slava-i-anonimnost-2-1

SLAVA ILI ANONIMNOST: Slučaj S.P. Koroljeva

Nezaboravnu i potresnu pouku o veličini karaktera čak i u anonimnosti pruža nam život jednog od najuticajnijih, ali i najtajanstvenijih inženjera XX veka – Sergeja Koroljeva.

Jeste li čuli za Segeja Koroljeva (tačnije Koroljova)? Ako niste, to je zato što je tako trebalo da bude. Niko nije smeo da zna ko je taj čovek sve do njegove smrti.

Čuli ste za Lajku? Za Gagarina? Za Valentinu Terješkovu? "Sputnjik"? "Sojuz"? Nikada za njih ne biste čuli da nije bilo njega – Koroljeva. Oni ne bi bili slavni da on nije bio – anoniman.

Krenimo vremeplovom unazad... Pedesetih godina XX veka, hladni rat između SSSR i SAD besneo je i na naučno-tehnološkom frontu. Kao što su u drevna vremena vojne pobede nekog naroda smatrane dokazom da su njihovi bogovi jači od suparničkih, tako je i ovo rivalstvo dveju supersila poticalo od obostrane težnje da dokažu superiornost svoje ideologije i svog naroda.

Premda su Zapad i Istok podelili Zemlju posle 1945. godine i pobede Saveznika, tek je trebalo videti ko će prvi osvojiti – nebo. Tako će, pored utrke u naoružanju, dve zemlje uskoro započeti svoju svemirsku utrku. Američki predsednik Dvajt Ajzenhauer izjavljuje 29. jula 1955. da će, povodom Međunarodne geofizičke godine (1958), SAD odaslati prvi veštački satelit. Međutim, samo sedmicu kasnije, na drugoj strani "gvozdene zavese", Prezidijum Centralnog komiteta KPSS odobriće isti takav projekat, pod oznakom "Predmet D". Državno i partijsko rukovodstvo dalo se na potragu za vrhunskim naučnicima koji su kadri da u Zemljinu orbitu pošalju veštački satelit – pre Amerikanaca.

U SSSR-u 50-tih godina, takva prilika da se proslavi ako uspe, ili da sam sebe osudi na propast ako ne uspe, data je Sergeju Koroljevu, čoveku čija je jedinstvena životna priča neprestana smena svetlosti i mraka, slave i muka. Ovaj čovek, rođen 1907. godine, koji će od početka ovog poverljivog projekta do svoje smrti u javnosti biti poznat samo kao "Glavni konstruktor svemirskih brodova", a među kolegama po inicijalima S.P., bio je inženjer po struci, diplomac prestižne moskovske Politehničke škole. Mentor mu je bio lično slavni Tupoljev. Nadahnut radovima genijalnog vizionara Ciolkovskog, ovaj će čovek iznenaditi mnoge predloživši da se rakete upotrebe za nešto drugo osim u vojne svrhe – za let u nebo.

slava-i-anonimnost-2-10Po diplomiranju se zaposlio u jednom dizajnerskom uredu, a u slobodno vreme je počeo da projektuje letelice. Godine 1938., u jeku Staljinovih čistki, trojica zavidljivih kolega potkazale su ga NKVD-u optuživši ga za sabotažu. Uhapšen je i osuđen na 10 godina zatvora. Tako je najpre dospeo u zloglasni sibirski gulag Kolimu, poznat po zlostavljanju zatočenika, lošoj ishrani, oskudnoj odeći i lošem smeštaju. Ovde je inženjer Koroljev kopao rudu i često dobijao batine. Godinama kasnije premeštaju ga – već gotovo bezubog, s prebijenom vilicom i srčanim smetnjama – u jednu moskovsku šarašku, radni logor za intelektualce, gde će sa mnogim drugim inženjerima raditi na konstruisanju aviona. U šaraški će se opet sastati s Tupoljevim, s kojim razrađuje konstrukcije aviona i raketa.

Upravo će u radnom logoru, kao inženjer-robijaš, dobiti priliku da proslavi sovjetsko "carstvo čoveka". Nalik biblijskom Danilu i Josifu, koji najpre od povlaštenog položaja dospevaju do statusa robova i zatvorenika Vavilonije i Egipta, a onda opet izlaze pred careve koji od njih traže da spasu carstvo, tako će znanje Koroljeva doneti zemaljsku slavu Sovjetskom "carstvu" koje ga je gurnulo u tamnicu i uništilo mu mladost, karijeru i privatni život.

S.P. će, na osnovu projekta koji je već ranije razradio, konstruisati raketu poznatu kao R-7, nazvanu "Semjorka", čiji je zadatak da veštački satelit lansira u Zemljinu orbitu. Što se tiče samog satelita, osmislio je, zajedno sa svojim saradnicima, jednostavnu sferičnu strukturu prečnika 58,5 centimetara, i težine oko 85 kilograma, sačinjenu od aluminijumske legure debele svega dva milimetra. Karakterišu je četiri antene u obliku bodlji, nalik larvi morskog ježa.

slava-i-anonimnost-2-3Izrada je okončana početkom oktobra 1957. Ceo postupak morao je da protekne sakriven od očiju javnosti, kao najveća državna tajna, a najveća tajna od svih bio je – identitet projektanta. Istorijskog 4. oktobra 1957. godine, dva meseca i dva dana pre Amerikanaca, sovjetska raketa R-7 poleće sa kosmodroma Bajkonur, i za 324 sekunde smešta satelit u orbitu. Kada je "Sputnjik 1", to jest, na ruskom, "saputnik" Zemlje – prvi koga nije načinio Bog, nego čovek – uleteo u njenu orbitu i počeo da kruži, posao još nije bio završen: 250 kilometara niže, u Bajkonuru, inženjeri bez daha čekaju da čuju karakterističan zvuk. I zaista, pred kraj prvog obletanja, začuo se očekivani zvučni signal satelita. Tek tada je u Bajkonuru izbila erupcija slavlja: Sovjeti su prvi prodrli u nebo! Euforija će uskoro obuzeti čitavu naciju. A Glavni inženjer – plače. Za njega je Sputnjikov let označio slobodu i novorođenje.

Zapravo, bio je to početak jednog novog zatočeništva.

Nevidljivi čovek i njegova vidljiva dela

Nemoguće je danas u potpunosti sagledati i doživeti senzaciju koju je izazvala vest o ovom uspehu Sovjeta: ponos i slavlje u vlasti i u narodu SSSR-a, zaprepaštenje u SAD i svuda na Zapadu. Epohalni uspeh naučnika prerastao je u politički trijumf Sovjetskog saveza. Još od Perl Harbura ništa nije proizvelo takvo zaprepaštenje američke javnosti. Prema američkom istoričaru Volteru Mekdugalu sa Univerziteta Pensilvanija, efekat lansiranja Sputnjika na Amerikance bio je ravan 11. septembru 2001. godine – bili su preneraženi i poniženi. Moralo se brzo reagovati slanjem sopstvenog satelita.

Međutim, američko lansiranje satelita 6. decembra te iste godine pretvoriće se u potpuni debakl projekta "Vangard": samo nekoliko sekundi od paljenja motora rakete, gorivo se zapalilo, raketa je eksplodirala, a satelit koji je trebalo da odnese u orbitu odskočio je i stropoštao se na zemlju, cvileći poput šteneta. Čak ni američka javnost nije oskudevala u pogrdnim imenima za zlosrećni satelit: aludirajući na "Sputnjik", zvali su ga flopnik (od engleskog flop, tj. "debakl, neuspeh"), upsnik (od uzvika oops  prilikom neuspeha), kaputnik (od i kod nas uvrežene nemačke reči kaput), čak i katastroinik. Tek 1958. godine Amerikanci će uspešno lansirati svoj prvi veštački satelit.

slava-i-anonimnost-2-4Predsednik Ajzenhauer sakupio je i "preslišao" predstavnike tajnih službi, zahtevajući da po svaku cenu saznaju ko je tvorac rakete R-7, i da se domognu ili njega ili njegovih nacrta. Za Glavnim inženjerom traga se na neobične načine: pregledaju se hiljade slika sa javnih manifestacija na kojima se slave uspesi sovjetske nauke, ne bi li se na tim slikama prepoznao "Glavni inženjer". Uzalud. Ne samo što se ime Koroljeva neće pojaviti NIGDE u javnim glasilima, ne samo da NIKO ne sme da zna ko je taj čovek kome se svi dive i koji je svoj narod odveo dalje od svih drugih, već on lično NIKADA ne sme da se pojavi u javnosti. Iako velik i važan, Sergej Pavlovič Koroljev proživeće ostatak života kao nevidljivi čovek. Grandiozni uspeh bez slave i priznanja. Samo rad. Čak će i naučne radove potpisivati kao K. Sergejev. Nikita Hruščov, naslednik Staljina, odbio je čak i ponudu Nobelovog komiteta (mamac za častoljubive!) da se projektant "Sputnjika 1" kandiduje za Nobelovu nagradu, objasnivši kako je reč o uspehu celog sovjetskog naroda, a ne pojedinca.

Odmah po uspehu "Sputnjika 1", Glavni inženjer nastavlja s ostvarenjem snova Ciolkovskog. Umesto da uživa u slavi i nagradama, on radi i ostvaruje svoje ideje. Samo mesec dana posle prvog uspeha, u nebo šalje Sputnjik 2, a u njemu psa Lajku, lutalicu koju je pronašao na ulicama Moskve.

Sledeći san koji je Koroljev pokušao da ostvari bio je – let na Mesec. Njegov kosmički program "Luna" poslao je nekoliko letelica na Mesec, od kojih je treća omogućila da po prvi put vidimo tamnu stranu Meseca.

slava-i-anonimnost-2-7Jurij Gagarin leti aprila 1961. godine na letelici "Vostok". Između nekoliko odličnih kandidata, Gagarin je izabran jer je posedovao dve karakteristike: 1) bio je izrazito nizak, samo 157 centimetara, što mu je omogućavalo da stane u malu letelicu; 2) bio je skromnog porekla, sin seljaka koji su mnogo propatili u Drugom svetskom ratu. Čovek kome je bilo dano da prvi vidi Zemlju iz orbite, što niko do tada nije učinio, morao je biti mali, i rastom i poreklom.

Gagarina slava nije zaobišla: poleteo je kao poručnik, a posle nepuna dva sata sleteo kao major. Uskoro je proglašen pukovnikom. Ovaj čovek, koji je izjavio da "gore nije video Boga", postao je pravo polubožanstvo u samom SSSR-u. Gagarin je leteo na krilima slave, a onome koji je omogućio da tamo odleti, rešivši bezbroj složenih inženjerskih problema, gotovo niko nije znao ni ime.

Nekoliko meseci posle Gagarina, "Vostok 2" nosi astronauta Germana Titova, Gagarinovog konkurenta. Avgusta 1962. poleću "Vostok 3" i "Vostok 4". Koroljev u nebo šalje i prvu ženu kosmonauta, Valentinu Terješkovu, juna 1963. godine.

slava-i-anonimnost-2-8Već 12. i 13. oktobra 1964. godine u kosmos leti ekipa od tri kosmonauta različitih specijalnosti: komandant broda, inženjer leta i lekar – to je projekat "Voshod 1". Za vreme leta "Voshoda 2" marta 1965. godine, po prvi put jedan kosmonaut – Aleksej Leonov – izlazi u skafandru iz svemirske letelice u otvoreni svemir!

Do kraja života Koroljev je radio na novim i smelim projektima koji će se ostvariti tek posle njegove smrti, pod imenom "Voshod" i "Sojuz". Umreće 1966. godine, od raka jednjaka. Od tog trenutka sovjetska javnost saznaje za Sergeja Pavloviča Koroljeva i slavi ga. Sahranjen je u zidinama Kremlja, kao i Jurij Gagarin, sa najvišim državnim počastima.

Iako je najslavnije dane, dane najvećih dostignuća, proveo u profesionalnoj anonimnosti, istinska radost i zadovoljstvo ovog slavnog anonimusa bila je u ostvarenju snova i planova. Prema Leonidu Kerberu, njegovom sapatniku iz "Tupoljevske šaraške", Sergej Pavlovič Koroljev bio je "skeptik, cinik i pesimista", koji je gajio mračne slutnje u pogledu budućnosti. Ovo treba povezati sa svedočenjem kosmonauta Alekseja Leonova: "On nikada nije bio ljut ni na koga [...] Nikada se nije žalio, nikada proklinjao i nikome se nije podsmevao. On nije imao vremena za to. Shvatio je da ogorčenost ne pokreće stvaralački zanos, već nasilje." On je živeo život koji nije bio lak – udarnički je radio i stvarao genijalna dela, koja su, ruku na srce, mnogo više doprinosila ponosu, moći i prestižu Sovjetskog saveza, nego dobrobiti sovjetskih građana. Bez nade u večnost, bez vere u Božiji sud koji će ispraviti sve nepravde, i opravdati sve pravedne.

Koroljev je godinama stvarao inženjerska čuda kojima se svet divio, ali kao zatvorenik, kao nevidljivi čovek. Svojim radom i postignućima zaslužio je da bude svrstan među najveća imena svetske nauke, ali on do kraja života nije dobio priznanje i pohvale. Njegovo ime nije bilo poznato, ali jesu njegova dela! Svakom autentičnom stvaraocu to i jeste najvažnije.

Lov na slavu

Kad sagledamo život ovog čoveka, prepoznajemo u njemu naznake one poznate Hristove priče o "zaludnom" sluzi, priče koja polazi od društvenih odnosa u robovlasničkom poretku, a zaključuje se odnosom između čoveka i Boga:

slava-i-anonimnost-2-5"Koji pak od vas kad ima slugu koji ore ili čuva stoku pa kad dođe iz polja, kaže mu: hodi brzo i sedi za trpezu? Nego ne kaže li mu: ugotovi mi da večeram, i zapregni se te mi služi dok jedem i pijem, pa onda i ti jedi i pij? Eda li će on zahvaliti sluzi tom kad svrši šta mu se zapovedi? Ne verujem. Tako i vi kad svršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: mi smo zaludne sluge, jer učinismo šta smo bili dužni činiti." (Luka 17:7-10)

U tadašnjim društvenim prilikama, ne samo da rob nije dobijao pravednu nadoknadu za svoj rad, već mu gospodar nije dugujovao čak ni zahvalnost ili bar saosećanje. Njegovo je bilo da radi. Ovakve prilike, koje zasigurno nisu u skladu sa zlatnim pravilom Svetog pisma ("Sve što želite da čine vama ljudi, činite i vi njima"; Matej 7:12), utkane su u temelje gotovo svih ljudskih društava do novijeg doba, i njihova je suština neravnopravnost među ljudima. Međutim, Hristove priče često sadrže paradoks: polazeći od zemaljskih prilika, on pronalazi zanimljivu paralelu između zemaljskog i nebeskog poretka stvari, i onda objašnjava suštinsku razliku između ove dve stvarnosti.

Pouka glasi da Bog nije kao ovozemaljski gospodari, a ni Božiji čovek ne radi zato da bi od Njega dobio platu, da bi zaradio poene. Bog je već odavno platio i preplatio sve naše dugove. On nas je zadužio toliko da mu nikada nećemo moći vratiti. On to i ne očekuje, štaviše, preporučuje nam da to i ne pokušavamo. Umesto toga, ova nas priča uči da – ako već ljudi rade za ljude, koji im plaćaju za taj rad – za Boga ne treba da radimo kao nadničari, za novce i platu, već iz ljubavi i zadovoljstva što smo Njegovi saradnici. Znate već onu čuvenu rečenicu koju domaćicama upućuju muževi i deca: "Oprao sam ti sudove! Usisao sam ti tepihe! Kupili smo ti što si nam rekla." Rad kao kazna, kao kuluk – to Bogu ne treba. Nema ništa gore od vernika koji sebe doživljava kao p(l)aćenika koji svojim radom zadužuje Boga.

Zapravo, pozvani smo da živimo na sasvim drugačiji način: da uradimo sve što možemo, čak i prevaziđemo sebe ne bismo li dostigli i ono što nismo mislili da možemo, a onda, umesto da očekujemo ljudsku i Božiju pohvalu za svoj svesrdni trud, treba da kažemo: "Zar to nije bila moja dužnost?" Zar čovekovo nije da pruži sve od sebe, i da pronađe smisao u tom izazovu?

Da li je ovo previše za običnog čoveka? Ili popularna kultura omamljuje i uljuljkuje čoveka u plitko zadovoljstvo, i ubija mu želju da nadraste sebe – a samo je to čovekova istinska slava!

Kad shvatimo šta je zaista slavno i vredno truda, dostojno čoveka, bićemo srećniji i mi i oni sa kojima živimo. "I što god činite, od srca činite kao Gospodu, a ne kao ljudima." (Kološanima 3:23) Koroljevu motiv nije bio služba Bogu, ali je, uprkos svemu, radio onako kako bi svaki čovek trebalo da radi – najbolje što može.

Nažalost, često samo želja za popularnošću i priznanjem motiviše ljude da čine velika dela, ali posmatrači teško mogu da prepoznaju njihove prave motive. Pošto za ovakav rad takvi ljudi stiču pohvale i priznanje, onda takva satisfakcija samo pojačava njihovo slavoljublje – što je pogrešan motiv za rad i podvig. Tako slavoljublje zapravo uništava čoveka i čovečnost u njemu, a tu nema ničeg slavnog, makar se nama činilo da je drugačije.

slava-i-anonimnost-2-6"A ti kad daješ milostinju, da ne zna levica tvoja što čini desnica tvoja [tj. ne razmeći se svojim dobročinstvom] i otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno." (Matej 6:3,6)

Ljudi nam za naš rad plaćaju novcem ili na neki sličan način, i to je pravedno u ovom poretku stvari, ali Bog plaća drugačije. On želi da ljubav bude nagrada za ljubav jer se ljubav ne zarađuje: ona se samo daje, prihvata i uzvraća.

Skromnost je moguće očuvati samo ukoliko čovek ume da pravilno shvati vrednost svog rada i svrhu svog postojanja. Besmisleno je upinjati se da postanemo neko – svaki čovek već je neko, već je vredan i dostojan poštovanja. Manje je važno da li će mu drugi to i priznati; daleko je važnije da je svoje realne vrednosti i uloge svestan on sam. Sam život, prilike i snagu da nešto postignemo mi dobijamo od Boga, a naše je da sebe unesemo u taj rad s oduševljenjem i da činimo dobro dobra radi i ljudi radi. Ne popularnosti radi, jer "jesti mnogo meda nije dobro, niti je je slavno tragati za sopstvenom slavom." (Priče Solomunove 25:27; prema doslovnom Jangovom prevodu).

Čak i da ne verujemo da postoji Bog koji sve vidi, i tada moramo znati da je kvalitet sam po sebi vredan, i da je dobro samo po sebi korisno, ma šta neko mislio i rekao. Bog pomaže i podupire poštenog radnika, iako mu ne daje lak i ugodan život. Ljudi se često žale na svoj hleb, ali ga jedu; ne održavaju puteve, ali se njima voze; zanemaruju ljude, ali koriste njihov rad – jer je hleb dobar, i putevi su korisni, i ljudi su dragoceni. Iako milioni ljudi hule na Boga poričući ga ili ga svojim životom sramoteći, On "zapoveda svom suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje dažd i pravednima i nepravednima" (Matej 5:45). Bog je taj koji proslavlja one koje ljudi ne vide i ne cene, pre svega u njima samima. Skromnost je lepa sama po sebi, a ne zato što je drugi primećuju. Ako vrlina postane sredstvo za sticanje priznanja, ona se pretvara u porok.

slava-i-anonimnost-2-9Mnogi su dobrotvori otišli u grob, a da nisu stekli zasluženo priznanje. Pomislimo samo na život Milunke Savić, junakinje Balkanskih ratova i nosioca mnogih domaćih i stranih vojnih odlikovanja, koju je posle rata njen narod zanemario do te mere da je penziju stekla kao čistačica u jednoj banci – majka, dobročiniteljka, skromna žena, junakinja stvarnog života. Što je još gore, mnogi su pošteni, časni i dobri ljudi svoje dobročinstvo platili ne samo zanemarivanjem, nego prezirom, odbacivanjem i mučeništvom. Hristos je najočigledniji primer.

Dok je sveta i veka, biće slavnih koji to nisu zaslužili, biće nepoznatih ili čak prezrenih kojima niko nije rekao hvala, ali i onih drugih, istinskih svetaca – koji su skupo platili svoje dobročinstvo. Pojedinac i društvo često nisu objektivne sudije vrednosti jednog čoveka i njegovog rada. Očekivati slavu od ljudi zato je veoma neizvestan posao. Popularnost i ugled se među ljudima prečesto stiče po cenu časti, poštenja i zdravlja duha i tela, a kratko uživa i lako gubi.

Mnogo je sigurnije i bolje svoju vrednost ne odmeravati na ljudskim vagama. Čak i daleko od ljudskog pogleda, u ćeliji ili u radionici, u samoći kuće ili u polju, Bog vidi naš rad i zna pobude srca. U Njegovim očima slavni su oni kojima do toga nije stalo, već samo žive sledeći svoju savest.

Na kraju zemaljske istorije, skromni će doživeti veliko iznenađenje: kad se u prisustvu anđela i ljudi obelodane tajne svih srca, njih će proslaviti sam Bog.

Tatjana Samardžija

 PROČITAJTE:

SLAVA ILI ANONIMNOST? - 1. deo

Broj posetilaca

Danas12
Juče599
Ovog meseca11062
Ukupno2148093

Currently are 45 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter