Agata Kristi

AGATA KRISTI: KRIMI ROMAN KAO PROROČANSTVO

Zašto neki robovi vole svoje gospodare?

"Kraljica krimića" Agata Kristi smatra se ne samo velikim majstorom zapleta i suspens-a, nego i vrsnom književnicom. Njene knjige mnogo su više od zabavnog štiva, ne samo po svojim jezičkim i stilskim kvalitetima, nego i zbog izuzetne psihološke složenosti karaktera, kao i bogatstva kulturnih i istorijskih aluzija od kojih je satkan svet njenih romana.

Stoga i u njenim manje poznatim delima nalazimo izrazito lucidne retke o ljudima i ljudskom društvu uopšte, kao i o nekim posebnim istorijskim trenucima. Zaplet jednog od takvih ređe čitanih romana sa zagonetnim naslovom N ili M smešten je u Englesku zahvaćenu vrtlogom Drugog svetskog rata: Tomi i Tapens, bračni par britanskih obaveštajaca, pokušavaju da prodru u redove nemačkih špijuna koji pritajeni deluju na Ostrvu. U jednom trenutku, Tomija otkrivaju, zarobljavaju i bacaju u mračan podrum; kada njegova supruga primeti nestanak svog muža, daje se u potragu koja je dovodi u štab glavnokomandujućeg celokupne nacističke špijunske delatnosti u Britaniji, Nemca sa lažnim imenom Hejdok. Pred zarobljenom Tapens, ovaj nacista sa zanosom predstavlja Hitlerova osvajanja i ciljeve u pozitivnom svetlu, u želji da i nju pridobije za nacizam.

Stoga se njegovi isprva kratki odgovori na jetka pitanja Engleskinje razvijaju u pravu raspravu o civilizacijskim "vrlinama" nacizma i njegovim idealima. Usred vešto satkane pripovesti prvenstveno zabavne prirode – što je i krajnji cilj kriminalističkog žanra – spisateljica, kao živi svedok i prodorni posmatrač velikih istorijskih događaja, razotkriva pred nenaviklim čitaocem potpuno novu, evropejsku i globalističku dimenziju Trećeg rajha (Reich na nemačkom znači "carstvo") – koji je sanjao da postane napredna svetska superdržava, idealni "Vrli novi svet", ali koji se brzo izrodio u nepojmljivo nečovečnu mašinu za mlevenje ljudskog mesa kojom upravljaju "nadljudi".

Agata Kristi2"Ljudi poput vas biće potrebni u novoj Državi – Državi koja će niknuti u ovoj zemlji kad porazimo vašu sadašnju slaboumnu vladu. Neke od naših neprijatelja želimo da pretvorimo u prijatelje – one koji to zavređuju. [...] Dopustite da vam objasnim nešto što tek nekolicina ljudi u ovoj zemlji razume. Naš Vođa ne namerava da pokori ovu zemlju na način na koji svi mislite. Njegov je cilj stvoriti novu Britaniju – Britaniju snažnu u svojoj vlastitoj moći – kojom vladaju ne Nemci, već Englezi. I samo najbolji Englezi – oni s pameću, poreklom i hrabrošću. Vrli novi svet, kao što je Šekspir to istakao. [...]"

Današnji čitalac ostaje zapanjen autorkinom psihološkim analizom specifičnog tipa ličnosti u jednoj okupiranoj zemlji – to je kvisling iliti narodski domaći izdajnik – ali ne onaj banalni i uprošćeni lik negativca nametnut posle Drugog svetskog rata. Pred nama izranjaju obrisi čoveka koji lični interes stapa s uverenjem da je agresor svakako civilizacijski superioran – i da je zato u konačnom smislu dobro što nas je okupirao i što više nismo slobodni da živimo na svoj način, "primitivni" i "civilizacijski nazadni" način – jer je onaj koji nam je oduzeo slobodu i ko nas "s pravom" gazi mnogo pametniji, sposobniji i ima globalne ciljeve koji, tešimo se, donose dobro celom svetu, pa će pomoći i nama, koliko god da nas je žrtava i poniženja koštao. Veliki brat nas je, dakle, napao u svojoj "dobroti" i civilizatorskom naporu da nam nametne svoju superiornu civilizaciju, i zato bombarduje naše gradove i ubija naše vojnike i civile – a mi smo krivi što mu se opiremo, i što ne shvatamo da će nam biti bolje kad ne budemo svoji i slobodni. Zapanjujuće! Osvajanje o kom govori ovaj čovek ne znači više klasičnu invaziju agresora, već postavljanje na lokalnu vlast domorodaca oduševljenih zašećerenom ideologijom osvajača. Upravo oni pripadnici domaćeg stanovništva koji se smatraju boljim od ostalih, i koji se dive narodu i civilizaciji okupatora, uveravaju sebe i svoje sunarodnike kako je okupacija pozitivni znak napretka. Kristijeva u usta ovog pritajenog naciste stavlja logiku koja rukovodi svešću savremenih cezarovih namesnika i janičara. Umesto da Nemci vladaju Britanijom kao klasični okupatori, oni će na vlast postaviti domaće ljude oduševljene nacističkom ideologijom, koji će vladati svojom zemljom za tuđe interese uvereni da je to dobro i za njihov narod. Kako to postići? Privlačnom propagandom, svetlim obećanjima iza kojih leži samo osvajački interes:

"Želimo da se rešimo zbrke i neefikasnosti, podmićivanja i korupcije, sebičnosti i gramzivnosti – i u toj novoj državi želimo ljude poput vas i vašeg supruga – hrabre i snalažljive – one koji su nekada bili neprijatelji, a sad su prijatelji. Iznenadili biste se da znate koliko je ljudi u ovoj zemlji, kao i u mnogim drugim, koji imaju veru i razumevanje za naše ciljeve. MI ĆEMO STVORITI NOVU EVROPU – EVROPU MIRA I NAPRETKA. Pokušajte da to vidite na taj način – jer, uveravam vas – to je pravi način..."

Kako se vodeći ljudi jedne države mogu pridobiti da rade protiv nje, uvereni da je patriotski sarađivati u uništenju sopstvene zemlje? Odgovor je uvek isti – propaganda i manipulacija. Mnogo pre Hitlera, i posle njega, metode manipulacije uvek su iste i uvek uspevaju kod većine ljudi:

"Vi ne znate snagu nemačke propagande. Na neki način privlači čoveka neka žudnja ili želja za moći. Ti su ljudi bili spremni da izdaju svoju zemlju radi novca, ali u nekoj vrsti megalomanskog ponosa u kom su oni sami trebali postići nešto za svoju zemlju. U svakoj je zemlji bilo jednako. To je Luciferov kult – Lucifer, Sin zore. Ponos i žudnja za ličnom slavom!"

Svi su drevni carevi, a posebno rimski, na vlast u osvojenim provincijama uvek stavljali poslušne pripadnike lokalnog stanovništva. Žudnja za vlašću, potreba za dokazivanjem u svom selu, potreba da se bude nešto, da se bude velik i važan – i savest umirena samoobmanom takvog čoveka – da laže, otima i tuđinima ogoljuje nedra svoje zemlje u "interesu" te iste zemlje i njenog naroda.

Prepoznajemo li u ovakvom obrazloženju diskretne i direktne poruke koje odjekuju sa malih ekrana, i osvajaju čitaoce između novinskih stubaca i sa stranica elektronskih časopisa? Ne objašnjava li nam pronicljiva gospođa Kristi kako se privlačnim idejama globalnog humanizma, obećanjima o svetlom napretku i kritikom sopstvenog naroda kao civilizacijski nazadnog – zadobijaju lokalni političari i intelektualci za "Vrli novi svetski poredak"?

Na čitaocima i gledaocima je da sami otkriju na koji to način, doista, književno delo ponekad postaje proročanstvo, jer istorija se ponavlja, a prometejski san o novom svetskom carstvu opstaje kroz vekove, i kao da je sve bliži svom ostvarenju...

Ko ne uči iz istorije, osuđen je da je ponovi...

Vladimir Radić

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas350
Juče866
Ovog meseca13700
Ukupno2190245

Currently are 118 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter