Izlazak-riba-na-kopno1

IZLAZAK RIBA NA KOPNO

Po teoriji evolucije, u jednom trenutku istorije ribe su izašle iz vode i prilagodile se životu na kopnu. Naučne analize i zdrav razum kažu: NEMOGUĆE!

 

* * *

 

Da bismo prihvatili tvrdnju o spontanom nastanku života koja je u savremenom naučnom svetu gotovo opšteprihvaćena, potrebno je da savladamo brojke koje nam govore o verovatnoći skoro neverovatnih događaja. No, i kad savladamo ove matematičke vratolomije i prihvatimo taj neverovatan događaj kao moguć, te zamislimo da pred sobom imamo slučajno nastalu živu ćeliju, tu naša mašta još ni izbliza nije završila svoju ulogu. Tek sad ona zapravo stupa na scenu, jer treba da nam dočara mogućnost da od bespomoćne ćelijice u okeanu dobijemo sve mnoštvo raznolikih bića koja hodaju, plivaju, skaču, lete... a poneka čak i misle! Ovaj proces, da bi bio pitkiji za čoveka laika, podeljen je u više faza: jednoćelijski organizmi postaju beskičmenjaci; kod njih se, nekim čudnim spletom slučajnih okolnosti, javlja kičma, pa oni postaju ribe, a ribe opet izlaze na kopno prvom prilikom, te život osvaja nove prostore i na taj način biolozi dobijaju novu klasu kičmenjaka za izučavanje – vodozemce. No, nasuprot zakonu entropije, ovi se usložnjavaju pa nastaju gmizavci, a od njih se na jednu stranu odvajaju sisari, a na drugu ptice koje su savršeno prilagođene za letenje.

Kada krajnjim naporom mašte zamislimo nastanak prve žive samoreplicirajuće ćelije, tek tada mašta stupa na scenu, jer treba da nam dočara mogućnost da od bespomoćne ćelijice u okeanu dobijemo mnoštvo raznolikih bića koja hodaju, plivaju, skaču, lete... a poneka čak i misle!

Pozabavimo se podrobnije činjenicama o verovatnoći odigravanja za nas, kao kopnenu vrstu, tako bitnog događaja kao što je izlazak na kopno. Ovaj krucijalan događaj za teoriju evolucije, prirodnjak David Attenborough ovako opisuje: "Ribe su počele da izlaze iz vode i postale su prvi kičmenjaci koji su naselili kopno." Da bi ribe postale vodozemci trebalo bi da savladaju nekoliko teških problema. Ribe su dizajnirane da žive u vodi – imaju peraja za plivanje i škrge za ekstrakciju kiseonika iz vode, a i specifičnu čvrstu vezu glave i kičme, da pri plivanju ne bi dobijale redovne "potrese mozga". Riba izvađena na kopno, kao što je dobro poznato svakom ribolovcu, je bespomoćna i ubrzo ugine. Vodozemci su, s druge strane, prilagođeni da udišu vazduh i stoga su opremljeni plućima, i vešto skaču ili samo puze pomoću pristojno razvijenih nogu sa kompletnim ramenim i karličnim pojasom (izuzimajući beznogi red Apoda (Gymnophiona)), a koje ribe nemaju.

Šta bi uopšte moglo da izmami ijednu ribu da pođe u avanturu izlaska na kopno? Danas popularna teorija kaže da su tokom perioda suše bazeni u kojima žive pojedine ribe bivali isušeni, te su one bile primorane da izađu na kopno i potraže alternativni izvor vode. No, budući da škrge ne mogu odjednom postati pluća, a kao pogodnost za ribe čiji se bazen osušio, evolucionisti su morali da pretpostave da su se pluća razvila pre nego što su ribe napustile vodu.

Da bi objasnili evoluciju peraja u noge, evolucionisti su istražili mnoge fosilne ribe i na posletku za najpogodnijeg pretka vodozemaca proglasili ribe Crossopterygia. Zašto baš njih? Te ribe imaju koštana peraja koja su se, kako pretpostavljaju, mogla pretvoriti u noge.* Zatim je izumrli vodozemac Ichthyostega "lansiran" kao predak savremenih vodozemaca. Kod ovog navodnog prelaza glavni problem sa kojim se evolucionisti suočavaju je nepostojanje fosila prelaznih formi! Citirajmo C. Adlera koji u svojoj knjizi Encyclopaedia of Reptiles and Amphibians kaže: "Iako se ovaj događaj bez sumnje odigrao tokom miliona godina, ne postoje poznati fosili ovih stupnjeva".

Razlika između riba Crossopterygia i vodozemca Ichthyostega je ogromna. Udovi i njihovi pojasevi kod Ichthyostega isti su kao i kod savremenih vodozemaca. Koje dokaze imamo da su četiri krosopterigijska peraja postala noge sa kompletnim zglobovima, dok su ostala, recimo, otpala? Zatim, šta je moglo da izazove da se razvije vrat i da se lobanja odvoji od pektoralnih (grudnih) kostiju? Ovakve grandiozne promene morale su ostaviti nebrojene prelazne forme u fosilnom zapisu, a mi ipak ne poznajemo ni jednu! Naučnici evolucionisti nemaju ništa na čemu bi mogli zasnovati svoje ubeđenje, osim vere da su vodozemci evoluirali od riba.

Nije problem samo poreklo prvog vodozemca (što ipak jeste jedan od najvećih problema za evolucionu teoriju). I poreklo savremenih podklasa vodozemaca zahteva svoje objašnjenje. Danas na zemlji žive tri podklase vodozemaca: bezrepi vodozemci (Anura - žabe), repati vodozemci (Urodella - daždevnjaci) i beznogi vodozemci (Apoda - za njih ne postoji naš narodni naziv budući da žive samo u tropskim krajevima). Najstariji fosili svake od ove tri grupe su visoko specijalizovani organizmi koji se neznatno razlikuju od danas živećih formi, a budući da evolucija tvrdi da su sve tri evoluirale od izumrlih Ichthyostega srećemo se sa potpunim nedostatkom fosilnih dokaza koji bi poduprli ovo stanovište. Poznati paleontolog Alfred Romer u udžbeniku Vertebrate Paleontology* sam tvrdi da "između sadašnjih formi i paleozojske grupe postoji široki evolucioni procep nepremošćen fosilnim materijalom". Nema, dakle, ni najmanje naučne potvrde o evolucionom poreklu "prvog vodozemca" od riba, a ni savremenih grupa od "prvog vodozemca"! (Više o ovome možete da pročitate u odličnoj knjizi dr Arijela Rota, Postanje, koja je nedavno prevedena i kod nas!)

Posebno je interesantan slučaj beznogih vodozemaca. Za razliku od žaba i daždevnjaka, oni ne samo da nemaju udove nego nema ni traga od njihovog ranijeg postojanja niti ostataka kostiju koje su sačinjavale karlični i rameni pojas. Njihovo zmijoliko telo navodi i danas ljude da ih mešaju sa zmijama, jer neke vrste dostižu oko 1,5 metar dužine. Evolucionisti tvrde da su Apodae izgubile noge tokom svoje evolucije, iako nema ni najmanjeg anatomskog nagoveštaja da su ih ikad imale. Neke vrste Apoda žive u vodi i interesantno je, a pomalo i zabavno, pratiti njihov pretpostavljeni evolucioni tok: tokom miliona godina peraja specifičnih vrsta riba menjala su se u noge dajući prve vodozemce, i dok su neki od njihovih potomaka krenuli da evoluiraju u žabe, a drugi u daždevnjake, jedna grupa je postepeno počela da gubi noge koje su njihovi preci "teškom mukom" sticali tokom miliona godina, dok im nije nestao svaki trag! Potom su se vratili tamo gde je sve i počelo - u vodu!

Kada saberemo sve činjenice, mnogo logičnije deluje jedan drugi koncept porekla danas postojećih životinjskih vrsta. Zasnovan je na inteligenciji Beskonačnog uma koji je smatrao za shodno da odvojeno stvori "...žive duše što se miču, što provriješe po vodi po vrstama svojim..." i kopnene životinje "...stoku i sitne životinje i zveri zemaljske po vrstama njihovim". Ono što danas vidimo u živom svetu jesu jasno razgraničene vrste koje za potomstvo uvek daju istu vrstu - ali sa individualnim varijabilnostima. Neke od stvorenih vrsta su, na žalost, u međuvremenu izumrle i poznajemo ih samo kao fosile. "Jer se sva tvar pokori propadljivosti... jer znamo da sva tvar uzdiše i tuži s nama dosad."*

U vreme začetka teorije evolucije ljudi ni izbliza nisu bili upućeni u nauku o nasleđivanju niti u strukturu i preciznost prenošenja i očuvanja genetičke informacije iz generacije u generaciju. Danas, kad je poznato savršenstvo genetičke mašinerije, čije operacije izvode enzimi koji su sposobni za autokorekciju (!), i čija je greška svedena na 1:100.000.000, teško je održiva teorija o nastajanju sve savršenijih oblika života slučajnim greškama iste! I sve to uprkos zakonu o entropiji po kome, slobodnije tumačeći, sva materija teži što nižem nivou organizovanosti. Budući da teorija spontanog nastanka života i dalje opstaje na pijedestalu nauke, uprkos svim činjenicama koje joj ne idu u prilog, možda smo već došli u vreme koje je najavljivao apostol Pavle: "Doći će vreme kada ljudi neće podnositi zdravo učenje, nego će u skladu sa svojim požudama sebi nagomilavati učitelje da im govore ono što prija njihovim ušima, pa će uši okrenuti od istine i prikloniti se izmišljotinama..."* Svakako je jednostavnije prihvatiti teoriju koja moralno ne obavezuje nego činjenice koje idu u prilog tvrdnji da smo delo Nekoga pred kim ćemo jednom stati i dati odgovor za svoj život. To je verovatno zato što još nismo upoznali karakter svog Tvorca koji svojim bićima poručuje: "Imam za vas misli dobre, a ne zle."*

priredila:

Rajna Stamenov Radosavljević

 

LITERATURA:

Batem G.(ed.), All the World's animals – Reptiles & Amphibians
Creation Resources Trust, Factsheet no. 22 "Fish out of Water"
Majkl Bihi, Darvinova crna kutija, Eden, N.Sad, 2008.
Rasel i Kolin Stendiš, Veliki prasak je eksplodirao, Eden, N.Sad, 2004.

 

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

 

 

 

Broj posetilaca

Danas580
Juče900
Ovog meseca18309
Ukupno2220407

Currently are 53 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter