slava-ili-anonimnost-1-1

SLAVA ILI ANONIMNOST?

Da li slava određuje vrednost bića ili odražava samo utisak okoline o nama? I da li čoveka možemo smatrati uspešnim ako živi daleko od očiju javnosti?

* * *

Kažu da se u nekom gradu svake godine birao "najskromniji čovek". Gradonačelnik bi dobitniku uručio nagradu, i preko ramena mu prebacio lentu, koju je ovaj u javnosti trebalo da nosi sledećih godinu dana, do narednih izbora. Međutim, jedne je godine aktuelni nosilac titule "najskromnijeg čoveka" izazvao skandal jer nije hteo da skine lentu i preda je drugome!

Zašto čovek ima toliku potrebu za priznanjem, pohvalom, popularnošću? Zašto i skromni i dobri rizikuju da ih pohvala pokvari? Zašto, naprotiv, neki drugi ljudi doživljavaju anonimnost kao svojevrsnu smrt, kao da ne postoje ako ih "čaršija" ne poznaje ili ih je zaboravila?

Šta čoveku donose popularnost i slava? Možda ugled i veliko ime? Čast, odobravanje i priznanje ljudi?  Da li je slava isto što i popularnost, isto što i uspeh? I  obrnuto, da li čovek može da bude uspešan ako živi i radi daleko od očiju javnosti?

Ili je slava sredstvo sticanja bogatstva i moći? Svakako, slava i popularnost mnogima su doneli i materijalnu dobit i moć, što je, uostalom, bila i ostala krajnja ambicija mnogih – popularnost radi bogaćenja. Međutim, nije uvek tako. Pogotovo ranije nije bilo tako. Jedna uzvišenija, autentična vrsta slave, a ne materijalna korist, bila je krajnji cilj svih napora.

slava-ili-anonimnost-1-10Dok se Ahilej dvoumi da li da se pridruži ostalim Grcima u opsadi Troje, njegova majka Tetida ga podseća da mora da izabere: ili dug i običan (doduše kraljevski) život Pelejevog naslednika koji će nestati iz sećanja budućih pokolenja, ili život kratak i slavan ako ode u rat – jer slava Ahilejeva nikada neće nestati sa ljudskih usana. Ovaj čuveni primer pokazuje da autentična ljudska slava – ne medijska slava današnjice – podrazumeva karakteristiku koja slavne razdvaja od anonimnih: slavni, naizgled, ne umiru kao drugi ljudi, oni kao da nastavljaju da žive u sećanju budućih pokolenja. Glad za slavom u suštini je dakle otimanje od zaborava, jer zaborav ljude pogađa više od fizičkog nestajanja. Zaborav – to je, posle smrti, vrhunac apsurda ljudskog postojanja. "Ne pominje se što je pre bilo; ni ono što će posle biti neće se pominjati u onih koji će posle nastati", opisuje mudri Solomon besmislenost ljudskog postojanja (Propovednik 1:11). Nestanak iz sećanja, iz srca – kao da je to onaj konačni nestanak koji može da spreči jedino slava. Junački spevovi mnogih naroda mogli bi da ilustruju istu ovu činjenicu – slava je oblik besmrtnosti, utešni oblik, sujetni oblik, ali ne i suštinski. Suštinsku besmrtnost može dati samo Bog kroz vaskrsenje iz mrtvih, ali ovu društvenu besmrtnost, kroz civilizacijsko sećanje, čovek traži od ljudi i bori se za nju svim snagama.

Mnogi slavoljubivi ljudi nisu svesni ovg svojstva slave, ali je čak i tada, podsvesno, strasna i sveprožimajuća glad ljudi da budu "neko", da se za njih čuje, povezana sa nasušnom potrebom da prerastu bitisanje običnih smrtnika i sva ograničenja koja ono uključuje: svu krhkost postojanja, svu kratkotrajnost života, svu bol i, na kraju, samu smrt. Kao da ih slava uznosi iznad praha od kog su načinjeni, i uzdiže iznad zvezda. Slavnim ljudima priređuju veličanstvene sahrane i podižu velelepne nadgrobne spomenike. O njima se lepo i kićeno govori. Kao da ih slava čini nadljudima – herojima i bogovima svoje sredine i kulture. Bar se tako čini. Tako je slavoljubivost, u konačnom smislu, proizvod neizlečive čežnje za rajem, koju ublažavaju ovozemaljski odblesci edenskog života, a taj se život različito zamišlja od kulture do kulture: kao prijatnost, zaštićenost od patnje, popularnost, voljenost, priznanje. I trajanje.

Ljudi-bogovi

Čime se zaslužuje slava? U prošlosti i sadašnjosti, neki ljudi su postali slavni samo zbog izgleda, drugi zbog mudrosti i umeća, treći su slavni zbog nekog podviga, ili snage ili moći, što podrazumeva i slavu velikih ratnika poput Aleksandra, Atile, Napoleona... Drugim rečima, "slavne" vojskovođe i državnici stekli su slavu osvajajući, ubijajući i otimajući. Šta su radili "veliki" ratnici? Ratovali. Veliki državnici – vladali i osvajali. Svoju su slavu zapravo stekli prolivajući krvl stotina hiljada i miliona "neznanih junaka" u svom narodu, koji su jurišali na iste takve ljude u suparničkim redovima. Njihova se slava, dakle, sastojala u parazitskom isisavanju slobode, identiteta, dostojanstva i života miliona drugih ljudi koje su kontrolisali.

Slava se u prošlosti sticala u odnosu na merila nekog plemena, naroda, države. Junaštvo se merilo brojem ubijenih neprijatelja, a bila je sramota ne umreti na bojištu. S druge strane, Herostrat je, kažu, samo radi slave zapalio Artemidin hram u Efesu, jedno od ondašnjih sedam čuda sveta. Da bude poznat kao onaj koji je uništio slavu jedne kolosalne građevine posvećene bogovima.

U novije vreme, filmske, sportske i estradne zvezde i zvezdice, kao i džetseteri i selebritiji – ti bogovi popularne (ne)kulture – predstavljaju ovaploćenje snova njihovih obožavalaca. Ukoliko ih ne zovu bogovima i boginjama (čitajte komentare na Jutjubu!), onda su bar carevi i carice! U masovnoj kulturi, odnos poklonika prema svom idolu (reč idol, grč. eidolon, "slika", prvobitno označava statuu paganskog božanstva) podseća na poklonjenje drevnim bogovima. To oduševljenje, ta posvećenost i čežnja, ponekad i histerija ukazuju na paradoksalni spoj gladi za sopstvenim oboženjem sa glađu da se nađu u Božijem prisustvu. S jedne strane, čovek uživa u pomisli da mu se drugi klanjaju kao božanstvu; s druge strane, kontakt sa svojim smrtnim "bogovima" obožavalac doživljava intenzivno, kao teofaniju, otkrivenje Božije slave, jer za bolje ne zna.

Zar možemo da uporedimo slavu samog Boga – "koji jedini ima besmrtnost, koji živi u svetlosti kojoj se ne može pristupiti" (1. Timotiju 6:16; Bakotić) – sa ljudskom slavom oružja, pobeda, kruna, dvoraca i prestola, šljokica, perli, bubnjeva i talambasa?

U tradicionalnu aleju slavnih ubrajaju se vojskovođe i vladari, junaci i ratnici, mudraci i naučnici, umetnici... Danas je to malo drugačije. Po osobinama kojima su zavredili popularnost, kao i po rasponu i intenzitetu tih osobina, danas ono što se zove slavom uglavnom stiču oni koji su, u odnosu na antičke heroje i slavne ljude – patuljci. Slava kojom se diče današnje "zvezde" sve je bleđa, sve bezvrednija, sve ispraznija – i sve više se svodi na cirkusko šarenilo koje zabavlja otupele mase.

"Kada stigneš na vrh, vidiš da tamo nema ničega."

Istorija ljudske slave istorija je gladi za Bogom i božanskim statusom, ali i manipulacije tom istom glađu. Primera radi, ekstatična i euforična iskustva prevazilaženja granica svesti i realnosti, tipična za korišćenje droga, kultove i misterije, dovode učesnika u posebno stanje zanosa, ispunjenosti, blaženstva i sreće. Tu se nalazi delimičan odgovor na pitanje zašto bogovi popularne kulture tako često posežu za drogama svih vrsta i okultizmom: da bi što duže boravili u svom privatnom i veštačkom raju. Osećanje zadovoljstva i zanosa koje prati uspeh, pobedu, prizor mase koja uzvikuje ime svog ljubimca, vrišti ili navija – stvara zavisnost od euforičnog stanja koje stvara slava, stanja iz koga čovek ne želi da izađe. Ukoliko naprasno padnu u nemilost javnosti i u zaborav, takvi ljudi teško podnose "običan" život.

slava-ili-anonimnost-1-4Drugi deo objašnjenja dali su oni slavni ljudi koji su, stigavši na sam vrh sveta – osetili užasnu prazninu i samoću, i doživeli taedium vitae, depresiju, gubitak volje za životom. Uspešni romanopisac Džek Higens (Higgens) žali što još kao dete nije saznao da "kada stigneš na vrh, uvidiš da tamo nema ničega".

Slava obično čoveku "udari u glavu": ljudi gladni uspeha i priznanja ulože ceo svoj život i sve snage da bi bili prvi i najbolji – a cilj pobede u sportu i u životu jeste da se izdvojimo iz mase, zar ne? Kad pobednik stigne na vrh, posle početne opijenosti dosegnutim visinama, oseti da biti prvi često znači i biti sam, a pri tom verovati da si mnogo vredniji i bolji od ostalih ljudi; to čovek ne može da nosi bez velike opasnosti od deformacije ličnosti. "Nije dobro da je čovek sam", čak ni u pobedi, ni na vlasti, ni i u slavi. Slavu može da nosi i podnosi samo Bog – jer je sam po sebi uzvišen i drugačiji, zato što ga slavnim po sebi, a ne spolja, čini uzvišen i čist karakter, lišen samoljublja i sebičnosti. Međutim, spoljašnja slava, koju ljudi drugima daju ili uskraćuju, najčešće čoveka ubedi da je suštinski postao nadčovek. Ubeđen da je sada prešao u neko više stanje, da je kvalitativno nadrastao sebe, on vrlo brzo "poludi", raščoveči se želeći da bude više od čoveka. Zar je mali zadatak biti dobar čovek; zar to nije već samo po sebi veliko postignuće? Neki ljudi ne žele da budu samo ljudi, jer biti čovek znači živeti kao jedan od mnogih, neizdvojen, običan; gubiti, a ne samo dobijati; patiti, ne samo uživati; biti odbačen, ne samo prihvaćen – i pre ili kasnije biti zaboravljen, što je najgore, "jer što sada jest, sve se zaboravlja posle, i mudrac umire kao i bezumnik" (Propovednik 2:16).

slava-ili-anonimnost-1-6U jednoj svađi, gospođa Johana Šopenhauer, ambiciozna dama koja se bavila pisanjem, rekla je svome sinu: "Jednog dana ljudi će te znati samo kao mog sina!" On joj je odvratio: "Ne, nego će tebe znati samo kao moju majku!" Sin je bio u pravu – postao je onaj slavni Šopenhauer, filozof voluntarizma. Njegov pogled na svet i njegov privatni život sivim tonovima je obojila jedna žena kojoj nije bilo dovoljno da – bar za početak – bude dobra majka i dobra supruga, i da nauči svoje dete da voli.

Istovremeno, slavoljublje nije sasvim negativno, jer žeđ čoveka za slavom odaje neugasivu nostalgiju za besmrtnim životom sa Bogom, i svim veličanstvenim i lepim što podrazumeva Božija blizina. Zapravo, prvom čoveku i jeste bilo namenjeno i dano da živi u slavi koju ne možemo ni zamisliti. Upravo za takvo okruženje i za takav život – svetliji, slavniji i srećniji nego što ga ima ili može zamisliti i najslavniji i najambiciozniji čovek – Bog i jeste stvorio čoveka, i u takav život želi da ga vrati. Međutim, povratak u stanje prvobitne slave – suštinske slave kao kvaliteta samog bića, a ne slave kao utiska okoline o nama – Bog je predvideo za svakog čoveka koji želi da bude dobar, a ne samo da o njemu drugi misle dobro. Takva slava se stiče, paradoksalno, ne samouzdizanjem i nadmetanjem s ostalim ljudima, već, naprotiv, skromnošću, odricanjem od ponosa i sujete i – više od svega – ulaganjem sebe u druge ljude, saradnjom i zajednicom s njima.

slava-ili-anonimnost-1-5

Zanimljivo je da je prvi čovek za koga se u Bibliji kaže da je "veliki" (hebr. gadol, tj. "moćan i slavan") upravo vladar i ratnik – Nimrod (ili Nevrod): "Hus [Hamov sin, Nojev unuk] rodi Nevroda; a on prvi bi silan [po Jangovom doslovnom prevodu "junak"] na zemlji" (1. Mojs. 10:8). Nimrod je bio osvajač i utemeljitelj državne organizacije i vlasti, te je njegova slava i veličina tesno vezana upravo za vojnu i političku nadmoć nad ostalim ljudima. On neće propustiti, kako pišu istoričari, da svojoj političkoj slavi kasnije pripiše i božanske atribute. U novijoj istoriji, slava Luja XIV – zvanog "Kralj Sunce", što je nedvosmislen božanski atribut – temeljila se ne samo na hijerarhijskoj strukturi kvazihrišćanskog društva, u kom je kralj bio prvi iza Boga i pape, već i na finansijskoj i političkoj moći koja potiče od pregnuća cele nacije koja radi i ratuje po volji jednog čoveka. Naličje raskoši jednog Versaja – koji je svedočanstvo i simbol Lujeve slave – jeste beda, krv i blato francuskog seljaka XVII i XVIII veka, kao i nasilje nad neistomišljenicima u francuskim provincijama. Gotovo sve raskošne građevine sveta sagrađene su na krvi plebsa i samouzvišenju elite.

Popularnost i publika

Da li je popularnost isto što i slava? Imajmo na umu da reč popularan dolazi od latinskog populus, "narod"; dakle, popularan je čovek koji je "narodni", kome je narod naklonjen. U pop kulturi, javnost je sudija. Da li dakle običan, anoniman čovek, o kome se ne priča u javnosti, uopšte može biti slavan? Čini se, na prvi pogled, da niko ne može biti slavan ukoliko ga takvim ne proglasi vox populi (odnosno oni koji upravljaju narodom i javnim mnjenjem, što je neka druga tema). Vi možete biti i dobri i pametni i vredni, ali ako se nije pročulo da ste takvi, vi niste slavni. A što bi se i znalo? "Ako niko ne zna za mene, ko će onda da me pohvali ?", reći će neko. A zašto bi nas hvalili? Zar živimo za pohvalu? Čini se da je popularnost pojedinca vezana za naklonost javnosti, dakle savremenika, prema njemu. Ako možemo reći da je neki glumac ili pevač današnjice popularan, to ne možemo reći za one koji više nisu živi, poput Elvisa Prislija ili Merilin Monro; s druge strane, i za one koji više nisu popularni možemo reči da su slavni. To pokazuje da ovako shvaćena slava nadmašuje sadašnji trenutak i današnju generaciju, i obuhvata istorijsko pamćenje ne samo jednog naroda, nego i sveukupne civilizacije. Slava uvek teži ka večnom i neprolaznom; ona je mnogo više od popularnosti, i zahteva trajnije vrednosti i zasluge.

Međutim, ukoliko ljudsko oko nešto nije videlo, a usta objavila, samo Bog može da vidi i pohvali takvog čoveka i njegova dela. S druge strane, ako mu ljudi odaju priznanje, čovek stiče popularnost i slavu među ljudima, makar ta njegova slava bila apsurdna, veštačka i nezaslužena.

slava-ili-anonimnost-1-7Drugim rečima, slava uvek podrazumeva nekog svedoka, ali i nekakvog sudiju koji će oceniti da li smo slavni ili sramni – Boga ili ljude. Slava podrazumeva i određena merila koja treba ispoštovati, kao i poželjne vredosti i kvalitete koje neko treba da stekne. Međutim, Bog i ljudi često se razilaze po merilima, i po proceni vrednosti čoveka i njegovih dela. Ko vas dakle posmatra i ocenjuje, ko vas proslavlja? Ko je vaš sudija? Ko je žiri, a ko publika koja će da pohvaljuje i odobrava?

Opet, neki su ljudi slavni i popularni samo u nekim društvenim krugovima, i u nekim vremenima, a u drugima nisu. Primera radi, različiti umetnici uživali su veoma neujednačenu slavu kroz vekove. Neke su slikare, pisce i muzičare njihovi savremenici smatrali lošim ili osrednjim, da bi ih kasnije generacije slavile i poštovale. Johan Sebastijan Bah primer je takvog čoveka, koji je za života smatran velikim instrumentalistom, da bi tek mnogo godina posle smrti stekao ugled najvećeg kompozitora. Druge su slavili za života, a danas ih se niko više ne seća, ukoliko ih neki istoričar ne izvuče iz zaborava. Zapravo, neki su istraživači, poput arheologa XIX i XX veka, stekli slavu upravo istražujući i pišući o zaboravljenim događajima i ljudima.

Različiti društveni krugovi slave različite vrednosti i ljude koji ih otelotvoruju. Primera radi, tinejdžerski idoli i heroji često izazivaju prezir i gađenje roditelja – i obrnuto: u vreme seksualne revolucije počev od 60-tih godina XX veka, mnogi su buntovnici stekli status heroja mladih na temelju odbacivanja roditeljskog autoriteta i vrednosti. Džems Din ili Marlon Brando bili su heroji mladih onog vremena, ali ne i njihovih roditelja.

Kako steći popularnost?

U naše vreme, svuda u svetu, većina ljudi koji priželjkuju slavu teže da se dopadnu masama, ne manjini, a mase uglavnom imaju niske kriterijume, ne očekuju kvalitet i lako ih je namamiti "vizuelnim efektima". U popularnoj kulturi najslavniji su zabavljači. U sferi muzike, jedino kvalitetni pevači mogu sebi da "dozvole" da na svojim koncertima samo pevaju, bez pratnje igračica i pirotehnike. Jer, oni to umeju, a ljudi su zato i došli – da ih čuju. Takvi traju, i ostaju. Drugi moraju da nedostatak talenta i umetničke vrednosti prikriju šarenim cirkuskim perjem. Svuda u svetu novine se najbolje prodaju kada su na naslovnoj strani luckasti, a ne pametni; ekscentrični, a ne uravnoteženi; besramni, a ne pristojni...

Pošto Biblija ne prenosi stavove masa, nego samog Boga, ona slavu definiše sasvim drugačije od istorijskih knjiga. Pre svega, Biblija dobrim, pravednim i časnim ljudima odaje priznanje i upućuje pohvalu, ali svu njihovu vrednost, sve dobro koje su učinili pripisuje Božijem delovanju u njihovom životu i kroz njih: "Ako se ja sam slavim, slava je moja ništa: otac je moj koji me slavi" (Jovan 8:54).

Čovek stiče istinsku slavu kad mu slava nije cilj, a gubi je kada ona postane svrha njegovog života – kao onaj čovek koji je hteo da ga slave zbog njegove skromnosti. Drugim rečima, istinski slavan čovek usred svih svojih uspeha sebe smatra običnim čovekom. Kada bismo tragali za tom autentičnom slavom – istinskom veličinom čoveka – slava i popularnost ne bi ni približno bili sinonimi.

Ljudi koji su najviše učinili da ovaj svet još uvek kako-tako funkcioniše, ljudi koji su najviše doprineli dobru drugih, ljudi koji pomažu i grade – da li su oni slavni ili popularni? Veoma retko.

Znamo li imena velikih inženjera i graditelja koji su podigli naše gradove, premostili naše reke, osmislili vodovod i kanalizaciju, izmislili korisne mašine? S retkim izuzecima, imena takvih ljudi poznata su samo uskom krugu znalaca. Kako se zovu lekari koji su izveli stotine uspešnih operacija, izlečili najteže bolesti? Kako se zovu ljudi koji su otišli u nuklearku Fukušima da poprave što se popraviti može, svesni da time sebe osuđuju na strašnu smrt? Da li su oni pre toga davali izjave po novinama? Da li će se oni ikad smešiti sa lica naslovnica? Ko će njih "guglati" na internetu? Velika je sramota što su sitni i krupni kriminalci u ovoj i drugim zemljama često poznatiji od onih koji su ih stavili iza rešetaka i što se o zločincima mnogo više piše i govori nego o dobrim, hrabrim i časnim ljudima!

slava-ili-anonimnost-1-9Sunovrat ove civilizacije ogleda se i u tome što se nove generacije ugledaju na slavne, a ti slavni – kod nas i u svetu – sve su nedostojniji priznanja. Koji su to kvaliteti savremenih idola mladih, pa i starijih? Da li su ti idoli hrabri, požrtvovani, jaki, strpljivi, vredni, sposobni, mudri, kreativni? Uglavnom nisu; bitno je da nam se oni nameću kroz medije. Fizički izgled dominira. Ako osoba i nije lepa (tu je i pomoć plastične hirurgije), ona se trudi da bude ekscentrična, neobična, da provocira do granica neukusa i odvratnosti - namećući se našoj percepciji. U principu, što luđe, to bolje.

Slavni i/ili normalni?

Kad bolje razmislimo, osobine koje štete popularnosti u javnosti jesu uravnoteženost, jednostavnost i umerenost. Ukoliko niste ekscentrični, spremni na krajnosti, ukoliko bar u nečemu ne preterujete, ukoliko ne štrčite po nečemu, ništa od popularnosti. Ona čuvena antička aurea mediocritas, tj. "zlatna sredina", nepravedno je prezrena u svetu slavnih, koji je s gađenjem i prezrenjem zovu "osrednjošću", ali je najbolja za običan i normalan ljudski život, usmeren na ljude i proživljen među ljudima. Kada deca odrastaju okružena smirenim i umerenim ljudima, ljudima u kojima su karakterne osobine skladne i prijatne, to je idealno okruženje za podizanje jakih i stabilnih ličnosti.

Međutim, za popularnost i slavu u današnjem poimanju, uravnoteženost je gotovo uvek nevažna, zapravo veoma štetna, uz časne iznimke ljudi koji su neumereni u razvijanju i primeni svojih sposobnosti, u radu i u strpljenju. Izuzevši ovu zasluženo slavnu manjinu, biografije nepreglednog mnoštva slavnih, od političara do umetnika (retko i naučnika, čije formiranje zahteva drugačiju klimu) pokazuje da jedan ili više poremećaja u porodičnoj harmoniji, u vaspitanju i odrastanju, često deformiše ličnost mladog čoveka proizvodeći u njemu frustraciju koju može da ublaži jedino priznanje javnosti. Stoga ovakva ličnost celog života stremi da nešto postigne ne da bi ostvarila nešto dobro, nego da bi dobila priznanje. Ovim ne želimo da tvrdimo kako su svi slavni ljudi, ili svi političari i umetnici, samim tim i nenormalni, već, obrnuto, da nenormalni i neobični ljudi mnogo češće i lakše dospevaju u novine i na Jutjub. U svakom slučaju, upravo nedostaci, muke ili bolesti, strahovi, kompleksi, nezadovoljstvo, patnja ili nesreće, poroci drugih, beda ili samoća progone i nagone mnoge da se otimaju i bore, i da žive na način koji privlači pažnju ili simpatije drugih ljudi. Da li bi Nik Vujičić ima snagu i harizmu koja privlači milione ljudi da nije morao da pobedi tolike prepreke? Njega koji nema ruke zagrlilo je više ljudi nego ikoga na svetu. Ovaj čovek pokazuje da nedostaci i poremećaji mogu čoveka navesti da ih pobedi kvalitetima koji zaslužuju da ih ljudi cene i slave. Nik nije slavan zato što nema ruke i noge – kao da je cirkuska atrakcija (o čemu je snimio i jedan film) – već je slavan zbog kvaliteta koji ga čine većim čovekom od mnogih kojima "ništa ne fali".

Za razliku od Nika i mnogih heroja sličnih njemu, mnogi drugi su stekli popularnost praznom ekscentričnošću i izazivanjem svih društvenih normi. Oni postaju "neko" i "nešto" samo zato što se ne ustručavaju da izazivaju sve obzire i tabue – makar to nemalo nikakvog smisla – i na temelju toga sebe proglašavaju jedinstvenim, kreativnim i originalnim. Njihov izgled, ponašanje, imena koja biraju, vrednosti koje zastupaju i uticaj koji imaju stekli su brojne poklonike lišene zdravih merila vrednosti, lepote, dobrote, istine, pravde. Svoje kritičare oni ućutkuju uveravajući javnost kako je sve dozvoljeno, kako nema pravila, kako je sve slobodno i kako je njihova ekscentričnost zapravo "osvajanje slobode".

A šta ostaje iza tih slavnih? Šta ostaje od njihovih spotova, njihovih izjava, pesama, skandala, diskova, rijalitija... Kada njih ne bude više bilo, šta ostaje iza njih?

"Čovek u časti [tj. slavljen], ako nije razuman, izjednačiće se sa stokom, koju kolju." (Psalam 49:20)

Nisu, međutim, slavni oni kojima je dovoljno da uživaju u svojoj porodici, svojim prijateljima, svom poslu, koji se ne ističu. Nisu slavni oni koji žive običan ljudski život ispunjen mnogim umerenostima, osrednjostima i običnostima. Ukoliko ste prosečni, ili samo veoma dobri – ostajete anonimusi. Pa šta? Jednostavnim ljudima popularnost  ne treba. Zadovoljni i ispunjeni ljudi ne traže slavu. Da li je onda skromnost hendikep?

Slavni dobrotvori

slava-ili-anonimnost-1-8Vreme je jedan od najboljih testova ljudske slave. Samo oni kojih se po dobru sećamo i kad više nisu među nama, samo su oni zaista ostavili trag, stekli ime među ljudima, postali ugled onima koji su ih nadživeli. O njima mislimo sa zahvalnošću i divljenjem. Oni su uzori, makar u svom uskom okruženju – a to je veoma dragoceno onima koji su ih poznavali.

Pomislimo na zadužbinare: koliko zadužbinara znate? To su oni ljudi koji su svoje bogatstvo delimično ili u potpunosti poklonili ili zaveštali na korist drugim judima. Dakle, koliko njih znate po imenu? A koliko imena sa "estrade"?

Primera radi, vrlo malo ljudi, izvan obrazovanijih krugova, zna ko je bila Marija Trandafil. Na internetu nalazimo oskudne podatke o ženi koja je, lišena svojih potomaka, svoje impozantno bogatstvo zaveštala školovanju dece bez roditelja ili bez novca, a ponajviše Matici srpskoj, verovatno najznačajnijoj kulturnoj instituciji u Srbiji, danas smeštenoj u zgradi koja je takođe dar ove zadužbinarke. Poput mnogih drugih istinskih dobrotvora, ova je žena svojim razmišljanjem i delanjem prevazišla lične interese, gledajući daleko oko sebe i ispred sebe. Ona je ono što je dobila želela da pruži drugima. Premda pojam "zadužbina" izvorno podrazumeva sticanje zasluga kod Boga dobrim delima "za dušu", tj. radi spasenja – zbog čega su najpoznatije zadužbine upravo verskog karaktera – pravi dobrotvor ne čini dobro drugima da bi mu Bog oprostio grehe koje je činio, grehe kojima je možda i stekao svoje blago.

Moramo da primetimo da je kroz sve vekove, i u svetu i kod nas, bilo prevaranata i zločinaca, od cara do lokalnog trgovca, koji su "prali" pred Bogom svoj krvavi novac donirajući Crkvi, uvereni da će im zbog tog "dara" sve učinjeno zlo biti oprošteno, štaviše, da će time dobiti i nebeske i ovozemaljske privilegije. Ovo potonje – ovozemaljski ugled – često su i dobijali. Međutim, ni sve blago sveta ne može "ubediti" Boga da nam oprosti grehe. Njemu je dovoljno da se iskreno pokajemo i promenimo svoj život. Njemu naše pare i zlato nisu potrebni. Ljudima jesu. Pravi zadužbinar čini dobro jer uviđa da može da pomogne drugima, shvata da je potrebno da prednosti koje je dobio podeli sa drugima. Neko je svima nama mnogo dao, ali mu retko ko kaže hvala, i retko ko to dobro deli s drugima.

Osvrnimo se oko sebe: ko je zaista sve to platio i izgradio, ko je nas hranio, školovao, učio, lečio, vozio, plaćao... ? Ko je nama učinio dobro, ko nam je pomogao na bilo koji način? Avaj, mnogo su puta upravo oni koje su dobri ljudi izvukli iz krajnje bede, pomagali im i poduprli ih na svaki mogući način – kasnije postali nezahvalnici koji su te iste svoje dobrotvore ne samo zaboravili, nego i prezreli i pogazili, i to čim su se izdigli iz svog blata i postali "neko i nešto" – kao da su hteli da uklone neprijatne svedoke svoje početne ništavnosti. Najzaslužniji su najzaboravljeniji, najpotcenjeniji, a ipak – ono što su oni učinili za nas toliko je utkano u naš život da mi to primamo zdravo za gotovo. Isto je i sa vazduhom, suncem, kišom, hranom, slobodom, mirom – kome za to reći hvala, i koga za to slaviti? Isto tako, mnogi pronalasci olakšali su život i oblikovali današnji svet, a koliko ljudi zna ko su njihovi autori?

Surova je istina da je za svako istinski vredno i dragoceno delo potrebno skloniti se od reflektora, odreći se slave i popularnosti. Velika dela dostojna slave traže odricanje, podnošenje i samoću, i zaboravljanje na samoga sebe. Ona traže posvećenost idealima, i veru u ono što se radi. Traže oduševljenje visokim ciljevima koji greju srce i daju snagu da se istraje, ciljevima čije je ostvarenje samo po sebi dovoljna nagrada, bez obzira na to da li će nam iko ikada za to reći hvala.

Nezaboravnu i potresnu pouku o istinskoj slavi, anonimnosti i veličini karaktera pruža nam život jednog od najuticajnijih, ali i najtajanstvenijih inženjera 20. veka – Sergeja Koroljeva. O ovom slavnom anonimusu XX veka čitaćete u drugom delu ovog teksta.

Tatjana Samardžija

SLAVA ILI ANONIMNOST: Slučaj S.P. Koroljeva
SLAVA ILI ANONIMNOST: Slučaj S.P. Koroljeva
 
PROČITAJTE:
 
  
    

 

Broj posetilaca

Danas235
Juče607
Ovog meseca11892
Ukupno2148923

Currently are 31 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter