dabar1

DABAR - dokaz za dizajn

Kada posmatramo dabra kao životinju veoma komplikovanog i svrsishodnog ponašanja, imamo priliku da razmišljamo i revidiramo svoje stavove o poreklu života na planeti Zemlji.

 

* * *

Zadivljujuće je koliko je građa dabrovog tela prilagođena načinu života koji vodi. Ima male ušne školjke, spolja i iznutra obrasle dlakom. Posebnim mišićima dabar može tako da pritegne uz glavu te dlake, da se slušni kanal gotovo potpuno zatvori i onemogući ulazak vode u uši. Nabrane nozdrve takođe se mogu zatvoriti. Male oči imaju migavicu, jednu membranu koja je providna, a zatvara oči, tako da dabar pod vodom vidi kao da nosi ronilačku masku. Na taj način, dok roni, čulni i disajni organi su mu zaštićeni da voda u njih ne ulazi. Uši, oči i nosni otvori se uz to svi nalaze u jednoj liniji na gornjoj strani glave. To životinji dok pliva omogućuje nesmetano disanje, mirisanje, osluškivanje i osmatranje okoline.

Isti ili sličan princip građe srećemo kod nutrije, vidre, morske vidre, polarnog medveda, vodenrovke, vodenkrtice, nilskog konja, patuljastog nilskog konja, svih vrsta perajara, svih sirena, kljunara, svih krokodila, većine žaba i drugih vodenih životinja, koje su dobri plivači, a udišu vazduh. Dakle, u pitanju je pravilo, a ne izuzetak. Tokom evolucije je mnogo puta nezavisno moralo da dođe do ove adaptacije, jer, po toj teoriji, većina nabrojanih životinja nisu u bližem srodstvu. Ova morfološka prilagođenost vodenom staništu može se nazvati zakonom, jer se ponavlja kod raznih vrsta vodenih životinja i potpuno je predvidiva. Ako postoji još neotkrivena vrsta vodenog sisara, lako je na osnovu svih ovih primera predvideti da i taj sisar ima karakteristično postavljena čula na glavi, kao i male ili potpuno zakržljale ušne školjke. Procesi borbe za opstanak su suviše nepredvidivi i haotični, da bi doveli do stvaranja morfoloških zakonitosti.

Na zadnjim nogama, kojima pliva, dabar ima plovne kožice. Prednje noge imaju slobodne prste kojima spretno može da hvata granje i drugi materijal od koga gradi skrovište. Rep mu je pljosnat i širok oko 20 cm. Nije obrastao dlakom, već je prekriven sitnim ljuskama. Dok pliva, njime se koristi kao kormilom, a kad je na kopnu, oslanja se na rep, dok prednjim šapama radi. Kada dabar uoči opasnost, repom udara o površinu vode dajući znak za uzbunu i tako upozorava ostale članove kolonije.

dabar3Očigledno je rep višenamenska, vrlo korisna alatka. Ako je nastao od repa sličnog repu većine drugih glodara, kao što su miš i pacov, moralo bi biti moguće da se u laboratoriji indukovanom mutagenezom i intenzivnom veštačkom selekcijom kroz, možda, pedesetak uzastopnih generacija, odgaji pacov sa "dabrećim" repom. Ali, to je nemoguće! Dabrov rep se na prvi pogled lako anatomski izvodi iz običnog mišijeg repa, koji samo treba da se jako spljošti. Međutim nije tako. Nije dovoljno preći valjkom preko običnog repa. Vezivno i masno tkivo, krvni sudovi, nervi i mišići, sve je to drugačije organizovano u mesnatom, spljoštenom dabrovom repu u odnosu na valjkasti rep. Nisu u pitanju male modifikacije, već totalno drugi sistem. Ceo niz gena, na vrlo usaglašen način, učestvuje u stvaranju specifične forme dabrovog repa tokom embrionalnog razvoja. Isti rezultat je nemoguće dobiti nasumičnim mutacijama kod pacova. Ako je nemoguće stvoriti "dabrovski" rep kod pacova u laboratorijskim uslovima, kao cilj koji svesno treba da ostvare eksperimentatori pomoću moderne tehnologije i znanja, još je manje moguće spontanim procesima u prirodi. Čak i ako bi se prirodi dala prednost od milion ili deset miliona godina, ona opet ne bi mogla da stvori dabrov rep modifikacijom običnog repa pacova. Nije važno vreme nego genetički mehanizmi sa kojima priroda raspolaže. Dabrov rep je namenski "projektovan" i upisan u genetski plan te vrste pri stvaranju.

Ako molekularna biologija uznapreduje toliko da joj budu poznati svi geni i njihova regulacija u procesu razvića repa, ona će, možda, molekularnom hirurgijom i kloniranjem prepravljene jajne ćelije moći da stvori dabrovski rep na pacovu. Međutim, tako se neće dokazati koncept prirodne selekcije, već koncept stvaranja.

Zadržimo pažnju na toj čudnoj alatki dabrovog tela. Kako su dabrovi otkrili različite načine upotrebe svog repa? Da li je udaranje repom o površinu vode kao znak uzbune, otkriće do koga je davno došao neki genijalni dabar, pa se taj izum iz generacije u generaciju prenosi učenjem? Ili je u pitanju instikt koji se nasleđuje? Pouzdani odgovori na ova pitanja zahtevaju studiozna proučavanja. Da li je naivno verovati da ni jedan dabar nije bio dovoljno inventivan da bi smislio tako nešto, pa još i tome poučio potomke? Ovo ponašanje je refleksni program, koji se nasleđuje kao "uputstvo za upotrebu" pljosnatog repa. Ni jedan pacov ne pokušava da udara svojim tankim repom o podlogu, kako bi izazvao uzbunu. Struktura i funkcija uvek se nalaze u "svrsishodnom kompletu".

Darvinizam, i u modernoj formi sintetičke teorije, "barata" malim promenama koje su se vremenom akumulirale. Darvin nije znao da postoje kvantitativne i kvalitativne genetičke osobine. On je sve objašnjavao laganim kvantitativnim promenama, koje bi, shodno dijalektičkom materijalizmu, prelazile vremenom u novi kvalitet. Stalni rast zuba nije kvantitativno, već kvalitativno genetičko svojstvo. Zubi ili rastu ili ne rastu. Ne postoje kvantitativna međustanja, u smislu, zubi vrlo, vrlo lagano stalno rastu; ili zubi malo rastu, pa malo ne rastu (nazovimo to "sezonski rast"). Što se tiče ishrane, tu bi mogao da se zamisli neki kvantitativni prelaz na mešovitu ishranu. Čak bi i mešovita ishrana, u kojoj bi bilo malo orašica i zrnevlja, a više mekše biljne hrane, bila negativno selekciono svojstvo za životinju kojoj se zubi ne obnavljaju. Zubi bi se brže trošili kod životinja koje jedu veći procenat čvrste hrane, pa bi takve životinje pre ugibale i ostavljale bi manje potomstva. Prelaz bi se eliminisao prirodnom selekcijom. Ponor ka postanku glodara nikada ne bi bio premošten. Upravo prirodna selekcija to ne bi dozvolila.

Kod svih glodara, pa tako i kod dabrova, zubi sekutići rastu tokom celog života. S tim u vezi, nameće se jedno pitanje: Da li je kod predaka svih glodara prvo došlo do pojave stalnog rastenja sekutića, ili se prvo razvio instikt glodanja čvrste hrane? Ako zubi na početku evolucije glodara nisu stalno rasli, brzo bi se istupili i potrošili usled ishrane korom drveta i orašastim plodovima, pa bi preci glodara izumrli od gladi. To bi bila slepa grana evolucije. Ako su zubi počeli da rastu neprestano pre prelaska na ishranu veoma čvrstom hranom, tokom života bi previše izrasli. I ta varijanta bi dovela do izumiranja praglodara od gladi. Jedino moguće rešenje ovog "kokoška ili jaje" problema je istovremena pojava stalno-rastućih sekutića i ishrane čvrstim biljnim tkivima. Mogućnost da je kod jednog dabrovog prapretka istovremeno došlo do odgovarajućih mutacija, koje utiču na režim rastenja zuba i promenu u načinu ishrane, spada u domen praznoverja, a ne realno mogućeg događaja. Ali, čak i da se tako nešto dogodilo, gde bi tako radikalno promenjena jedinka našla partnera za parenje i ostavljanje potomstva?

Inženjer i graditelj

Najveća misterija u životu dabrova je njihovo graditeljsko umeće. Ono izaziva čuđenje i divljenje kod svakoga ko se temeljnije upozna sa njim.

Dabrovi, koji žive usamljeno, prave jednostavne podzemne jazbine, kakve grade i vidre. Ali zajednice, koje se sastoje od višečlane porodice, grade prava naselja.

Dabrovi prvo moraju pronaći ravan ili blago iskošen teren, kojim teče potok. Procenjuju širinu toka na kome bi mogli da izgrade branu. Ako je dolina previše iskošena, ne može se napraviti akumulaciono jezero dovoljne veličine. Teren mora odgovarati potrebama, a dabrovi umeju da odaberu. Vode računa da u blizini bude dovoljno drveća koje će koristiti kao građevinski materijal.

Dabrovi podižu branu kojom pregrade tok potoka. Tako se formira akumulaciono jezero, u čijoj sredini zatim podignu humku u kojoj naprave jazbinu. Tako su u svojoj "tvđavi sa opkopom" sigurni od kopnenih grabljivaca.

Prilikom gradnje dabrovi pokazuju zapanjujuću domišljatost. Njihova brana se ne pruža ravno preko doline, već je lučnog oblika, sa šiljkom u smeru suprotnom od smera toka vode. Ovakav oblik imaju i brane koje gradi čovek. On omogućava optimalno raspoređivanje pritiska vode koja se nagomilava iza brane. Postavlja se pitanje kako je prirodna selekcija mogla da usadi u dabrove instiktivno poznavanje zakona hidrodinamike i hidraulike?

dabar2Prvo se gradi kostur brane, koji je sačinjen od stabala i krupnih grana. Da bi oborio stablo, dabru je potrebno umeće drvoseče. Stabla obara tako što ih oglođe sa svih strana, ali najviše sa strane prema reci. Dabru bi bio uzaludan celodnevni trud oko obaranja stabla, ako bi ono palo suprotno od reke. On nema snagu da vuče stablo po kopnu, a dogodi se da obori stablo šire od prosečnog čoveka. Kako dabar ume da isplanira pad drveta ka reci?! To nije sve. Ako se dogodi da stablo pri padu ne dosegne do reke, dabar ne odustaje, već kopa kanal do ispod stabla. Tako uspe da ga veštačkim vodenim tokom "odšlepa" do gradilišta. Zanimljivo je da dabar odbija pomoć drugih dabrova u odvlačenju debla u vodu. Kada konačno uspe u svom samostalnom poduhvatu, utisak je nekih posmatrača kao da je dabar svestan i uživa što je to učinio bez ičije pomoći.

Kada je kostur brane sazidan, voda nastavlja da prolazi kroz zapreku, a njen tok je tek neznatno usporen. Dabrovi podupiru velikim kamenjem dno brane. Tada se manjim granama, lišćem i nanosima ispunjavaju međuprostori. Voda u toku gradnje prolazi kroz branu, kao kada čovek, dok gradi brane, ostavlja u sredini otvor za proticanje vode. Taj otvor se zatvara na kraju gradnje. Dabar radi to isto, ali se služi načinom koji odgovara njegovim mogućnostima. Dok prolazi kroz nedovršenu dabrovu branu, voda postaje saveznik graditelja. Svojim tokom ona nosi građevinski materijal tačno na mesto na kome je potreban, začepljujući prolaze na brani.

Kada je brana dovršena, i stvoreno veštačko jezero, dabrovi u njemu grade svoju komplikovanu jazbinu. Prvo naprave temelj, koji se kao veštačko ostrvce izdiže iznad nivoa vode u akumulacionom jezeru. U temelj jazbine ugrade mulj, granje i kamenje. Površina temelja je kružnog oblika. Na sredini "placa" dabrovi oblikuju stub od blata. Ovaj stub im služi kao podupirač za grane od kojih pletu svod jazbine. Na granje nanesu blato, vodeći računa da vrh kupole ostane prozračan zbog ventilacije. Kada je gradnja svoda završena, dabrovi poruše stub-podupirač. Ulaz u jazbinu iskopaju ispod nivoa vode u jezeru. Naprave i rezervni izlaz za slučaj opasnosti. Jazbina je suva, iako je usred jezera. U njoj dabrovi urede enterijer da bi život učinili udobnijim. Oblože unutrašnjost sitnim grančicama i iverjem, a donesu i zalihe hrane za zimu.

dabar4  Da nema brane koja reguliše vodostaj, prva bujica bi poplavila jazbinu, a prva suša bi ogolila ulaz i omogućila zverima da se počaste lakim plenom. Kako dabrovi znaju da ne vredi graditi kolibu dok prvo ne naprave branu? Kako su naučili sve detalje neimarskog umeća? Imaju li unapred viziju onoga što će sagraditi ili rade iz faze u fazu vođeni instiktima slično kao ose zidari? Kako dabrovi uspevaju da se organizuju da bi zajednički dovršili kompletan poduhvat? Iako u raznim fazama rada pokazuju samostalnost, kao kod obaranja debla, oni ipak imaju sistem sporazumevanja. Kako se to ostvaruje – još uvek je za nauku misterija. Ako su u pitanju instikti, kako je moguće da su tako precizni, komplikovani i krajnje svrsishodni? Kakve to složene neuronske programske mreže i kakvi to refleksni lukovi moraju postojati u ovom glodaru?! Kako funkcioniše sistem sporazumevanja i međusobne koordinacije među jedinkama? Odabiranje slučajnih varijacija putem prirodne selekcije je u ovom slučaju smešno zvati u pomoć kao objašnjenje. Svaka faza izgradnje ima svoj smisao i sve je savršeno logično. Uočava se jasna strategija čitavog poduhvata. Konačni cilj je izgraditi sklonište do koga grabljivci ne mogu dopreti.

U Americi su dabrove građevine neobično uticale na oblikovanje pojedinih predela. Njihove su brane pretvarale male potoke u čitav niz jezeraca, od kojih su pojedina imala površinu i od četrdesetak jutara. Pošto su dabrovi obarali drveće, u blizini tih jezeraca nastale su čistine usred šuma, takozvane "dabrove livade", površine od dvesta do trista jutara. Na rubovima jezera uskoro su se naselile močvarne biljke i tako su, malo po malo, nastala veća ili manja tresetišta. Nije istina da samo čovek svojim građevinarskim poduhvatima menja lice Zemlje. To ume i dabar. Po toj osobini, on nam je sličniji od majmuna.

Ovde nije kraj čudima. Kada dođu prolećne bujice, dabrovi sami provale branu kako bi smanjili pritisak nadolazeće vode. Ako brana tokom vremena popusti, sagrade još jednu branu. Zanimljivo je kako umeju da procene kada je vreme za takve popravke i vanredne intervencije. Kako shvate uzročno-posledičnu povezanost između bujice i opasnosti od uništenja brane? Kako umeju da pronađu rešenje u delimičnom otvaranju brane? Kao da savršeno shvataju uzroke i posledice! Međutim nije tako. Smatra se da dabrovi nisu svesni svojih postupaka. Da su svesni, trebalo bi im promeniti ime u "Castor sapiens''. U svemu što je opisano, njih zaista vode instinkti. Poreklo svrsishodnosti dabrovih postupaka nije u njemu samome, već u Biću koje je kreiralo dabra i usadilo u njegove gene složeni program instinktivnih ponašanja. Mladi dabrovi ne uče sve pomenute veštine. Oni se rađaju naučeni. Na neki način, sve je zapisano u njihovim genima.

Kada dođe zima i led okuje jezero, grabljivcima postaje dostupan put po ledu do dabrove kolibe. Međutim, njen zid je tako debeo i prožet zaleđenim blatom, da je čvrst kao beton. U to vreme dabrovi su i dalje aktivni. Odmaraju se i 'troše zube' grickajući pripremljene zalihe hrane. Ponekad plivaju ispod površine leda. Kako tada udišu kiseonik? Dabar može šest minuta da izdrži bez vazduha. Ali šta kada je cela površina jezera okovana ledom? Na određenim rastojanjima, dabar ispod površine leda izdahne nešto vazduha stvarajući mehurove. Ovi mehurovi funkcionišu kao veštačka pluća. Iz njih difunduje ugljen dioksid, čija je koncentracija veća u balonu nego u vodi; dok se u mehuru nakuplja kiseonik čija je koncentracija veća u vodi. Dabar koji roni zastaje kod ranije napravljenih podvodnih "vazdušnih zvona", da bi udahnuo vazduh obogaćen kiseonikom. Dešavaju se nezgode da balon pri tome prsne, pa dabar može da se uguši ako ne stigne do sledećeg mehura ili svoje jazbine. Kada se to dogodi, nije u pitanju prirodna selekcija nego nesrećni slučaj.

"Slepi slučaj" ili stvaranje?

Savremena sintetička teorija evolucije nije sposobna da sa teorijskim arsenalom kojim raspolaže pruži zadovoljavajuće objašnjenje za nastanak ove vrste glodara. Evolucionisti uglavnom izbegavaju da komentarišu pojave koje su nemoćni da objasne. U udžbenicima evolucije nikada nećete pronaći objašnjenje o nastanku složenih instinkata, kao što je dabrov instinkt. Ali, ako jedna teorija pretenduje da bude ujedinitelj celokupnog znanja biologije, za nju ne bi smele da postoje "biološke tabu teme". Ako teorija nije dorasla stvarnosti, vreme je da se zameni teorijom koja uočene fenomene može da objasni. Ideja da je svet stvoren nekome može da zvuči fantastično, ali realnost je takođe "fantastična" i može se objasniti samo "fantastičnom teorijom". Možemo se držati pretpostavke o prirodnoj selekciji koja ne zvuči kao fantazija, ali njome ne možemo objasniti stvarnost.

Što se tiče dabrovih morfoloških prilagođenosti načinu života u vodenoj sredini, možemo da kažemo da je ova životinja "projektovana" kao "amfibijski sisar glodarskog tipa", potpuno prilagođen za svoj način života. Pri ulasku u vodu, zatvaraju se ušni i nosni otvori, a preko očiju se navlači providna migavica, koja omogućuje dabru nesmetano gledanje pod vodom. Pogon pri plivanju i ronjenju vrši se zadnjim ekstremitetima, koji imaju plovnu kožicu između prstiju. Dleto (sekutići) kojim dabar obara drveće i gricka hranu, stalno se troši, pa je predviđeno da se stalno i obnavlja. Da li je sve ovo proizvod "slepog" slučaja, ili super-inteligencije Stvoritelja?

Dabrovo graditeljsko umeće sastoji se u korišćenju vodene struje, koja nanosi mulj i drugi materijal popunjavajući rupe u osnovnom kosturu brane, sačinjenom od velikih isprepletenih grana. Na taj način voda postepeno sebi zatvori put čvrstim materijalom koji nosi. Ovaj princip, ali na molekularnom nivou, Tvorac je iskoristio u mehanizmu koagulacije krvi i zaustavljanju krvarenja u slučaju povrede. Na mestu posekotine, u krvi se, u dodiru sa vazduhom, složenim molekularnim procesom stvara mreža fibrinskih vlakana. Ova vlakna su kostur sićušne brane u koju se, nošena krvotokom, "zaglavljuju" crvena krvna zrnca i krvne pločice. Brana se popunjava i tako se krvarenje zaustavlja.

Veoma je interesantno da način gradnje dabrove brane uz pomoć rečne struje nije egzotični izuzetak, već patent koji se koristi i na sasvim drugom nivou biološke organizacije, na nivou tkiva. Idejni Tvorac dabrove brane i sistema za koagulaciju krvi je očigledno ista Osoba. Umetnik se prepoznaje po stilu. Božanski stil se ogleda u svrhovitosti prirode na svim njenim nivoima. Konstruktor ovih čuda, koja funkcionišu u svima nama i u zajednici dabrova, očigledno je bio motivisan brigom za dobrobit svakog pojedinog stvorenja.

Kada posmatramo dabra kao životinju veoma komplikovanog i svrsishodnog ponašanja, mi ljudi u vreme ateizma imamo priliku da razmišljamo i revidiramo stavove: "Jer, od stvaranja sveta, Božije nevidljive osobine – njegova večna sila i božanstvo – mogu se jasno sagledati u onome što je stvoreno, pa ljudi nemaju izgovora." (Biblija, Rimljanima 1:20).

Tomislav Terzin

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas73
Juče599
Ovog meseca11123
Ukupno2148154

Currently are 102 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter