u školama? Da je život na zemlji nastao slučajno, bez svesnog uticaja kreativnog uma, i da je čovek tek jedinka koja mora da se, po darvinističkom načelu, nemilosrdno bori za svoje mesto pod suncem, kao što đaci uče na časovima biologije? Da živimo i umiremo bez smisla, kao što na časovima književnosti poručuju najcenjeniji pisci XIX i XX veka? Da moral i svrha ljudskog postojanja ne postoje sami po sebi i da ih svako od nas određuje za sebe, što će naučiti na časovima filozofije? Ili, nekim čudom, da je čovek nastao i rođen sa uzvišenom svrhom života – čemu ga neće naučiti čak ni velika većina veroučitelja ili sveštenika, kojima je od ljudske sreće i dobra važnije da li će njihovi đaci postati poslušni sledbenici njihove verske organizacije, kojoj će poveriti svoju savest i svoja materijalna dobra?

Stotine miliona mladih danas odrastaju lišeni štita koji nam obezbeđuje svest o vrednosti baš svakog ljudskog bića – bilo bolesno ili zdravo, debelo ili mršavo, crno ili belo. Mnogo više od mladosti, lepote i bogatstva, ljudima, posebno mladima, potrebne su poruke o vrednosti i lepoti svakog ljudskog bića. Svako od nas se rodio sa potrebom za ljubavlju i smislom života.

Svi ljudi sveta i sva zla sveta ne mogu da promene činjenicu da smo svi mi prinčevi i princeze, dragulji u Božijoj ruci – koji će zasjati onda kada žive voleći i poštujući same sebe, a onda i druge ljude. Ne zaboravimo nikada da su zločinci nesrećnici koje nisu naučili da vole sebe i druge, i koji osećaju bolesno zadovoljstvo i utehu sveteći se drugima za svoju nesreću.

Nik Vujičić u svojoj biografiji piše kako su mu se školska deca rugala zbog hendikepa, i da ga je samo ljubav roditelja sačuvala da ne oduzme sebi život. "Kad bih u kadi pomišljao da se ubijem, pred oči mi je izlazila žalost koju bi to donelo mojim roditeljima. Nisam mogao da ih tako unesrećim jer sam znao koliko me vole." Njega je dakle sačuvala ljubav roditelja i ljubav prema roditeljima.

Mi odrasli uglavnom nismo svesni kakav uticaj neprestao vršimo na mlade svoji rečima i postupcima. Obratimo pažnju naročito na decu, osetljiva bića, kao što smo i mi nekada bili. Iako su današnji mladi drugačiji nego što smo bili mi, ne zaboravimo da je njihova često gruba spoljašnjost odraz sve krhkije unutrašnjosti koja se brani od plime surovosti, nakaznosti i sadizma, i da im sve više nedostaje istinska ljudska toplina, poštovanje, podrška i ljubav.

Budimo glas koji im govori o dobroti i lepoti. Volimo ih i (po)kažimo im to. Tada će se grubim rečima onih koji ih ne vole moći suprotstaviti ljubavlju i dostojanstvom koje nose u sebi.

Vladimir Radić

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas44
Juče842
Ovog meseca14236
Ukupno2190781

Currently are 26 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter