zena-koja-se-usudila-da-bude-covek-1a

ŽENA KOJA SE USUDILA DA BUDE ČOVEK – Marija Santos Gorostijeta

"Da bi zlo pobedilo, dovoljno je da dobri ljudi ne čine ništa."

 

* * *

 

"Draga, dodaj mi šećer"

Posmatrajući ponašanje i razmišljanje ljudi oko sebe, s užasom primećujemo da se, pod pritiscima raznih vrsta kakvima obiluje naše nesrećno vreme, veliki broj ljudi sve lakše odlučuje da prestupi moralna načela koja su do juče poštovali kao svoja. Kad bolje razmislimo, veći je broj onih, posebno u mlađim generacijama rođenim ili odraslim tokom i posle raspada SFRJ, koji zapravo i nemaju nikakva moralna načela ni norme koje bi upravljale njihovim postupcima i određivale smisao njihovog života: oni žive u skladu sa svojim biološkim i drugim potrebama i željama, čije je ispunjenje jedini imperativ njihovog života, a usmerava ih nagon za očuvanjem što višeg i što postojanijeg nivoa zadovoljstva i zasićenosti čula. Mediji ih klasičnim Pavlovljevim metodama sistematski uče da zlo definišu kao odricanje od svojih prohteva i od makar i najmanjeg zadovoljstva ili želje, dok je dobro za njih isto što i trajno prisustvo zadovoljstva ili ispunjenje želje. Mlade našeg vremena gotovo da ne zanima vrlina, ili vrednosti samosavlađivanja, strpljenja, discipline, samoodricanja, žrtve, odgovornosti za druge, samilosti. Naprotiv, primetno je da mlađe generacije ne razumeju ljude koji delaju i prosuđuju prema pomenutim vrednostima, a svakako im se ne dive.

Živimo u strašno vreme beskičmenjaštva i ravnodušnosti prema zlu koje se oko nas čini.

"Ko od nas, dok žvaće svoj doručak, mirno ne sluša i ne gleda TV ili čita o raznim tragedijama, pri čemu mu zbog toga uopšte ne zastane zalogaj u grlu? Hej, draga, BBC kaže da je pet hiljada dece umrlo od kolere u Ugandi prošle sedmice. Dodaj mi šećer, molim te." (Clifford Goldstein, Escape)

Ovakvoj moralnoj neosetljivosti – kojoj je, u slučaju naših naroda, znatno pridoneo slom jedne države i jedne ideologije na kojoj je donekle bio izgrađen moral – status globalnog fenomena daje i uveravanje postmodernih filozofskih perjanica čovečanstva kako su dobro i zlo posve relativne kategorije svojstvene prevaziđenim retrogradnim ideologijama i plemenskim i verskim metanarativima, podatne rastezanju i prekrajanju po miloj volji svakoga. Pošto je "čovek mera svih stvari", on je sam sebi moralni sudija. Sve je moralno što čuva glavu i donosi korist, makar se zbog toga žrtvovao i obraz.

Usred takve pustoši, ostajemo zapanjeni i zadivljeni kada u moru ljudskog kukavičluka, nemorala i podlosti otkrijemo ponekog ČOVEKA koji još uvek pliva i održava se na površini, i koji odbija da se odrekne dobrote i poštenja, bez obzira na cenu takve odluke. Nisu takvi ljudi izumrli.

Ovim napisom odajemo poštovanje jednoj takvoj ličnosti.

Marija Santos Gorostijeta

Ime joj je Marija Santos Gorostijeta (Gorrostieta). Rođena je 1976. godine, a medicinu je diplomirala na univerzitetu u meksičkom gradu Morela.

Ova mlada lekarka, supruga i majka troje dece odlučila je da se angažuje u politici u iskrenoj želji da poboljša život nepreglednog mora siromašnih ljudi koji su često bili žrtve uličnih bandi uključenih u krvave ratove narko kartela. U tom delu Meksika, strahovladu sprovodi zloglasna mafijaška banda La Familia Michoacana, poznata po tome što za sebe tvrdi da je religiozna, a istovremeno krajnje surovo ubija ljude.

Marija Gorostijeta izabrana je 2008. godine za gradonačelnicu mesta Tokičeo (Toquicheo), u pretežno ruralnoj pokrajini Mičoakan (Michoacan), zapadno od Meksiko Sitija. Svoje delovanje usmerila je na pomoć siromašnima i ženama koje su u ovoj ekonomski oslabljenoj državi često bez sredstava za život i obrazovanja, što ih čini zavisnima od jačih i bogatijih, a to su često upravo mafijaši.

zena-koja-se-usudila-da-bude-covek-3Od kada je 2006. predsednik Felipe Kalderon pokrenuo ofanzivu protiv narkomafije, Meksiko razdiru ubistva koja naručuju gangsteri, a u kojima je poginulo i preko dvadeset gradonačelnika.

Primera radi, samo od januara do septembra 2011., u Meksiku su ubijene 12.903 osobe umešane u trgovinu drogom. Prilikom obračuna bandi, stradaju i meksički policajci i nevine žrtve. Teško da iko veruje kako meksička vlada može da dobije bitku sa mafijom, jer je sama policija toliko korumpirana da se veoma retko meša u sukobe kartela. Umesto toga, zemlja se oslanja na vojsku da se pozabavi bandama, dok pokušava da obnovi svoje policijske snage. Podrška javnosti za rat protiv droge nastavlja da opada, dok broj poginulih raste, kao i profit kartela.

Prema jednom američkom državnom izveštaju, zarada od trgovine drogom između Meksika i SAD procenjuje se na 13 do 49 milijardi dolara. Iz Meksika dolazi 90% kokaina koji se koristi u Americi.

Doktorka Gorostijeta znala je da prosvećeni ljudi kojima je pružena mogućnost stručnog usavršavanja mogu da budu jači i nezavisni, i da izgrade drugačije društvo u Meksiku, koji krvari zbog stravičnih zločina narkomafije. Iako sama nije znala čime se to konkretno zamerila meksičkoj mafiji, gotovo je istog trenutka počela da trpi napade.

Još u januaru 2009. godine njenog supruga Hozea Sančeza Čaveza presrela je naoružana grupa, ali je uspeo da im umakne. Marija Santos Gorostijeta iskusila je prvi atentat u oktobru 2009. godine. Tom prilikom se vozila sa svojim suprugom, kada su na njih otvorili rafalnu paljbu u gradu El Limone. Ovom prilikom je Marija Santos ostala bez supruga, a sama je preživela teške povrede, sa trajnim ožiljcima.

Oporavila se od povreda i gubitka, ali joj nije bilo dano da živi u miru. Sledeći napad doživela je samo tri meseca kasnije, 23. januara 2010., kada ju je maskirana i naoružana grupa napadača presrela na putu između pokrajina Mičoakan (Michoacan) i Gereo (Guerreo). Kombi kojim je putovala izrešetan je s 30 metaka, od kojih su je tri i pogodila.

zena-koja-se-usudila-da-bude-covek-4Ovoga puta su rane bile mnogo ozbiljnije: ostavile su više teških ožiljaka i primorale je da nosi kolostomu. Trpela je stalne bolove, ali je ostala neverovatno hrabra. Iako je postala obeležena žena, nastavila je da se odupire zlu do samog kraja.

Čudne okolnosti u kojima joj je novembra 2011. ukinuto lično obezbeđenje, a januara 2012. i policijska pratnja, trenutno su predmet istrage.

Posle muka koje je preživela, Marija se kandidovala za mesto u meksičkom Kongresu, ali nije uspela da dobije neophodnu potporu. Kada se drugi put udala, odustala je od politike i povukla se iz javnosti.

Uprkos tome, na kraju je platila životom zbog hrabrosti koju je pokazala.

Sredinom novembra 2012., 36-godišnja Marija Santos Gorostijeta vozila je ćerku u školu oko 8.30h kada su je presela kola u gradu Morelija. Izvukli su je iz kola i fizički nasrnuli na nju naočigled prolaznika, prema dnevnim novinama El Universal. Svedoci kažu da je bivša gradonačelnica molila svoje otmičare da poštede život njenoj kćerki, a onda ušla u njihov automobil. Devojčica je plakala na sav glas dok su joj odvozili majku.

Čitave sledeće sedmice njena porodica je čekala kraj telefona da se otmičari jave radi otkupnine, ali taj poziv nisu dočekali. Telo Marije Gorostijete, izbodeno, izubijano, opaljeno plamenom i sa vezanim člancima, pronađeno je osam dana kasnije pored napuštenog puta u San Huan Tararmeu, u mestu Kiceo (Quitzeo).

Iza sebe je ostavila ćerku i dva sina, kao i svog drugog supruga Nerea Delgada Patinorana.

Da li za ideale ginu budale?

Strašnom smrću završio se život žene koju su novinari proglasili junakinjom 21. veka.

Šta na ovo imamo da kažemo mi, mudri ljudi koji još živimo i dišemo? Da li je pogrešila što je izabrala ovako opasan životni put? Da li je bila nerazumno dosledna, luda, a ne hrabra? Da li smo, naime, mi od onih koji okreću glavu kada nekom u autobusu vade novčanik iz tašne, jer se BOJIMO za sebe; da li i mi ostajemo na svom mestu kad pred našim očima tuku slabije i nemoćne, jer se to nas ne tiče?

Da li je trebalo da ova žena savije glavu i gleda samo da po svaku cenu ostane živa svojoj deci, makar priznala i poraz svojih načela, prema kojima ih je vaspitavala?

Da li je u pravu pevač koji je na sav glas pevao kako "za ideale ginu budale"? Ili je u pravu veliki Meša Selimović koji razmišlja sasvim drugačije: "Boj se ovna, boj se govna, pa kad ću živjeti?"

Da budemo jasniji, "čovek koji nije hrabar ne može biti ni pošten, jer za poštenje su potrebne žrtve kakve kukavica ne ume da podnese, a potrebna je i velikodušnost koju on ne može da razume" (Alber Kami).

Potrebne su žrtve da bi čovek bio pošten, ali zar da gine za poštenje? Zar ne možemo da budemo dobri i pošteni bez opasnosti po svoj život i udobnost? "Vrlina" povlađivanja drugima da bi nas pohvalili kao dobre zove se konformizam i predstavlja najbednije i najnečovečnije bitisanje mnogih kukavica. Ko je naučio ljude da poštenje ne košta ništa, već da je korisno? I za šta živi čovek koji ni za šta na svetu ne bi dao svoj mali život kojim ionako ne raspolaže? Kako se samo grčevito i očajnički hvatamo za to malo vazduha koji udišemo! Kako lako pristajemo da živimo kao gliste da ne bismo postradali kao ljudi!

I kako je zapravo sramno učiti generacije da "za ideale ginu budale"! Gde su ideali i principi onih koji su izmislili tu devizu? Čemu su naučili svoju decu? Da puze izbegavajući svaki problem? Ko je ovo zlo vreme učinio ovakvim, "budale" sa idealima ili "pametni" bez ideala? Ili je ovo vreme u kom caruju različiti sojevi ljudi koji ideala nemaju, ali se idealima i idealistima rugaju?

Da li oni to poručuju svim ljudima – da žive kako god hoće u besmislenom svemiru? Kažite nesrećniku koji je odrastao na ulici Meksiko Sitija, i koji se potom priključio bandi – zašto da ne ubije Mariju Santos Gorostijeta, majku troje dece, lekarku i časnu ženu, kad mu tako naredi šef bande koji pri to, misli da veruje u Boga??? Zašto da je ne ubije, ako i sam može da bude ubijen ako ne posluša?

Najbolji ginu od ruke najgorih kada poverujemo da ljudi određuju pravila, a ne Bog.

Zašto je Marija Santos Gorostijeta bila spremna da pogine za svoje ideale?

Posle preživljenih atentata, kada su neki izrazili sumnju da je pogođena, Gorostijeta je pokazala ožiljke po telu i zaklela se da nikada neće odustati. U jednoj tadašnjoj izjavi za javnost, ova žena je izjavila: "U nekoj ranijoj fazi života, možda bih i dala ostavku, odričući se funkcije i odgovornosti rukovodioca Tikičea. Međutim, danas više ne. Meni je nemoguće da odustanem kada imam troje dece kojima treba da dam primer, a ne mogu da odustanem ni zbog sećanja na čoveka mog života, oca moje troje dece, čoveka koji me je naučio koje su prave vrednosti i kako da se borim za njih. Iako ga više nema među nama, on je i dalje moja zvezda vodilja koja upravlja mojim odlukama.''

Onda je dodala: ''Borim se svaki dan da izbrišem iz uma slike užasa koji sam preživela, kao i mnogi drugi koji su nezasluženo patili. Odlučila sam da vam pokažem svoje ranjeno, unakaženo, poniženo telo, zato što se ne stidim toga, zato što je ono proizvod velike nesreće koja je obeležila moj život, kao i život moje dece i porodice.

Bez obzira na nesigurnost u kojoj živimo moja porodica i ja, ono što zaokuplja moj um jeste odgovornost prema mom narodu, deci, ženama, starima i ljudima koji se snalaze svaki dan da bi nahranili svoju decu. Sloboda sa sobom donosi odgovornosti i ja se ne usuđujem da izneverim druge."

Dok zlo vlada, šta rade dobri ljudi?

zena-koja-se-usudila-da-bude-covek-5U svoj toj strahoti, koja nije ograničena samo na Meksiko, pitamo se kako to da toliki milioni Meksikanaca ne mogu da zaustave manji procenat sugrađana koji čine zlo, i koji su ubili i Mariju Santos Gorostijetu. Odgovor je veoma jasan: "Da bi zlo pobedilo, dovoljno je da dobri ljudi ne čine ništa."

Ukoliko se država, da bi zaustavila zlo, oslanja samo na policiju i vojsku, na zatvore i sudove, to znači da ona uči svoje građane da društvena pravda ne zavisi od poštenja pojedinaca. Među plašljivim ljudima, ljudima koji misle samo na sebe, zločin i nasilje nesmetano napreduju. Njihovo ćutanje hrani zlo.

Dakle, dovoljno je da se "dobri" ne suprotstave zlu i da gledaju svoja posla.

Kakvi su ti dobri ljudi koji ne čine ništa? To su oni koji ništa ne vide, ne čuju i ne govore dok pored njih muče i ubijaju ljude koji, za razliku od njih, imaju stavove ili su po nečemu drugačiji. Ti "dobri" građani ponekad idu i dotle da potkazuju svoje komšije jer im je rečeno da su takvi "neprijatelji Boga i naroda", ili kažu da ništa nisu videli iako su bili svedoci zlostavljanja ili ubistva nekog drugog ljudskog bića. To su KUKAVICE.

Ti "dobri ljudi" su konformisti, koji se boje svakog udarca biča, svake pretnje svog vođe, političkog ili verskog. To nisu ljudi.

Marija Santos Gorostijeta mogla je da zažmuri na jedno, pa na drugo oko. Mogla je da ponekad primi pokoju kovertu, a povremeno da se za to ispovedi kod svog sveštenika, i umiri savest. Mogla je i da sarađuje sa svojim ubicama, na obostranu "korist".

Nije to učinila. Slušala je svoju savest, i drugačije nije htela da živi.

Svako od nas može da opravda svoje ćutanje i svoju snishodljivost. Međutim, mrtva Marija Santos Gorostijeta poručuje nam: "Onaj koji nema vrednosti za koju bi umro, nema ni za šta da živi."

Priredili:
T. Samardžija i S. Kostić

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas550
Juče653
Ovog meseca17684
Ukupno2194229

Currently are 114 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter