muzika-harmonija-sfera1

SKRIVENA MOĆ MUZIKE

Od harmonije sfera do električne crkve

"Muzika je proročanstvo [...] ona je zvuk jednog novog sveta koji će se postepeno pomaljati." Žak Atali, Bruit (Buka, 1977).

Muzika je dete matematike i lingvistike, koje je snagom i uticajem nadmašilo svoje roditelje. Kako kaže Dejvid Tejm (David Tame) u knjizi The Secret Power of Music (Skrivena moć muzike), "muzika je jezik nad jezicima. Može se reći da, u odnosu na sve druge umetnosti, muzika najsnažnije pokreće i menja svest" (str. 15). Muzika je algebra zvuka; zakoni matematike se otelovljuju u harmoniji, u savršenim odnosima frekvencija vazdušnih talasa. Od svih umetnosti, kao da je upravo muzika najeteričnija: njoj je potrebno najmanje materije da bi se ovaplotila.

Upravo izvan domena muzičke teorije – u svakodnevnom životu – muzika ima ogromnu moć nad čovekom i nad celokupnim društvom. Od pamtiveka su veliki mislioci, političari i vojni stratezi muziku ubrajali u stubove društvene stabilnosti i snage. Tako Platon u svojoj Državi muziku ubraja u moguća sredstva promena društvenog poretka kada kaže da se "načela muzike ne mogu nigde dotaći, a da se pri tom ne pokolebaju i najviši državni zakoni". (IV, 424c) Na drugom mestu, Platon piše:

"S vemenom su se pojavile vođe koje su u muzici postupale nezakonito i koje, iako po prirodi pesnici, nisu znale šta je pravilno i zakonito u muzici. Obuzeti euforijom i vođeni nepriličnim duhom hedonizma, oni su [...] mešali različite vrste muzike. Tako su svojim bezumljem nenamerno lažno svedočili protiv muzike, kao da je lišena bilo kakvog merila ispravnosti, i kao da je zadovoljstvo slušaoca najbolji kriterijum, bilo da je taj slušalac dobar ili loš čovek. Putem kompozicija ovakve prirode, za koje su napisali srodne reči, oni su u narodu negovali duh muzičkog bezakonja i drsko uverenje da sam može da sudi o vrednosti muzike." (Platon, Zakoni, III, 700d i 700e. Izvor: www.perseus.tufts.edu/hoper/)

muzika-harmonija-sfera6

Car David 

Platonov učenik Aristotel muzici pripisuje moć da "utiče na formiranje ličnosti", jer neke melodije "jačanju samokontrolu", dok druge vrste potiču "opuštanje" (Aristotel, Politika, 1339a.).

Vredi poslušati i mišljenje velikog Konfučija, koji u VI veku pre Hrista kaže:

"Ako neko želi da zna da li se carstvom dobro vlada, da li je u njemu moral dobar ili loš, odgovor će dati kvalitet njegove muzike [...] Karakter je kičma naše ljudske kulture, a muzika je cvetanje karaktera." (Li King, knjiga XVII, odsek II, 21; citirano u: Miles Menander, The Ethics of Confucius, 1915; dostupno na sacred-texts.com)

Najozbiljnije zvuče reči škotskog mislioca XVIII veka Endrjua Flečera:

"Kad bi nekom čoveku bilo dozvoljeno da napiše sve pesme u zemlji, više ne bi bilo važno ko donosi zakone."[1]

U poslednjih stotinak godina, Flečerove reči postale su stvarnost ove planete. Popularni muzičari su "zakon": oni, a ne političari, univerzitet ili akademija, određuju šta je in a šta out, šta je dobro, a šta loše. Autori muzike koja danas odjekuje svetom stvaraju novu paradigmu, šire potpuno nove (zapravo prastare) zakone i merila, i buka tog novog sveta, o kom govori Žak Atali, donedavno jedan od sto najuticajnijih Francuza, već je prodrla u parlamente i sudnice.

U naše vreme, muzika više nije samo deo života; sa njom se više ne srećemo, kao nekada, samo u trenucima dokolice, posebnih svečanosti i svetkovina. Zahvaljujući lako dostupnim tehničkim uređajima, popularna i svakojaka druga muzika osvojila je svakodnevicu mladih generacija. Ona odjekuje sa televizora i iz radija, dopire iz kompjutera, laptopova, mobilnih telefona i ajpeda koji se nikada ne gase. Slušaju je milioni dok se voze na posao, kada se šetaju, džogiraju, rade, uče ili se zabavljaju. Od jutra do večeri muzika odzvanja u ušima. I kada konačno isključe sve svoje elektronske zabavljače, muzika još dugo, dugo odjekuje u njihovom umu. Kako i ne bi: ako tehno ili turbofolk toliko odzvanjaju iz slušalica mladića ili devojke u autobusu da to čuje još nekoliko putnika oko njega/nje, kakav li je duboki trag takva muzika ostavila u njihovom mladom umu? Današnja elektronska civilizacija proterala je tišinu daleko od čoveka, oduzimajući mu prilike da u miru razmišlja i sretne se sa svojim bićem, ućutkujući razum nametnutim rečima i ritmom. Ko još čuje onaj sound of silence o kom su pevali Sajmon i Garfankl, glas tišine koji, kao nekada proročki prst koji piše po zidu starog Vavilona, pokušava da probudi savest čoveka današnjice? Umesto toga, tu je "buka i bes" današnje muzike, koja zamagljuje savest, i okreće pažnju od važnog ka trivijalnom i neretko vulgarnom.

Privlačna muzika nije obavezno i dobra muzika

Veoma je značajno da što pre shvatimo da muzika nije, i nikada nije ni bila, neutralna umetnost: ona je ili moćan lek ili snažan otrov.

Muzika izražava lepotu, i to je jedan od razloga zašto nas toliko privlači, zašto nam je toliko potrebna. Ipak, kao i u svim drugim umetnostima, i u muzici je moguće razdvojiti estetsko i etičko, izolovati lepotu i prognati dobrotu. Dobrota u umetnosti kao da je u poslednjih pola veka postala suvišna; sa njom se izruguju i na stub srama je prikivaju muzička scena, mediji, pa čak i muzička teorija.

Samo ime ove umetnosti – muzika – ukazuje na antičko verovanje da je ova, kao i sve druge umetnosti, plod natprirodnog uticaja Apolonovih muza na muzičara. Otud i pojam inspiracije, tj. "u-disanja", odakle i naša reč nadahnuće: umetniku je ideju "udahnula" muza, a, u kasnijem shvatanju, zasnovanom na drugim verskim sistemima, to je učinilo neko drugo duhovno biće, uključujući i samog Boga. To znači da već drevno shvatanje pripisuje istinskoj umetnosti onostrano poreklo; ona je dar bogova. Ili demona. Naravno, moderna i službena materijalistička filozofija i nauka odriču se takog razumevanja nadahnuća.

Upravo na tom natprirodnom izvoru muzike, u zavisnosti od porekla inspiracije, lepota i dobrota često se razilaze. Ne postoji samo jedan izvor inspiracije. Muzika nije samo ljudska tvorevina; kao i u većini drugih umetnosti, vrhunska muzička dela plod su natprirodnog nadahnuća, a, kako reče Angus Jang iz AC/DC-a, to nadahnuće dolazi ili "odozgo" ili "odozdo". Muzika može biti lepa, snažna i privlačna, ali zla. Naravno, zavisno od toga kako definišemo dobro i zlo.

Kada je u čuvenoj emisiji "Showdown with Satanism" Bob Larson upitao Zinu, kćerku Antona Laveja, tada još sveštenicu Satanističke crkve, da li je ubistvo loše, ona odgovara: "Šta znači loše?", dok njen muž Nikolas Šrek dodaje: "Zavisi od okolnosti. [...] Ubijanje je deo čovekovog životinjskog ponašanja."

Ljudi koji sebe smatraju vernicima nastoje da poštuju "Zlatno pravilo" koje glasi: "Sve što želite da čine vama ljudi, činite i vi njima." (Matej 7:12), što je parafraza pojma pravde i opis karaktera samog Boga. Drugi, često nesvesno, ali vrlo dosledno, slede zakon koji je Alister Krouli u svojoj antibibliji pod naslovom Knjiga zakona (The Book of the Law) nazvao "zakonom Teleme" (grč. "volje"): "Čini što hoćeš: to nek ti bude jedini zakon." Sami moderni muzičari ne kriju ni moralni kodeks koji slede i promovišu, pa, prema tome, ni izvor svoga nadahnuća. Oni o tome neretko otvoreno govore, poput članova Led Cepelina (naročito Džimi Pejdž), Rolingstonsa, Dorsa ("New Gods”, "The Soft Parade”, "The End”, "An American Prayer”, "Awake”, "Shamans Blues”), ili grupa AC/DC i KISS. [2]

"Ljudi me pitaju odakle dolazi ta čarolija. Ja verujem u duhovnu stranu svega, verujem da nam muzika dolazi kroz dimenzije. Arogantno je misliti da umetnik sam sve to stvara; radi se o saradnji. Ja ne znam sa kim, ali svi umetnici crpu iz tog izvora [...] Postoji neka moćna sila koja dolazi i koristi moje telo da kaže ono što ima da kaže." (Pevačica Tori Ejmos, 1999)

muzika-harmonija-sfera3
Alister Krouli,
engleski okultista, mistik i astrolog
 
Džudi Movat, koja je bila prateći vokal na koncertima Boba Marlija, izjavila je:

"Na turnejama su koncerti bili kao da ste u crkvi, dok Bob propoveda. U publici su vladala pomešana osećanja: vidite ljude kako doslovno plaču, u duhovnom transu [...] Ovi su koncerti bili puni duhovne sile. Neka sila dovodila nas je tamo. Bilo je to čisto osećanje [...] mesecima i možda godinama kasnije još smo se tako osećali." (Sean Dolan, Bob Marley, p. 95).

Istoričar roka Majkl Mojnihan (Moynihan) tvrdi sledeće:

"Na duhovnoj ravni, muzika je magijski čin, oruđe čovekovog opštenja sa bogovima." (Lords of Chaos: The Bloody Rise of the Satanic Metal Underground, str. 1)

Ovakvu tvrdnju potkrepljuje i nepobitna činjenica da je u svakom verskom sistemu, od najranijih plemenskih obreda preko drevnih misterija do današnjih mega-crkava i prenosa božićne ili uskršnje mise u Rimu, muzika bila i ostala jedan od centralnih stubova religijske službe.

Muzika je poruka muzičara slušaocima

Uprkos tvrdnjama mnogih umetnika i teoretičara današnjice, umetnost ne sme biti sama sebi svrha, lišena moralnog dobra. Veliko je pitanje da li se zastupnici larpurlartizma[3] i sami pridržavaju svog programa. Ako ništa drugo, želja za estetikom bez etike izraz je etičkog relativizma, tj. nedostatka jasnih merila dobra i zla, u kom "božansko" JA umetnika postaje sudija i merilo. Tako dolazimo do toga da lična volja postaje vrhovni zakon. Kada umetnik odbaci moralnu dimenziju umetnosti, to znači da više ne veruje da postoji nešto vrednije i trajnije od umetničkog dela, od lepote same po sebi i od njega samoga. Od stava da je umetnost sama sebi svrha i da ne trpi moralna ograničenja pre ili kasnije se stigne do krajnje diskutabilnih "umetničkih" ostvarenja poput onog Alize Švarc, studentkinje Jejla koja je tokom devet meseci kamerom snimala sopstvene samoizazvane abortuse u uverenju da "umetnost treba da bude posrednik između politike i ideologija" i da tako stvara "projekat koji odgovara standardu onoga što umetnost treba da bude". (izvor: http://en.wikipedia.org/wiki/Yale_student_abortion_art_controversy) Šta tek reći o kineskom umetniku Zu Juu čiji performans pod naslovom "Jedenje ljudi", u kom fotografiše sebe kako kuva i jede ljudski fetus isečen na pet delova, treba da iskaže njegov protest "protiv shvatanja da čovek ne može da jede čoveka"! (izvor: http://en.wikipedia.org/wiki/Zhu_Yu) Ovo dvoje ekscentričnih i morbidnih egzibicionista nazivaju sebe umetnicima, i ko sme da ih kritikuje kao "nemoralne"? Lista takvih "umetnika" bila bi podugačka, a sa pitanja moralnosti u umetnosti brzo bi se prešlo na pitanje o moralnosti društva uopšte.

Upravo ono što umetnik veruje ili ne veruje kodirano je u njegovom delu (pesmi, knjizi, slici...) čija publika usvaja iste ideje. Čak je i moralna neutralnost ili neangažovanost u umetničkom delu takođe svojevrsna moralna poruka, koju publika usvaja samom recepcijom dela. Nema umetničkog dela bez moralne poruke. Ovo je tačno pogotovo onda kad se moralnost proteruje iz umetnosti.

Muzika ne traži dozvolu da uđe u um 

Već decenijama je poznato da prilikom recepcije muzika zaobilazi frontalni (upravni) centar u mozgu (svest, volja), pa naš um beleži i muziku koju ne volimo; ona nam se prosto nameće. Svako ko je bio izložen muzičkom nasilju vozača autobusa ili "preglasnom rokenrolu" komšiluka doživeo je da mu posle toga danima u ušima odzvanjaju reči pesama koje nikada ne bi poželeo da čuje. Što više neka muzička kompozicija liči na dečiju pesmicu, to se više nameće podsvesti. Muzikoterapija, koja određenim muzičkim sadržajima izlaže pacijente čiji mentalni poremećaji ne dozvoljavaju uobičajenu verbalnu komunikaciju, zasniva svoj uspeh na tome što muzika stiže tamo gde reč ne može, pokrećući pacijenta da odreaguje.

Određena melodija nezaustavljivo u podsvest unosi svoju poruku. Publicista Bob Larson, nekadašnji roker i student medicine, kaže: "Izgovorena reč mora da prođe kroz upravni deo mozga da bismo je dekodirali i razumeli i da bi prošla moralni skrining." Muzika dakle zaobilazi svesni deo uma i direktno komunicira sa podsvešću, snažno utičući na čoveka. To je temelj njene moći. Dokazano je mnogo puta da sve što smo ikad doživeli ili naučili, sve što je ušlo u naš um putem pet čula  svesno ili nesvesno  nikada više otuda neće izaći, ostaje zauvek zabeleženo. Jedino što možemo jeste da nastojimo da biramo kojim sadržajima ćemo izlagati svoju podsvest.

Nikada ne zaboravimo veliku istinu: veoma često upravo muzika koju neko sluša govori o njemu bolje od njegovih reči i ponašanja. Izgovorena reč komunicira sa čovekovom svešću, a muzika sa njegovom podsvešću, tj. onim delom ličnosti koji čovek često ni sam ne poznaje, a koji moćno utiče na njegovo biće.

Kako onda birati muziku ako već ona bira nas? Treba da vežbamo i skoristimo svoje zanemareno pravo izbora. U doba individualizma i demokratije, paradoksalno, pojedinac sve slabije koristi slobodnu volju na dobro. Zapravo, često viđamo da su upravo veliki buntovnici robovi upravo svojih i tuđih nagona, prohteva i strasti. Određeni muzički pravci pojačavaju to ropstvo i stimulišu podsvesni i nagonski deo ličnosti. Tako muzika postaje zamajac čulnosti i strastvenosti, a ne karakternosti i moralnosti.

Drugim rečima, danas kad mu je, naizgled, dano da vlada društvom i svojom budućnošću, pojedinac više ne vlada ni sobom. Zašto? Zato što njegova čulnost sve više vlada njegovim umom. "Sledi svoje instinkte!", kaže jedna reklama, a druga dodaje: "Neka sva čula uživaju!" Veoma često, mladi slušaju muziku ili gledaju spot, ali su potpuno nesvesni teksta pesme i uticaja zvuka na njihovu ličnost. Džimi Hendriks je tvrdio:

"Muzikom možete hipnotisati ljude, a kad ih dovedete do najslabije tačke, možete njihovoj podsvesti propovedati šta god hoćete." (Life Magazine, 1969)

Kortni Lav, udovica Kurta Kobejna, izjavljuje kako više voli rok muziku od nekadašnjeg bavljenja glumom jer "Meril Strip ne zna kakvo je to osećanje kad 10.000 ljudi stoje pred vama i rade šta vi želite".

muzika-harmonija-sfera8Neka se grupa mladih zatekla na pustom ostrvu. Jednog dana su našli poruku u boci. Kada su razvili papir, videli su da je to njihova poruka poslana tri nedelje ranije. Izvodeći paralelu sa ovim događajem, jedan komentator smatra da popularna muzika dugoročno stvara toliku apatiju i depresiju zato što je to "njihova poruka samima sebi". To je muzika kojom ljudi sami sebi upućuju poruke o svojoj sopstvenoj izgubljenoj duši, njihov SOS. Ono što je grlo poslalo vraća se uhu. Ako su mladić ili devojka doživeli ljubavni bol, dobro je da vreme i životna stvarnost ublaže tugu. Međutim, slušanje tužnih ljubavnih pesama nesrećno zaljubljenog upravo podseća na njegov neuspeh, ponavlja osećanje duševnog bola i time ga dublje i trajnije urezuje u dušu. Čak i ako slušalac trenutno nije nesrećan u ljubavi, ovakve pesme predodređuju njegovo ponašanje u prvoj takvoj prilici. Bilo da peva o ljubavnim jadima ili o žudnji za voljenom osobom, pesma poistovećuje slušaoca s iskustvom opisanim u pesmi, koje je često izmišljeno ili prekrojeno, ili samo standardni šablon u muzičkoj industriji. Pa ipak, u podatnom umu slušalaca, takva "ljubav" na određeni način postaje doživljaj blizak stvarnosti, kao i prilikom gledanja filma, jer i odglumljeni i otpevani doživljaj stvara realnu reakciju u mozgu, kao da je u pitanju stvarnost, i to "iskustvo", zasnovano na percepciji virtuelnog, odglumljenog doživljaja, produbljuje se sa svakim novim slušanjem ili gledanjem.

S druge strane, muzika koja šalje čoveku poruku ohrabrenja, ljubavi, nade, pobede, može od slabog da napravi jakog, a od gubitnika – pobednika. U oba slučaja, muzika u čoveku stvara ona osećanja i nameće mu one misli koje dotad nisu bile njegove ili pojačava njegova sopstvena osećanja koja do tada nisu bila izražena. Time ona neposredno utiče na njegov karakter. Zamislimo sada kakav uticaj može na mladog čoveka da ima muzika koja mu gotovo ceo dan odzvanja u ušima! Pre nekoliko godina, u kanadskom gradu Edmontonu jedan park postao je s vremenom stecište dilera droge koji su, malo po malo, rasterali uobičajene posetioce parka. Nasilje u tom kraju postalo je često. Da bi zaštitile stanovništvo i povratile red, lokalne vlasti postavile su zvučnike po parku i počele da puštaju muziku Baha, Betovena i Mocarta. Lokalni šef policije ubrzo je izvestio da se broj prekršaja u tom kraju smanjio za 800%!!!

Ritam

Muzički ritam je nezaobilazni deo svake pesme i on može biti ili diskretan ili središnji činilac kompozicije. Za običnog slušaoca, ritam i metar odgovaraju onoj karakterističnoj pulsaciji u vremenu, "otkucajima srca" u ritmu muzike. Neki savremeni muzički stilovi uglavnom se oslanjaju na udaračke instrumente te stoga često zanemaruju melodiju, naglašavajući monotoni, hipnotišući ritam (engl. beat) koji utiče podsvest, pa čak i na čovekove fiziološke procese. Ovakvo osiromašenje muzičkog dela doseglo je vrhunac u tehno muzici. U njoj više nema reči, a praktično ni melodije.

Nebrojeni muzičari instrumentalisti i muzički teoretičari ističu da je bit srce, suština rok muzike. Koliko je ovo tačno vidi se i iz saveta čuvenog američkog muzičara i muzičkog vaspitača Džina Grajera (Gene Grier) o tome kako napisati dobru rok pesmu: "1. Izaberite vremensku oznaku; 2. Izaberite akordsku progresiju; 3. Napišite melodiju; 4. Napišite tekst." Ovaj red pokazuje gde je duša rok pesme, a šta je rokeru najmanje važno. Ritam je najvažniji a on se obraća podsvesnom, nagonskom; reči su poslednje, a one se obraćaju svesnom, razumskom.

Često ćete čuti muzičare koji se brane kako je njihov cilj da "zabave" publiku  just for fun. Međutim, tehno rejvovi i savremeniji clubbing imaju, po shvatanju vodećih savremenih muzičara, neku drugu svrhu osim "zabave":

"Di-džej je kao sveštenik koji pušta muziku okupljenima po njihovoj želji, a njegov desk je kao oltar, prema kome su rejveri stalno usmereni. Igranje na rejvovima jeste oblik obožavanja bogova njihove izmenjene svesti". (Dr Rasel Njukom, Russell Newcombe, "Raving and Dance Drugs and The Use of Ecstasy and Dance Drugs", The Guardian, 22. jula 1995.).

Naučnu analizu profesora Njukoma podupire poreklo mnogih savremenih muzičkih stilova (kultni plesovi afričkih crnaca preneseni u Novi svet), kao i zanimanje mnogih savremenih muzičara za drevne obrede propraćene muzičkim ritmovima koji prouzrokuju stanja izmenjene svesti.

Značajni psihijatri, lekari i muzičari (između ostalih, Džon Dajamond, Verl Bel, Stiven Helpern, Šeldon Dil; v. Samuele Bakioki, Hrišćanin i rok muzika, Krajslit publikacije, 2012, 114. i dalje) posebno su proučavali uticaj bita na fiziologiju čoveka. Svi podvlače da je bitna novina koju donose i pop i rok promena naglaska u taktu i, shodno tome, naglašena i sistematska upotreba sinkope. Naime, dok je u klasičnoj i tradicionalnoj muzici naglasak na prvom i trećem od četiri dela standardnog takta (TA-ta-TA-ta), što bi u antičkoj metrici odgovaralo dvosložnoj stopi zvanoj trohej (naglašeni dugi slog+nenaglašeni kratki slog), dotle muzičke pravce koji su iznedrili rok, kao i rok sam, odlikuje forsiranje obrnutog ritmičkog obrasca zvanog off-beat ili back-beat, gde se naglašavaju drugi i četvrti elemenat takta (ta-TA-ta-TA), kome u metrici odgovara jampski metar (nenaglašeni kratki slog+naglašeni dugi slog). Uporedimo: MO-ja-DRA-ga // mo-JA-dra-GA.

Kad je reč o pojmu sinkope, istoričari džeza i roka objašnjavaju: "Izraz 'sinkopiranje' odnosi se na ton ili figuru koja počinje između dve dobe ili je, pak, tako skrojena da glavni ton pada između doba. Čitalac može da stekne pojam o sinkopi ako, dok korača, pljesne rukom između dva udarca đona o pločnik." Sinkopiranje se smatra jednom od osnovnih značajki svih pravaca koji su iznedrili današnji rok: regtajma, bluza, džeza. Sistematski ponavljan naglasak na kraju takta, kao i raznolika upotreba sinkope, imaju moćan fiziološki efekat na čoveka.

Ove ritmičke strukture suprotne su našem prirodnom ritmu, koji zahteva da posle stresa ide opuštanje; umesto odmora, one zadržavaju napetost bez razrešenja. Istraživanja pokazuju da učestali ritam te vrste ubrzava otkucaje srca, slabi mišiće, i potiče lučenje adrenalina, endorfina kao i nekih polnih hormona. Mik Džeger ne krije: "Možete da osetite kako adrenalin teče kroz telo. To je nekakvo seksualno osećanje. Ja zavodim svoju publiku. Ono što radim veoma je slično striptizu neke devojke." (Intervju u Njusviku 4.1.1971, 25) Roker Dženezis Poridž (Genesis POrridge), ponosni veteran eksperimenata sa drogama i ezoterijom, kaže da ovakva muzika "oslobađa hemikalije u telu i umu koje menjaju stanje svesti". Cilj roka, po priznanju mnogih, jeste da se ritmom postigne stanje transa, u kome se može uticati na podsvest. To objašnjava uzbuđenje koje ova muzika stvara, kao i senzualno i krajnje erotizovano ponašanje i muzičara i publike na rok koncertima.

Čovekova seksualnost ne treba da se razvija nezavisno ili pre umnog i opšteg fiziološkog razvoja; MTV uči suprotno. Jedna reklama za MTV prikazuje urođeničku devojčicu od nekih 10-12 godina i njenu majku kako zure u TV-ekran usred džungle, daleko od civilizacije. Devojčica uzvikuje: "Mama, gle, MTV!" Na to joj majka odgovara: "Sad si postala žena!" Možda najmoćniji i najtragičniji efekat današnje muzike koji posmatramo po kućama, školama i na ulicama jeste preuranjeno stimulisanje polnosti kod mladih.

muzika-harmonija-sfera2
Oldous Haksli
Zato su danas mnogi osnovci i srednjoškolci potpuno neracionalna i hormonalno dirigovana bića bez etičke nadstrukture ličnosti. Oni postaju ovaploćenje i krajnje ostvarenje zakona "Čini šta želiš". Senzualno ponašanje mladih direktna je posledica uticaja auditivne i vizuelne komponente roka, koje nezrelim umovima izvrnute obrasce ljubavi, morala i ponašanja nameću kao moderne i normalne. Upravo s početka ere roka, krajem 50-tih, zatim 60-tih i kasnije, uz pomoć muzike potpuno su promenjeni mnogi obrasci dobra i zla, što se odrazilo na odnos prema pušenju, drogama (koje će Oldous Haksli i Timoti Liri proglasiti 'hostijom' Novog doba) i piću, te proizvelo nasilno ponašanje, nesputano izražavanje polnosti i nepoštovanje autoriteta. Šta reći o uticaju roka na buntovnost i ogromno nezadovoljstvo današnje omladine? Nimalo slučajno, već na prvom Vudstoku neki muzičari huškaju mlade na celokupan društveni sistem, na sve dobro i loše u njemu, ali ni tada ni kasnije ne daju pravu alternativu. Koliko god se neki muzičari branili lepim rečima, činjenica je da njihova umetnost ostavlja za sobom milione mladih nezadovoljnika, gura ih u život kao zapaljene buktinje ne učeći ih kako i zašto da žive, i ne upućujući ih da rešenje nađu u stvaranju.

Zašto ovo pominjati? Zato što je preko potrebno ponuditi ljudima, pogotovo mladima, muziku koja će im pomoći da steknu dobar ukus i osećanje za razlikovanje dobra i zla, kao i da stave podsvest i nagon pod vlast svesti i razuma, da budu "svoga tela gospodari" u pravom smislu.

Naglasimo: ovaj tekst ne osuđuje niti isključuje osećanja. Osećanja su bitan deo čoveka, onaj najličniji i najtajnovitiji deo njegove duše. Ono što ovaj tekst govori bez ustručavanja jeste da svoja i osećanja drugih moramo zaštititi od manipulacije tako što ćemo sačuvati sposobnost da razumom preispitujemo sebe, i da svojim sopstvenim osećanjima i porivima kažemo "ne".

Rok i pop-muzičari ne kriju onostrano poreklo svoje inspiracije

Ne može se poreći lepota i snažan uticaj mnogih pop i rok pesama. Mi ni najmanje ne sumnjamo u to da je ta lepota često proizvod nadahnuća, ali smatramo da treba preispitivati koji je izvor tog nadahnuća. Lepota, čija god da je, nije odlučujući razlog da se bilo šta prihvati ili odobri. Lepa žena ne mora da bude i dobra žena; lepa ambalaža ne garantuje kvalitet proizvoda; lep političar ili direktor ne donosi uvek dobro svojoj državi ili preduzeću; lepe reči često su samo laskanje. Lepota nije najbolja preporuka. Sami autori i izvođači roka davali su često izjave o tome, svesni da su za mase mladih oni propovednici jednog novog pogleda na svet. Dok se neki muzičari izgovaraju da je muzički biznis "obična zabava", mnogi drugi ne smatraju sebe običnim zabavljačima, već propovednicima "rok religije".

Jedan ljubitelj grupe "The Grateful Dead" opisuje svoj doživljaj koncerta:

"Nije to bio samo koncert grupe. Bilo je to bogosluženje. Grupa je predstavljala prvosveštenika, pesme su bile liturgija; ples je bio molitva, a publika, vernici. U takvim trenucima potpune opsednutosti, mi bismo svi zajedno provalili kapije neba, ušli u tajnu odaju svemira, iz koje smo se uvek vraćali sa oklevanjem, uvek drugačiji." (Geri Grinberg, Not Fade Away, str. 42, 43)

muzika-harmonija-sfera10
Džim Morison (1943-1971)
Očigledna je moć kojom i danas pesme Dorsa, Cepelina ili Dip Parpla pokreću mase, i niko neće reći kako je uzrok toga samo tekst. Rej Manzarek iz Dorsa seća se početaka grupe:

"Psihodeličnim supstancama pročišćavali smo vrata percepcije, a muziku smo smatrali sredstvom za širenje nove religije – religije svoga 'ja', religije čoveka-boga. To je bila početna ideja sa kojom su stvoreni Dorsi." (The Doors in Their Own Words, 1991)

Morison (koji je stalno sebe proglašavao šamanom) u jednoj pesmi izjavljuje da, umesto hrišćanstva, propoveda religiju "stare i hladne zmije" (tj. biblijskog Lucifera ili Sotone). Karlos Santana će 2000. godine, prilikom svog povratka na scenu, izjaviti da je on samo žica na kojoj svira božanski duh kog zove Metatron. Santana kaže da "poput faksa" zapisuje muziku koju mu daje ovaj duh. Tako čini i slavni gitarista Džon Meklaflin:

"Jedne večeri ušao je duh u mene dok sam svirao; svirao sam, ali to više nisam bio ja."

Kada su nedavno Boba Dilana, koji je bio glas svoje generacije, u jednom televizijskom intervjuu pitali kako to da je još uvek popularan i aktivan u muzičkoj industriji, izjavio je da je to zato što se nekad davno pogodio sa "Glavnim zapovednikom" (Chief Commander) da mu da slavu. Upitan ko je taj "Glavni zapovednik", Dilan nije krio da je reč o "knezu ove zemlje [...] i nevidljivog sveta"! (videti: http://www.youtube.com/watch?v=yDM7D1teDco)

Natprirodno u muzici fascinira muzičare, koji ne razlikuju pozitivno i negativno nadahnuće. Sve što je natprirodno i moćno za njih je dobro. Džimi Hendriks, avanturista podsvesnog po cenu samouništenja, nije uzalud rekao: "Muzika je električna crkva." Rok je konstantno klanjanje bogovima koji gospodare podsvešću, bekstvo od razuma. Timoti Liri, teoretičar i guru psihodelije, video je u Bitlsima utelovljenje duha Novog doba, "četvorodelnu mandalu": "Novo jevanđelje – muzika; nova pričest – droga." Euforično, delirično raspoloženje koje ova muzika proizvodi u okupljenoj masi, koja se doslovno gubi, potpuno odgovara stanjima svesti koja karakterišu antičke misterije i savremene kultove, kao i bogosluženja nekih crkava.

Ni sva klasična muzika nije za pohvalu: pomislimo samo na poruke opere Karmen. Kada Karmen peva da je "Amor lutalica koji nikad nije trpeo zakone", da li se time osuđuju ili veličaju ljudi kojima vladaju strasti do te mere da jedni drugima posesivnom ljubavlju uništavaju živote? Neko je rekao da nije jak čovek koji ima jaka osećanja, već onaj koji vlada jakim osećanjima. Libreto mnogih opera i scenario baleta predstavlja ljude kojima vladaju razorne emocije i koji ne nalaze moralno uporište kako bi zaustavili zlo. Umetnost nije moralnija od civilizacije koja ju je izrodila – to je njena "poruka samoj sebi".

Možemo da raspravljamo o društveno angažovanim pesmama, o "Whats going on” Marvina Geja, "Praying for Time” Džordža Majkla, "Sound of Silence” Sajmona i Garfankla, "Twist in Your Sobriety” Tanite Tikaram, "Where the Streets Have No Name, "One" i nekim drugim grupe U2, "Paradise" Fila Kolinsa, pesmama Džoan Baez ili Boba Dilana, itd. Nema sumnje da one upiru prst u socijalne i duhovne probleme savremenog društva; ipak, sve one ostaju u sferi čoveka i njegovog ovozemaljskog opstanka. Nijedna ne nudi suštinsko rešenje za istinski problem čoveka. Problem naše civilizacije ne može se rešiti spolja, promenom vlada ili ekonomije; to nije samo ekološki problem – to je problem čovekovog bića koji je izvor svih drugih bolesti naše civilizacije, a koji se ne rešava ni vaspitanjem ni političkim merama. Posle svih filozofskih i društvenih eksperimenata, nije li vreme da prestanemo da se zavaravamo? Filozofi su različito tumačili čoveka; ne radi li se o tome da se on izmeni? Kako?

muzika-harmonija-sfera5Uticaj muzike na razum, raspoloženje i osećanja

Dobra muzika diže iz mrtvila i depresije, ne dopušta čoveku da se prepušta očaju. Umesto da manipuliše našim promenljivim raspoloženjima, dobra muzika kao da poručuje: "Razumem tvoju tugu, ali ona sama po sebi nije rešenje za tvoje probleme. Plači, ali radi; tuguj, ali se bori; žali, ali se nadaj. Čeka te tvoj život koji samo ti možeš da živiš." Ona čoveka ohrabruje, otima ga od samouništenja, ukazuje mu na smisao života, na to da postoji Bog i večnost; ona ga usmerava da živi srećno i ispunjeno. Novozavetna poslanica Efescima 2:10 opominje da smo "sazdani za dobra dela", a ne da se valjamo u svom blatu. Emocije – tuga ili zanos – ne smeju da nas koče, već da nas nauče i opomenu.

Kada ste poslednji put čuli da je nekoga muzika sačuvala od samoubistva i dala mu smisao postojanja? Ili da ga je utešila? Da je nekoga trgnula iz apatije? Ili čak da je neka pesma pomogla čoveku da odbaci drogu? Primera radi, popularnost Bahove muzike u Japanu objašnjava se i činjenicom da je više osoba izjavilo kako ih je upravo Bahova muzika sprečila da dignu ruku na sebe. Neki drugi doživeli su isto iskustvo sa Betovenovom muzikom.

Da li tako na ljude utiče i "muzika na struju", uz koje "srce bije u ritmu melodije"? Na primer, ako se pesma ili grupa zovu "No Hope" ili "Faith No More"? Koliko rok i metal pesama otvoreno hvale samoubistvo? Nisu li zlo, ružnoća, nakaznost, nasilje, sadizam i uništenje postali suštinski deo nove estetike ovih "proroka" Apokalipse? Mnogi će muzičari i teoretičari umetnosti odmah ustati da brane ovakvu muziku govoreći da je ona glas svog vremena, da je iskrena i da slika društvo u njegovoj suštini. Neka nam oni kažu da li je mladoj publici takva muzika potrebna za sociološku analizu kakvu su Marks i Engels nekada nalazili u velikim romanima realizma, i da li mlada publika iz energije svojih muzičkih zvezda crpu snagu za život  ili želju za nestankom. Neka nam kažu kakav uticaj na tinejdžera ima jedan Merilin Menson ili grupa Korn? Da li se sećate svoje adolescencije, svojih životnih kriza? Kako na nesrećnog i uplašenog čoveka utiču loše vesti? Poučno? Ima li dakle lepote, istine i pravde o kojima muzika može da peva, a da ne laže? Muzika iz koje izvire sklad, klasična lepota i uzvišenost? Ali, ako ritam (i reči) muzike propovedaju besmisao i ružnoću, proglašavajući licemernim i lažnim svaki red i zakon u životu, a hvaleći samouništavajuće robovanje svojim strastima, prezir, cinizam i razaranje svih ljudskih veza  gde je tu optimizam, gde je tu poruka nade i smisla?

U odnosu na ovo muzičko mastilo, starijim generacijama publike bliža je druga krajnost: sasvim drugačiju muziku, blagu, tihu i smirujuću, nudi filozofija Novog doba, koja podrazumeva ovozemaljsko blaženstvo tela i duha kao vrhunski cilj života, ili kao deo duhovnosti. Ukratko – raj sada i ovde. Stremljenje ka tom idealu toliko je proželo sredovečnu i stariju populaciju putem medija i umetnosti da je pitanje koliko su ljudi kadri da ga prepoznaju u sebi. Pošto su takvi, kao tipične žrtve stresa, zaokupljeni postizanjem lične harmonije i blaženstva, ova "muzika raspoloženja", usmerena na stvaranje ugođaja, svojim blagim ritmom i melodijom anestezirajuće deluje na podsvest i indirektno od slušalaca stvara latentne hedoniste, koji osećaju "sreću" samo kad su u prijatnim okolnostima. Istovremeno, ovakva muzika "isključuje mozak" tako da slušalac ima osećanje da lebdi na oblacima. Raj se doživljava kao osećanje i raspoloženje, a ne kao stanje karaktera ("carstvo je Božje unutra u vama", Luka 17:23) na koje raspoloženje ne utiče presudno. Svakako, ovo je nesumnjivo mnogo zdravije i prijatnije od besomučnog ritma koji ispunjava um njihove dece i unuka. Rok podiže adrenalin, wellness smiruje i opušta. U oba slučaja, nezadovoljstvo i problemi nisu iskorenjeni, a sama ličnost nije suštinski ojačana ni jednom ni drugom vrstom muzike.

"Ne preterujte", kazaćete, "ljudi samo imaju potrebu da se opuste! Zabava je potrebna da bismo odvratili misli od problema, i odmorili se."

Šta je zapravo zabava? Čuveni francuski naučnik i filozof Blez Paskal opisao je društvo svog vremena, Francusku XVII veka, i žudnju visokog društva za onim što se i danas zove divertissement, tj. "zabava". Ovaj pojam dolazi od latinskog glagola divertere, koji znači "odvratiti, skrenuti sa nekog puta". Tako Paskal tužno zaključuje da je svrha zabave njegovih savremenika da odvrati njihovu pažnju i misli od svega onoga što ih brine i plaši, i time ih onemogućuje da razmišljaju o suštinskim životnim pitanjima i nađu odgovore. Tako opet dolazimo do onog što je svojstveno odnosu savremenog čoveka i muzike  odsustva tišine, u kojoj bismo bili sami sa sobom. Zar i vi ne poznajete nekog od onih ljudi kojima su radio ili TV neprekidno uključeni dok ne krenu na spavanje ili čak i u toku čitave noći?

Današnja zabava ima isti cilj kao u Paskalovo vreme – da pomogne čoveku da ne misli duboko, a da se oseća ugodno. Da li je zabava rešenje naših problema? Da li zabava išta rešava, ili samo zataškava, odlaže? Pogledajmo npr. ponašanje ljudi na našim svadbama i rođendanskim žurkama: kakva silna želja "da se otkačim, i to je sve"! Pitamo se, iskreno: može li čovek da se veseli i da bude srećan bez kombinacije nesnosne buke i alkohola, i kad su trezni, i u tišini? Da li je naša stvarnost toliko sumorna da je u njoj osmeh moguć samo ako zaboravimo u kakvom svetu živimo, ako živimo u elektronskim snovima ekrana ili u veštačkim rajevima "muzike raspoloženja"?

Još su stari Latini govorili da o ukusima ne treba raspravljati. Platon se ne bi u svemu složio sa njima, a ne bi ni Konfučije, jer su znali da određene vrste muzike formiraju određeni tip ukusa  i karaktera.

Kakvu god muziku da volimo, naša stvarnost je samo jedna. Život je veći i važniji od muzike; rad i stvaranje, ma koliko teška bila stvarnost, važniji su od zabave i pružaju više od nje. Sreću ne stvaraju osećanja, već sreću stvara razum koji nas usmerava kako da živimo, i rad kroz koji rešavamo probleme. Muzika ne sme da bude droga, već lek za strah od života; ona ne treba da nas izbaci iz životnog ringa, nego da ojača mišiće našeg uma. Mnogo je veće zadovoljstvo koje u nama stvara jedan dobro odrađen posao, jedan rešen problem, nego zadovoljstvo koje stvara opojna muzika sračunata da zarobi osećanja i volju i isključi svest iz stvarnosti.

K.S. Luis nas je upozorio da čovekom vlada zakon oscilacije: normalno je da, na čisto fiziološkoj ravni, budemo nekad veseli, nekad tužni, što još uvek nije bipolarni poremećaj. Svakako da ne možemo uvek biti raspoloženi i puni elana, i zato moramo razumeti i sebe i druge kada dospemo u negativne faze. Međutim, upravo tada dobra muzika stupa na scenu: podsećanjem na jedan viši cilj života, ona stvara (razložnu) radost, budi savest i dužnost, koje podupiru oslabljenu volju i potiču čoveka da izađe iz mraka.

muzika-harmonija-sfera9Ako želimo da očistimo svoj um i telo od loših ritmova, mogli bismo da isprobamo jedan proveren lek – druženje sa dobrim ritmovima, ritmovima prirode. Udaljimo se od buke i galame gradova, zaronimo u prividnu tišinu prirode, i priuštimo sebi zvučnu detoksikaciju i uma i tela. Uskoro ćemo otkriti jedan nov muzički pravac jer, kao i čovek, svako stvorenje u prirodi ima neki svoj ritam (zasigurno ne jampski!) i svoju pesmu: breze i jasike trepere na vetru; talasi lagano zapljuskuju obalu u rano jutro ili uveče; stare drvene kolibe škripe kad nastupi oluja; slavuj skromnog ruha najlepšim glasom proslavlja proleće; grom grmi i razleže se poljima i planinama; potok žubori, a slap buči "glasom velikih voda". Naše telo i duh usklađeni su sa tim ritmovima i oni nas leče. Umesto svakovrsne civilizacijske buke koja nas uništava, makar je nazivali "muzikom", zvuci prirode nas uče o lepoti postojanja, čak i ovako kratkog i prolaznog, o redosledu rada i odmaranja, o poštovanju prirodnih ciklusa, o jednostavnosti, skromnosti i predanosti jednom višem uređenju, o svrsishodnosti gotovo svega što bića u prirodi čine.

Potom se okrenimo današnjoj muzici i osluškujmo sebe i oko sebe. Kakva je osećanja proizvela u nama? Da li nas je uznemirila? Da li nam je razbistrila um ili ga uspavala? Da li nas je pokrenula na promene? Da li uz nju možemo razmišljati? Doneti odluke o okretanju nekog novog lista?

Većina od nas ne učestvuje u donošenju državnih zakona. Većina od nas nismo kompozitori i ne stvaramo muziku koju slušaju milioni. Ipak, svako od nas je slobodan da izabere kakva će muzika ispuniti njegove uši, njegovo biće, njegov svet. Što je još važnije, svako od nas je slobodan da izabere smisao i pravac svog postojanja i, shodno tome, da izabere koje će mesto dati muzici i kakva će muzika dobiti to prevažno mesto, postajući tako, kako reče Konfučije, "cvet karaktera", ukras našeg života. Taj izbor, malo po malo, odlučiće ne samo o našem raspoloženju ili osećanjima, već i o celokupnom našem životu.

Birajmo muziku ili će je drugi izabrati za nas.

Tatjana Samardžija

  
OD ISTOG AUTORA:
 

Neki korisni naslovi:

VASILJEVIĆ, Zorislava M., Teorija ritma, Univerzitet umetnosti u Beogradu, 1985.
BACHIOCCHI, Samuele, A Closer Look at Rock Music
BAKIOKI, Samuele i drugi. Hrišćanin i rok muzika,Krajslit publikacije, Niš, 2012.
CLOUD, David, The God of End-Time Mysticism, 2011
COPLAND, Aaron, What to Listen For Music, 1957.
HOLMBERG, Eric, Hell’s Bells 2. dvostruki DVD, Apologetics Group.
LARSON, Bob, The Day Music Died, Bob Larson Ministries, 1978.
ROSENFELD, Anne H.,"Music, the Beautiful Disturber”, Psychology Today, 1985.
SHUILTZE, Quentin J., Dancing in The Dark. Grand Rapids, Michigan, 1991
SMITH, Kimberley, Music and Morals: Dispelling the Myth That Music Is Amoral, WinePress Publishing, 2005.
SOUNDS OF WAR: ROCK, RAP AND THE SPIRITUAL WORLD, Apologetics Group
TAME, David, The Secret Power of Music, New York: Destiny Books , 1984.
WALTERS, Lawrence, "How Music Produces Its Effects on the Brain and Mind”, Music Therapy, 1954.

[1] Stevenson’s Book of Quotations (1956), New York, Dodd-Mead, str. 123

[2] Za mnoštvo informacija o ovoj temi preporučujemo dokumentarni film pod naslovom Hells Bells 2 autora Erika Holmberga.

[3] L’art pour l’art (franc. "umetnost radi umetnosti") jeste estetička ideologija 19. veka koja odbacuje utilitarnost i angažovanost umetnosti bilo koje vrste, i proglašava lepotu jedinom svrhom i vrednošću umetničkog dela.

Broj posetilaca

Danas110
Juče525
Ovog meseca8040
Ukupno2397594

Currently are 25 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter