titanik-putovanje-u-novu-atlantidu1

TITANIK – putovanje u Novu Atlantidu

Brže, više, jače!

Nesreću "Titanika" nije smislio nijedan scenarista, ali današnji komentatori iskazuju svoju zapanjenost spletom fatalnih činilaca koji su "nepotopivog" Prometeja sahranili u 3800 metara dubok grob.

* * *

Godine 1985. okeanograf Robert Balard precizno je locirao olupinu slavnog "Titanika" u dubinama Atlantika, nekih 650 kilometara jugoistočno od Njufaundlenda u Kanadi. Propast ovog svojevremenog čuda tehnike "ambasadora jednog veka u rađanju", kako kaže francuski pisac Žerar Jeger izvanredno je dočarao režiser Džejms Kameron 1997. godine. Njegov film Titanik dobio je 11 Oskara i prvi probio granicu od milijardu dolara zarade. Takva popularnost pobudila je u sveukupnoj javnosti neobično zanimanje za ovaj jedinstveni brod, i potvrdila snagu rasprostranjenog mita koji okružuje njegovu strašnu nesreću, čineći ga delom popularne kulture Zapada i celog sveta.

Zašto bi film o brodolomu stekao toliko gledalaca? Šta simboliše taj brod? "Titanik" je simbol najdubljih stremljenja humanističke filozofije, filozofije progresa, ovaploćenje vere u evoluciju čovekve vrste u cilju ovladavanja prirodom i svetom. Ovo putovanje doživljavamo stoga kao alegorijski prikaz naše sudbine do koje možemo doći brodeći ka budućnosti, ali ambiciozno zamišljenoj budućnosti, kao putovanje koje netremice pratimo, putovanje u koje su najumniji čovekoljupci uložili sav svoj žar, sve znanje i svu nadu.

U noći između 14. i 15. aprila 2012. godine navršio se vek od potonuća "Titanika". U sigurnom zaklonu od senzacije, razmišljamo o kontekstu, značenju i porukama ove tragedije.

Te 1912. godine, na Balkanu se već priprema rat, dok Evropu očekuje prvo veliko krvoproliće, koje će sahraniti svet čiji je zenit dobio ime Belle époque ("Lepo doba"). Čovečanstvo na početku novog veka ne sluti kakav ga poraz čovečnosti i čovekoljublja očekuje širom ratišta Prvog svetskog rata. Danas, sa iskustvom nuklearnih eksplozija, ekoloških katastrofa, mutiranih organizama, aspartama i sumnjivih vakcina, suočeni sa naličjem tehnološkog napretka, teško možemo da razumemo veličinu i sjaj optimizma i vere sa kojima su perjanice čovečanstva gledale na nauku-tehniku, novu religiju koja je čoveku obećavala zemaljski raj. To je vreme jačanja bezgranične vere u napredak, u čoveka.

Upravo tada, na razmeđi vekova, Sjedinjene Američke Države polako izlaze iz svoje prekookeanske osame i ulaze u život Evrope i sveta.

Takve su prilike u kojima te godine biva sagrađen brod čije ime rečito ukazuje na stremljenja doba i ljudi koji su ga iznedrili – "Titanik". Titani su u grčkoj mitologiji predolimpijski bogovi sa kojima je zaratio Zevs. Do danas, oni ostaju simbol snage i gorde veličine. Među njima, naročito dvojica izranjaju iz skupine: Atlant i Prometej.

titanik-putovanje-u-novu-atlantidu7aPo Atlantu ili Atlasu, predstavljenom kako nosi nebo na svojim leđima, dobiće ime okean koji razdvaja otadžbinu Frensisa Bejkona, "duhovnog vođe kolonizacije SAD", i novi kontinent u kome je video ostvarenje svojih titanskih snova (Atlantski okean ili "Atlasovo more"). Po Atlantu će se nazvati i ostrvo-država Atlantida, o kojoj piše Platon u Timeju i Kritiji, smeštajući je u isti taj okean, iza Herkulovih stubova. Sam Frensis Bejkon nazvaće Ameriku "Novom Atlantidom" u istoimenom delu.

Drugi Titan, Prometej, biće predmet mitova, kao i antičkih i novovekovnih književnih i filozofskih dela, kao najslavniji od svih Titana. Isprva Zevsov saveznik u "Titanomahiji", ratu bogova, nagrađen pristupom Olimpu, Prometej se zamera Divu u trenutku kada odlučuje da čoveku obezbedi civilizacijsku osnovu krađom vatre i veština od Hefesta i Atine. Po Eshilu, "sve je ljudima od Prometeja", dok ih je Zevs odbacio i čak hteo da ih uništi u opštem potopu, od kog ih je, po nekim piscima, opet spasao Prometej. Kasnije, za predromantičare poput mladog Getea, Šelija i Bajrona, Prometej, jasno poistovećen sa Luciferom, oličenje je čovekoljubivog Revolucionara i svojevrsnog spasitelja koji je zaratio sa Bogom tiraninom u ime čovekove slobode.

Zanimljivo je da je brod "Titanik" bio jedan od tri čelična Titana koji su pripadali prekookeanskoj liniji "Bela zvezda" (White Star Line), i zvali se "Olimpik", "Titanik" i "Britanik" (isprva "Gigantik" ili "Džinovski"). Zanimljivo je, takođe, da su sva tri džina, najveća u svoje vreme, doživela neslavnu sudbinu, koja uključuje sudare i potapanja. Ako su konstruktori i finansijeri "Titanika" i hteli da ovim imenom sugerišu samo veličinu broda, ono je u očima savremenika svakako podrazumevalo mnogo više: "brod snova" za koji se govorilo da je "nepotopiv", otelotvorenje prestižne moći zemlje u kojoj je nastao i vlasti nad prirodnim silama i društvom, za kojom su čeznule vodeće i rivalske sile onog vremena.

"Titanik" je bio etapa na putu definisanom Bejkonovom devizom Plus ultra. Putu koji vodi najpre iza Herkulovih stubova, a posle i u svemir.

titanik-putovanje-u-novu-atlantidu2I eto čeličnog kolosa gde 10. aprila 1912. godine isplovljava iz britanske luke Sautempton na svoje prvo putovanje ka Njujorku. Smer toga putovanja pokazuje i smer kolonizacije Amerike, tla koje će postati "Zemlja slobode", "Obećana zemlja". Ko su putnici na "Titaniku"? Najpre, povlašteni u prvoj klasi, prebogati poslovni ljudi i pretežno britanska aristokratija. Oni se ukrcavaju na ploveći dvorac da neosetno stignu preko, u Novi svet. I druga klasa, mada skromnija od prve, uključuje dobrostojeće putnike mahom iz Engleske, SAD, ponekog iz Francuske. Sve je na tom brodu zamišljeno da odiše luksuzom, u ravni pariskog hotela "Rica", i da pruža rajsku bezbrižnost usred okeana. Tu bezbrižnost ne dele putnici u trećoj klasi; oni doduše, iako nemaju pristup luksuzu gorepomenutih, putuju u pristojnim uslovima, ali potpuni spisak putnika pokazuje da je trećoj klasi smeštenoj duboko u utrobi broda zajednička beda i muka, koja ih je naterala da, često sa celom porodicom, krenu preko okeana iz mnogih evropskih zemalja: među njima ima Hrvata, Srba, Slovenaca i Bugara, pa i pripadnika nekih srednjeazijskih nacija.

Nije to obična prva plovidba jednog broda. To je istorijski događaj. Prema nekim izveštajima, čija se autentičnost danas osporava, kapetan Smit želeo je i da postavi rekord, ne samo u veličini broda, već i u brzini. Ta brzina od 20,5 čvorova bila bi kriva za sudar sa santom leda. (Postoji i teorija prema kojoj potapanje broda nije bilo nesreća, već svojevrstan atentat.) Ostaje činjenica da je mitski brod svojom veličinom i imenom sugerisao božansku snagu i moć, i čovekov izazov upućen svim silama koje mu stoje na putu. Premda su ga savremenici zaista više puta nazvali i smatrali "nepotopivim", toliko da su neke novine tog jutra u neverici odbile da objave vest o brodolomu, Kameron u film unosi i eksplicitniji iskaz: "Ni sam ga Bog ne može potopiti."

titanik-putovanje-u-novu-atlantidu9Pitamo se: koji je smisao pobede? Koji je smisao utrke i takmičenja? Šta znači biti prvi? Pobednik? Nad kim i zašto? Kakva je priroda pobedničkog zanosa? Zašto je važno biti najbolji, a ne samo dobar? Ova pitanja zaslužuju sveobuhvatan odgovor u nekom drugom kontekstu. Kad stigneš na vrh, reče jedan slavni sportista, uvidiš da tamo nema ničega. Prednost i mana pobedničkog postolja jeste u tome što na njemu stojiš sam. Srećom, sa pobedničkog postolja brzo se siđe, pa se ide u život i među ljude koji stoje na istoj ravni sa nama. Šta biva, međutim, kada je to postolje sama zemlja po kojoj hodimo i kada želimo da i na njoj budemo pobednici? Gde onda stoje oni koji su na drugom i trećem mestu? Kako izgleda život čoveka kada se sav pretvori u utrku? Kako izgleda društvo u kome se svi međusobno utrkuju u istom poslu i aktivnosti, umesto da se nadopunjuju i podržavaju jedan drugoga? Kako nadopunjavanje biva zamenjeno suparništvom? Umesto "ti i ja" – "ti ili ja".

Citius, altius, fortius. Brže, više, jače.

Olimpijske igre ovaploćenje su istog sna kao i "Titanik". Na taj način su se Titani i Olimpijska generacija odavno stopili u svesti čoveka kog vodi želja da prekorači sva svoja ograničenja i kome je samo nebo granica. Zapravo, granice ne sme da bude, to je čovekohulno. No limits. Unilimited. Impossible is nothing.

Tokom petog i poslednjeg dana putovanja, 14. aprila, "Titanik" je primio više upozorenja sa okolnih brodova – kao npr. sa broda "Kalifornijan" u 22.30h – da je u tom području primećeno pojačano prisustvo santi i da je neophodan oprez. Ipak, nastavio je nepromenjenom brzinom napred. U mitu, Prometej je načinio čoveka. Sada, u hladnoj noći, nadomak "američkog sna", Titan kog je čovek stvorio približavao se carstvu tišine...

titanik-putovanje-u-novu-atlantidu5Negde oko 23.40h, kormilar primećuje džinovsku santuali prekasno. Čelični kolos jurio je takvom brzinom da nije bilo moguće zaobići je. Brod je skrenuo u stranu, a santa je takvom silinom udarila u bok broda da su zakovice poispadale na spojevima čeličnih ploča duž nekoliko komora, u koje je počela da kulja voda. Vrlo brzo, konstruktor i kapetan shvatili su da "Titaniku" nema spasa.

Luksuzni brod postaje pozornica strahotne borbe za opstanak. Strah i neverica izvesno vreme sprečavaju histeriju; ali, vreme odmiče i brod počinje da se naginje na jednu stranu. More je hladno gotovo do temperature smrzavanja, a u čamcima nema mesta za dve trećine putnika. Oni moraju umreti.

Jedan od najstrašnijih trenutaka nastupio je kad je na brodu nestalo struje. Do malopre osvetljen kao za svetkovinu, pun života i sjaja, ceo brod odjednom nestaje u mraku kao da ne postoji, iako od ljudskih tela u agoniji paluba vri poput mravinjaka. Zanimljivo je primetiti kako sva impresivnost i sjaj urbane civilizacije zavise od električne energije: noću, sjaj bezbroj električnih lampi i sijalica pretvara metropole u vatromet svetlosti; ali neka struje nestane, i sva ta čarolija iščezava u mraku, kao da ničega nema. 

titanik-putovanje-u-novu-atlantidu11Kad nestane čovekovog svetla, kad čovekova dela pokrije tama noći, sviknute ljudske oči nekoliko trenutaka kasnije opet otkriju neku drugu svetlost – nad "Titanikom", umesto umesto električne struje i sijalica, svečano i mirno zvezdano nebo u noći bez mesečine. Hladni, crni i tajanstveni okean svuda unaokolo i duboko pod njima. Sve je beskrajno, a bezglasno. I, razasute, bele sante leda, kao slonovi što se polako i dostojanstveno njišu po nekoj indijskoj ravnici. Iluzija sigurnosti i moći nestaje. Priroda ćutke posmatra čoveka kako se suočava sa pravom merom svoje moći i veličine. Čovek, ogoljen do sebe samog.

Te 1912. godine, u vreme tragedije "Titanika", Tomas Man začinje svoju pripovest o Čarobnom bregu, koja će po završetku Prvog svetskog rata prerasti u veliki roman. Duboko osećajući i razumevajući činioce koji upravljaju događajima u Evropi tog vremena, a naročito ideološke struje koje pokreću sukobe i istorijske procese 20. veka, Tomas Man u misli i reči jednog od tri glavna lika, masona i revolucionara Setembrinija, prepoznaje prometejsku simboliku "Titanika", i njegovu arhetipsku važnost za čoveka:

titanik-putovanje-u-novu-atlantidu4"Zaista, samo ovlaš, baš onako kako se gospodin Setembrini tako živopisno izrazio, dopušta ona udobnost na okeanskom brodu da se zaborave prilike i opasnost u kojima se čovek nalazi, i u tom savršenom komforu ima, ako sme na svoju ruku to da doda, čak nečeg lakoumnog i izazivačkog, neke drske obesti, hibrisa, kako bi stari kazali [...] ili nečeg sličnog kao ono 'Ja sam kralj vavilonski'! Ukratko nečeg drskog. S druge pak strane involvira [...] raskoš na palubi i veliki trijumf ljudskog duha i ljudske časti: time što tu raskoš i tu udobnost iznosi na slane penušave talase i tamo ih smelo održava, staje čovek unekoliko nogom za vrat elementima i divljoj silovitosti, a to involvira pobedu ljudske civilizacije nad haosom, ako on na svoju ruku sme da upotrebi ovaj izraz [...] Pomenuli ste hibris, poslužili ste se tim izrazom. Ali hibris razuma prema mračnim silama, to je vrhunac čovečnosti, i ako ona izazove osvetu zavidljivih bogova, recimo, per esempio, da lađa nastrada i ode pravo na dno, onda je to propust pun časti. I Prometejevo delo bilo je hibris, a njegova patnja na skitskoj steni važi za nas kao najsvetije mučeništvo." (str. 429, 430; prevod Miloša Đorđevića i Nikole Polovine, kurziv autorke članka)

Drugim rečima, ovaj slobodoumni Italijan vidi u raskoši i velelepnosti lađe – recimo "Titanika" – "trijumf ljudskog duha i ljudske časti", "time što tu raskoš i tu udobnost iznosi na slane penušave talase i tamo ih smelo održava". Dakle, čovekova veština, čovekova dostignuća – jesu pobeda njegovog gordog duha. Pobeda nad morem! I ne samo to, takvo naučno dostignuće podrazumeva "pobedu ljudske civilizacije nad haosom", premda je vrlo očigledno da je istina obratna: red vlada u prirodi, ne u čoveku i njegovim zajednicama. Prirodi nije potreban čovek da je uredi: kosmos znači poredak. Haos je obeležje čovečje zajednice od početka, jer čovek nije pčela ni mrav, on ima svest i slobodu, slobodu čija ga veličina i moć prevazilaze, kao čarobnjakovog šegrta. On nosi haos u suštini svog bića, jer se otuđio od sveta oko sebe, u kom još uvek opstaje.

Šta "Titanik", čak i kad tone, predstavlja u svesti savremenog čoveka? Na to pitanje kao da odgovara Tomas Man posežući za dvama konceptima: jedan je biblijski, a drugi antički. "Ja sam kralj vavilonski!" aludira na starozavetnu Knjigu proroka Danila 4:30, gde vavilonski car Navuhodonosor, čuveni "Nabuko" – simbol moćnog cara još moćnije carevine – posmatra sa ponosom veličanstveni Vavilon, i sebi pripisuje njegovu veličinu: "Nije li to Vavilon veliki što ga ja sazidah jakom silom svojom da je stolica carska i slava veličanstvu mojemu?" Tada mu odgovara glas sa neba, koji ga je prethodno kroz san upozorio da se čuva gordosti i samoobožavanja: "Carstvo se uze od tebe. I bićeš prognan između ljudi, i živećeš sa zverjem poljskim, hraniće te travom kao goveda, i sedam će vremena proći preko tebe dokle poznaš da Višnji vlada carstvom ljudskim i daje ga kome hoće." (4:31.32) Drugim rečima, Bog poručuje caru da sudbina ljudi, gradova i carevina nije u rukama ljudi koji njima žele da vladaju i upravljaju, već poslednju reč u svemu ima Stvoritelj. Čak i kada ponosito čine što su naumili, osvajači i tirani ne slute da svojim delima ne mogu da spreče jednu zamisao veću i širu od svoje. Za sve poklonike ideologije progresa, za "humaniste" kojima je čovek mera svih stvari, za sve koji veruju da čovek i njegova civilizacija evoluiraju nabolje, nema uvredljivije i mrskije misli od one koja im oduzima moć i pravo da na ovoj zemlji čine što namisle, u dubokom uverenju da šire granice ljudske slobode – makar u tom osvajanju slobode završili na dnu okeana. "Čovek, kako to gordo zvuči!" Manov Setembrini, predstavnik upravo takvog jednog humanizma i u filozofiji i u politici, prepoznaje dakle u gordom brodu koji jezdi na talasima odraz Navuhodonosorove dike: "Gle! Nisam li ja to načinio?"

U ovom istom kontekstu, Navuhodonosorov ponos dovodi se u vezu sa velikim antičkim filozofskim, religijskim i književnim konceptomhybrisom ili hibrisom – "tragičnom krivicom" junaka koja se sastoji u prekoračenju granica koje su čoveku propisali bogovi. Ili je ta granica upisana u njega samoga? Kada se Arahna podiči da ima više dece nego Hera, biće pretvorena u pauka. Lepa Psiha propatiće zbog ljubomorne Boginje ljubavi. Ikar će poginuti u pokušaju da leti ka suncu. Antički mit predstavlja bogove kao vlastoljubive i sujetne tirane, i svakako takva predstava boga čini hibris herojstvom. Međutim, da je Zevs naklonjen čoveku, a da je Prometej njegov naprijatelj, da li bi i tada pobuna čoveka imala smisla? U velikoj lađi koja gordo jezdi talasima, prepoznaje Man jasno "hibris razuma" koji izaziva "osvetu zavidljivih bogova", koji onda potapaju brod na dno. Kako to? Objašnjenje nalazimo u trećem motivu prisutnom u navedenom odlomku, motivu Prometeja.

titanik-putovanje-u-novu-atlantidu8

Statua Prometeja,
Rokfelerov centar u Njujorku

Prema najpoznatijim antičkim verzijama mita, Prometej je doveo u pitanje superiornost Zevsa otevši od bogova znanje i veštine i davši ih ljudima. Drugim rečima, Prometejeva krađa izazvala je evolucioni skok čoveka, i time ga uzvisila, bogovima za inat. Karl Marks u jednom pismu naziva Titane prvim proleterskim mučenicima. Prometej je a(nti)teistički svetac.

Veliki "Titanik" mogli bismo dakle protumačiti kao provokaciju, kao rukavicu bačenu u lice silama kojima čovek još uvek ne gospodari, koje su jače od njega i koje kažnjavaju njegovu gordu smelost.

Kada danas sagledamo sve okolnosti nastanka i potapanja "Titanika", čini se da nijedan pisac ne bi mogao da zamisli delo koje bi sadržavalo toliko karakterističnih tragičkih elemenata i arhetipskih motiva, i koje bi tako duboko i široko govorilo o svom vremenu. Nesreću "Titanika" nije smislio nijedan scenarista, ali današnji komentatori iskazuju svoju zapanjenost, kako kažu, "đavolskim" spletom fatalnih činilaca koji su "nepotopivog" Prometeja sahranili u 3800 metara dubok grob.

Kada danas sagledamo sve okolnosti nastanka i potapanja "Titanika", čini se da nijedan pisac ne bi mogao da zamisli delo koje bi sadržavalo toliko karakterističnih tragičkih elemenata i arhetipskih motiva, i koje bi tako duboko i široko govorilo o svom vremenu. Nesreću "Titanika" nije smislio nijedan scenarista, ali današnji komentatori iskazuju svoju zapanjenost, kako kažu, "đavolskim" spletom fatalnih činilaca koji su "nepotopivog" Prometeja sahranili u 3800 metara dubok grob.

Ma koliko se čovek bunio protiv prirode, ma kako verovao da će pokorivši je dobro učiniti i sebi i njoj, priroda uvek natera čoveka da uvidi koliko i dalje zavisi od nje. Kolike je velelepne hramove prekrila džungla, kolike brodove progutala voda, koliko slavnih imena odneo zaborav! Dugo je vremena čoveku trebalo da dođe do izuma asfalta i betona, a ipak jedna mala i naizgled nemoćna klica ima snagu da, izničući iz zemlje, probije i beton i asfalt.

Kako je teško čoveku da bude srećan što je samo čovek! Kako suludo odbija da uvidi kako se do besmrtnosti ne dolazi kroz rat protiv Boga prirode, već kroz slogu sa njim i sa svim živim bićima sa kojima deli ovu planetu.

Čovek u ratu sa prirodom? Da, ali ko je i kad započeo taj rat? Vraćajući se biblijskom izvornom tekstu, saznajemo u Knjizi Postanja da su čovek i priroda stvoreni za jedinstvo i međuzavisnost. Čoveku je dano da bude "gospodar" prirode u kojoj nije bilo rivalstva ni ubijanja, da je obrađuje i čuva kao Božiji namesnik (upor. 1. Mojsijeva 1:26; 2:15.16). Suparništvo čoveka i prirode javlja se tek onda kada čovek okreće leđa Bogu i Božijem poretku prihvatajući autoritet Zmije. Otuđenje od Tvorca, koje odmah vodi otuđenju od prirode, o kome govore tolike društvene teorije XIX i XX veka, veoma jasno počinje ovde, kod drveta poznanja dobra i zla. Do pomirenja čoveka i Boga dolazi u podnožju jednog drugog drveta – krsta (upor. Rimljanima 8:19-25), na kome Isus Hristos pokazuje čoveku da mu Bog nije neprijatelj i da želi da mu na jedini mogući način vrati vlast nad Zemljom i besmrtnost: pod uslovom da čovek odbaci autoritet Zmije i prihvati autoritet Tvorca.

Kao daleki eho, čujemo ponudu iz rajskog vrta: "Postaćete kao bogovi, i znati što je dobro, što li zlo" (1. Mojsijeva 3:5). Mnogi su ovu ponudu protumačili kao Prometejev poziv čoveku da se oslobodi božanskog autoriteta, zaboravljajući da Biblija beleži kako je čovek prilikom stvaranja već bio "kao Bog", i da tu prednost nije morao iznuditi prevarom: "Potom reče Bog: da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi" (1. Mojsijeva 1:26).

Zanimljivo je, u ovom kontekstu, čitati reči filozofa Ajris Merdok:

"Kako nam je prepoznatljiv, kako blizak čovek kog tako lepo prikazuje Kant u svojim Temeljima etike, takav koji se suočava čak i sa Hristom, okreće se od njega da razmotri sudove svog sopstvenog suda i da čuje glas svog sopstvenog razuma. Ovaj čovek je još uvek sa nama, slobodan, nezavisan, privlačan, moćan, razuman, odgovoran, smeo, heroj tolikih romana i knjiga moralnih filozofa. Smisao postojanja ovog privlačnog i zavodljivog stvorenja nije teško nazreti. On je izdanak doba razuma, pun poverenja u svoju racionalnost, a ipak sve svesniji svog otuđenja od materijalnog univerzuma koji mu obelodanjuju njegova otkrića. Njegovom otuđenju nema leka. Nije velik korak od Kanta do Ničea, do egzistencijalizma i anglosaksonskih etičkih doktrina koje mu umnogome liče. Štaviše, Kantov je čovek već doživeo slavnu inkarnaciju gotovo čitav vek ranije u delu Miltona, a ime mu je Lucifer.” (The Sovereignty of Good)

titanik-putovanje-u-novu-atlantidu10

Prometej i Kip slobode zajedno
Dniprodžeržinsk, Ukrajina

Još od vremena drevnih i novijih alhemičarskih traganja za kamenom mudrosti, preko doktora Fausta, istorijskog i književnog, čovek se bezbroj puta pokazuje istinskim "đavolovim šegrtom": čarobnom formulom pokreće proces koji mu isprva koristi, ali on ne zna čarobnu formulu kojom može da kontroliše i zaustavi proces kada počne da mu šteti, ni da odredi sebi granice, jer ih njegova ambicija nema. Tako dobro postaje zlo, a voda koju je metla nosila šegrtu počinje da plavi odaje čarobnjaka. "Ovladavanje prirodom" otelo se čovekovoj vlasti i okrenulo se protiv njega. Krunski dokaz za to ostaje nuklearna tehnologija.

Izraz jednog drevnog sna, Sjedinjene Američke Države predstavljaju jedinstveni projekat sa ciljem da se takav raj pretvori u stvarnost, ovaploćenje Platonove "Republike". "Pilgrim Fathers" i "Founding Fathers" utemeljili su SAD na dvema različitim osnovama – hrišćanskoj i ezoterijskoj – čija razlika i danas izranja iz svake temeljnije analize kulturne istorije SAD. U drugoj polovini XIX veka, Indijanac je sateran u rezervate, a beli Prometej, zagospodarivši Amerikom, okreće se ka drugim kontinentima. Danas, nakon 150 godina, civilizacija Nove Atlantide ne širi se više samo horizontalno, jer je gotovo svu zemlju metnula pod svoje noge. Ova planeta belom je Prometeju odavno postala tesna, i on sada teži ka nebu, ka svemiru. Astronomija i astronautika samo su tehnička podloga tog imperijalističkog sna, a naučnofantastična literatura i kinematografija njen umetnički izraz.

Biblija opisuje čovekov put od Raja do Vavilonske kule, njegovu glad, strah i iluzije, i poziva ga da se pomiri sa Bogom, svetom i sobom. Ipak, danas je ova knjiga, u očima dece racionalizma, "kulturni spomenik" sa "prevaziđenim moralnim načelima", dok Poreklo vrsta Čarlsa Darvina promoviše teoriju, elegantnu, ali samo teoriju, u "naučnu" istinu, u kredo prirodnog i društvenog života. Ova teorija dala je čovečanstvu opravdanje za odbacivanje svake odgovornosti prema jednom apsolutnom zakonu na kom se temelji život, a čoveka, tačnije neke ljude, učinila "merilom svih stvari; onih koje jesu da jesu, i onih koje nisu da nisu". Ako evolucija čoveka podrazumeva umiranje i uništenje slabijih i nesposobnijih ljudskih jedinki, zar je čudno što su nacisti želeli da tu evoluciju ubrzaju i svesno usmeravaju?

I danas, 100 godina posle potonuća "Titanika", postoje bele sante koje mogu da nas potope. Kakvi ljudi upravljaju našim brodom? Da li prepoznaju i priznaju granice čoveka, ili ih one vređaju, te stoga koriste svaku priliku da ih prekorače, i postignu više, brže i jače?

Prometejevo čovekoljublje postaje u praksi homicid, masovno zatiranje slabijih jedinki. Možda taj zanos prometejskog progresizma najbolje iskazuje američki advokat i filozof Ronald Dvorkin:

"Igrati se Boga zaista znači igrati se sa vatrom, ali mi smrtnici to činimo još od Prometeja, sveca zaštitnika opasnih otkrića. Mi se igramo sa vatrom i prihvatamo posledice, jer je alternativa strah od nepoznatog."

Zašto čovek seče granu na kojoj sedi? Zašto ambicija političkih i ekonomskih osvajača nema kraja? Zato što je alternativa tome ograničavanje sebe, određivanje granica koje vređaju prometejsku strast.

Svako od nas je ukrcan na ovaj brod, davno je rekao Paskal. Svi smo mi na brodu, i plovimo po moru čiju ćud ne poznajemo. Kao i svaki mornar, u procepu smo između dve sile: prirode i ambicioznog kapetana. I danas, 100 godina posle potonuća "Titanika", postoje bele sante koje mogu da nas potope. Kakvi ljudi upravljaju našim brodom? Da li prepoznaju i priznaju granice čoveka, ili ih one vređaju, te stoga koriste svaku priliku da ih prekorače, i postignu više, brže i jače?

Da li kapetan(i) ove planete svoj cilj vidi/e u pokoravanju prirode i ljudi, ili u pomirenju i saradnji sa njima? U čemu je lepota i svrha ove plovidbe koja se zove život? U tome da plovimo brže od ostalih, na većem brodu? Otkuda ta gordost, taj hibris koji se u Bibliji naprosto zove greh? Hoćemo li se pomiriti sa svojom prirodom i svrhom na ovoj planeti, i sa njom samom, pre nego naš brod potone u plave dubine svemira?

Tatjana Samardžija

 
POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas321
Juče422
Ovog meseca10197
Ukupno2386016

Currently are 26 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter