monotonija-1a

MONOTONIJA

Jedna kratka šala ide otprilike ovako: pitaju dečaka: "Kad jedan čovek ima samo jednu ženu, i obrnuto, kako se to zove?" Dečak odgovara: "Monotonija!"

Humor koji proizlazi iz ovog odgovora zasniva se pre svega na zvukovnoj i ritmičkoj, a potom i značenjskoj asocijaciji između monotonije i monogamije, što onda podrazumeva da je monogamija – monotona. Da je dosadno i jednolično proživeti život sa jednom osobom. Da je menjanje partnera rešenje za bračnu dosadu, neprijateljicu strasti i uzbuđenja (koji su današnjoj generaciji postali jedini temelj i smisao braka), bilo kroz više brakova ili "usput" ili bez bračne "stege".

Za razliku od monogamije, koja je i dan-danas, bez obzira na vekovno prećutno, a potom otvoreno tolerisanje preljubništva, norma zapadnog zakonodavstva, monotonija je pojam sasvim negativnog prizvuka. Podrazumeva jednoličnost, dosadu, nedostatak raznovrsnosti, boje i dinamičnosti.

Monotonija je u savremenom društvu postala ozbiljan problem mnogih ljudi. Ona im oduzima oduševljenje i zadovoljstvo čak i kada rade nešto što inače vole. I najveći ljubitelji slatkiša pobunili bi se kada bi nekoliko dana jeli samo svoju omiljenu poslasticu. Tako je jedna javna ličnost izjavila da čokoladu "ne podnosi" jer joj je, kao detetu, baka svakodnevno donosila polomljene table iz fabrike čokolade u kojoj je radila.

Ima li ijedne lepe i drage stvari na svetu koja se čovečijem srcu s vremenom ne bi ogadila? Uključujući i drage ljude? Ovo pitanje, nažalost, nije bez osnova.

monotonija-5

Ukus slobode

Jedan klasičan i izrazit primer pronalazimo u izlasku jevrejskog naroda iz ropstva, opisanom u Bibliji (od 2. do kraja 5. knjige Mojsijeve). Bežeći iz Egipta u kom su bili robovi, "stvari koje govore", Jevreji su, na svom putu do Obećane zemlje (Hanana), dospeli u Arabijsku pustinju, mesto "gde se ne živi" (Psalam 107:4). Pa ipak, u toj i takvoj pustinji, za sve vreme lutanja, koje će potrajati 40 dugih godina, neće im ponestati ni vode ni hrane. Pustinja je za njih bila rajska bašta jer je Bog išao pred njima. Tu voda izbija iz ljutog kamena, a sa neba 40 godina pada tzv. mana, "anđeoski hleb", koji nema sedam kora, za koji se ne mora raditi, koji se dobija besplatno i bez muke, kao dar. I tako svakoga jutra – treba ga samo sakupiti i jesti. Iako su, dakle, hranu dobijali sa neba, od samog Boga, a bez znoja i truda, ipak su posle nekog vremena mnogi počeli da viču i žale se: "Jer nema ni hleba ni vode, a ovaj se nikaki hleb već ogadio duši našoj" (4. Mojsijeva 21:5). Čeznu za egipatskim jelovnikom: "Opomenusmo se riba što jeđasmo u Misiru [Egiptu] zabadava, i krastavaca i dinja i luka crnoga i bijeloga. A sad posahnu duša naša, nema ništa osim mane pred očima našima." (4. Mojsijeva 11:5,6) "[...] kamo da smo pomrli od ruke Gospodnje u zemlji Misirskoj, kad seđasmo kod lonaca s mesom i jeđasmo hleba izobila!" (2. Mojsijeva 16:3). Da li su zaista sve to imali na raspolaganju u zemlji svog ropstva ili im je pustinja otvorila apetit?

Tako ovi fizički slobodni ljudi, ali duhom i dalje robovi Egipta, više vole da budu robovi koji jedu raznoliku hranu, nego slobodni ljudi koji se jednolično hrane. Mana je, doduše, bila svojevrsna "prelazna" hrana na putu u Obećanu zemlju, "izobilnu pšenicom i ječmom i vinovom lozom i smokvama i šipcima, zemlju izobilnu maslinom, od koje biva ulje, i medom; u zemlju gde nećeš sirotinjski jesti hleba, gde ti neće ništa nedostajati [...]" (5. Mojsijeva 8:8-9). Prisećamo se Lafontenove basne o dva psa. Jedan je divlji pas, večito gladan, koji sa zavišću posmatra psa čuvara ispred jedne kuće, ugojenog i jakog. Ovaj se hvali "divljaku" kako mu je život lep, kako dobro jede sa gospodarove trpeze. Međutim, divlji pas primećuje dubok trag ogrlice na vratu ovog srećnika, i gladan, ali srećan što je slobodan, vraća se nazad u šumu. Većina ljudi ne razmišlja kao Lafontenov divlji pas. Oni više vole ogrlicu i lanac, ukoliko ide uz ostatke pečenog mesa.

monotonija-4U Matriksu braće Vahovski, ove poslednje predstavlja Cifra (Cypher), jedan od oslobođenih ljudi koji su izašli iz virtuelnog sveta Matriksa; on je nezadovoljan svojom slobodom, koja podrazumeva svest o sivoj stvarnosti uništene planete, neprestanu opasnost da ih Matriks otkrije i uništi, oskudnu i bezukusnu hranu, odricanje i disciplinu. Sa druge strane, ljudi koji žive priključeni na kompjuter, u nestvarnom svetu koji njihovom mozgu dočarava Matriks, doživljavaju senzacije svih vrsta i uživaju u tom veštačkom raju. Iako svestan da je život u Matriksu samo proizvod stimulacije moždanih centara, Cifra ne može da podnese spartanski život u stravično razorenom i ružnom svetu – tu "slobodu u pustinji" – i odlučuje da se vrati u Matriks, da bude "rob u Egiptu". U jednoj od ključnih scena, dok u virtuelnom restoranu sa zadovoljstvom večera s agentom Matriksa, on kao da ponavlja reči mase Jevreja u pustinji: "Ja znam da ova šnicla ne postoji; znam da mi, kada je stavim u usta, Matriks kaže da je sočna i ukusna [...] Posle devet godina, znate li šta sam shvatio? Neznanje je pravi blagoslov. Ne želim da se sećam ničega, ničega [tj. kakva je stvarnost izvan Matriksa – prim. aut.]." Drugim rečima, vratite me u Matriks, jer šta mi vredi sloboda kad moram da se odričem? Bolje je biti rob koji jede sa bogate trpeze gospodara, nego slobodnjak koji živi od hleba i vode. Ne podseća li nas to na ekonomsko-političku strategiju mnogih ljudi i državnika danas? Ne podseća li nas to i na način razmišljanja zavisnika od zabavnih TV emisija, žurki, seksa, narkotika, ekstremnih sportova? Da li je život sam po sebi toliko prazan, jednoličan i dosadan da je neophodno traganje za uzbuđenjem po svaku cenu?

Monotonija vrlo lako nastupi i onda kada se nešto lepo i dobro ponavlja duže vreme, tako da čula otupe i pravi ukus stvari se izgubi. Međutim, u vanrednim uslovima, svaka stvar ponovo dobija svoj pravi ukus.

Iako su nebo i zemlja ispunjeni prekrasnim, raznolikim i upečatljlivim prizorima i fenomenima poput aurore borealis, izlazaka i zalazaka sunca, vodopada i brzaka, jata ptica, morskih talasa i gromova, čak i posmatranje pravilne smene prirodnih pojava može stvoriti osećanje mučnine zbog monotonije:

"Naraštaj jedan odlazi i drugi dolazi, a zemlja stoji uvek. Sunce izlazi i zalazi, i opet hiti na mesto svoje odakle izlazi. [...] Sve reke teku u more, i more se ne prepunja; odakle teku reke, onamo se vraćaju da opet teku. Sve je mučno, da čovek ne može iskazati; oko se ne može nagledati, niti se uho može naslušati. Što je bilo to će biti, što se činilo, to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem." (Propovednik 1:4-9)

Skrivena moć porodične monotonije

Prvi spoljni uslov za pojavu osećanja monotonije jeste dakle dugotrajno ponavljanje sadržaja, čak i kad su ti sadržaji sami po sebi upečatljivi i lepi, što stvara utisak da se zapravo ništa ne menja i da je uvek sve isto.

Zamislimo da su mladić i devojka stupili u brak, iz ljubavi. Uživali su u vremenu upoznavanja, u pažnji i zadovoljstvima koje donosi svaki susret. Doduše, poslednjih decenija i zaljubljeni i ljubavnici postali su zahtevni, očekujući da svaki susret bude pun uzbuđenja, da partner bude kreativan i neumoran u izmišljanju zadovoljstava i zabava kojima će ih iznenaditi. Nije više dovoljno biti zajedno, kao da već sama ta činjenica nije čarobni izvor uživanja i čiste radosti o kojima su ispevane tolike pesme. Sada je potrebno više od toga; ljubavna sreća sada zahteva rekvizite, pomoćna sredstva, scenu, kostime i šminku. Puka blizina osobe koju volimo kao da se podrazumeva. Potrebna je predstava da druženje ne postane banalno i monotono.

I onda – brak. U prvo vreme, promene koje zajednički život podrazumeva – sva ta energija i kreativnost uloženi u stvaranje onog što polako postaje porodica – zadovoljavaju potrebu za novim i različitim. Međutim, i on i ona neizbežno će se umoriti od te vrste kreativnosti. Pre ili kasnije, moraju se ponavljati. Pre ili kasnije, dani će početi da liče jedan na drugi, pa čak ni vikendom neće uvek biti snage za izvanredan i neponovljiv provod. Šta ako, pretpostavimo, muž ženi uvek kupuje isto cveće – veoma lepo cveće – sa istom porukom na buketu? Da li bi joj dosadilo da na poruci čita uvek iste reči ljubavi? Da li bi posumnjala u njih zato što se ponavljaju? Da li bi potcenila taj buket? Da li bi mu se radovala kao kad ga je dobila prvi put? Da li bi imala na umu da tolikim drugim ženama nema ko da kupi cveće? Da li bi pomalo počela da taj stvarni trud svog muža – da se seti da joj kupi cveće, da misli na nešto što njemu samom nije važno, i da poželi da je usreći na taj način – doživljava upravo suprotno – kao dokaz ravnodušnosti i nemara jer su joj se te ruže/gladiole/orhideje smučile? Gle tužnog i nepravednog paradoksa!

A onda u njihov život ulazi dete, kroz porođaj koji ne dozvoljava dosađivanje i odsutnost. Kada se dete rodi, zauvek prestaje vreme okrenutosti roditelja samom sebi.

monotonija-3Nije li dete najlepši lek protiv monotonije? Zar njegova dinamičnost ne razbija monotoniju u životu njegovih roditelja? Promena koja je nastupila detetovim rođenjem zaista je nagla i neumoljiva: u prvo vreme posle porođaja, 24 časa se dele, više-manje, na dojenje, presvlačenje i spavanje. Žena je željna sna i predaha, ali beba joj neće izaći u susret: neumoljivim plačem zahteva svoje, i majka se bori da isprati naporni ritam koji njenu snagu iscrpljuje do krajnjih granica izdržljivosti. Nastupaju tako dani u kojima žena počinje da posrće u jednoličnoj smeni dana i noći, a "treće stanje" pojačava osećanje zamora i nezadovoljstva. Postpartalna depresija može samo da dolije ulje na vatru.

Na taj način, iako prolaze kroz zaista najuzbudljiviji i najčudesniji period svog života, kada se neizmerno mnogo toga neprestano menja u detetu i oko njega, a čudesa života neprestano otkrivaju majčinim očima, mnoge će se žene čak osetiti poniženima i potcenjenima što im se život sveo na dojenje, menjanje pelena, kupanje deteta i redovne obroke da bi imale mleka. Usput, slično se osećaju i milioni roditelja, uglavnom majki, koje dobar deo svog dana provode obavljajući kućne poslove, a da posle sveg tog rada i truda začas nestane svaki dokaz da su nešto radile – uglavnom u stomacima ukućana, koji je ne hvale jer se sav taj rad podrazumeva. Ne treba stoga osuditi žene koje čeznu da se zaposle i da ne budu samo domaćice. Treba tim više razumeti i one nezaposlene muškarce koje izjeda osećanje beskorisnosti iako su rođeni da budu heroji života.

Tako i u braku i majčinstvu neminovno nastupa monotonija, smena dana i noći, nedelja i meseci. Monotonija nastupa za one koji, metaforički rečeno, zbog opšteg zelenila šume gube iz vida igru svetlosti u lišću i po kori drveća. Za one koji potcenjuju sve te čarobne deliće običnog ljudskog života samo zato što se ponavljaju.

Dok tone u monotoniju porodičnog života, žena je u velikoj opasnosti da izgubi zadovoljstvo "kraljice doma", i da klizi po površini života, umesto da uroni u nj i bude srećna. Neretko, upravo ta "prizemnost" dečijih osnovnih potreba zakloni ženinom oku sva čudesa materinstva. Jedna od najvećih pogrešaka koju brižne majke tada mogu načiniti jeste da, gledajući u bočice i pelene, ne gledaju u dete! One time propuštaju da celim svojim bićem uživaju u činjenici da im je dete svaki dan drugačije – da polako, a zapravo veoma brzo u prvih nekoliko godina, mali čovek raste i menja se. To najbolje znaju roditelji kojima je ta monotonija uskraćena, i koji, iz bilo kog razloga, ne žive zajedno sa svojom decom.

Možda je jedna od najvećih grešaka roditeljstva u tome da propuštamo da uživamo u svakom taktu te neponovljive simfonije života i ljubavi. U prividnoj monotoniji detinjeg odrastanja.

Ako majci svaki dan izgleda isti, ona može da previdi da njeno dete raste i menja se čak i kad ona to ne primećuje. Dok odlaze ostavljajući za sobom prazne tanjire i prljav veš, deca se iz dana u dan vraćaju drugačija, i, dok trepnemo, odlaze iz kuće kao ljudi.

Zapravo, svojevrsna monotonija predstavlja dobar okvir za odrastanje deteta. Štaviše, mnogi iskusni vaspitači smatraju da je najbolja atmosfera za odrastanje – monotona. Drugim rečima, pravilna, mirna, bez stresova; ne haotična, neujednačena i nepredvidiva, što onemogućuje dete da stvori navike, da stekne određeni ritam života, i pravilno i uredno spava, ustaje, jede ili uči. Ne reče li jedan veliki državnik da ruka koja ljulja kolevku pokreće svet? A ljuljanje kolevke je izrazito monotono, kao udarci metronoma. Majčino kuvanje i pranje, očev rad i zalaganje, dani u sedmici, vikendi, jutra i večeri, letovanja i zimovanja, rođendani i godišnjice, škola i kuća – upravo svojim ponavljanjem detetu stvaraju osećanje reda i sigurnosti. Monotono? Da – i zdravo.

Adolescentsko otimanje iz porodične sredine i poretka ruši monotoniju u kojoj su rasli. To nas podseća na poletanje svemirskih letelica: potporna konstrukcija se odvaja od rakete i prepušta je letu. Mladima je dosta kuće u kojoj se uvek jedu ista jela, pričaju iste priče, ustaje i leže u isto vreme. Dosta im je roditelja, njihovih priča i saveta, svega onoga što je do juče bio nezaobilazan deo njihovog detinjstva. Kog god filma da se setite, u njemu su roditelji predstavljeni kao staromodni, dosadni, kruti, ograničeni i nesposobni da razumeju svoju decu. Poruka svih tih ostvarenja jeste da deca znaju bolje, i da roditelje ne treba da pitaju kako treba živeti – jer, poručuju nam savremeni filmovi i muzika, deca to znaju bolje od roditelja. Međutim, odbacujući kućni poredak, koji će drugi poredak usvojiti? Možda nijedan? Opšta epidemija "dosađivanja" sve ranije osvaja nove generacije. Ona je dokaz da je, pre nego što se otisnemo u slobodan život, tu slobodu potrebno osmisliti, uobličiti, da se ne bi izopačila u ispraznost i besmisao.

monotonija-2Sve boje sveta

U filmu Čelične magnolije, profesionalna kozmetičarka usađuje novoj radnici u salonu lozinku svog posla: "Prirodna lepota ne postoji, zapamti to." Vrlo često ljudi razmišljaju na sličan način: da prirodno nije lepo samo po sebi. Da su i ljudi i sve oko njih sami po sebi banalni, bledunjavi i nezanimljivi, i da ih je potrebno "šminkati" da bi mogli da nas usreće. Mediji to urezuju u umove svih generacija – tinejdžera, mladih majki, dugogodišnjih bračnih parova, radnika i službenika umornih od posla, usamljenih penzionera. Kakve li opake laži!

Ljudi ne primećuju dolazak proleća i ne raduju mu se, ne sete se da podignu pogled ka nebu, ili čak da ustanu dovoljno rano da vide boje zore. Prolaze kroz park, ali ne vide ptice i cveće. Sve je manje onih koji uživaju u obećanjima jutra i berićetu večeri. Zastanite ponekad i pogledajte oko sebe: da li ste potcenili svoju sreću? Ili, kao što je primetio Duško Radović, vašu sreću više prepoznaju i priželjkuju drugi, koji vam na tome zavide, dok je vi i ne vidite?

Da li nam je život monoton? Posao? Brak? Prijateljstvo? Školovanje?

Ponavljanje je samo po sebi zamorno za čoveka. Ne želimo da poričemo postojanje monotonije, ali zar ona ne proističe i iz načina na koji opažamo svet?

Promenimo na trenutak perspektivu, i razmišljajmo o istorijskim promenama. Najmoćnije, najtrajnije i najdelotvornije promene na svetu ostvarene su polako, neprimetno i monotono. Nasuprot njima, revolucije su često propadale isto onako naglo kao što su izbijale. Ljubavi koje bi strasno buknule naglo bi se i ugasile. Genijalne ideje neće postati stvarnost ukoliko njihovi začetnici nisu istrajni i strpljivi da ih pretoče u dela. Ljubavnici željni avanture i adrenalina uglavnom ne umeju da ostanu zajedno kad ponestane snage i mašte da zabavljaju jedno drugo. Gledajući na jednom opštijem planu, moć tajnih organizacija sastoji se u njihovoj diskreciji i ravnomernosti njihovog delovanja. Monotonija čini njihove poteze neprimetnim, iako se zapravo stalno dešavaju. Pred tromim čulima, jednolično se i ne zapaža.

Pre ili kasnije, svi mi postanemo obični, i počnemo da se ponavljamo. Stoga je važno da uspemo da budemo obični, a da život ipak ne izgubi svoju lepotu i smisao za nas i one koji su sa nama.

Raznobojno tkanje života

Tehnika mozaika, popularna i cenjena u nekim prohujalim vremenima, čini se tako zaludnom u vremenu fotografije, tapeta i postera. Koliko je vremena i strpljenja, koliko veštine i promišljanja bilo potrebno umetniku da prekrije pod neke palate ili javnog kupatila? U naše vreme, tome je slična tehnika "mozaik fotografije". Izdaleka vidimo jednu sliku, a tek izbliza primećujemo da je ta celina sačinjena od mnoštva pojedinačnih sličica. One su same po sebi zanimljive, ali tek kad se u njih zagledamo, kad zastanemo da vidimo od čega je sačinjena velika slika. Sve je stvar percepcije, dok je raznolikost sve vreme tu. Tako i tkanina iz daljine ima sasvim drugu boju, dok, kad je posmatramo izbliza, prepoznajemo različite boje niti od kojih je načinjena. Pomišljamo na Njutnovu prizmu, koja belu svetlost rasipa na dugine boje.

Veoma često celina života izgleda sivo, iako je sačinjena od mnoštva upečatljivih malih događaja, čija se lepota i sjaj vide samo ako život gledamo izbliza, delić po delić, rastavljajući pogledom tkanje na niti od kojih je sačinjeno.

monotonija-6Tkanje – nije li to odličan primer monotonije koja s vremenom prerasta u nešto veliko i lepo? Ili možda vez: sećate li se mode Vilerovih goblena iz vremena pre poslednjeg rata? Naše su majke i bake provodile dane naprežući oči nad sitnim platnom kroz koje su provlačile niti različitih nijansi prateći detaljnu šemu na papiru. Prolazile su nedelje i meseci dok konačno iz platna boje slonovače ne bi izronio neki konj, suncobran, lice devojke, drvo, beli oblak na plavom nebu.

Nije li život nalik Vilerovim goblenima? Koliko je u njemu uboda igle, koliko dana i sati gledanja u prazno platno koje čeka da ga ispunimo šarenim končićima? Koliko je dana i godina potrebno da naizgled jednolično bockanje končića pokaže obrise jedne celine? Imamo li strpljenja da polako vezemo svoj goblen?

Koliko nam je teško da shvatimo zašto tkanje života ide tako sporo, i zašto se šare ne pokazuju danima, mesecima i godinama, kao da tkamo bez šeme, bez reda i plana!

Možda je potrebno da promenimo mišljenje o monotoniji. Možda moramo da naučimo da drugačije brojimo dane i sate svog života. Život nije neprekidno pustolovno putovanje u nepoznato, a ipak je prepun sitnijih i krupnijih doživljaja od kojih srce jače zakuca. Iako su nam često potrebne godine da to uvidimo, ljudski život predstavlja veliku sliku sačinjenu od pojedinačnih sličica, veliko tkanje. Svaki dan dodaje svoje raznobojne niti, kojima dopuštamo da se ugrade u tkanje života, a da ih nismo ni primetili. Pošto ovakvo tkanje traje celog života, jedan od lekova protiv monotonije jeste i taj da naučimo da život posmatramo bifokalno, imajući na umu i celinu i njene delove. Tkajmo imajući na umu celinu, ali uživajmo pri tom u svim bojama niti koje ugrađujemo u život svakog dana.

Pitali su jednog uspešnog studenta kako je učio i polagao ispite. "Kada sam upisao fakultet, nisam razmišljao o tome koliko ispita ukupno moram da položim da bih diplomirao. Spremao sam i polagao ispite jedan po jedan, i radio dan za danom. Dan po dan, ispit po ispit, godinu po godinu. Usmeravao sam se na posao koji me čeka svakog određenog dana, i na prvi sledeći ispit. Koliko je god to bilo moguće, uživao sam u svakom danu. Tako se nisam obeshrabrio i studiranje mi nije izgledalo dugo, a diploma nedostižna. Nisam postupao kao oni vojnici koji odbrojavaju dane do kraja vojnog roka. Ja sam samo radio i živeo dan po dan, i znao da ću na kraju postići svoj cilj."

Možda je izlaz iz monotonije promena perspektive: primećujmo prekrasne boje od kojih je načinjena naša svakodnevica, i ispunimo njima svoje oči i svoje srce.

Tatjana Samardžija

 
OD ISTOG AUTORA:
 
 

Broj posetilaca

Danas56
Juče604
Ovog meseca14563
Ukupno2341845

Currently are 72 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter