cudo u lenjingradu 1

ČUDO U LENJINGRADU

U leto 1942. u Lenjingradu je vladala glad. Grad je bio pod opsadom već godinu dana. Uprkos tome, jedan orkestar je izveo novu simfoniju kompozitora Dmitrija Šostakoviča, a koncert je preko razglasa emitovan širom grada.

 

* * *

Kada je dirigent Karls Elijasberg primio uputstva da uvežba Šostakovičevu "Sedmu simfoniju", suočio se s problemom. Otkad je u decembru 1941. bila izvedena "Uvertira 1812" Pjotra Iljiča Čajkovskog – posvećena ruskoj pobedi nad Napoleonom – jedini preostali orkestar u gradu, Lenjingradski radijski orkestar, bio je već desetkovan.

U dnevniku orkestra zapisano je: "Proba nije održana. Srabian je mrtav, Petrov je bolestan. Borišev je mrtav. Orkestar ne radi."

Zbog toga nije nimalo iznenađujuće što se samo 15 muzičara odazvalo na Elijasbergov poziv, među kojima i Ksenija Matus. "Kada smo počeli da vežbamo za koncert, morala sam da odnesem obou na popravku", pričala je ona mnogo godina kasnije. "Otišla sam po nju i pitala koliko dugujem. Majstor mi je odgovorio: ‘Samo donesi mačku.’ Rekao je da više voli mačje meso od pilećeg."

Prva proba je prekinuta posle samo 15 minuta, jer muzičari nisu imali snage.

"Taj orkestar se sastojao od muzičara koji su bili žrtve bombardovanja i gladi i jedva su držali instrumente", priča sovjetski dirigent Semjon Bičkov. Jedan trubač se izvinio Elijasbergu pošto nije bio u stanju da proizvede nijedan ton.

Bilo je jasno da im je potrebno pojačanje.

Sovjetske vlasti su naredile da se muzičari sa borbenih linija jave radi probe. U pauzama između borbenih okršaja, dolazili su iz vojnih logora da bi vežbali.

Šostakovič, koji je radio na Konzervatorijumu u Lenjingradu, tek je bio započeo rad na simfoniji neposredno pre nemačke invazije na Sovjetski Savez 1941. godine, ali joj se, kako je sam opisao, u nedeljama koje su usledile posvetio sa "neljudskim intenzitetom".

Kada je počela opsada u septembru, klavirski recital prvog stava, koji je svirao pred odabranom grupom prijatelja, prekinuo je vazdušni napad. Kompozitor je ostao u gradu, ali mu je 1. oktobra naređeno da ga napusti.

Snabdevanje osnovnim namirnicama je prekinuto, pa su ljudi bili prinuđeni da jedu pacove, konje, mačke i pse. Zabeležni su i slučajevi kanibalizma. Morila ih je glad, a odozgo ih je bombardovalo nemačko ratno vazduhoplovstvo.

Oni koji su preživeli nemilosrdnu zimu 1941-42. pamte leševe na ulicama koje nije imao ko da sahrani.

Elijasberg je zaveo strogu disciplinu kako bi se muzičari vratili u formu. Naročito je duvačima znalo da se zavrti u glavi i često su padali u nesvest dok su svirali. Elijasberg je, međutim, uskraćivao sledovanje hleba muzičarima koji su loše svirali ili kasnili na probe – čak i kada je razlog njihovom kašnjenju bila sahrana člana porodice.

Muzičari su vežbali šest dana nedeljno i, deo po deo, pripremili celu simfoniju. Do dana nastupa – 9. avgusta 1942. – orkestar je samo jednom odsvirao ceo komad, i to na generalnoj probi tri dana ranije.

"Neposredno pre izvođenja, sovjetska vojska žestoko je bombardovala nemačke borbene linije da bi ućutkala nemačke topove kako bi koncert mogao da se održi bez prekida", kaže Bičkov.

Širom grada postavljeni su zvučnici kako bi koncert čuli ne samo stanovnici Lenjingrada, već i nemački vojnici.

cudo u lenjingradu 3

 Karl Elijasberg i Lenjingradski radijski orkestar, 9. avgusta 1942.

(Foto: Музыкальная библиотека Санкт-Петербургской Филармонии)

 

U publici je bila i tada 18-godišnja Olga Kvade, čiji su otac i deda umrli početkom 1942. Danas starica koja je zagazila u devedesete, još uvek pamti taj događaj.

"Lusteri su blistali, bio je to čudan osećaj. S jedne strane, delovalo je nemoguće - blokada, sahrane, smrt, glad, a s druge Filharmonija – bilo je čudesno", kaže ona u BBC-jevom dokumentarnom filmu.

"Jedino smo se plašili da nas Nemci ne bombarduju. Pomislila sam: ‘Bože, daj da čujemo do kraja’. A onda je Elijasberg izašao na scenu, orkestar je ustao i počeli su da sviraju. Svi su bili gladni, ali imali su leptir-mašne. Iz nekog razloga, odmah sam pomislila na tatu. Tata je voleo dobru muziku. I sam je svirao i mene je učio da sviram. Sećam se da me je vodio u Filharmoniju i činilo mi se da na neki način i sada sluša.

cudo u lenjingradu 4

Sovjetski vojnik kupuje kartu za koncert; avgust 1942.

(Foto: Музыкальная библиотека Санкт-Петербургской Филармонии)

 

Plakalo mi se, ali sam, istovremeno, bila ponosna: ‘Prokletnici, mi imamo orkestar! U Filharmoniji smo, a vi, Nemci, ostanite gde ste!’ Bili smo okruženi Nemcima. Bombardovali su nas, ali tu smo se osećali superiornima."

Završetak koncerta dočekan je mukom.

"A onda se prolomio aplauz", seća se Ksenija Matus. "Iz publike je izašla devojčica s buketom sveća i uručila ga dirigentu. Možete li da zamislite? Sveže baštensko cveće u vreme blokade? Osećanje neopisive radosti."

Šostaković je simfoniju posvetio narodu Lenjingrada, koji je morao da izdrži još godinu dana pod opsadom, pre nego što je sovjetska armija u januaru 1944. probila obruč. Do tada su umrle oko tri četvrtine od ukupno milion stanovnika.

Kada Bičkov sluša simfoniju, svaki put je duboko dirnut zbog onih koji su "doživeli i preživeli (opsadu), i uspeli da sačuvaju dostojanstvo", uključujući i njegovu majku.

"Kada sam odrastao, s vremena na vreme bih čuo delove onoga što je proživela. Nikada nije pričala velike priče, ali bi mi, povremeno, ispričala po neku epizodu."

Jednom prilikom, sedela je u podrumu za vreme nemačkog bombardovanja. "Bomba je pala na zgradu, probila krov i pala u podrum gde su se nalazili", kaže Bičkov. Nekim čudom, nije eksplodirala.

Pedesetih godina prošlog veka Elijasberga je posetila grupa istočnonemačkih turista.

cudo u lenjingradu 2

Šostakovič se sastao sa Elijasbergom i izvođačima 1964. godine.

(Foto: Музыкальная библиотека Санкт-Петербургской Филармонии)

 

"Rekli su mu da su bili vojnici u nemačkoj armiji na obodu grada. Slušali su koncert emitovan preko radija, uključujući i "Sedmu simfoniju" Šostakoviča", seća se Bičkov.

"I oni su bili gladni. I oni su se plašili. Mnogi nisu hteli da budu tamo, ali nisu imali izbora. Mnogi su poginuli."

Jedan iz grupe turista rekao je Elijasbergu da su, kada su čuli izvođenje Šostakovičeve simfonije, shvatili da grad u kome žive ljudi takvog duha neće kapitulirati. Jedan od boraca je zaplakao kada se oglasila muzika.

"Tu su bili ljudi koji su oličavali suprotnu stranu rata, kojima je muzika bila jednako neophodna kao i onima za koje je komponovana", kaže Bičkov. "Zato što je, na kraju krajeva, komponovana za čovečanstvo. A dokaz je da nam je i danas potrebna, da je i danas slušamo."

Elijasberg će još nekoliko puta izvesti simfoniju u Lenjingradu. Ali koncert održan za vreme rata nije doprineo da se uzdigne do zvezda kao dirigent, niti do toga da stekne slavu kao heroj sovjetske kulture. Umesto toga, umro je zaboravljen 1978. godine.

Muzika koju je izveo je, međutim, nastavila da živi. Postala je jedno od najpoznatijih dela Šostakoviča koje često nazivaju i "Lenjingradskom simfonijom".

 

Izvor: BLIC

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas72
Juče599
Ovog meseca11122
Ukupno2148153

Currently are 16 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter