zrtve-paganskih-sanjara1-1

ŽRTVE PAGANSKIH SANJARA (1)

"Hristos je znao da čovek ne može da živi samo od hleba. Ako nema duhovnog života, ako nema ideala lepote, čovek će da tuguje, umreće, poludeće, ubiće se ili će se prepustiti paganskim sanjarima." – F. M. Dostojevski

 

 

 * * *

 

Ako je dopustivo u nekom periodu ili pokretu istaći jedan književni rod ili vrstu, čini se da bi XIX vek, više od svih ostalih, mogao biti nazvan vekom romana. Ova književna vrsta uživaće već od kraja XVIII veka gotovo ujednačenu popularnost kako na evropskim dvorovima tako i, po prvi put, u skromnim seoskim kolibama, oblikujući shvatanja čitavih generacija. Sve do danas, kada je reč o književnosti XIX veka, širokoj su publici najbliža upravo imena romanopisaca.

Dok se u većini evropskih jezika za ovu književnu vrstu koristi termin kakav srećemo i u našem jeziku, u engleskom se za roman, kao najdužu proznu formu, koristi, pored reči novel, i ništa ređi termin fiction, koji ujedno označava i prozu u celini. Zanimljivo je razmišljati o etimologiji pojma fiction, kao i o psihološkim efektima onih svojstava romana koja su taj naziv opravdali.

Reč fikcija označava nešto nestvarno, zamišljeno, virtuelno, odvojeno od realnosti. S druge strane, roman pretpostavlja konvenciju između pisca i čitaoca, po kojoj se od sadržaja romana ne očekuje da bude slika istinitih događaja. Naprotiv, mašta u ovom žanru ima potpunu slobodu da kreira svoje svetove. Međutim, koliko god pisac bio inventivan, svet romana predstavlja i tada mozaik sačinjen delom i od elemenata stvarnosti. To znači da roman može da govori neistinu o istinitim stvarima, tj. na originalan način "prekraja" stvarnost. Čak i kad je reč o periodu realizma, roman, mada drugačije od pozorišnih dela, ostaje u domenu onog što Aristotel i Platon zovu mimesis, tj. "oponašanje stvarnosti".

Zlatno doba romana

Krajem XVIII i početkom XIX veka Evropom vlada pomama za tzv. gotskim romanom. U svim ovakvim romanima postoji šablon: u atmosferi hrišćansko-paganske mistike odvija se romansa emotivnih i strasnih junaka i junakinja; elemenat komplementaran ljubavnoj tematici predstavljaju strava i užas izazvani pojavom tajanstvenih ličnosti, mitskih bića i duhova. Ove romane književna kritika s pravom smatra pretečom detektivskih i horor filmova. Kao i u filmskim hitovima današnjice, i u gotskim romanima ljudi i duhovi vole se i sarađuju, prevazilaze smrt i granice vidljivog i nevidljivog. Da li nas iznenađuje činjenica da se pojava ovakvih romana javlja istovremeno sa buđenjem savremenog spiritizma u evropskim i američkim krugovima znatiželjnika?

Iako je poezija bila najplodniji književni rod romantizma, ipak će i romantičari objaviti neke veoma značajne romane. Štaviše, neki od velikih romanopisaca koji će ličnu i umetničku zrelost i slavu dostići tek u doba realizma, svojim književnim stavovima i delom svog opusa pripadaju ujedno i kasnom romantizmu. Ipak, tek je realizam, počevši od kasnih tridesetih XIX veka, učinio roman svojim omiljenim žanrom, jer je bolje od svih drugih mogao da, u skladu sa osnovnim stremljenjem pravca, obuhvati panoramu stvarnosti. Upravo je širina romana jedina mogla da istovremeno prikaže i spoljnji i unutrašnji svet junaka.

U periodu simbolizma i kasnije, na prelazu u XX vek, roman se povlači pred dramom i poezijom, što svedoči o ponovnom naglašenom zanimanju za subjektivnu, nevidljivu stranu čoveka i sveta. Nikad kasnije, čak ni u XX veku, u velikoj meri i zbog pojave filmske umetnosti, roman nije imao onu publiku i onaj uticaj kakav je imao u XIX veku. Međutim, bez obzira na pojavu sedme umetnosti, primetno je da roman gubi širu publiku u onom trenutku kad odbacuje klasičnu priču (fabulu) i vremenski sled događaja, drugim rečima, kad počne da razbija iluziju stvarnog života koju čitalac očekuje. Onog trenutka kad je roman postao kritika standardnih osobina klasičnog romana – "antiroman" – njegova se publika svodi na intelektualne krugove koji mogu da shvate i prihvate novi umetnički jezik, ulažući napor da razumeju novi jezik i stil. Da li je dakle jedan od uzroka smanjenog interesa šire publike za takav roman upravo nestanak klasične hronološkim redom iznesene priče, tačnije, nestanak napora da fiktivno što više liči na stvarno? U jeku svoje popularnosti, roman realizma imao je snažnu, razgranatu, likovima prebogatu priču. Uspeh pisca u manje obrazovanim sredinama bio je zasnovan na silini imaginacije koja je umela, kao na širokom platnu, da oslika ne samo sve društvene slojeve jednog društva, već da gotovo filmskom tehnikom prelazi iz zemlje u zemlju, s jednog na drugi kraj sveta. Likovi su tako životni da čitajući imamo utisak da ih odnekud poznajemo, tako upečatljivi da mnoge od nas prate kroz ceo život kao stvarni prijatelji. Kad je te iluzije nestalo, kad se prosečan čitalac počeo mučiti da poveže ispreturane sekvence životnih storija (ako ih je još i bilo), ukratko – kad je roman prestao biti lako i zabavno putovanje kroz izmišljenje svetove u ogledalu, on je izgubio širu popularnost. Potpuno isti uslovi postavljaju se danas režiserima visokobudžetnih filmova. Zanimljiva priča puna akcije, privlačna iluzija života, uslov je da prosečan gledalac poželi da ga film prenese u svoj svet.

Kolika je bila popularnost romana XIX veka svedoči i anegdota iz života Dikensa. Među prvima čiji su romani izlazili u nastavcima poput današnjih stripova, Dikens je smatran narodnim piscem i bio neverovatno omiljen u srednjoj i nižoj klasi. Tada već slavan, Dikens se uputio u Sjedinjene Države. U to vreme, u nastavcima je izlazio roman Sumorna kuća (Bleak House). Poslednji nastavci romana, u kojima se glavna junakinja Mala Nel razboljeva na smrt, još nisu bili stigli u SAD. Zabeleženo je da su Dikensa u luci dočekale hiljade Amerikanaca sa pitanjem: "Šta se desilo sa Malom Nel?" Ne podseća li nas ovo na opsesiju današnjim južnoameričkim, turskim ili indijskim serijama sa bezbroj epizoda, gde gledaoci s nestrpljenjem iščekuju nastavak doživljaja imaginarnih junaka, i raspituju se za sadržaj narednih epizoda koje su već prikazali u nekoj drugoj zemlji? Dikensovim romanima, doduše. književni kritičari osporavaju vrednost upravo zbog onih patetičnih delova koji su podilazili senzibilnosti publike, ali zbog kojih su likovi i odlomci njegovih romana ušli u folklor Britanaca.

zrtve-paganskih-sanjara1-2Čuveni Geteov roman s početka romantizma, Jadi mladog Vertera (1774), govori o tragičnoj ljubavi mladog romantičnog zanesenjaka Vertera prema nežnoj i prefinjenoj devojci Šarloti. Avaj, Šarlota se udaje za drugoga, koji je, po Verterovom mišljenju, nije dostojan. Verteru život više nema smisla, a na nemogućnost sreće sa Šarlotom nadodaće se razočarenje u svet koji ne odgovara njegovom senzibilitetu. Verterov sukob sa realnim je porazan: umesto sazrevanja i pronalaženja izlaza iz konflikta, on se ubija. Za Getea, jednog od najvećih umova XIX veka, ovaj roman je, po njegovom sopstvenom priznanju, bio način da se oslobodi sopstvenog "verterizma". Međutim, on je ujedno ovekovečio jedan tip ličnosti koji se kasnije ovaplotio u hiljadama mladih njegove i narednih generacija. Za mnoge u ovoj generaciji, poput Hajnriha fon Klajsta, ovaj melanholični pogled na svet, umesto da bude samo mračan tunel iz kog će na kraju izaći, postao je kraj životne priče slične Klajstovoj.

Da su romani u XIX veku uobličavali psihu mladih, mogu potvrditi na desetine sličnih priča. One spadaju u oblast književne istorije i kritike, ali i filozofije i psihologije. Još jedan od pisaca koji su se kroz romane oslobađali dekadentnog u romantizmu bio je i Šarl Flober, autor Gospođe Bovari. Ne bez ironije, Flober opisuje atmosferu i štivo koji su formirali bolesnu osećajnost i sklonost ka sanjarenju glavne junakinje Eme Bovari:

"[...] u njima (romanima koje je čitala) nije bilo ničeg sem ljubavi, ljubavnika i ljubavnica, progonjenih gospa koje padaju u nesvest usred nekog samotnog paviljona, poštara koje ubijaju na svakom odmorištu, konja koji padaju od umora na svakoj strani romana, mračnih šuma, tužnih srca, zakletvi, jecaja, suza i poljubaca, barki na mesečini, slavuja u žbunju, junoša hrabrih poput lavova, nežnih kao jaganjci, vrlih kao niko, uvek lepih, a koji plaču kao kiša. Za šest meseci, kad joj je bilo petnaest godina, Emi su prsti pocrneli od prašine po starim čitaonicama. Sa Volterom Skotom, kasnije, zanela se istorijom, sanjarila o kovčezima, stražarnicama i trubadurima. Poželela je da živi u nekom starom dvorcu, poput onih kastelanki tankog struka koje su [...] provodile dane, nalakćene na neki kamen, brade oslonjene na dlan, gledajući kako iz daljine dolazi neki vitez urešen belim perom, koji jaše crnog konja."

Upravo pogled na ljubav i brak koji je Ema formirala daleko od stvarnosti, usred manastirskih zidina, unesena u fiktivni svet romana, bio je vinovnik propasti njenog braka i njenog života: "Pre nego se bila udala, verovala je da ima ljubav; ali kako sreća koja je trebalo da proistekne iz te ljubavi nije došla, pomišljala je da se prevarila. Stoga je Ema pokušavala da sazna šta u životu označavaju pod rečima sreća, strast i pijanstvo, koje su joj se učinile tako lepim u knjigama." Nezadovoljna svojim mužem, priprostim ali dobrodušnim i do ušiju u nju zaljubljenim lekarom, Ema uskoro napušta okvire braka u potrazi za ljubavnim zanosom, prihvatajući privid u liku varoških kicoša. Suočena sa nemogućnošću da izromansira sopstveni život, pritisnuta dugovima i materinstvom za koje nije pripremljena, Ema, ništa manje romaneskno i teatralno, na loš način uzima svoj život u svoje ruke: ispija otrov i umire u mukama.

Džejn Ostin, omiljena engleska spisateljica XIX veka čije romane (a još mnogo više njihove ekranizacije) devojke i dan-danas gutaju, upravo je ovoj opsesiji posvetila svoj prvi roman, Nortangersku opatiju (Northanger Abbey): mlada Ketrin Morlend posmatra svet oko sebe kroz prizmu gotskih romana onog vremena koje danonoćno čita. Projekcija ovih fiktivnih svetova punih strave i strasti na sopstvenu okolinu onemogućuje ovu naivnu i lakomislenu devojku da razlikuje dobronamerne od zlonamernih ljudi, i dovodi u opasnost da izgubi one koji je vole, a poveruje onima koji je vode u propast.

Samo zabava?

Kao ni najveći deo današnjih filmofila, većina čitalaca ovakvih romana nije u njima tragala za onim najboljim i najplemenitijim poukama koje su obilno pružali veliki autori onog vremena. Nažalost, romani i priče za mnoge su bili vrsta zabave i prijatno bekstvo u izmišljene svetove piščeve mašte. Kakav je uticaj ovaj zanos imao na karakter i ponašanje ovakvih čitalaca opisuje nam jedna autorka iz druge polovine XIX veka: "Onaj ko se hrani izmišljenim pričama upropašćuje svoj um. Mašta takvih postaje bolesna, umom ovladava bolesna osećajnost. Čovek oseća čudan nemir i neka neobična želja za nezdravom duševnom hranom narušava ravnotežu uma. Hiljade njih su danas u duševnim bolnicama jer je njihov um poremećen čitanjem romana koji su ih navikli da grade kule u vazduhu i da gaje bolesnu osećajnost [...] Ova literatura onesposobljava one koji je čitaju za životne dužnosti koje su pred njima. Oni koji se odaju takvom čitanju žive u nestvarnom svetu [...] Um koji bi trebalo da ojača, postaje naprotiv sve slabiji [...]"* 

Zar isto ne bismo mogli da kažemo za mnoge filmove?

Avaj! Koliko li je Vertera i Ema Bovari oko nas! Koliko je mladih koji su nejaki za suočavanje sa stvarnošću, a željni iluzija o lepom i lakom životu! Nema sumnje, oni su danas retko takvi zbog uzbudljivih erotskih horor romana ili patetičnih romansi, jer ko još čita u ovoj generaciji? Stranice knjige zamenio je ekran. Promena medija, međutim, nije poništila dve veoma važne istine:

1. Svako delo odraz je ličnosti autora. Čovek kao stvaralac ostavlja trag svog bića u svemu što čini; sve što čovek stvori svojevrsni je odraz je njegove ličnosti. U svakodnevnom životu, prepoznajemo stil ove ili one osobe u različitim predmetima poput kuća i parkova, nameštaja, ručnih radova, pripremljene hrane, muzike i slikarstva... U književnost, biografska metoda, iako često kritikovana, i dalje ostaje temelj izučavanja svakog pojedinog dela koje je neki pisac napisao: stručnjaci nastoje da dovedu u vezu sadržaj i stil dela sa životnim okolnostima u kojima ga je umetnik stvorio. Pamukov roman Zovem se crveno dotiče i potrebu umetnika da ostavi trag na delu. Drugi će reći da je taj trag ionako nemoguće ne ostaviti, na ovaj ili onaj način.

Da li nam je važan karakter ljudi čija dela čitamo? Da li nam je svejedno ako su bili narkomani, alkoholičari, perverzni i neuravnoteženi, slabići ili nasilnici? Kad bismo u sledećih nekoliko redova samo nabrojali imena pisaca čiji život je bio prava tragedija, mnogim ljubiteljima lepe književnosti zastao bi dah. A upravo takvi su, u najvećem broju, "bogovi" književnog Olimpa. Kakve moralne norme njihova dela prenose čitaocima?

2. Kad se jednom objavi, delo postaje "biće" za sebe. Ono stiče sopstveni život i sudbinu. Gete se oslobodio verterizma, ali njegovi Jadi mladog Vertera i dalje stvaraju Vertere u nama. Kao što ističe Cesarić u "Pesmi mrtvog pjesnika", svako književno delo i dalje živi kroz svoje čitaoce. Ovoga su bile svesne one verske vođe koje su sve knjige, ne samo beletristiku, koje su na čitaoce mogle da utiču na način koji njima nije odgovarao, stavljale na tzv. Indeks i čak ih spaljivale na lomačama, poput ljudi. Knjiga ima dušu, ona je poput čoveka. Ona inspiriše, ona uči i savetuje. MOžemo da se upitamo da li i oformljena ličnost može čitati a da uz informacije ne preuzme i osećanja i vrednosti autora.

Naglasimo da predmet ove analize nije prvenstveno idejni svet romana i neposredne poruke pisca čitaocu, već pre svega uticaj fiktivnog sveta romana na sposobnost čitaoca da se suočava sa realnim životom. Bez namere da ovom žanru odreknemo svaku vrednost, ukazujemo na jedan njegov negativan aspekat, koji se kao sekundarna, ali neizostavna pojava primećuje kod čitalaca. S obzirom na to da film i TV svojim prisustvom i popularnošću u društvu prevazilaze uticaj književnosti uopšte (u svim vremenima), biće još značajnije da u narednom tekstu ispitamo kako, zašto, u kojoj meri i sa kakvim efektima ova složena audio-vizuelna umetnost utiče na gledaočevo osećanje za stvarnost i njegovo angažovanje u njoj.

Tatjana Samardžija


POGLEDAJTE I OVE ČLANKE! 

ŽRTVE PAGANSKIH SANJARA (2)

 

Broj posetilaca

Danas476
Juče647
Ovog meseca16146
Ukupno2171517

Currently are 77 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter