helen-keler

HELEN KELER

"Ne slepilo, već stav drugih, odnosno onih koji vide, to je teret koji je teško nositi."

Kroz istoriju, slepa deca, kao i deca sa drugim hendikepima obično su napuštana, neretko čak i ubijana. Zakon im nije bio naklonjen, država se nije brinula o nemoćnima, niti su filozofija i religija propagirale humanost prema njima. Slepi su se uglavnom bavili prosjačenjem, i prodavani su kao robovi da rade na galijama.1 U društvu u kome je vladao kult fizičke lepote ljudi sa hendikepom nisu imali šta da traže.2

Danas je situacija bolja, ali smo još daleko od prevazilaženja ove vrste diskriminacije. I dalje se obožava mladost, snaga, lepota, zdravlje, moć i bogatstvo, što predstavlja jedan vid idolopoklonstva. Oni koji nisu ni zdravi, ni moćni, ni snažni, ni lepi, predstavljaju na određeni način ljude drugog reda, koji preživljavaju na društvenim marginama.

U modernim društvima, čiji se stanovnici, i na Istoku i na Zapadu, u većini izjašnjavaju kao vernici, tj. uglavnom kao pripadnici monoteističkih religija, umesto procvata međuljudskih odnosa i istinskog poboljšanja uslova za život i razvoj čoveka, imamo neku drugu realnost: idolopoklonstvo, diskriminaciju, postojanje građana drugog reda, eksploataciju slabijih. Istorijski gledano, ovo nisu novi, već samo stari neiskorenjeni problemi.

Šta bi se dogodilo da je sličnu sudbinu doživela Helen Keler, slepa i gluva devojčica stara 19 meseci? Izgubili bismo jednu vrlo markantnu figuru u kulturnoj istoriji XIX veka, koja i danas inspiriše ne samo ljude sa hendikepom, već i svakog čoveka koji teži duhovnosti i humanosti.

Kako je slepo i gluvo dete odraslo i postalo svetski poznata književnica i javni govornik?

Godine 1882. Helen Keler je dobila groznicu, toliko žestoku da je umalo nije usmrtila. Ona je preživela, ali groznica je ostavila svoje posledice – oduzevši joj vid i sluh.

Helen Keler je rođena 27. juna 1880. godine u Alabami. Pre svoje bolesti bila je milo i zdravo dete. Kao i sva deca njenog uzrasta mogla je da hoda i kaže nekoliko jednostavnih reči. Ali, iznenada, vatrena groznica ju je odvojila od spoljnog sveta i lišila je vida i sluha. Kao da je nezasluženo bačena u mračnu zatvorsku ćeliju iz koje nije bilo izlaska.

Pokazalo se da je Helen bila znatiželjno i uporno dete. Služeći se ostalim čulima ubrzo je počela da istražuje svethelen-keler1 oko sebe. Pratila je svoju majku gde god je ona išla, držeći se za skut njene haljine. Naučila je da prepoznaje ljude opipavajući im lica ili njihove stvari. U bašti se orijentisala po mirisu cveća i drugog bilja, i po osećaju vrste tla pod njenim nogama.

Sa 7 godina izumela je 60 znakova pomoću kojih je komunicirala sa svojom porodicom. Na primer, ako je želela sladoled, obgrlila bi se rukama i tresla se kao da ima groznicu.

Ono što je bilo karakteristično za Helen jeste njena visoka inteligencija i čudesna senzitivnost. Vrlo brzo je shvatila da se razlikuje od drugih ljudi i da njena porodica za komunikaciju ne upotrebljava znakove, već da za to koristi usta. Želela je da govori, ali bez obzira koliko se trudila, nije uspevala da učini da je razumeju ljudi oko nje. To je stvaralo veliki bes u njoj. U momentima frustracije bacala bi se po sobi, udarala i vrištala.

Kako je odrastala, njeno nezadovoljstvo je raslo. Postala je divlja i goropadna, a ako nije dobijala ono što želi besnela je sve dok njena porodica ne bi popustila. Omiljeni trikovi su joj bili otimanje hrane iz tuđih tanjira i bacanje lako lomljivih predmeta na pod. Jednom prilikom je zaključala svoju majku u ostavu. Na kraju je svima bilo jasno da se nešto mora preduzeti.

Pre njenog sedmog rođendana po savetu dr A.G. Bela, njena porodica je unajmila privatnog tutora. Bila je to En Salivan, koja je poticala iz izrazito siromašne sredine. Ona je izgubila vid kada je imala pet godina, ali na sreću, dospela je u Perkinsonovu školu za slepe u Bostonu. Posle nekoliko godina i dve uspešne operacije, povraćen joj je vid, i diplomirala je sa odličnim ocenama. O dolasku učiteljice En Salivan Helena je u jednoj svojoj knjizi, mnogo godina kasnije, napisala: "Tako sam izašla iz Egipta i stajala pred Sinajem3, a neka božanska sila dodirnula je moj duh, tako da sam sagledala mnoge divote. A sa svete planine dopro je do mene glas koji je govorio: 'Znanje je ljubav, svetlost i moć'."

En je brzo otkrila razloge Heleninog gneva. Uvidela je da bi osposobljavanje za komunikaciju devojčicu pretvorilo u drugu osobu. Međutim, pre nego što je to dete trebalo naučiti nečemu, morala je da uspostavi kontrolu nad njom, jer kad je En pokušala da je navede da uradi ono što ona nije želela, Helen bi odgovorila vrištanjem, udaranjem i griženjem. En je, jakom voljom i upornošću, u ovom ratu na kraju ipak pobedila.

Sledeći prelomni period obeležen je odlukom En da nauči Helen da koristi ručnu azbuku. To je jezik znakova u kojem svakom slovu odgovara jedan znak, "otkucan" u ruku slepo-gluve osobe. Na taj način se cele reči i rečenice mogu spelovati, a kompletne misli mogu biti izražene.

Helena je u svojoj knjizi Moj život ovako objasnila upotrebu ručne azbuke: "Svoju šaku stavljam na šaku onoga koji govori sasvim ovlaš, da ne bih ometala njegove pokrete. Položaj šake isto je tako lako opipati kao i videti. Ja ne opipavam svako slovo, baš kao što ni ljudi ne gledaju svako slovo zasebno kad čitaju."

Prva reč, pomoću koje je Helena shvatila da svaka stvar ima ime bila je VODA. En je povela Helen do česme i dok je voda klizila niz Heleninu ruku, učiteljica joj je otkucavala slova reči voda. Ponavljala joj je otkucaje iznova, sve dok Helen nije shvatila. Tada je Helen zaključila da verovatno svaka stvar u svetu oko nje mora imati ime. Potrčala je okolo i za sve što je doticala želela je da sazna ime.

helen-keler2En je nastavila da uči svoju znatiželjnu malu prijateljicu nekoliko narednih godina. Govorila joj je o svemu što se dešavalo oko njih, spelujući joj sve u ruku, koristeći se više kompletnim rečenicama nego pojedinačnim rečima.

Trudila se da uči Helen onim stvarima koje su zaokupljale njenu pažnju. Njih dve su često šetale poljima i razgovarale o svemu što je Helen padalo na pamet. En je tako kod nje razvijala i podsticala interesovanje za veoma široko polje tema, i vremenom je Helena uspela da usvoji informacija koliko i jedno zdravo dete. Prirodan metod učenja koji je En primenjivala u svom radu pokazao se kao veoma uspešan.4

Helen je postala pristojnija, ljubaznija i uskoro je naučila da čita i piše Brajevom azbukom5. Takođe je naučila da čita sa ljudskih usana, tako što bi opipavala prstima usne onog koji govori da bi osetila pokrete i vibracije.6 Ali, Helen je postigla i više od toga – ovladala je govorom, što je veliko dostignuće za nekoga ko je potpuno lišen sluha. U početku je Helen proizvodila neartikulisane glasove, držeći pritom ruku na grlu, a drugom rukom bi opipavala pokrete svojih usana.

Gospođa Fuler Sari, upraviteljica Horas Menove škole koja je govoru obučavala Lauru Bridzman, čiji su vid, sluh i osećaji za ukus i miris bili nepovratno uništeni šarlahom, započela je rad i sa Helen Keler. Gospođa Fuler je prevlačila ovlaš Heleninu ruku preko svoga lica i dopuštala joj da opipa položaj njenog jezika i usana dok bi proizvodila određeni glas. Za samo jedan sat naučila je 6 glasova: M, P, A, S, T, I.

O svojim prvim rečima Helen je zapisala: "Ne mogu da se setim koje su to sve reči bile, ali znam da su majka, otac, sestra i učiteljica bile među njima – reči koje je trebalo da doprinesu da moj život procveta kao Aronova palica7. Nijedno gluvo dete koje je ozbiljno pokušalo da govori reči koje nikad nije čulo, da izađe iz tamnice tišine gde nema glasa ljubavi, nema pesme ptica, gde nikakva muzička melodija ne probija tu tišinu – ne može zaboraviti ustreptalost iznenađenja i radost otkrića koje su ga preplavile kada je izgovorilo svoju prvu reč."
En Salivan je u svom izveštaju opisala glas Helen Keler: "Glas joj je dubok i prijatan za slušanje; govoru joj nedostaje raznolikost i modulacija. Kada glasno čita, reči teku monotono, a kada govori, čini to prilično glasno, pa izgleda kao da taj govor lebdi na dva ili tri srednja tona. Ono što nedostaje je naglasak i raznolikost pri menjanju glasa u rečenicama... Neki je razumeju, neki ne."

Učiteljica En uvidela je da je Helen potrebno više redovnog rada ako želi da ostvari svoju ambiciju da ode na helen-keler3studije. Godine 1888. obe su otišle u Perkinsonov institut za slepe u Bostonu. Tamo je Helenino učenje nastavljeno, ali sa dodatnom opremom i knjigama koje je škola obezbedila. Zatim su 1894. godine nastavile obrazovanje u Školi za gluve Rajt Hamson u Njujorku. Posle tri godine odlaze u žensku gimnaziju u Kembridžu. Tu se sprema za prijemni za Redklif koledž. En je pohađala časove zajedno sa Helen u ulozi njenog interpretatora. Ona je otkucavala ono što je učitelj govorio u Heleninu ruku i prevodila knjigu za knjigom na Brajevu azbuku. Helen se pokazala kao odličan učenik. Godine 1899. upisuje studije na kojima je izučavala francuski i nemački, istoriju, englesku gramatriku, književnost i Bibliju.

O Bibliji, u knjizi Moj život, Helen je zapisala: "Bibliju sam počela da čitam mnogo pre nego što sam je mogla razumeti. Sada mi izgleda čudno što je nekada moj duh bio gluv za njen čudesni sklad. Ali kako da pišem o sjaju koji sam kasnije pronašla u Bibliji? Godinama sam je čitala, sa sve većim uživanjem i zanosom, i volim je više nego ijednu drugu knjigu. Biblija mi pruža jedno duboko, utešno osećanje da je sve što vidimo privremeno, a da su nevidljive stvari večite. Razumela sam dve velike misli: da je Bog otac sviju nas i da su svi ljudi braća. Bog je ljubav, Bog je naš otac, mi smo njegova deca; zbog toga će se i najtamniji oblaci razići; i mada pravda ponekad biva izigrana, zlo nikada neće pobediti." U svom dnevniku 18. oktobra 1894. godine u školi za gluve, Helena je zapisala: "Mislim da ovde treba da naučim četiri stvari, a takođe i u životu: da jasno mislim, bez žurbe i zabune, da svakoga volim iskreno, da delam u svemu s najplemenitijim pobudama i da bez ustezanja verujem u Boga." Bila je fascinirana podvizima žena u istoriji izraelskog naroda, kao što su Ruta i Jestira, a Isusove reči iz Jevanđelja po Luci 4:18 bile su joj velika uteha: "Duh je Gospodnji na meni, zato me pomaza da javim jevanđelje siromasima i posla me da iscelim skrušene u srcu; da propovedam zarobljenima da će se otpustiti i slepima da će progledati; da otpustim sužnje". Kasnije su ove reči bile i podsticaj za njen humanitarni rad.

Diplomirala je sa odličnim uspehom 1904. godine. Za saučesnika je imala fenomenalnu moć koncentracije i pamćenja, kao i ogromnu želju za uspehom. Dok je još bila na studijama napisala je knjigu Moj život. Knjiga je postigla veliki uspeh, a zarada je bila tolika da je godine 1931. mogla sebi da kupi kuću. Helenino literarno stvaralaštvo počelo je veoma rano, sa 12 godina, u vidu pesama, izveštaja, priča – od tada počinje da stvara radove koji su se transformisali u dela koja su joj pronela slavu širom sveta. Moj život – 1902, Slepilo – 1906, Svet u kome živim – 1908, Izlaz iz tame – 1913, Kako sam postala socijalistkinja – 1914, U bujici života – 1925, Moja religija – 1927, Dnevnik – 1938, Imajmo vere – 1940. godine.

Izražena religioznost inspirisala ju je da istražuje svet oko sebe sve više i dublje. Počela je da shvata da postoji velika nepravda u svetu i da se svi ljudi ne tretiraju podjednako. Slepilo kod ljudi često je bilo uzrokovano raznim bolestima, koje su opet svoj izvor imale u siromaštvu. Posvetila je svoj život socijalnom radu u korist slepe i gluve dece čitavog sveta. Borila se za bolji položaj žena i veću plaćenost radnika. U tom cilju preduzimala je niz putovanja na svih pet kontinenata. Svuda proklamuje potrebu staranja o deci bez obzira na boju kože, veru ili nacionalnost. Na jednom putovanju posetila je i staru Jugoslaviju u junu 1931. godine.

Putujući, održavala je govor za govorom, hrabrila je mlade sa hendikepom, a evo misli iz jednog govora održanog u Maunt Etriju:

"Budite hrabri! Nemojte misliti na današnje neuspehe, već na uspeh koji može sutra doći. Uzeli ste na sebe težak zadatak, ali ćete uspeti ako budete istrajni, i nalazićete zadovoljstvo u savlađivanju prepreka i uživanje u penjanju krševitim stazama, za koje, možda, nikada ne biste ni saznali da je put uvek ravan i lep i da niste ponekad skliznuli unazad. Upamtite da ma kakav trud koji ulažemo da bismo postigli nešto lepo, to nikada nije uzaludno. Nekada, negde, nekako, naći ćemo ono što tražimo."8

Godine 1932. postala je potpredsednik Kraljevskog nacionalnog instituta za slepe u Engleskoj. Posle njene smrti formirana je organizacija pod njenim imenom (1968. godine), čiji je cilj borba protiv slepila. Danas je organizacija Helen Keller Internacional jedna od najvećih organizacija koja radi sa slepim ljudima.

O Helen su napisane mnoge knjige, a napravljeno je i nekoliko pozorišnih komada i filmova o njenom životu.

Postala je toliko popularna da su je pozivali iz zemalja širom sveta. Dobijala je mnoga priznanja od državnih institucija i unverziteta.

Čarls Dadli Varner, odani prijatelj, u jednom časopisu piše o Helen: "Verujem da je ona najčestitije i najdobronamernije stvorenje koje je ikad postojalo... Ona, čak, nikad nije saznala za isticanje nekakvog 'pravednog gneva' kojim se tako mnogi ljudi ponose i hvališu". Učiteljica En rekla je o njoj: "Jednom kad ju je neko zamolio da definiše reč 'ljubav' ona je odgovorila 'Oh, pa to je lako; to je ono osećanje koje svi ljudi imaju jedni prema drugima.' Njena saosećajnost je od one vrste koja je uvek spremna da pomogne i na koju je, srećom, često nailazila i kod drugih ljudi."

Važno je napomenuti da bez pomoći drugih, Helen ne bi nikad postigla sve što jeste. Najviše se oslanjala na En koja ju je svuda pratila 50 godina. Bez svoje odane učiteljice, Helen bi verovatno ostala zatvorena u jednom izolovanom i zbunjujućem svetu koji su izazvali slepilo i gluvoća.

Ona je prva gluvo-slepa osoba koja je postigla veliki javni uspeh u životu. Međutim, ona nije jedina osoba sa nedostatkom sluha i vida koja je razvila sebe kao ličnost, samo je najpoznatija.

Život Helen Keler bio je i ostaće nadahnuće onih koji su fizički unazađeni, i izvor divljenja i oduševljavanja svih ljudi.

Najčešće citirana Helenina rečenica je: "Ne zaboravite da slepo dete ne vidi vaše osmehe, neka vam osmesi budu u glasu, onda će ih lako osetiti."

Helen je svoj život posvetila jednom cilju: da bude oko onih koji ne vide, uho onih koji na čuju, glas onih koji ne govore. Neka bude uzor i nama danas!

Irena Ivančević

1 Za vreme galijskih borbi, veslači su u paničnom strahu ostavljali vesla i spasavali svoj život, i tako ugrožavali ishod bitke. Slepi veslači nisu osećali strah jer nisu videli šta se dešava, pa bi nastavljali da veslaju.
2 Rimski zakon na 12 ploča daje ocu pravo da odlučuje o sudbini svog slepog deteta. Herodot i Demokrit smatraju da je ubijanje nesposobnih za rad, "kljastih i nemoćnih", a među njima i slepih, pravo svake zajednice. Slični običaji su zabeleženi i kod Lužičkih Srba. Oslepljivanje je u nekim slučajevima bilo oruđe pretendenata na presto. Dr Draginja Popović, Rani razvoj i prilagođavanje slepih, str 12.
3 Aluzija na izlazak jevrejskog naroda iz ropstva u Egiptu.
4 Prvo pravilo bilo je: ne učiti dete svaku reč zasebno, pomoću diferencijacija, već ga podučavati govoru neprekidnim ponavljanjem reči koje ono ne razume - kao kad pričamo bebi. Pravilo broj dva: ne treba govoriti o onome što je detetu neprijatno ili ga zamara. Ne ućutkavati ga kada pita, jer "pitanje je kapija dečjeg uma".
5 Brajevo pismo za slepe nastalo je 1825. godine. Proizašlo je iz tzv. noćnog pisma tajne službe koje su ga koristile u noćnim ratnim dejstvima. Luj Braj (Louis Braille) je usavršio ovu tehniku i nastojao da se ona primenjuje u praksi. Osnovna ćelija Brajevog pisma sastoji se iz šest tačaka (tzv. šestotačka), a svakom slovu odgovara određena kombinacija tih reljefnih tačaka.
6 Ovaj metod se zove Tadoma, a veoma mali broj ljudi je uspeo da ga savlada i koristi.
7 4. Mojsijeva 17. poglavlje
8 Govor u Maunt Etjriju, Moj život, str. 225

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas173
Juče767
Ovog meseca15284
Ukupno2217382

Currently are 105 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter