zrtve-paganskih-sanjara2-1

ŽRTVE PAGANSKIH SANJARA (2)

Nove generacije rastu "programirane" da žive u nestvarnim svetovima, bez snage i želje da "koračaju protiv vetra". Ko će se suprotstaviti beznađu i problemima kada oni odrastu? Ko će se boriti da ovaj svet ostane kakvo-takvo mesto za život?

 

* * *

 

Poslednjih decenija XX veka stiče se utisak da lepa književnost svoje poklonike nalazi uglavnom u intelektualnim krugovima, dok šira publika pokazuje daleko veći interes za film i TV. Nećemo se upuštati u razmišljanje o tome da li su avangardna strujanja u književnosti XX veka u izvesnoj meri uslovila pad popularnosti pisane reči u široj publici, koja nije mogla da razume nove trendove. Uporedićemo sličnosti i razlike pisanih i audio-vizuelnih medija. Najvažnije pitanje na koje ćemo pokušati da damo odgovor jeste: Kako ovi mediji utiču na lični angažman publike u stvarnosti života?

Razmotrimo specifičan uticaj filma i televizije na gledaoce. Prisustvo televizije u našim domovima odavno je nadmašilo popularnost koju je nekada imao roman. Jedna je nevesta nedavno izjavila: "Počinjemo život samo sa najnužnijim stvarima: krevetom, šporetom i televizorom." Statističke analize rađene u SAD utvrdile su da je prosek gledanja TV-programa po stanovniku šest i po sati dnevno. Pritom treba imati u vidu da 98% američkih domaćinstava poseduje TV-aparat. Kod nas, prema našem saznanju, temeljna studija ove vrste nije rađena.

Upravo je film prvi u sebi sjedinio obeležja dva književna roda – on predstavlja koncentrat osobina romana i drame. Drevni mudrac reče da jedna slika vredi hiljadu reči. U tome je tajna moći filma. Reč je o stepenu poistovećenosti fikcije sa stvarnošću: dok roman ne samo da zahteva čitalačku kulturu, već i napor da se iz fizičke stvarnosti prede u izmišljeni svet (čime čitalac u nekoj meri čuva svest da je u pitanju "samo priča"), pojavom filma i televizije ta granica izmedu stvarnosti i fikcije gotovo se potpuno gubi. Slika je stvarna, glas je stvaran; ali ono što se prikazuje nije autentičan život.

Mnoga istraživanja su pokazala da fikcija sa ekrana ili platna negativno utiče na razvoj intelektualnih sposobnosti. Deca koja svakodnevno satima konzumiraju TV-program prema svim studijama pokazuju nedostatak pažnje, slabo jezičko izražavanje i slabo razumevanje onog što se čita, kao i nedostatak analitičkih sposobnosti, kreativnosti i doslednosti. Uzrok tome je specifičnost komunikacije koju televizija uspostavlja sa gledaocima: percepcija slike ne zahteva ni pismenost ni posebno obrazovanje ni intelektualni napor, a uz to i sputava kritičku sposobnost gledalaca jer – dok nas knjiga poziva da vizualizujemo ono što nam reči kazuju – ekran ne ostavlja prostor za razmišljanje i maštu, i osvaja sva čula svojim fiktivnim svetom.

zrtve-paganskih-sanjara2-2Film je najpotpunija imitacija stvarnosti zahvaljujući svojim pokretnim slikama, koje angažuju čula, zaobilazeći u velikoj meri moždane centre odgovorne za razum, volju i savest. Bez obzira na našu moralnu ocenu sadržaja filma ili emisije, naš perceptivni sistem pokreće fiziološke reakcije, kao da posmatramo stvarni događaj. Za razliku od pozorišta, film uklanja svest o pozornici i granicu publike i glumaca, izmedu stvarnosti i privida, pretvarajući, uvlačeći gledaoce u iluziju ekrana i pretvarajući ih tako u učesnike. Posmatrajte dete koje po prvi put u životu gleda neki film. Kada su nas kao decu kolektivno vodili u bioskop da gledamo Ta divna stvorenja, u jednom trenutku slon u prvom planu pojurio je ka snimatelju. Devojčica pored mene je vrisnula i skočila na stolicu. Poznat je niz primera prvog susreta s TV-programom dece odrasle bez televizora: prizori nasilja izazivaju kod njih istinsku traumu svojstvenu sličnim iskustvima u stvarnosti. Prema Vileru*, poželjno je da dete nema kontakt sa TV-ekranom u prvih dvanaest godina života, jer do tada njegova psiha nije sposobna da u potpunosti shvati razliku izmedu privida i stvarnosti, niti razliku između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Drugim rečima, ono što dete vidi i čuje na televiziji ili u filmu ono doživljava kao stvarno, i to što je gledao postaje deo njegove stvarnosti, oblikujući njegovu ličnost i usmeravajući njegovo ponašanje. Međutim, zar ovo pravilo prestaje da važi posle dvanaeste godine?

"Svaki TV-program, svaka radio-drama, svaka oglasna reklamna poruka, svaka knjiga i časopis koji smo pročitali, svaka osoba koju smo posmatrali, svaka sumnja u srcu, svaka izgovorena reč – sve je zapisano, a ta svesna i nesvesna sećanja – zbir svega što smo uneli u svoj um – oblikuju ono što mi uistinu jesmo danas i što ćemo biti sutra."*

Zar ekran nije poput vrata u neki drugi svet, koja proširuju našu stvarnost? Zar s tom namerom nije i stvoren? Zar mnogi među nama svesno ne pristaju na imitaciju života, poput one u latinoameričkim, turskim i indijskim serijama, koje podilaze ljudskoj čežnji za drugačijim životom u društvu nagriženom krizom? O neposrednim porukama sadržaja filmova ili TV-emisija mnogo je pisano. Medutim, malo ko se bavio uticajem ovih medija na čovekov doživljaj stvarnosti.

Bekstvo od realnosti

Dobro je poznato da su mnogi književnici stvarali upravo s namerom da se kroz pisanje isključe iz realnosti koja im je bila nepodnošljiva. Isto tako, i veliki broj čitalaca s istim ciljem uzima njihova dela u ruke. Pisac smatra vrlinom to što, nalik nekom novom stvoritelju, kreira nove, izmišljene svetove, proširujući granice čovekove fizičke i, naročito, mentalne realnosti. Ovo svesno bežanje iz mesta i vremena kome pripadamo, kroz stvaranje i konzumiranje umetničkih dela koja govore o drugim vremenima i mestima, u književnosti i umetnosti uopšte predstavlja svojevrsni eskapizam. Ličnost sklona bežanju od stvarnosti u svet umetničke iluzije odlikuje se, s jedne strane, nesposobnošću da želju za boljim ostvari sopstvenim angažmanom u životnoj stvarnosti, a s druge strane, potragom ka drugačijem, boljem svetu.

U prošlom tekstu smo utvrdili da je uslov uspeha romana kod šire publike dobar zaplet i zanimljiva priča. Kakav uticaj pripovedna fikcija ima na naš um? "Oni koji čitaju lagane, uzbuljive priče postaju nesposobni za dužnosti praktičnog života. Razvijanjem apetita za senzacionalne priče izopačuje se ukus uma, koji se ne zadovoljava dok ne počne da dobija tu nezdravu hranu. Ne postoji bolje ni pogodnije ime za one koji se odaju takvom štivu nego mentalne pijanice."* Ovi ljudi sopstveni unutrašnji konflikt pokušavaju da reše imaginarnim putovanjem u drugi prostor i vreme.

Uočimo da je fikcija isplativa filmskim i TV-producentima. Ako izuzmemo nekomercijalne filmove, postoje zahtevi koje jedan film treba da ispuni da bi postigao popularnost. Jedan od njih je taj da se život prikaže na način koji ovaploćuje želje i snove gledalaca. S druge strane, tragičan ishod i pobeda "negativca" takođe imaju porazan uticaj na psihu i moral čoveka. Negativan prikaz stvarnosti naglašava trnje, a zanemaruje ruže. Bilo da gajimo lažnu, "ružičastu" sliku sveta, poput Eme Bovari, što će nas dovesti do razočarenja ili uzrokovati životne brodolome raznih vrsta, bilo da svet vidimo crno kao Verter, što oduzima volju za životom, rezultat je isti. Mali i veliki ekran iskrivljuju stvarnost. Kada iluzija prestane, život izgleda siv, dosadan, prazan i nedostojan življenja.

Postajem ono što gledam

Filmovi koji prikazuju kako je neko zlo delo učinjeno, koji obiluju scenama punim vulgarnosti i nasilja, predstavljaju svima dostupan udžbenik zla i poroka. Poslednje decenije ispunjene su mnogim dokazima direktne inspirisanosti nekih teških zločina scenama iz poznatih filmova. "Učenici" su bili uglavnom maloletnici. Jednu važnu pouku treba naučiti iz ovakvih primera. Dovoljno je što zlo postoji. Zašto ga ovekovečiti kroz medij koji savršeno imitira stvarnost i tako ga uneti u svest miliona gledalaca? "Zakon ljudskog uma je da se čovek menja (preobražava) u ono što mu je pred očima."* Fikcija, pročitana ili odgledana, pruža čoveku lažni izlaz iz nepodnošljive stvarnosti. Čovek tako u odredenom smislu stupa u virtuelni svet, a napušta realnost. To bismo mogli da ilustrujemo spotom "Take me on" nekad slavnog norveškog pop-dua "A-ha", koji prikazuje ljubav izmedu stvarnog mladića i virtuelne devojke: čas on ulazi u svet "iza" ekrana, čas ona izlazi iz njega. Poznati američki glumac Bred Pit u jednom intervjuu je izjavio: "Strašno je koliko su se ljudi navikli da sede na kauču ispred TV-a i gledaju druge kako žive; postali su posmatrači, umesto da se uključe u realnost."* Slično je ponašanje primećeno i kod osoba koje meditiraju i teže kontaktu sa onostranim. Njihov život i dela, njihovo lice i reči odaju psihičku odsutnost. Ti ljudi nemaju ambicije da izmene stvarnost, čak ni u svojoj "bašti". Ovakav doživljaj života približava se paganskom shvatanju sudbine kao predodređenja.

Čitanje ovakve literature, kao i gledanje TV ili filmskog programa, ima, dakle, dvostruko dejstvo. Prvo, čovek se prenosi u virtuelan, fiktivan svet, i na taj način biva izgubljen i nekoristan za stvarnost koja vapi za borcima i "lekarima". Drugo, fikcija prodire u čovekovu stvarnost i menja je, i to na više načina. Pre svega, fikcija deformiše čovekove moralne vrednosti. Mnoštvo filmskih i TV-hitova poručuju da je moralni zakon bezvredan ili u najmanju ruku relativan. Ujedno, razmišljanje o nestvarnom može da utiče na našu stvarnost. "Najstrašnije kod TV-a je to što informacija ulazi u um, a da mi na to i ne reagujemo. Ona ide pravo u pamćenje – a mi kasnije reagujemo na nju ne znajući zašto."* Kakva fantastična strategija ovladavanja ljudskim postupcima putem video-tehnike! Zar se takvom manipulacijom već mnogi ne bave? Koliko se samo novca troši na reklame! Kompanija Mind Communication Inc. osamdesetih godina prošlog veka proizvodila je kasete za odvikavanje od pušenja i smanjenje telesne težine. Putem ovih snimaka šalju se podsvesne poruke umu da prestane da puši ili ne jede mnogo. Evo kako je to objašnjeno u njihovom katalogu: "Serija poruka upućenih podsvesti skrivena je ili zaogrnuta zvucima muzike ili talasa koji dopiru iz pozadine. Poruke su tek nešto tiše od muzike. One ulaze u mozak slušaoca zajedno sa muzikom, a da slušalac nije svestan da ih je primio. One su ispod nivoa na kom ih mozak svesno može registrovati." Zastrašujuće li moći! Koliko je ovaj metod uspešan? "Video snimci bombarduju i zasićuju ćelije vašeg mozga tako potpuno da postajete spremni, sposobni i voljni da izgubite na težini ili odbacite cigarete – sad i zauvek."* Da li je moguće da nikom do sada nije palo na um da ovakve tehnike primeni i na manipulaciju ljudima izvan oblasti marketinga?

Čovek koji iz dana u dan ispunjava svoju dušu izmišljenim sadržajima priprema se da poklekne pred jednom većom obmanom: gledanje filmova, serija, pozorišnih predstava ili igranje video-igara navikava um da privid prihvati kao istinu, što postaje gotovo automatski. Setimo se senzacije koju je pre više od pola veka izazvao čuveni Orson Vels. Glumac je zajedno sa nekolicinom kolega režirao radio-dramu zasnovanu na romanu pisca Herberta Džordža Velsa Rat svetova, u kome se govori o invaziji vanzemaljaca. Kako je radio-igra odmicala, fikcija je polako počela neodoljivo da liči na stvarnost, premda je glas na radiju više puta rekao da je u pitanju radio-drama. Uskoro je nastala histerija: slušaoci su panično iščekivali dolazak vanzemaljaca u njihov grad, bežali glavom bez obzira ostavljajući sve, a neki su u panici i očajanju skakali kroz prozore višespratnica. Kada je na kraju radio-drame glas glumca saopštio komentar u stilu: "Bila je ovo samo šala", bes žrtava iluzije bio je ogroman. Šta ako neko opasniji i zlonamerniji od Orsona Velsa u planetarnim razmerama izvede novu verziju Rata svetova?

Mehanizam posrednog učešća

"Premda gledalac zna da su prizori samo namešteni, prividni prikazi situacija, ipak on biva emocionalno uvučen u sliku, kao da i sam preživljava isto što i glumac. Srce lupa brže, oči su pune suza, a gledalac se umom prenosi 'u scenu'. Manipulisanjem emocijama, jedna odglumljena preljuba pretvara se u milion stvarnih preljuba, jer se milion ljudi projektovalo u prividnu preljubu, dok u njihovim umovima ona postaje stvarnost. Sve postaje tako stvarno da im i tela reaguju. Osećanja požude do te mere obuzimaju gledaoca da, iako u nemogućnosti da fizički učestvuje, on mentalno i voljno biva njime jednako opsednut kao da uistinu to i čini."*

Možda ovu činjenicu smatramo beznačajnom. Razmislimo, međutim, iz novog ugla o rečima Isusa Hrista: "Čuli ste kako je kazano starima: ne čini preljube. A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom, već je učinio preljubu u srcu svojemu" (Jevandelje po Mateju 5:27,28). Ko zna koliko je bračnih kriza pokrenuto i produbljeno "otkrivanjem tuđe golotinje" uvidom u izmišljeno-stvarnu intimu glumaca na ekranu. Gledaoce takvih emisija Isus Hristos smatra odgovornim kao i da su fizički u njima učestvovali. Filmski kritičari će verovatno na to reći: "Svi su gledaoci pomalo voajeri!" Dakle, svi oni više-manje čine upravo ono na šta su ipak pozoreni.

Kakvog li neprimetnog načina da ljude pretvorite u lopove, ubice i preljubnike! Za glumce na ekranu to je samo pretvaranje, ali za one koji gledaju eto, bar na trenutak, prilike da čine sve one stvari koje Bog i društvo osuđuju, a da se ne moraju suočiti sa posledicama. Ali, da li je istina da se neće suočiti s njima?

zrtve-paganskih-sanjara2-3A onda su došle video-igre...

Mešanje virtuelnog i realnog otišlo je dalje za korak od sedam milja: dok kompjuteri mnogima predstavljaju samo korisne poslovne mašine, drugi ih koriste isključivo za zabavu i "ubijanje vremena" i – duše. Sigurno poznajete ljude "opsednute" video-igricama, odavno prisutnim i kod nas. Zvezda jedne svojevremeno omiljene video-igre je Lara Kroft (Tombraider). Ona je virtuelna lepotica savršenih proporcija, nalik na nekakvog ženskog Džejms Bonda, opskrbljena vatrenim oružjem i poznavanjem borilačkih veština – heroina teških vremena. Ova virtuelna ličnost izlazi iz okvira jedne igre: snima ploče, bavi se manekenstvom i filmom!* Bila je i mis jednog našeg kompjuterskog časopisa. U jeku popularnosti ove igre, planirano je i ostvareno snimanje dva filma, u kojima je glumila Anđelina Džoli! Dakle, najpre je virtuelna osoba predstavljena kao stvarna ličnost, da bi zatim kompjutersku heroinu glumila stvarna glumica. U pitanju je dvostruka virtuelizacija po principu udvojenih ogledala: dok u filmu realna osoba glumi nepostojeću i predstavlja je kao realnu, u video-igri ništa više nije realno - glumica glumi virtuelnu osobu kao takvu. U Japanu je bila popularna Kjoko Date, digitalna zvezda koja u toku igre priča o sebi, svom životu i svojim planovima. Ona je snimala ploče i čak "planirala" učešće u ondašnjim šou programima! Zainteresovani o ovim zvezdama mogu više saznati na odgovarajućim internet-sajtovima, ili im se "obratiti" preko elektronske pošte.

Vrhunac uvlačenja čoveka u virtuelni svet sopstvenih podsvesnih želja ilustruje video-igra "L'autre monde" ("Drugi svet"), koju je lansirao francuski Kanal plus kao "simulaciju života". "Ne samo da igrač može komunicirati sa licem iz igre, već i ući u njegov svet. Igrač bira svoj izgled i karakter i polazi u susret virtuelnom stanovništvu, u Parizu, potpuno rekonstruisanom u tri dimenzije. On poseduje stan iz snova u srcu glavnog grada Francuske, može izabrati da organizuje zabave, da ide u kupovinu i učestvuje u političkom životu ovog virtuelnog sveta ... Dok se šetate, srešćete druge posetioce. Možete govoriti s njima, izraziti svoja osećanja."*

Kako "preživeti život"

Imajući u vidu sklonost čitalaca i gledalaca da beže iz stvarnosti, koja im izgleda dosadna i mučna, u nestvarni svet romana, TV-ekrana ili video-igre, valja nam na kraju odgovoriti na dva pitanja:

1. Kako pronaći snagu za raskid sa iluzijom i suočenje sa stvarnošću?

2. Šta pojedinac može da promeni ako se i uključi u stvarnost?

Nema sumnje da je stvarnost naših života često veoma bolna. Do ovog saznanja nisu došli još samo oni ljudi koji kao da fizički ili psihički žive "pod staklenim zvonom", bilo zbog materijalne sigurnosti ili zbog psihičke ili fizičke izolovanosti od šire zajednice. Postoje ljudi koji smatraju da tamo gde prestaju njihove lične potrebe materijalne ili emotivne prirode, prestaje da postoji i ostatak sveta. Pretpostavimo da vi niste takav čovek, i da vašu ličnu sreću, čak i ako ste od retkih koji su je ostvarili, remeti nesreća onih oko vas. To je ohrabrujuće, jer svedoči da ste moralna ličnost. Medutim, skrupule su veoma neprijatno bogatstvo, jer u beskrupuloznom okruženju donose bol, usamljenost i potrebu za bekstvom. "Pobeći negde, daleko, što dalje, gde ne trebaju pilule za spavanje..." Eto nas, dakle, na putu da postanemo još jedan tragalac za srećom u virtuelnom svetu medija. U tom slučaju, naša želja za boljim svetom umesto u životu biće realizovana u nestvarnom svetu celuloidne trake ili pozorišne scene. Bićemo nalik ljubiteljima sporta, tzv. "krompirima sa kauča" (couch potatoes), koji, umesto da pokrenu svoje telo, iz fotelje prate utakmice na TV-u sa pivom u ruci.

Zaista, televizijski program deluje kao moćno "sredstvo za smirenje", dok u "jačim dozama" deluje i kao sredstvo za uspavljivanje "širokih narodnih masa", efikasno ubijajući želju za borbom, dostignućima, radom i požrtvovnošću. Sve svoje želje, a bez opasnosti od zatvora, batina, zameranja i materijalne štete, gledalac od detinjstva može prividno da ostvari kroz iluziju TV-ekrana ili filma.

Snagu za borbu i rad čoveku pre svega daje saznanje da ta borba nije uzaludna i da ona može doneti rezultate. A da li je vredno boriti se u ovom svetu poremećenih vrednosti i šta činiti?

Možda ste vi od onih koji veruju da je čovek merilo svih stvari, onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu, da nisu. Možda verujete da nas nauka i ljudski razum vode u "bolju budućnost". Možda još niste razmišljali o tome šta se uvek desi kad treba odrediti ko je taj čovek koji je mera svih stvari: sveštenik, predsednik države ili kralj, ili svako od nas. U svakoj od varijanti, dobijate ili teokratiju sklonu netoleranciji i progonstvu neistomišljenika, monarhiju, diktaturu ili anarhiju u kojoj svi rade šta žele, pri čemu ih upravo ta samovoljna različitost razdvaja i onemogućava da postanu jedinstvena politička sila.

Zaključujemo da u takvom načinu razmišljanja nedostaju apsolutna merila vrednosti. U nedostatku postojanih moralnih normi, ljudi čine zlo bez moralnih sankcija, a dobro bez pohvale i podrške. Bez jasnog razlikovanja dobra i zla, u nama se javlja stara Hamletova dilema: biti ili ne biti, činiti ili ne činiti. Saznanje da nam delovanje u korist dobra može doneti neprijatnosti često nas drži u stanju pasivnosti. Stoga i odluku da se zlu suprotstavi umesto da beži može doneti samo ličnost sa čvrstim životnim načelima, koja su jača čak i od želje za životom, jača od straha od smrti. Jasno je da ovakva načela uvek podrazumevaju veru u apsolutno Biće. Posvećenost Bogu i njegovim vrednostima, koja se ne plaši smrti, Isus slikovito izražava rečima: "Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično padnuvši u zemlju, ne umre, onda jedno ostaje; ako li umre mnogo roda rodi..."(Jevandelje po Jovanu 12:24).

Stoga bi odgovor na pitanje o motivu za aktivno uključenje u stvarnost bio: neophodno je pronaći takav pogled na svet koji i samu borbu, samo delanje smatra ciljem i rezultatom, a ujedno u ljubavi prema Bogu i čoveku vidi osnovni smisao i vrednost. Odgovor na ovo pitanje uklanja strah od uzaludnosti pojedinačnog angažmana usred sveopšteg zla. Setimo se samo poznatih reči da su unesrećeni ljudi kojima pomažemo poput morskih zvezda nasukanih na obalu. Za posmatrača sa strane, nekoliko zvezda bačenih nazad u vodu ne znači ništa, ali za svaku od tih zvezda to znači život.

Delo. Delati! Kako je veličanstveno stvarati dok drugi razaraju! Kakve li strahotne razlike izmedu ponora i praznine života ljudi koji nemaju snage da se bore, i visina kojima stremi život ispunjen borbom za opšte dobro i pomaganjem slabijim od sebe! "Mladići i devojke, čitajte knjige koje vam pružaju stvarno znanje i koje će koristiti svim članovima vaše porodice. Recite odlučno: 'Neću da gubim dragoceno vreme u čitanju onoga od čega neću imati koristi i što bi me moglo onesposobiti za službu drugima."* Setimo se Volterovih reči: "Treba obrađivati svoj vrt!" Treba početi od sebe samog, od čišćenja svoje duše, od učenja i osposobljavanja za koristan rad, od pružanja ruke onima čiju muku dotad nismo mogli da vidimo gledajući kao hipnotisani u ekran. Pesnik Dobriša Cesarić je zapisao:

 

"I teče, teče,
teče jedan slap.
Što u njemu znači
moja mala kap?
Gle! Jedna duga
u vodi se stvara
I sja i dršće
u hiljadu šara.
Taj san o slapu
da bi mogo'o sjati,
i moja kaplja
pomaže ga tkati."

 

Sve dobro na ovom svetu učinjeno je kroz one koji su umesto očaja svetu ponudili nadu, umanjujući zlo i stvarajući dobro. Bez obzira na veličinu problema sa kojima se suočavaju, oni imaju snagu, motiv i cilj da se bore. Oni su i duhom i telom deo one jedine stvarnosti koja im je dana za poprište svih životnih bitaka. Zahvaljujući takvima, svet nije utonuo u potpunu tamu. Nove generacije rastu "programirane" da žive u nestvarnim svetovima koji ovaploćuju njihove strasti i snove, bez snage i želje da "koračaju protiv vetra". Ko će se suprotstaviti beznađu i problemima kada oni odrastu? Ko će se boriti da ovaj svet ostane kakvo-takvo mesto za život? Da li će današnja deca, zagledana u ekrane poput zombija, dobiti tu bitku u budućnosti, ili je izgubiti i postati roboti i robovi u rukama paganskih sanjara?

Tatjana Samardžija

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

ŽRTVE PAGANSKIH SANJARA (1)

Broj posetilaca

Danas36
Juče836
Ovog meseca9983
Ukupno2238025

Currently are 51 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter