kako-stojite-s-puslicama

KAKO VI STOJITE S PUSLICAMA?

Eksperiment koji će vas nasmejati i poučiti.

Na početku eksperimenta koji ćete videti, svako dete koje u njemu učestvuje dobija jednu puslicu, uz sledeći predlog: ili da odmah pojede puslicu ili da izdrži i ne pojede je u sledećih sat vremena, a onda za nagradu dobije još jednu. Drugim rečima, dete može da bira da li će odmah zadovoljiti svoju želju za zadovoljstvom (a izraz lica ove dece rečito govori kolika je ona) ili će odložiti zadovoljenje želje za sat vremena kako bi postiglo veće zadovoljstvo (dve puslice).

Ekako-stojite-s-puslicama2ksperiment dakle testira, u malim razmerama, sposobnost deteta da vlada sobom i da pokaže strpljenje.

Iako je nama posmatračima krajnje duhovito i zabavno posmatrati "mukice" ove dece dok pokušavaju da odole puslici koja im miriše pred nosom, za svako od ovih mališana ovo je jedan od malih, ali značajnih testova samodiscipline i strpljenja, čiji značaj za formiranje karaktera nipošto ne smemo potcenjivati.

Gledajući dečiju dilemu između jedne puslice u ruci i dve puslice na grani, pitajmo se kako mi stojimo sa puslicama.

Mislim da smo prečesto nemoćni pred puslicama.

Eksperiment je rađen na Stenfordu počev od 1988. godine, kada je pokazano da „što su duže ova predškolska deca izdržala čekajući nagradu, to su deset godina kasnije, prema rečima svojih roditelja, pokazala veće sposobnosti“. Inicijator eksperimenta Volter Mišel bio je zapanjen saznanjima koja su usledila posle početnog eksperimenta. Pošto su Mišelove kćerke odrastale sa nekom od dece iz eksperimenta, on je čitav niz godina pratio rast i razvoj ove dece.

Usledila je studija iz 1990. godine, koja je pokazala korelaciju između većeg strpljenja prilikom ovog testiranja i boljih rezultata na prijemnom ispitu za koledž (SAT). Studija iz 2011. godine, urađena na nekim od sad već odraslih učesnika prvog eksperimenta na Stenfordu, pokazala je neke ključne razlike između dece koja su dugo čekala na puslicu i one koja nisu dugo mogla da izdrže, i to u pogledu reagovanja dva dela mozga: čeonog korteksa, koji je bio aktivniji kod onih koji su duže odlagali da pojedu puslicu, i ventralnog dela strijatuma, povezanog sa različitim oblicima zavisnosti.

Pre samog stenfordskog eksperimenta sa puslicom, Volter Mišel je pokazao da detetova vera u nagradu posle čekanja značajno doprinosi njegovoj odluci da čeka.

http://en.wikipedia.org/wiki/Stanford_marshmallow_experiment

Vladimir Radić

 

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

 

Broj posetilaca

Danas169
Juče767
Ovog meseca15280
Ukupno2217378

Currently are 55 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter