nauka-i-vera1

NAUKA I VERA

Savremenu istoriju Zapada obeležava jačanje društvenog uticaja nauke. Od kada je Niče uverio svoju generaciju da je sahranio Boga, nauka je postala nova religija, nada čovečanstva, a naučnik novi posrednik između običnih smrtnika i čudesnog sveta koji ih okružuje.

Kao dete filozofije, "sluškinje teologije", nauka je, u smislu društvenog uticaja, sahranila majčinu gospodaricu. Čovek je daleko stigao u izučavanju sveta koji ga okružuje, a mišljenje naučnika najviše se ceni i poštuje. U brojnim naučno-popularnim TV-emisijama, knjigama i časopisima, naučne teorije se javnosti predstavljaju kao istina (iako po definiciji nauka ne može da dosegne apsolutne istine), bez kritičkog odnosa i rezerve prema dometima nauke, naučnoj metodologiji i osnovnim postulatima na kojima se ona zasniva. Sve to, sa još nekim drugim činiocima, doprinelo je da danas nauka ima ključnu i preteranu ulogu u formiranju pogleda na svet.

nauka-i-vera2Nauka je možda glavni predstavnik ideje da je čovek mera svih stvari; postala je sinonim za pogled na svet u kome nema mesta za Boga. Ovo je delimično posledica činjenice da se naučni principi (sasvim opravdano) temelje na ljudskom razumu (logičkom zaključivanju) na osnovu onoga što čovek može videti, čuti, opipati. To što nauka (po svojoj definiciji) ne "veruje" u ono što se ne "vidi", ima za posledicu da je moderna civilizacija gotovo prestala da veruje u ono što se ne vidi i da uopšte postoji nešto što se ne može opipati, čuti, videti. Tako u današnje vreme nauka zauzima slično mesto koje je zauzimalo učenje Zapadne crkve srednjeg veka, kada je progonila ili u najmanju ruku odbacivala naučnike koji su bili u manjini, kao što su Galileo Galilej, Tiho Brahe, Johan Kepler, Nikola Kopernik. Kritičari nauke danas često slično prolaze pred sudom naučnog establišmenta kao nekad kritičari crkvenih dogmi pred sudom inkvizicije: bivaju ekskomunicirani, a njihova dela se stavljaju na indeks "nenaučnih" i bezvrednih dela. Jedina razlika je u tome što više niko ne gori na lomači. Niko više sebi ne može da dozvoli da od protivnika pravi heroje. Mnogo je efikasnije i politički korektnije diskreditovati ih.

Sve više se primećuje da, na primer, lekari, ali i drugi u sferi prirodnih nauka, danas imaju status sličan ulozi vračeva u plemenskom društvu. Oni u rukama imaju moć nad životom i smrću, i poseduju otkrivenje o tajnama života.

Nauka ima ambicije da zadovolji sve ljudske potrebe i odgovori na sva pitanja. Može li ona to? Da li naučna dostignuća i napredak znanja donose čoveku suštinsku sigurnost i smisao? Ponekad izgleda da je čovek na početku 21. veka siguran samo u to da će hitna pomoć stići po njega ako mu se nešto desi, i da će pomoću naučnih pronalazaka kao što su televizija ili Internet (pored, doduše, i mnoštva relativno korisnih informacija koje mu donose) suštinski samo brže saznati da mu je neko od bliskih ljudi umro ili da se u nekom delu sveta desila neka katastrofa. Da li je to sigurnost za kojom čovek traga?

U ovom članku pogledaćemo mišljenja nekoliko uglednih profesora Univerziteta u Beogradu o odnosu nauke i vere u Boga. Tako Radomir Đorđević, profesor filozofije nauke, piše:

"Jedan junak Dostojevskog razmišljao je ovako: 'Širok je čovek, odveć širok, trebalo bi ga suziti.' Nije jasno šta je sve imao u vidu ovaj junak kada je reč 'o sužavanju', ali je nesumnjivo da je čovek veoma širok, da su mu vrlo raznolika traganja i snage, i da se sam često ne snalazi i da se muči u tim protivrečnim željama i ciljevima.

Nerado se priznaje činjenica da se ne može odgovoriti ni danas na znamenita pitanja: Ko smo, odakle dolazimo i kuda idemo? Ne može se odgovoriti na taj način kako to traži savremeni čovek, obuzet prevelikim ponosom na postignute rezultate, kome izmiču iz vida možda ponajviše zbog tog ponosa, preteće opasnosti globalnog karaktera. Te opasnosti kao da konvergiraju, takav se bar utisak stiče tokom poslednjih decenija. U sve je većoj koliziji načelo profita sa načelom humanizma. Društvene zajednice su sve češće u neravnoteži, ekonomski problemi se uvećavaju na velikim prostranstvima sveta, demografska eksplozija je izrazita – ekološke katastrofe su već stvar naših dana i izraz su prethodno navedenih opasnosti našeg vremena pred kojima stoji zbunjeni i uspaničeni čovek.

nauka-i-vera3Jedna od posledica navedenih tendencija i revolucija u našem vremenu bez sumnje je i ta da danas kao nikada ranije sve veći broj ljudi postavlja spomenuta, tradicionalna, neizbežna pitanja o biću čoveka i smislu njegove egzistencije. Razume se svako ih postavlja na svoj način, prema svom uvidu i mogućnostima.

Šta je zapravo nauka?

Nauku definišemo kao sistematsko i metodsko istraživanje i znanje u kome svako tvrđenje mora biti zasnovano na dovoljnim i relevantnim racionalnim razlozima.

Za razliku od filozofije, u kojoj se umuje o najopštijim relacijama i odlikama, i svet posmatra kao neka celina, u naukama imamo specifičan, relativno izdvojen objekat istraživanja, i znanja se formiraju na osnovu odgovarajućih metoda: logičkih, matematičkih, eksperimentalnih itd. Nauka je dakle relativno autonomna i plod čovekovih ponajpre pragmatičkih težnji da zadovolji odgovarajuće potrebe. Tu je reč o planiranoj delatnosti opštedruštvenog značaja i karaktera. Ona iziskuje znatna sredstva i razvija se u okviru stručnih ili specijalizovanih institucija. Ima svoje 'jezike' i njene tekovine dostupne su samo ljudima sa odgovarajućom upućenošću.

I pored tekovina za koje se može reći da su već odavno čudesne, ne treba gubiti iz vida da postoje granice nauke, njen domen, i činjenicu da izvan njenih mogućnosti ostaje jedan deo spektra čovekovog bića, onog bića za koje je Dostojevski rekao da je preširoko. Ono je zaista takvo. Nauka ne odgovara na pitanja kao što su: šta je sreća, zašto je jedna osoba srećna, ili mi mislimo da je tako, a druga nije, kako se mogu prevazilaziti čovekove ograničenosti u prostoru i vremenu, problem smrti ili pitanja: kako je nastao svet, ima li svet kraja, kako je nastala živa materija itd. Život savremenog čoveka jedva da je moguć bez tekovina nauke, pa ipak ni najčudesnije od njih ne omogućuju odgovore na spomenuta pitanja čije odgovore čovek traži kroz vekove.

Slavni rimski filozof Plutarh iz Heroneje pisao je: 'Obiđite sve zemlje, i naći ćete ljude bez kuća i gradova, bez odela i obuće, ali nigde nećete naći narod bez vere u Boga i duhovni svet, niti grad bez bogomolje i sa stanovnicima koji se ne bave bogosluženjem.'

Rađanje i razvoj hrišćanske religije, koja je, zapravo, donela čoveku mnogo više novi život nego novi način filozofskog pogleda na svet, učinila je da se postavi na nov i zaoštren način odnos između prirodnog i natprirodnog otkrivanja, između dubokoumne grčke filozofije, a od 13. veka i stvarnog početka evropske nauke, i 'ludosti' prostih galilejskih ribara i njihovih hrišćanskih sledbenika kroz dvehiljadugodišnju istoriju evropske civilizacije i kulture."

Međutim, zašto bismo uopšte sa naučnog pogleda na svet prešli na religijski? Zašto bismo posezali za nevidljivim svetom transcendencije? Zar nije svet prirodnih nauka barem svet pravilnosti, determinisanosti, predvidivosti? Svet u kom se čovekov racio može kretati među pobeđenim tajnama koje sada zove činjenicama?

Akademik prof. Vladeta Jerotić razmišlja o korenima religioznosti upravo kod naučnika, kod čoveka koji provodi život tragajući za saznanjem:

"A kako naučnik uopšte može da dođe do religije kada je njegova oblast istraživanja priroda, a ne transcendencija? Najčešće onda kada je nezadovoljan postignutim saznanjem koje mu nauka pruža, kada se, zatim, suočava sa granicom racionalnog i determinisanog, pa u jednom trenutku može da zaključi da je svet iracionalan bar koliko je i racionalan, indeterminisan koliko i determinisan, da svetom vlada zakon apsolutno slobodnog i transcendentnog logosa, koliko i imanentni prirodni zakon. Uz to, može doći i niz drugih situacija koje uslovljavaju oblikovanje jednog religioznog pogleda na svet. Religija tada može da postane zahtev i potreba uma jednog naučnika."

Zanimljivo je pomenuti neke od fenomena u fizici koji dovode istraživača u poziciju da veruje. O tome prof. Jerotić piše:

"U pokušaju da budem što je moguće objektivniji u problematizovanju složenog odnosa između religije i nauke, izneću, najpre, nekoliko zanimljivih i, čini mi se, značajnih stavova današnjih naučnika, u prvom redu mikrofizičara.

nauka-i-vera4

Teorijska fizika je već pokazala da se događaji na subatomskim nivoima ne mogu opisati mehaničkim pojmovima. Materija, prema nekim tumačenjima savremene nauke, kao, uostalom, i čitav kosmos, pokazuje se kao jedan bestelesan ili duhovni tok, moćna, nerazdvojna, jedna u drugu utkana mreža energije, koja za posmatrača pokazuje uvek drukčije kovitlace i oblike.

Veliki nemački fizičar u našem veku, Verner Hajzenberg (poznat i našoj čitalačkoj javnosti preko prevoda njegove izvrsne knjige Fizika i metafizika, Nolit, Beograd, 1972) bio je među prvima koji je otkrio kakvu odlučujuću ulogu ima uticaj posmatrača na tok i ishod njegovog eksperimenta. 'Ono što mi posmatramo', piše Hajzenberg, 'nije priroda kao takva, već priroda koja je podvrgnuta našem načinu pitanja.' Otuda je jedan drugi moderni fizičar, Džon Viler, predložio da reč observer (posmatrač) treba zameniti rečju participator (učesnik). Jednom reči, ako fizičar danas hoće da razume opažanja koja pokušava da sistematizuje, on mora nešto naučiti o prirodi psihološkog procesa posmatranja.

Tačnosti našeg merenja postavljene su objektivne granice, koje su zasnovane ne samo u nedovoljnosti našeg saznanja, već i svojstvenosti same materije. Prirodni zakoni su oblik ili obrazac u koji mi hvatamo mnoštvo naših posmatranja, stavljajući ih u jednu shemu koja omogućava pouzdaniji odnos čoveka prema snagama prirode. Pri tome ne treba zaboraviti da su ovi prirodni zakoni forma našeg saznanja, što ne znači da su i same stvari po sebi. 'Što se tiče prirode', piše Verner Hajzenberg 'ja čvrsto verujem da su njene povezanosti u krajnjoj liniji jednostavne; priroda je, po mom ubeđenju, sazdana tako da se može shvatiti. Ili bi trebalo, tačnije, da kažem obratno: naša sposobnost mišljenja sazdana je tako da može shvatiti prirodu. Iste sređivačke snage koje su uobličile prirodu u svim njenim oblicima, odgovorne su za strukturu naše duše, dakle, i naše sposobnosti mišljenja.' "

Naučnici – oni pravi, predani istraživači sveta oko sebe, ne mogu a da ne vide da, koristeći naučne metode i instrumente u svojim istraživanjima, ipak ne mogu da uhvate dobar deo stvarnosti koja kao da traži drugi jezik da bi se opisala. Moglo bi se reći da u tom trenutku dolazi do dijaloga između nauke i religije i, što je posebno zanimljivo, vera priskače u pomoć nauci. Veliki je broj naučnika religiozan (reč je ipak najčešće o samo intelektualnoj, a ne i iskustvenoj religioznosti) i bez sumnje spreman da veruje u postojanje Inteligencije koja je uredila i stvorila svet koji on posmatra. I onaj koji po profesiji sve proverava dolazi u situaciju kada je pozvan da veruje.

Profesor sociologije Đuro Šušnjić pita se naime:

"Čime su to bili očarani ili razočarani veliki umovi da su se priklonili veri nakon svih pustolovina kroz koje ih je proveo razum?

Kao duhovi koji u sve sumnjaju, oni ne mogu a da ne posumnjaju i u versku dogmu, a kao ljudi sa ličnim i društvenim željama i potrebama, oni imaju poriv za nesumnjivim istinama i beskonačnim trajanjem. Tako oni žive jedan život prepun sumnji i traženja, da bi se pri kraju života često priklonili nekoj veri koja obećava više od (relativne, naučne) istine. 'Amin' na svim jezicima uglavnom znači: 'tako je', 'izvesno', 'sigurno'.

Tek kada je nauka o čoveku javno priznala svoje ograničenosti u razumevanju čoveka, mogla je da stupi u dijalog sa drugim pokušajima razumevanja čoveka i njegove sudbine u svetu. Oni koji čine razum jednog društva okreću se veri kada se uvere da razum omogućava veoma ograničen uvid u bit života i smrti. Vera se rađa i iz saznanja o granicama razumske spoznaje. Religija govori o onome o čemu nauka ne govori i ne može da govori. Obrazovanje ne isključuje verovanje..."

Ukoliko je pozitivistička, materijalistička nauka samu sebe ograničila na pojavni svet dostupan naučnoj opservaciji i naučnim metodama, zar nije samim tim sebi oduzela pravo da se izjašnjava o transcendentnom i duhovnom? Ukoliko je naučni um usmeren na otkrivanje istine, onda ta istina mora da se sastoji ne samo u tome da se konstatuje šta se može znati, već i u tome da naučnik prizna ograničenost svojih metoda i postojanje jedne sfere koja izmiče zahtevima naučnog razmišljanja i istraživanja.

nauka-i-vera5

Naprotiv, čini se da je zapadna filozofija svojim veštačkim dualizmima, poput onog između naučnog i verskog, podelila mentalni univerzum čoveka, i time i dovela u pitanje istinitost svojih eksperimenata i tvrdnji.

Naučno razmišljanje svakako je utemeljeno na poverenju u moći ljudskog razuma, s jedne strane, i odbacivanju sujeverja i predrasude, s druge. Bilo bi bezumno poricati značaj i vrednost naučnog saznanja, i rezultate do kojih je ono dovelo. Biblija ističe da je čovek stvoren "po obličju Božijem" (1. Mojs.1) i "malo manji od anđela" (Psalam 8), te bi bilo bogohulno odreći svaku vrednost njegovom razumu. Pomislimo samo na veliko otkriće DNK pre 6 decenija, kao i na skorašnje dekodiranje ljudskog genoma, koga sami naučnici nazivaju "Božijom knjigom" jer je sastavljen od slova (baze A, T, G I C) složenih da obrazuju reči – gene – koji su postali telo, to jest čovek određen genima. Da, molekularna biologija i genetika su pokazale da je reč zaista postala telo, da je informacija postala materija.

Međutim, upravo je otkriće DNK i strukture gena, kao i metoda sinteze jedinjenja u kojoj učestvuje, pokazalo da ćelija nije onakva kakvom ju je, na primer, poimao Čarls Darvin, već da, iz godine u godinu, sve jači mikroskopi poniru u sve složenije i čudesnije tvorevine, i u estetskom i u tehničkom pogledu.

Stoga i naučnici i radikalni vernici moraju da uvide kako naučna istraživanja, umesto da dokažu i pokažu da Boga nema, uistinu otkrivaju tragove Dizajnera, planera čiji um nadilazi um naučnika, i čija dela još uvek tako malo razumemo. Tragajući za izvorom i korenom života, nauka pronalazi tragove Stvoritelja. Sa tom izvesnošću valjalo bi da računa svaki naučnik. Nije li počeo da se bavi naukom sa svešću da ono što zna o svetu nije sav svet? Ako mu je stalo do istine, on ne sme da zaboravi da je istina više od naučne činjenice, da je svet nešto više od njegovih komponenti.

I naučnike i vernike upravo je nauka mnogo puta dosad mogla da uveri u reči Vilijema Šekspira zapisane u Hamletu: "Mnogo je stvari na nebu i na zemlji o kojima vaša mudrost i ne sanja."

Nenad Marković

                                                                     
 
POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas56
Juče462
Ovog meseca6880
Ukupno2382699

Currently are 17 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter