nek-komsiji-crkne-krava-1

NEK' KOMŠIJI CRKNE KRAVA

Ulovio naš čovek zlatnu ribicu, a ona mu reče: "Ispuniću ti tri želje, samo kaži šta želiš."

Čovek će k'o iz topa: "Prva mi je želja da komšiji crkne krava." Ribica se zaprepasti: "Šta?! Zar nemaš neku bolju želju, na primer da dobiješ veliki LCD televizor, da putuješ oko sveta, da ti deca nađu dobar posao, da pronađeš ćup sa blagom itd."

"Ne, ne, samo ti tako uradi. Ja baš 'oću to." I komšiji crče krava.

Došao je red i na drugu želju: "Hoću da i drugom komšiji crkne krava."

"Čoveče", reče zgranuta ribica, "nećeš valjda na takve želje da potrošiš ovu životnu šansu. Zar je tebi najveći dobitak tuđa nesreća? Zar ništa razumnije nisi mogao da smisliš? Zar nije bolje da ti dam sto krava, ili da imaš firmu, ili nešto slično..."

Na to se naš čovek, duboko ubeđen u sopstvenu mudrost i vrlinu, izdra na ribicu: "Znaš li ti kakvi su to zlotvori, te moje komšije? Ovaj prvi podig'o kuću na sprat, i sad mi baca senku na baštu. Umislio da je veći domaćin od mene što ima bolja kola! Pa šta ako mu sin radi u Nemačkoj? A sa ovim drugim se sporim oko međe već dvadeset godina. A on i dalje pušta baš tu kravu da mi pase oko ograde, samo što je nije srušila, a njegove koze mi brste lozu jer prelazi preko ograde na njegovu stranu. Pa šta ako je prešla na njegovu stranu? Opet je moja loza, nije njegova!"

"Pa čoveče, što ne tražiš da i tebi dam kuću, hotel, motel, kamion, avion, da imaš i ti i on, a ne ovako? Upropastićeš i komšije i sebe iz inata i zavisti!"

"Jesi li ti ribica ili pop? Šta ti meni tu držiš propovedi i pridike? Daj mi šta sam ti rek'o il' ću tako malu da te ispržim za ručak."

I tako i drugom komšiji crče nesrećna krava, ni kriva, ni dužna.

Smrknuta i tužna ribica upita našeg čoveka koja mu je treća želja. Podseti ga, tek da ne pogreši u izboru, da mu se pruža i poslednja mogućnost da se usreći bez znoja i muke. Nije li to san svakog čoveka koji ne voli da jede hleb koji je sam zaradio? "Dakle, šta hoćeš da ti dam?", upita ribica našeg čoveka.

nek-komsiji-crkne-krava-2"Hoću da i meni crkne krava!", reče ovaj sa čudnim sjajem u očima i grčem na licu.

Ribica iskolači one svoje ionako buljave oči, i zaćuta k'o riba. Konačno nađe snage da se obrati ovom čudnom dvonošcu:

"Da ti crkne krava?! Pa čoveče, ti si lud! Kako to do sada nisam shvatila? Pa ti ćeš i sebe da upropastiš! Jesu li ti vrane popile mozak ili je đavo uš'o u tebe?"

"Nisam ja uopšte lud; pametniji sam nego što misliš. Sve sam predvideo. Sad kad su komšijama crkle krave, još mi samo fali da dolaze k meni po mleko!"

* * *

Ovaj crnohumorni prikaz već poslovične crte našeg mentaliteta nije, kao i obično, daleko od istine. Zavist, sebičnost i nesloga zaista su teško zlo među ljudima, bilo da je u pitanju porodica ili narod.

Već vekovima mnogi u našem narodu popreko gledaju svakog ko hoće da radi što on ne radi, da stekne više i napreduje, da preduzme nešto novo i drugačije. Zato folklorna mudrost nalaže da se ćuti, živi neupadljivo i gledaju svoja posla.

Zašto mnogi među nama zavide na sreći i uspehu svojim sunarodnicima? Zašto je naš čovek zavidljiv kad je njegov brat ili komšija bogatiji od njega? S druge strane, strancima, izgleda, "praštamo" kad su uspešniji i bogatiji, i kad im je država sređena. Njima se divimo, a svoga ne volimo, čim je po nečemu bolji ili naprosto drugačiji od nas. I baš zato što smo svesni da je bolji, baš zato nećemo da mu to priznamo i da ga poštujemo. Tuđa sreća i vrlina kao da nas ugrožava i kao da nam preti. Da li je tako zato što je uspeh drugoga ukor i opomena, prst uperen u lenjost i inat našeg čoveka, u njegovu nepreduzimljivost i prepuštanje bezvoljnosti, te stoga treba ugasiti to svetlo upereno u mrak onoga koji se mraku prepustio?

Tako je i u školama. Loši đaci često prete dobrima da ne smeju da se javljaju na času, jer će profesor to očekivati i od ostalih. Dobri ne smeju da pokažu koliko su dobri jer time pokazuju koliko su zapravo oni drugi loši.

No, ima tu nešto još gore – nedostatak solidarnosti sa zajednicom, sa drugim čovekom. Dok u drugim narodima vidimo kako pojedinci misle ne samo o sebi i svom džepu, nego i o društvu i državi, naš čovek gleda samo sebe, pogotovo kad je na vlasti, a brigu za opšte dobro ostavlja drugima. Problem je samo u tome što smo društvo i država – svi mi.

Ukratko, svojim kratkovidim i sebičnim ponašanjem većina naših ljudi, od običnog službenika do ministra, u suštini gleda da učini dobro sebi, a ne kolektivu. Ne živi i za druge, nego samo za sebe. Ne misli na opšte dobro, nego samo na svoje. Ne misli na sutra, nego samo na danas, sad. To nas podseća na razmišljanje pokojnog Mome Kapora o zadužbinama, kojih je danas malo. Ta sebičnost pokazuje karakter današnjih "uspešnih ljudi". Koliko oni vole svoj narod? Ne ostavljaju za sobom, kao nekada, javne građevine, parkove i česme, škole i bolnice. Ostavljaju za sobom samo loš primer samoživosti.

Često se, kod odraslih osoba kojima to ne priliči, vidi pojava koju je neko zgodno nazvao "sindromom razbijenog prozora". Sigurno ste čuli ili videli neku napuštenu fabriku ili zgradu, sablasno pustu i mračnu. Onda se, jednog dana, neki mangup osmeli da, ko zna zašto, razbije prozor na napuštenom zdanju. Možda je u pitanju bila samo jedna fudbalska lopta čija se putanja ukrstila sa prozorom. Šta god da je, uskoro dečaci počinju da razbijaju i druge prozore, umesto da poprave taj jedan. A zašto da ga poprave? Ta zgrada nije ničija, nikom ne pripada, i oni nikom neće odgovarati što su razbili jedan prozor. Pošto nema kazne, mogu da razbijaju i ostale. I tako, jedan za drugim, prozori ostaju bez stakala koja su štitila zdgradu od propadanja.

Šta ovim želimo da kažemo? Samo to da, kada vidimo da kola idu nizbrdo, umesto da pomognemo, mi smo skloni da ih prepustimo propasti ili čak guramo kola da brže potonu. Ne verujemo ili ne želimo da obrnemo tendenciju, da spasemo ono što je posrnulo. Tako se odnosimo ne samo prema ljudima i porodicama, nego i prema sopstvenoj državi i njenim institucijama, prema narodnoj imovini, koja, verovali ili ne, ipak još uvek postoji; tako se odnosimo prema svemu među nama što se muči ili ima probleme.

Evolucionisti bi verovatno rekli da je to mehanizam kojim se slabiji odstranjuju iz utrke za preživljavanje. Neka im bude tako. Kako god, veoma često, kada vidimo da nam firma ili država propada, računamo da nas se to uopšte ne tiče ili bar da mi ionako ništa ne možemo da učinimo da se to spreči. To, međutim, nije tačno, i narodi i zemlje koji su se podigli iz pepela to jasno pokazuju.

Nemojmo da mislimo da su veliki krediti bili dovoljni da se Nemačka ili Japan izdignu iz pepela. Kredite smo imali i mi. I sad živimo od njih. Nemojmo da mislimo da je novac dovoljan da bi narod i država procvetali. Mnogo su za to važniji odgovornost, vredan rad i osećanje dužnosti prema svom narodu. Posebno onda kad je tom narodu veoma teško, i kada se vredan rad slabo isplati; i onda kada se odgovornost smatra ludošću i ismeva.

Mržnja prema komšiji zbog koje strada njegova krava vekovima kao rak-rana razara naše živote, dovodeći u pitanje budućnost društva. Nažalost, nije potrebno tragati za primerima ovakvog ponašanja, jer je ono deo celokupne naše stvarnosti. Evo jednog običnog primera:

U staroj i oronuloj zgradi u centru grada, skupština stanara razmatra predlog renomirane firme koja nudi da im finansira ugradnju lifta, lifta koji oni nikada nisu imali, pod uslovom da na bočnom zidu njihove zgrade naslika reklamni mural. Kako u zgradi ima dosta sveta u veoma ozbiljnim godinama, zamisao o liftu zvučala je odlično. Spratova nema malo, pa penjanje, čak i silaženje, nisu više jednostavne svakodnevne aktivnosti.

Međutim, predsednik skupštine stanara, ugledni intelektualac, tome se usprotivio: "Šta? Mi njih da reklamiramo? Znate li vi koliko će oni da zarade na toj reklami? Zašto neko na nama da zarađuje?" Ostali stanari su pokušali da ga urazume objašnjavajući mu da svakako nemaju novca da lift ugrade sami. Prema tome, i oni će biti na dobitku. Uzalud. Predsednik je bio uporan i čak je uspeo da ubedi dovoljan broj stanara da ne dozvole da ih neka bogata firma iskoristi, te na kraju ostadoše bez lifta i sa oronulom fasadom na bočnom zidu. Ova firma je kasnije istu ponudu dala susednoj zdradi, koja je dobila i lift i renoviranu fasadu.

Neko će reći: "Stari su takvi, mladi nisu." Naprotiv, mladi su često i bezosećajniji i nerazumniji.

nek-komsiji-crkne-krava-3Prošetajte se ujutro parkovima između zgrada: oko klupa i pored stabala zateći ćete limenke od piva, zgužvane pakle cigareta opuške, kese... To su tragovi noćnog života naše omladine. Pri tom, na samo nekoliko metara, nalazi se korpa za smeće. I tako od klupe do klupe, dok nekom komšiji u ozbiljnim godinama, koji ima osećaj za opšte dobro, ne dozlogrdi pa se prihvati da pokupi to smeće. To je "budućnost" nacije, koja "živi" noću predajući se neobuzdano nagonima, u vreme dok razumni ljudi spavaju; potom, danju, ta naša "mladost" do podne trune u krevetu, umesto da stvara i uči.

Pitamo se samo: zar posle stotina godina nesreće, izdajstava, podmetanja, rušenja, ropstva, svakojake bede i zla, nismo naučili, niti učimo svoju decu da niko ne živi sam za sebe, da svi zavisimo jedni od drugih, da u celom svetu ljudi zavise više od komšije, nego od rođenog brata (posebno ako sa njim ne pričaju)? Zar nismo uvideli iz iskustva da čineći drugima dobro, činimo dobro i sebi, jer ceo svet funkcioniše po principu spojenih sudova? Jer niko ne živi sam za sebe.

U Svetom pismu, koje je merilo vere za sve hrišćane, jasno stoji poslovica koju je iznedrilo iskustvo: "Jedan prosipa [deli], i sve više ima; a drugi tvrduje suviše, i sve je siromašniji. Podašna ruka biva bogatija, i ko napaja, sam će biti napojen." (Priče Solomunove 11:24,25)

Na drugom mestu nalazimo poslovicu koju odavno osećamo kao svoju: "Ko drugom jamu kopa, sam će u nju upasti" (Propovednik 10:8)

Pronaći ćemo i sledeće upozorenje: "Kad padne neprijatelj tvoj, nemoj se radovati, i kad propadne, neka ne igra srce tvoje. Jer bi video Gospod i ne bi mu bilo milo [...] Nemoj se žestiti radi nevaljalaca, nemoj zavideti bezbožnicima." (Priče Solomunove 24:17-19)

Pitamo se, sa žalošću u srcu, zašto iz svih svojih nesreća i grešaka, u miru i u brojnim ratovima, ne naučimo da samo narod u kom ljudi jedan drugom pomažu može da opstane u zlu, dok narod koji sam sebe jede propada i u miru.

Ne treba da se izgovaramo time što nam je istorija bila surova, i činjenicom da je gotovo svako pokolenje imalo svoje ratove, koji su rušili i odnosili mnoga dobra izgrađena rukama predaka. Tačno je da su nam drugi naneli mnogo zla, i još uvek to čine. Međutim, tačno je i ono što narod kaže, da je čovek sam sebi najveći neprijatelj. Nesloga je gora od spoljnog neprijatelja. Sami sebi smo mnogo naudili, a sebičnost, nezajažljivost i zavist kočili su svaki napredak.

Postoje neki drugi narodi čija je celokupna istorija prepuna rušenja i stradanja, narodi koji su okusili genocid i vekovnu tiranju tuđinaca. Ipak, boreći se da opstanu, gde god bi se našli, ovi su ljudi prianjali jedni za druge, pomagali jedni drugima, i oslanjali se jedni na druge. Bili su jedni drugima braća.

nek-komsiji-crkne-krava-4Čini se da je, od svega našeg, ostao samo narod. Sve drugo je tvoje i moje. Premalo razmišljamo da smo i sami deo celine, i da, sekući drvo, rušimo i granu na kojoj sedimo. Ukoliko svako od nas gleda samo svoja posla i puni samo svoju kasu, zajednička kasa ostaje prazna. Ako nema našeg, narod se pretvara u mnoštvo sebičnih pojedinaca koji gledaju samo svoje interese i kriju se u svojoj jazbini čim zagude teška vremena.

Istinsko rodoljublje nije urlanje pijanih besposličara na stadionima u uverenju da vole svoj narod. Rodoljublje nije kada toliko mrzite tuđe da iz besa uništavate svoje, što god vam se nađe na putu. Rodoljublje nije kad se više trudimo da mrzimo nego da radimo. To nije samoubilačko inaćenje, bacanje drvlja i kamenja na drugu stranku, na suparnički fudbalski tim, na komšiju, na brata kome je otac dao 100 evra više, na sestru koja ima veću sobu. Patriotizam, naprotiv, znači dati sebe onima koji sačinjavaju tu otadžbinu – ljudima. Patriotizam znači, pre svega, RADITI VREDNO I STALNO. Ne sanjati večito o zemlji Dembeliji, gde ne radiš, a 'leba jedeš. Patriotizam je učiti svoju decu da je rad Božiji dar, jer nam omogućuje da i sami stvaramo i ulepšavamo svet. Da se ne stide kad ih neko vidi da rade ili uče, nego da se time diče. U protivnom, ako se međusobno jedemo i istrebljujemo, i ako sanjamo velik novac stečen bez velikog rada, nestaćemo sa lica zemlje.

Možemo li da krenemo napred ako među nama ima tako mnogo onih koji se bolje osećaju kada komšiji crkne krava nego kad muzu svoju sopstvenu?

 

Tatjana Samardžija

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas117
Juče383
Ovog meseca9571
Ukupno2385390

Currently are 74 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter