naucna-fantastika-povratak-u-buducnost-1

PROMETEJ (4): NAUČNA FANTASTIKA - POVRATAK U BUDUĆNOST

Prometej je još od renesanse simbol čovekove težnje da pobedi prirodu i sve sile koje stoje iza nje, i da sam zauzme mesto Zevsa – koga proglašava glavnim krivcem za sve svoje nesreće, bilo zato što dopušta da zlo postoji, bilo zato što ga sam čini.

U novije doba, kao što smo pokazali u trećem delu, Prometej će steći i jasna obeležja antiteističkog mesije koji se postavio između božanstva i čoveka, "svetac zaštitnik" ideologije progresa. 

Zapanjujuća brojnost različitih teorijskih napisa i umetničkih dela koja se bave mitom o Prometeju ne dovodi u pitanje harmoniju različitih tumačenja mita. Za gotovo sve ove autore Prometej postaje personifikacija čovekove težnje da pobedi prirodu i sve sile koje stoje iza nje, i da sam zauzme mesto Zevsa – koga proglašava glavnim krivcem za sve svoje nesreće, bilo zato što dopušta da zlo postoji, bilo zato što ga sam čini.

Premda se filozofija i uopšte ljudska misao od renesanse naovamo odlikuje sve većom usredsređenošću na čoveka, i postepenim potiskivanjem u stranu, a konačno i odbacivanjem (autoriteta) teološke misli, kako onda razumeti činjenicu da su predvodnici takve ideologije tako često i tako strastveno upravo u jednom mitološkom biću prepoznavali sebe, svoju misao i svoja stremljenja i to upravo počev od perioda odbacivanja teološke misli?

Ako se, kroz šumu simbola i ideja savremene istorije Evrope, tako često susrećemo sa Prometejem, njegovim avatarima i svim elementima koji sačinjavaju ovaj mit, sasvim je opravdano pomisliti da je Prometej, i sve što on simboliše, deo jedne Priče nad pričama, sveopšte istorije čovečanstva, karakterističnog metanarativa – u doslovnom značenju "pripovesti s onu stranu pripovedanja/konkretne priče" – dakle sveobuhvatnog i sintetičkog narativnog konstrukta koji odražava pogled na svet jedne zajednice, i koji teži da svaku priču ili događaj uklopi u sveobuhvatniji prikaz stvarnosti u celini.

Definicija teoretičara Džona Stivensa i Robin Mekalum glasi: "Metanarativ je globalna ili sveobuhvatna narativna [tj. pripovedna – prim. TSG] shema jedne kulture koja uređuje i objašnjava znanje i iskustvo." (John Stephens, Robyn McCallum "a metanarrative is a global or totalizing cultural narrative schema which orders and explains knowledge and experience", Retelling Stories, Framing Culture, 1998, str. 6). Drugim rečima, metanarativ je "opšta istorija" sveta ili nekog dela stvarnosti koja vredi u datoj zajednici, a kojom ona definiše, sebi i drugima, sebe i svet oko sebe. Metanarativ je često neizrečen, prisutan u dubljem sloju pojedinačnih legendi, bajki ili mitova; on uslovljava ustrojstvo celokupne civilizacije, usmerava nauku, tumači istorijske događaje, utiče na sistem vrednosti. Mit o Prometeju toliko je često korišten kao intertekst u književnosti i filozofiji da je opravdano u njemu naslutiti "vrh ledenog brega", deo jedne veće, univerzalne pripovesti o čoveku.

naucna-fantastika-povratak-u-buducnost-4Prometej je po našem mišljenju deo nekoliko ključnih metanarativa Zapada; pre svega, kao što smo pokazali u prethodnom delu, Prometej je integrisan u metanarativ o Napretku (Progresu/Evoluciji) čovečanstva. Osim toga, on oličava jednu od dve verzije univerzalnog metanarativa "o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima" (Ivo Andrić, "O priči i pričanju"). Drugim rečima, Prometej je stub metanarativa koji definiše celokupnu civilizaciju Zapada.

Činjenica da Prometej krajem XX i početkom XXI veka još uvek pokreće umove i srca umnih ljudi Zapada pokazuje da je Žan-Fransoa Lijotar 1979. godine požurio da sahrani metanarative u eseju "Postmoderno stanje: izveštaj o znanju". Ne samo da metanarativi nisu nestali; oni su neiskorenjivi deo čovekove svesti i njegova neuništiva potreba.

Naučna fantastika

Govoreći o porukama Prometeja Ridlija Skota i o kontekstu u kom je nastao, neophodno je da se nakratko osvrnemo na žanr kom ovo ostvarenje pripada, na naučnu fantastiku, koja se prvenstveno javlja u sferi književnosti i filma. Iako se značajan broj elemenata koji definišu naučnu fantastiku, kao i neka dela-preteče žanra, javljaju u književnosti vekovima ranije, sam pojam science fiction javlja se najpre na engleskom jeziku 1853. godine u jednom eseju autora Vilijama Vilsona, dok će u sadašnjem značenju ući u svakodnevnu upotrebu od dvadesetih godina XX veka. Dok Isak Asimov i Karl Sagan prvim naučno-fantastičnim književnim delom smatraju još fantaziju naučnika Johana Keplera pod latinskim nazivom Somnium (San, 1620-1630, objavlj. 1634.), filmografija kao prvi naučno-fantastični film beleži La Charcuterie mécanique Žorža Melijesa iz 1895.

U rizičnom pokušaju da definišemo ovaj žanr, poslužićemo se jednom od mogućih definicija, istvremeno veoma kratkom i bogatom, a potom navesti osnovne osobine koje karakterišu naučnu fantastiku.

Prema Darku Suvinu, uvaženom teoretičaru žanra, naučna fantastika je zasnovana "na prožimanju začudnosti i spoznajnosti, čiji je glavni formalni zahvat eksplicitni imaginativni okvir (prisustvo u osnovi različitih likova ili konteksta zbivanja) koji je alternativan autorovoj empirijskoj svakidašnjici." (Naučna fantastika, spoznaja, sloboda, SlovoSlavia, Beograd, 2009., 41). Drugim rečima, naučna fantastika integriše svoju fabulu u svet različit od autorove/čitaočeve stvarnosti, svet u koji se ne ulazi radi pukog uživanja u fantastičnim svetovima, već radi sagledavanja perspektiva koje se otvaraju pred ljudskim rodom na osnovu postojećih ili anticipiranih naučnih otkrića. Svet dakle u kom autor ispituje mogućnost ljudskog postojanja u novim, naučno prihvatljivim uslovima. Ovu definiciju valjalo bi nadopuniti i rečju mašta. Upravo je ovaj žanr, u književnosti i u filmskoj umetnosti, dozvolio ljudskoj mašti da ode do krajnjih granica svih snova, pomisli i želja ljudskih. Upravo naučna fantastika dozvoljava čoveku da iskaže šta želi od budućnosti i čega se u njoj boji.

Navedenu definiciju naučne fantastike možemo parafrazirati oslanjajući žanr na dva noseća stuba:

– Prvi: mogućnost drugog ili drugačijeg sveta na temelju već poznatih (tzv. "tvrda" naučna fantastika) ili anticipiranih (tzv. "meka" naučna fantastika) naučnih otkrića;
– Drugi: putovanje u drugo vreme (prošlost ili budućnost) i/ili drugi prostor na Zemlji ili u svemiru.

Karakteristični motivi i teme naučno-fantastičnih ostvarenja jesu:

– Budućnost ljudskog roda;
– Prvi kontakt sa vanzemaljcima;
– Kataklizme na Zemlji ili u vasioni;
– Invazija vanzemaljaca;
– Alternativna istorija sveta (npr. drevni i nepoznati kontakti između američkog kontinenta i Evrope);
– Putovanje kroz vreme i paralelni svetovi;
– Roboti i veštačka inteligencija;
– Zadivljujući pronalasci;
– Transhumanizam (evolucija i eugenika), itd.

Imajući u vidu sve ove teme, sasvim je očekivano da pojava, a kasnije i procvat naučne fantastike istorijski prati buđenje i apoteozu prometejske ideologije progresizma. Naime, prve naučno-fantastične književne tvorevine uslediće nekoliko decenija posle delovanja velikih ezoterista renesanse poput Nostradamusa, Paracelzusa ili Frensisa Bejkona (i njegovog učitelja Džona Dija).

Naučna fantastika u književnosti: Bejkon, Sirano, Kepler, Zamjatin, Haksli, Velbek...

Kasnorenesansni engleski mislilac, političar i pisac Frensis Bejkon, koga smatraju ocem empirijskog metoda u nauci, napisao je pred kraj života Novu Atlantidu (1626), utopiju koja slika ostrvsku zajednicu (ostrvo je čest motiv u renesansnoj književnosti) zvanu "Nova Atlantida", negde zapadno od Gibraltarskih vrata, koju autor otvoreno zove – Amerikom. Narativni okvir Nove Atlantide neobično podseća na čitav niz pojedinosti koje srećemo u Gradu Sunca (Città del Sole; 1602) Tomaza Kampanele: kontekst velikih putovanja morem i geografskih otkrića, druga i bitno drugačija država/grad, njen izgled, društveno ustrojstvo i celokupna civilizacija.

naucna-fantastika-povratak-u-buducnost-7

Međutim, postoje značajne razlike između ove dve utopije. Između ostalog, Kampanela uvodi moreplovca koji u svom vremenu i prostoru pripoveda o putovanju u Grad Sunca, ali bez uvođenja događaja i fabule, i često upoređuje ovaj utopijski grad i Evropu svog vremena; dotle Bejkon gotovo da ne pominje svoje vreme i njegove prilike, a forma dijaloga razvija se ne u realnom vremenu, već u vremenu posete Novoj Atlantidi, čiji stanovnici neposredno učestvuju u događajima. Isto tako, Kampanelino delo isprepliće srednjovekovnu misao i mentalitet (što ne začuđuje od čoveka kog je Inkvizicija psihički i fizički satirala decenijama!) sa brojnim ezoterijskim i nekim futurističkim elementima, dok je Bejkon sav okrenut budućnosti, novom eksperimentalnom metodu u nauci i humanističkom ustrojstvu društva.

Platonova Atlantida dobila je ime po Atlasu ili Atlantu, bratu Prometejevom, baš kao i okean u koji je smeštena ova legendarna ostrvska zemlja. Na podlozi Platonovog interteksta izrasta Bejkonovo zamišljeno društvo čiji je cilj "Velika obnova" (The Great Restoration) čovečanstva i civilizacije, ovladavanje prirodom i svim njenim tajnama, te stvaranje novog čoveka, moćnog, dugovečnog i mudrog kao bog. Premda delo vrvi od hrišćanskih izraza, u njemu suštinski ne nalazimo ništa od biblijskog odnosa čoveka i sveta. Čovek se ovde ne uklapa u prirodu kao jedan njen zavisni deo, već je upoznao sve njene tajne, težeći da usmeri njene zakone u pravcu postizanja svoje svemoći, sveznanja i besmrtnosti. Iako kratko delo, Nova Atlantida istinska je naučna fantastika 17. veka, daleko smelija i vidovitija od svega što je napisao jedan Žil Vern, ali i mnogo, mnogo više od fantastike: ovo delo predstavlja sveobuhvatni i dugoročni projekat realizacije svih velikih snova filozofa i alhemičara starog i srednjeg veka, kao i renesanse, uključujući i one ciljeve kojima se nauka približava tek u naše vreme. Vladari Nove Atlantide, društvo mudraca koje nosi ime "Kuća Solomonova" (The House of Solomon), ukazuje na Platonov ideal prosvećenog vladara, ideal koji će prosvetitelji težiti da utelove u apsolutistima XVIII veka. Ovi mudri Atlantiđani prodrli su u tajne ukrštanja vrsta, starenja, upravljanja klimom, manipulacije onim što ćemo mi nazvati genima, itd.:

"Produžavamo život. Vraćamo, donekle, mladost. Usporavamo starenje. Lečimo bolesti koje se smatraju neizlečivima. (...) Povećavamo snagu i aktivnost. (...) Menjamo građu. Menjamo čovekove crte lica. Pretvaramo jednu vrstu u drugu. (...) Razveseljavamo duh, i pružamo mu dobro raspoloženje. (...) Naše Udruženje ima za cilj da upozna uzroke i skriveno kretanje stvari, i da pomeri granice ljudskog carstva radi ostvarenja svega što je moguće."

Tako je još u trećoj deceniji XVII veka ovaj uzor renesansnog čoveka, diplomata, naučnik i mudrac, iza koga doduše imamo čitavu armiju preteča i savremenika koje vodi ista misao, već je zacrtao u kom će se pravcu kretati nauka svih kasnijih vekova do sadašnjeg trenutka – ka "ostvarenju svega što je moguće". Nova Atlantida naučno je i filozofsko zaveštanje jednog velikog Prometeida kog su buduće generacije i te kako ozbiljno i doslovno shvatile. XIX i XX vek u velikoj će meri razviti i ostvariti zamisli Frensisa Bejkona. Njegova "Velika obnova" nastavlja se i u XXI veku.

S druge strane, Johan Kepler piše još kao student Tiha Brahea, a objavljuje mnogo kasnije svoj neobični San (Somnium), u kom mladi Durakotus i njegova majka stižu na Mesec vođeni demonom s "Lavanije" – duhom s Meseca – da bi potom Durakotus opisa uslove života na Mesecu, kao i izgled Zemlje sa Meseca! Fascinira broj naučno tačnih opservacija i detalja koje je Kepler uneo u svoju fantastičnu pripovetku, ali još više relativizam koji nameće razlika perspektive sa Zemlje i sa Meseca. Nešto kasnije će Sirano de Beržerak (1619-1655), francuski pisac i potonji slavni junak Rostanove drame, napisati neobično Putovanje na Mesec (ili Carstva i pokrajine Meseca) (1657) i Putovanje na Sunce (1662), dela izdana posthumno. Skeptik, epikurejac i antiteista, Sirano putuje u mašti na Mesec i Sunce, gde sreće druge civilizacije, koje opisuje neprestano aludirajući na svoju sopstvenu, i to satiričnim tonom koji veoma podseća na Sviftova Guliverova putovanja (1726). Tako komični i "bezazleni" opis izmišljenih svetova sa drugih planeta podrazumeva kritiku Siranove zemaljske stvarnosti, u kojoj caruje verska formalnost, pretvorna glupost i prizemna koristoljubivost. Sirano je u tom smislu svojevrsni preteča Volterovog Mikromegasa (1752) u kom fantastični okvir daje slobodu za kritiku sadašnjosti i anticipiranje budućnosti.

Ipak, nezaobilazno ime miliona detinjstava, pisac Petnaestogodišnjeg kapetana, Puta oko sveta za 80 dana, Puta u središte zemlje ili 20 000 hiljada milja pod morem, Žil Vern (1828-1905) je drugi najprevođeniji pisac na svetu posle Agate Kristi. Još 1927. godine američki časopis Amazing Stories nazvao ga je "Vilijamom Šekspirom naučne fantastike". Ne ulazeći u analizu Vernovog obimnog dela, pomenimo samo okolnosti koje su iznedrile legendu ovog pisca.

naucna-fantastika-povratak-u-buducnost-3Francuski izdavač Ecel (Hetzel) pokreće 1944. godine ediciju dečije književnosti u trenutku kada se, pod uticajem demokratskih reformi školstva, mnogobrojne državne škole osnivaju širom zemlje, čime je ubrzo obrazovana brojna dečija publika. Kada je Hecel pročitao i 1962. objavio Vernov naučno-fantastični roman Pet nedelja u balonu, uspeh je bio toliki da su autor i izdavač shvatili šta im je činiti. Vern, za kog je čitanje prvi uslov napretka, piše romane sa jasnim vaspitnim ciljem, da podupre razvoj dečje ličnosti i formiranje kritičke svesti kod dece. Po klasičnoj formuli sjedinjavanja poučnog i zabavnog (lat. dulce et utile; franc. plaire et instruire), njegova dela sjedinjuju obrazovnu i zabavnu komponentu. Vern obrazuje pripovedajući, zasnivajući svoja fantastična putovanja na izumima svog vremena ili onima za koja čvrsto veruje da će se jednoga dana ostvariti, poput Nemove podmornice. Kako ističe i Darko Suvin, Vernovu naučnu fantastiku karakteriše upravo optimizam, samouverenost, neprestani pokret. Štaviše, prema Eliz Radi (str. 232, 233),

"Svaki Vernov junak ima za cilj da istraži jedan deo još neistraženog sveta [...] Njegovi istraživači univerzuma otkrivaju ljudima bogatstvo i raznovrsnost planete na kojoj žive. Vernov čovek kreće u osvajanje sveta i prirode sa svim njenim tajnama. On prema tome ima ulogu civilizatora divljine. Čovek nameće svoje prisustvo samom srcu prirode, i upravlja četirima elementima: vazduhom (let balonom), vodom (ploveći "Nautilusom"), zemljom (kroz ekspedicije na površini i u dubinama zemlje) i vatrom (otkrivanjem vulkana i ovladavanjem ekspoatacijom zasnovanom na nauci). On u tu svrhu koristi nova tehnička saznanja, i upotrebljava naročito mašine, koje stavlja u službu nauke i tim putem u službu čoveka."

Iz svih Vernovih dela zrači blaženstvo naučnog optimizma, oduševljenje naukom kao Spasiteljicom čovečanstva oličenom u Prometeju, bakljonoši i zaštitniku progresa.

Buduće carstvo čoveka: pakao sopstvenog raja

S vremenom, dok industrijske revolucije prazne sela i geometrijskom progresijom obrazuju gradski proletarijat i sirotinju, horizont svetle budućnosti zasenjuju sve tamniji oblaci. Dok se sukobi svetskih sila intenziviraju na Krimu i na Balkanu, Herbert Džordž Vels piše svoj Rat svetova 1898. Velsov bogati opus odlikuje sumorno nepoverenje u ljudski progres zbog stanja civilizacije u njegovo vreme, kao i naglašavanje agresivnosti i neprijateljstva vanzemaljaca od kojih se valja braniti. Napad na planetu Zemlju i njena odbrana od agresora iz svemira, to je tipičan scenario kod ovog i mnogobrojnih drugih pisaca, čime se u žanr uključuje i dimenzija pustolovine. Međutim, sasvim je za očekivati da svi oni u karakter i ponašanje vanzemaljaca projektuju psihologiju nas Zemljana (antropocentrizam).

Neizbežno je, u kontekstu naučnog prometejstva u književnosti, pomenuti fascinantni Vrli novi svet (1932) Oldousa Hakslija, kao jedan od najpoznatijih u podžanru naučno-fantastične distopije, gde se neko drugo vreme i mesto prikazuju pesimistički i apokaliptički. Kroz vizionarski i sveobuhvatan opis totalitarnog društva koje je čoveka lišilo savesti i slobode izbora, kao i svih neprijatnih osećanja i stanja koja savest i sloboda donose – kajanja, patnje, straha, dileme, krivice, nezadovoljstva, pobune – društva u kom sreću definiše čulno zadovoljstvo, napredna tehnika i droge, Oldous Haksli upozorava kud mogu da odvedu namere planera budućnosti ljudskog roda da – na temeljima ateističke nauke koja je odbacila sva moralna ograničenja – u svoje ruke preuzmu ne samo organizaciju društva, već i rađanje, život i smrt svake ljudske jedinke. U "savršenom društvu" Hakslijevog sveta kojim upravljaju tehnokrate 2540. godine, ljudske se jedinke razmnožavaju aseksualno, industrijski, bez prisustva roditelja. One se dele na klase različite inteligencije, uslovljene različitim okolnostima u kojima rastu, što odlučuje o tome u kom segmentu društva će biti zaposlene. Svi leševi se kremiraju, a njihov prah se reciklira "na dobro društva". Sve je sterilno i tehnički besprekorno, bez patogenih klica bolesti i patnje, a uznapredovala genetika i estetska hirurgija omogućuju da čovek umre sasvim mladolik od dotrajalosti telesne "mašine". Po mnogih svojim obeležjima, Vrli novi svet predstavlja zapanjujuću anticipaciju mračne perfekcije Matriksa. Kao nijedan drugi roman, Vrli novi svet upozorava čoveka da sreću ne pruža ni tehnički napredak, ni odsustvo rata, bolesti i sve patnje, jer ni istinske sreće ni patnje čoveka nema bez savesti i slobode izbora.

Do gotovo istog zaključka doći će klonovi Mišela Velbeka u romanu Mogućnost ostrva (2005): negde u univerzumu ljudske patnje krije se i odgovor na pitanje ko je čovek i šta je sreća. Kada čovek stvara raj, sa patnjom uvek nestane i sreća; nestane i čoveka. Čovek utopije i antiutopije jeste "delo ruku čovečijih", projekcija čovekvog shvatanja savršenstva i raja. Međutim, čovek ove naše stvarnosti, sa svim svojim ushitima i ponorima, "širok da bi ga trebalo suziti", kako reče Dimitrije Karamazov, jeste biće čiji raspon emocija i misli odaje da je stvoren "po obličju Božijemu".

Suprotnost između ovog našeg sveta – u kom tragove Božijeg stvaranja često skrivaju patnja i zlo proistekli iz ljudskih i anđeoskih pogrešnih izbora – i savršenog sveta o kom čovek sanja, sveta u kom je čovek bog, možemo sagledati i u razmišljanju Andrićevog Goje o umetnosti i umetnicima:

"Mi /umetnici/ stvaramo oblike, kao neka druga priroda, zaustavljamo mladost, zadržavamo pogled koji se u 'prirodi' već nekoliko minuta docnije menja ili gasi, i izdvajamo munjevite pokrete koje nikad niko ne bi video i ostavljamo ih, sa svim njihovim tajanstvenim značenjem, očima budućih naraštaja. I ne samo to. Mi svaki taj pokret i svaki pogled pojačavamo jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji. (...) Po tom višku koji nosi svako umetničko delo kao neki trag tajanstvene saradnje između prirode i umetnika, vidi se demonsko poreklo umetnosti. Postoji legenda da će Antihrist, kad se bude pojavio na zemlji, stvarati sve što je i Bog stvorio, samo sa većom veštinom i sa više savršenstva. Njegove pčele neće imati žaoke i njegovo cveće neće tako brzo venuti kao što vene ovo u našoj prirodi. Time će on namamiti lakome i lakoverne. Možda je umetnik preteča Antihrista. (...) Ako je Bog stvorio i učvrstio oblike, umetnik je onaj koji ih stvara za svoj račun i utvrđuje ponovo; falsifikator, ali nezainteresovani falsifikator po instinktu, i zato opasan. Umetnik je tako tvorac novih, sličnih, ali ne jednakih pojava i varljivih svetova po kojima ljudsko oko može da šeta sa uživanjem i ponosom, ali kroz koje se, pri bližem dodiru, propada odmah u ambis ništavila." (Ivo Andrić (1976), Sabrana dela. Eseji I, str. 15-16)

Ova razlika između nesavršenog sveta "kakav je Bog stvorio" (premda u početku "sve dobro beše veoma") i modela besprekornog sveta u kom Antihrist teži da na svoj način ukloni tragove zla – počiva duboko u korenu naučno-fantastičnog žanra, ali i u korenu svih nada koje vizionari svih vremena polažu u nauku, ređe u umetnost (jer suštinski ne menja stvarnost). Naučna fantastika, kao i vladajući koncept nauke, uklonio je Boga iz svoje paradigme. Premda naučna fantastika povremeno upre prstom u samog čoveka kao izvor svojih sopstvenih muka, sama službena nauka bori se za lepši i bolji svet "po meri čoveka" neprestano izbegavajući da se suoči sa suštinom zla, i usmeravajući sve svoje napore na njegove površinske manifestacije – bolesti, smrt, ratove, itd. Distopije poput Vrlog novog sveta ili Mogućnosti ostrva ukazuju na uzaludnost takvog površinskog rešavanja problema čovekove sudbine. Filozofi su različito objašnjavali čoveka, radi se o tome da se on izmeni. Čovek je biće koje je u ratu sa samim sobom kada ratuje sa svetom čiji je deo i Bogom čije je delo. To je suština svih vidova čovekova otuđenja o kojima govore toliki filozofi XIX i XX veka. Dok taj rat ne prestane, nauka će uklanjati samo njegove posledice.

naucna-fantastika-povratak-u-buducnost-8Naše tumačenje otuđenja čoveka usred raja koji su sazdale njegova misao i njegova ruka nije u kontradikciji sa porukama romana Mi koji je Jevgenij Zamjatin napisao čitavih deset godina pre Hakslijevog dela. Ova ruska distopija, prva u nizu velikih distopija XX veka, na koju se neposredno ugledao autor 1984., mada to poriče i pisac Vrlog novog sveta, nastala je na očiglednom stvarnom predlošku samog sovjetskog društva u prvim godinama posle Oktobarske revolucije, čiju dehumanizaciju preispituje. Čitač romana Mi uranja u totalitarnu Jedinstvenu Državu, u ono što je od čovečanstva ostalo u budućnosti posle velike ratne kataklizme: to je teritorija ograđena zidom u kom sve ljude nadzire Dobrotvor (ekvivalent Orvelovog Velikog brata) zahvaljujući činjenici da su sva zdanja od stakla. Umesto imena i jasnog identiteta, ljudi nose registracione oznake sačinjene od slova i brojeva, kao automobili. Superdržava određuje ceo njihov život, regulišući i seksualnost i rađanje (opet eugenika!). Retki neposlušni pojedinci pronašli su prolaz kojim se izlazi s onu stranu Zida, te se ujedinjuju po cenu velikih žrtava kako bi srušili Državu. Glavnog junaka po "imenu" D-503 hvataju i lobotomijom ga pokoravaju, a njegovu saradnicu muče i ubijaju. Roman završava sumornom neizvesnošću koja ne dozvoljava olakšanje. Kao i u mnogim drugim distopijama, i u ovoj se slobodna volja čoveka proglašava najvećom vrednošću, koju istovremeno svaki model ljudskog raja, teističkog i ateističkog, smatra svojim glavnim neprijateljem.

Poređenja radi, slobodna ljudska volja – dar Božiji – pokreće prometejske revolucionare od Francuske revolucije nadalje da preduzmu društveni prevrat, ali, zanimljivo, svaka od tih revolucija završava strogom kontrolom i suzbijanjem te iste slobodne volje. S druge strane, teističke diktature, poput srednjovekovne države i "svetog" Rimskog carstva, proteruju slobodnu volju pod izgovorom sprovođenja Božije volje, tačnije crkvene, dakle opet volje čoveka koji se smatra posrednikom samog Boga. Konačno, upravo to zlo protiv koga se bune Prometejeva deca u svim pobunama i revolucijama – zlo sa kojim se svakako ne smemo miriti – predstavlja, po biblijskom tumačenju, ishod čovekove odluke da odbaci tad još savršen Božiji svet, u kom još ne postoje patnja i smrt, a potom i ishod Božije odluke da čoveka prepusti posledicama odluke da bude vladar sopstvenog sveta. Otuda i potreba čoveka za dominacijom nad zemljom i drugim ljudima – potreba za svojim carstvom – i njegova potraga za idealnim društvenim uređenjem utemeljenom na ljudskim zakonima. Međutim, u stvarnosti i književnosti, svaki ljudski raj pretvara se u diktaturu, u ime čoveka ili u ime Boga. Čovek čini upravo ono za šta je Sotona optužio Boga – tiraniše ljude i sva stvorenja na zemlji. S druge strane, Isus Hristos izjavljuje da njegovo carstvo "nije od ovoga sveta", ali jeste u čoveku koji ga sledi ("gle, carstvo je Božije unutra u vama"; Luka 17:21). Prema Hristu, ljudsko zlo iskorenjuje se kajanjem i opraštanjem, suzama i ljubavlju, a ne promenom društvenog sistema ("Sjaši Kurta da uzjaši Murta").

Naučno-fantastični film i obrasci popularne kulture

naucna-fantastika-povratak-u-buducnost-2

Kada je u pitanju filmska umetnost, značajno je primetiti zanimanje za naučnu fantastiku od samih početaka pokretnih slika. Dok se prvom filmskom projekcijom smatra ona u Parizu 1895. kada su braća Limijer predstavila prestonici nekoliko kratkih filmova sa prizorima iz svakodnevnog života onog vremena, Žil Melijes već 1902. snima čuveni 15-minutni Put na Mesec, prvi film svrstan u svetsku kulturnu baštinu. Nekoliko godina kasnije, 1910., ekraniziran je prvi Frankenštajn! Između dva svetska rata, značajan broj filmova ovog žanra daće nemačka filmografija. Pomislimo na Metropolis Frica Langa iz 1927.

Međutim, istinska eksplozija u produkciji naučno-fantastičnih filmova nastaje krajem 50-tih i početkom 60-tih godina, u vreme hladnog rata i grozničave trke SSSR-a i SAD za prvenstvo u svemiru. Solaris, roman poljskog pisca Stanislava Lema, jednog od najboljih i najuticajnijih naučno-fantastičnih pisaca svih vremena, nadahuo je istoimene filmove Andreja Tarkovskog (1972) i Stivena Sodeberga (2002). Naučno-fantastični žanr isprobalo je i nekoliko režisera bivše Jugoslavije. Međutim, civilizacijski imperijalizam SAD i Britanije odneo je pobedu i nametnuo sve sadašnje obrasce u konceptualizaciji naučno-fantastičnih svetova, naročito u filmskoj umetnosti. Ovom prilikom pominjemo samo neke od najpopularnijih i najuticajnijih naučno-fantastičnih filmova na engleskom jeziku između 1960. i 2000. godine, pozivajući čitaoce da se upitaju kakav je uticaj svaki od tih filmskih hitova mogao da ostavi na milione i stotine miliona gledalaca.

1963. kreće britanska serija Doctor Who, najdugovečnija i najuspešnija naučno-fantastična serija svih vremena.
1966. javlja se američki pandan ovoj seriji – kultne Zvezdane staze (Star Trek), za kojima slede filmovi, stripovi, crtani filmovi i video-igre istog imena.
1968. Planeta majmuna sa Čarltonom Hestonom. Kjubrikova Odiseja u svemiru 2001.
1977. Bliski susreti treće vrste Stivena Spilberga. Prvi nastavak Kjubrikovih Ratova zvezda, najslavnijeg i najuticajnijeg serijala naučno-fantastičnih fimova.
1978. Supermen sa Kristoferom Rivom. Momci iz Brazila Frenklina Šefnera.
1979. Ridli Skot lansira Osmog putnika. Prvi deo Pobesnelog Maksa.
1980. Imperija uzvraća udarac i Supermen 2. Ekranizacija kultnog stripa Fleš Gordon.
1982. Istrebljivač (Blade Runner) Ridlija Skota. E.T. Stivena Spilberga. Zvezdane staze 2. Stvar Džona Karpentera.
1983. Povratak Džedaja. Supermen 3. Zona sumraka sa Denom Ekrojdom i Džonom Litgouom.
1984. Isterivači duhova. Dina. Zvezdane staze 3. Terminator. The Noah's Ark Principle (Načelo Nojeve barke) Rolanda Emeriha.
1986. Transformersi. Zvezdane staze 4.
1987. Verhovenov Robokap. Supermen 4.
1989. Bezdan (Abyss) Dejvida Kamerona. Povratak u budućnost 2 s Majklom Dž. Foksom. Zvezdane staze 5.
1990. Povratak u budućnost 3. Gremlini 2. Predator 2. Robokap 2.
1991. Zvezdane staze 6 i Terminator 2.
1992. Dejvid Finčer snima Osmog putnika 3. Spilbergov Park iz doba jure.
1994. Emerihova Zvezdana kapija.
1996. Dan nezavisnosti s Vilom Smitom.
1997. Peti element Lika Besona. Park iz doba jure 2. Ljudi u crnom Berija Sonenfelda sa Vilom Smitom i Tomijem Li Džonsom.
1998. Duboki udar (Deep Impact). Po kultnoj seriji snimljen je film Dosije X.
1999. Matriks braće Vahovski.

Da li su svi ovi visokobudžetski filmovi imali za cilj samo zabavu miliona i puku zaradu na osnovu trenutno popularnih tema? Ili su svi oni definisali teme i poglede koje će gledaoci usvojiti? Džin Rodenberi, tvorac serije Zvezdane staze, objasnio je svoje namere: "[Stvarajući] nov svet sa novim pravilima, mogao sam da iznosim stavove o seksu, religiji, Vijetnamu, politici i interkontinentalnim raketama. Zaista, u Zvezdanim stazama tako smo i činili: slali smo poruke i sve su one putem medija srećno stigle do svog odredišta."

naucna-fantastika-povratak-u-buducnost-6Mnoge generacije širom planete Zemlje odrasle su sa navedenim i mnogim drugim filmovima koji ovde nisu pomenuti. Sasvim je opravdano tvrditi da su Kjubrikova (Odiseja u svemiru) i Lukasova (Ratovi zvezda), kao i neka Spilbergova ostvarenja (Bliski susreti treće vrste, Poltergajst, E.T., Veštačka inteligencija), uticala su na popularnu kulturu mnogo više od astronoma i astrofizičara poput Karla Sagana ili Stivena Hokinga. Filmska industrija, a ne službena nauka, popularna medijska kultura, a ne obrazovni sistem, oblikovali su jednom zauvek naše viđenje mesta planete Zemlje u svemiru, mogućnosti putovanja na druge planete ili prototipa vanzemaljca. Od sada do kraja sveta, niko više iz ljudskih umova neće proterati Supermena, Spajdermena, Betmena, Spoka, Kapetana Kirka, Hana Soloa, Darta Vejdera ili Luka Skajvokera, Skali, Moldera... Oni su deo popularne kulture, deo njenog metanarativa, i intertekst koji mora da uzme u obzir svako novo ostvarenje ovog žanra.

Dok su naučnici ovenčani instutucionalnim lovorikama ismevali Eriha fon Denikena i njemu slične, ovi su filmovi, koristeći "začudnost" koja ih razrešava obaveze da opisuju istinito i stvarno, poručivali i odavno nas ubedili da smo mi Zemljani samo čestica u ogromnom svemiru, u kom najverovatnije ima i drugih civilizacija osim naše. Ridli Skot je i sam učestvovao u stvaranju te paradigme, potencirajući zastrašujuću disproporciju između nas i "njih".

Nauka i magija

Ponovimo da je pojava naučne fantastike uslovljena, s jedne strane, naučnim i tehnološkim razvojem, a sa druge, ništa manje, samom ideologijom progresa i naučnim optimizmom, pogotovu od 19. veka. Darvinova teorija evolucije potekla je iz istog izvora. Prometejski mit objedinjuje evolucionizam i progresizam. Evolucionizam za ove ideologe i jeste progresizam. Napredak podrazumeva evoluciju. I jedno i drugo jesu tekovine humanizma kao ideologije koja je u celosti usmerena na uzdizanje i razvoj čoveka kao jedinog boga ove planete. Dok je Bejkonova deviza Plus ultra pozivala čovečanstvo da upozna i osvoji Novi svet iza Gibraltarskih vrata, naučna fantastika 20. veka poručuje, u trenutku kad je Zemlja, čini se, pokorena i gotovo sasvim iscrpljena, da je vreme da čovek se čovek zaputi na druge planete. Drugim rečima, kosmički imperijalizam. Umesto Bejkonove Plus ultra, nova deviza kao da je The sky is the limit – "samo je nebo granica". Ne podseća li ova vertikala pomalo na izvesnu Vavilonsku kulu? Ta simbolička kula čiji vrh doseže do neba – da li je njen cilj samo "da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasejali po zemlji" (1. Mojsijeva 11:4), tj. da ujedinjeno čovečanstvo stekne snagu koju pojedinac nema, i tako sebi obezbedi zemaljsko trajanje u vremenu i prostoru – ili ona teži da dosegne iznad oblaka – sferu božanskog – jer ni nebo više nije granica čovekove ambicije?

naucna-fantastika-povratak-u-buducnost-5Naučno-fantastični žanr izražava sveopštu ambiciju svih ljudskih civilizacija da pronalaze i osvajaju nove prostore, ali i strah 20. i 21. veka od biološki i tehnički superiornih civilizacija. To je strah od jačega, superiornog, onog što je iznad nas, nebeskog, u čiju dobronamernost čovek ne veruje. U dramatičnom sukobu između Zevsa i Prometeja, poslednji čin nije izvestan i varira od jedne varijante mita do druge, od jedne književne obrade do druge. U žarištu je ključno pitanje kome će na kraju pripasti tron. Da li će Prometej pobediti Zevsa? Da li je moguće očekivati, kao što se Alber Kami nada u Pobunjenom čoveku, pomirenje Titana i Diva, ili, kao što se nada Viktor Igo, izmirenje Hrista i Lucifera?

Tako u dubljem sloju naučno-fantastičnog, pa čak i nekih vrsta horor filma, prepoznajemo odmeravanje snaga između čoveka i bića/sila čija ga moć fascinira. Bilo da ta bića/sile dolaze iz svemira (vanzemaljci), ili su od pamtiveka među nama (duhovi, demoni), čovek ih se plaši, ali i želi da prisvoji njihovu moć. Jedan duboki strah, jedno snažno osećanje nesigurnosti i nemoći spram sveta prepunog tajni, sjedinjen sa pustolovnom znatiželjom i osvajačkom ambicijom, objašnjava uspeh ovakvih filmova. Taj spoj iskonske krhkosti čovečijeg postojanja i privlačnosti nadmoćne sile kojoj se divi i kojoj teži, to je dvostruki izvor adrenalina u svakom autentičnom ljubitelju ova dva žanra. Ovakvi filmovi zapravo otkrivaju u čemu se i zašto nauka i magija sjedinjuju na svom izvoru i na ušću, iako savremena nauka to srodstvo poriče. Treći zakon Artura Klarka kao da ukazuje upravo na ovu srodnost: "Svaka dovoljno napredna tehnologija ne razlikuje se od magije." Ako smo iskreni, priznaćemo da delo Nikole Tesle savršeno ilustruje ovaj zakon. Drugim rečima, tehnološka superiornost vanzemaljske nauke ima nešto zajedničko sa natprirodnim moćima magova i šamana – ni jedno ni drugo ne razumemo u potpunosti jer nas prevazilazi; i jedno i drugo nas plaši; i jedno i drugo priželjkujemo za sebe.

Svaki gledalac u kome ovakav film može da pokrene taj iskonski dvojni odnos prema naučnoj ili magijskoj moći postaje latentni doktor Faust ili doktor Frankenštajn, koji se prepoznaje u naučno-fantastičnom filmu jer teži da preraste svoju smrtnu ljudskost. Svaki dobar naučno-fantastični film pokreće na ekranu i u biću gledalaca istinski agon – olimpijsko nadmetanje svemirskih razmera koje je više od igre – pitanje opstanka.

Vanzemaljci

Međutim, Skotovo čitanje prometejskog mita na početku druge decenije 21. veka pokazuje, u odnosu na standardna obeležja filmske naučne fantastike, da se perspektiva promenila od vremena prvog Osmog putnika. Kad je reč o nadmetanju između Zemljana i vanzemaljaca, Zemljani trenutno ne stoje dobro na sopstvenim kladionicama. Produžena privredna kriza planetarnih razmera, u rezonanciji sa upozorenjima o klimatskim promenama, stvara atmosferu zabrinutosti, pesimizma i skepse, koje prepoznajemo i u filmovima poput Oskarom nagrađenih Matriksa (1999), Volija (Wall-E, 2008) i Avatara (2009), da i ne pominjemo Emerihovu 2012. Umesto ranije samouverenog i optimističnog dranga u svemir, posebno iz vremena hladnog rata, osvajanje svemira prerasta u pitanje opstanka ljudske civilizacije, nesigurne u to može li i koliko izdržati na ovoj izmučenoj planeti. Naravno, pesimizam je politički nekorektna reč, znak slabosti i sumnje u velike ideale i ciljeve humanizma. Međutim, kada je trebalo dati pravu dijagnozu duhovne bolesti jednog vremena, umetnost uopšte, pa tako i filmska, uvek je bila brža i iskrenija od univerzitetskih profesora, filozofa i političara.

Još jedna varijabla čini izuzetnim tekst i kontekst Prometeja: Bog se vratio i na Istok i na Zapad. I u pogledu lične pobožnosti i u pogledu položaja verskih institucija, vera je ponovo postala moćan činilac u privatnom i društvenom životu sveta. S jedne strane, relativnost i individualnost verskog u postmodernom kontekstu dao je za jednako pravo kako velikim religijama, tako i religioznim strujama unutar Novog doba, koje zadobijaju sledbenike upravo zahvaljujući privlačnom odsustvu organizacije, verskih centara i sistematske teologije, uz forsiranje subjektivnosti religijskog doživljaja ("Čovek je bog koji je to zaboravio"). Da li i u šta verujete potpuno je svejedno, budući da je sve jedno.

S druge strane, naizgled paradoksalno, upravo su naučna otkrića, posebno iz biologije i geologije – npr. čuveni koncept "mišolovke" ili izučavanje repa kod bičara u Darvinovoj crnoj kutiji Majka Bihija (Michael Behe, Darwin's Black Box) – dovela u pitanje klasičnu varijantu evolucione teorije, a dala vetar u leđa inače medijski ignorisanom ili bar ismevanom kreacionizmu. Smela odluka Ridlija Skota da na svemirski brod u Prometeju, koji traga za našim vanzemaljskim počecima, ukrca i naučnika evolucionistu i naučnicu kreacionistu (što je veoma uznemirilo mnoge ortodoksne darviniste) predstavlja bez sumnje nameru da prizna realnost i važnost ovog pre svega ideološkog sukoba u nauci. Naime, po rečima samog Ričarda Dokinsa, "rasprava o inteligentnom dizajnu samo je čarka u jednom mnogo većem ratu".

naucna-fantastika-povratak-u-buducnost-9Konačno, različite teorije paleokontakta i panspermije, po kojima su astronauti sa drugih planeta posećivali ljudske zajednice u prošlosti, u čijem su kolektivnom sećanju i kulturi ostali zabeleženi kao bogovi i kulturni heroji, dobile su u na zamahu u poslednjih nekoliko decenija, bilo da je reč o razradi ideja autora poput Šklovskog i Sagana (Intelligent Life in the Universe, 1966), ili o zaostavštini i danas neumornog Eriha fon Denikena (The Chariots of GodsKočije Bogova, 1968). Šklovski i Sagan smatrali su sasvim legitimnim da u vavilonskom mitskom Oanesu (ribolikoj ljudskoj prilici koja je danju izlazila iz Persijskog zaliva da uči ljude znanjima i veštinama) naslute karakteristike takvih posetilaca iz svemira bez opasnosti po svoju reputaciju naučnika, dok su oštro kritikovali kao nenaučne Denikenove tvrdnje o "bogovima astronautima" koji su u prošlosti "posejali" i/ili podupirali ljudske zajednice na ovoj planeti. Tadašnji prezir javnosti i naučnika prema Denikenu (ovaj vetar je u međuvremenu promenio pravac), uz istovremeno uvažavanje teorija Sagana, Šklovskog i drugih, pokazuje da društvena prihvatljivost i uspeh jedne (naučne ili nenaučne, što je vrlo relativno, pokazuje Poper) teorije zavisi samo delimično od njene eksplikativne moći ili empirijske proverljivosti, dok presudnu ulogu ima njena usklađenost sa trenutnim mitovima i svetinjama društva, odnosno sa vladajućim metanarativom. Zbog toga je evoluciona teorija bila nepojmljiva u srednjovekovnoj sredini, dok je kreacionizam anatemisan i nepojmljiv u preovlađujućem darvinističkom društvenom kontekstu. Dok god je jedan koncept politički nekorektan i destruktivan po vladajući pogled na svet, nijedna teorija koja implicira ili eksplicira taj koncept neće dobiti čak ni status naučne teorije, a kamoli istine, naučne ili religijske. Tako do promene paradigme dolazi tek nešto lakše nego do inverzije Zemljinih magnetnih polova.

Međutim, koncept bogolikog kulturnog heroja koji dolazi odnekud i proizvodi kulturnu revoluciju u ljudskoj zajednici, obilno dokumentovan u antropološkoj i etnološkoj literaturi, u velikoj meri odgovara naučno-fantastičnoj interpretaciji mita o Prometeju. Ridli Skot danas priznaje:

"Šezdesetih godina izvesni Erih fon Deniken napisao je veoma popularnu knjigu pod naslovom Kočije bogova i predložio zamisao da su nas nekada davno posetila bića iz svemira, protiv čega smo se svi pobunili. Međutim, što se više bavimo tim pitanjem, to više nauka prihvata činjenicu da nismo sami u svemiru, i da je veoma moguće da nas ima još, ne u potpunosti ovakvih kao mi, već bića koja žive organskim životom u drugim delovima ove galaksije. Hoking je rekao da smatra kako [u svemiru – prim. K.H.] ima i drugih i da se nada da nas neće posetiti. Jer, ako nas posete, znači da su mnogo napredniji od nas." (Intervju vodio Kris Hjuit, Empire, br. 275)

Odlučivši da se u Prometeju pozabavi velikim filozofskim temama porekla i budućnosti čoveka, Ridli Skot se izložio većem riziku (koji se zasigurno odrazio na kritike i gledanost filma) od toga da ga potcenjuju zbog pozivanja na Denikena. Jer, premda autor privlači pažnju svih ideoloških grupa kada ovim filmom postavlja trojedino pitanje koje ionako odvajkada postavljaju svi misleći ljudi – ko smo? odakle smo? kuda idemo? – u sledećoj pak fazi odabir bilo kog od mogućih odgovora na ovo pitanje može da pokrene osporavanja. Svi ti odgovori nisu ni jednako prihvatljivi, ni jednako zastupljeni u stanovništvu. Religijski odgovor svojstven Bibliji ili Kuranu – po kom je Bog stvorio svet sa jasnim planom i namerom – biće prihvatljiv milionima vernika monoteističkih religija Knjige, a verovatno u većoj meri i sledbenicima Novog doba, ali neprihvatljiv nereligioznim ljudima; na drugom kraju kontinuuma, darvinistički odgovor dominantne naučne struje i nekih religija bez ličnog boga – po kom je čovek proizvod slepog evolucionog procesa, bez uzroka i bez svrhe – prihvatljiv je skepticima i ateistima, ali će je odbaciti većina vernika.

Prometej predlaže svojevrsno srednje rešenje, koje naizgled miri Boga i evoluciju: po njemu, mi jesmo inteligentno dizajnirani, ali ne od Boga kog opisuju svete knjige, već od nadmoćnih stvorenja iz svemira. Takvo rešenje čini se prihvatljivim čak i "Darvinovom rotvajleru" i "Nadbiskupu ateizma" Ričardu Dokinsu. Naime, ovaj ogorčeni borac protiv svih bogova dozvoljava mogućnost "inteligentnog dizajna" života na zemlji pod specifičnim uslovima koje je izložio Benu Stajnu:

Ben Stajn: Kako su nastali nebo i zemlja?
Ričard Dokins: Veoma sporim procesom.
BS: Kako je sve počelo?
RD: Niko ne zna šta je bilo na početku. Znamo samo kakav je događaj to morao da bude.
BS: Šta je to bilo?
RD: To je bio nastanak prvog samorazmnožavajućeg molekula.
BS: Kako se to desilo?
RD: Kažem Vam, ne znamo.
BS: Dakle, Vi nemate pojma kako je život počeo?
RD: Ne, niti iko drugi.
BS: Šta mislite, koliko je moguće da inteligentni dizajn objasni neka pitanja u genetici? Ili u evolutivnom procesu?
RD: Tako nešto moglo je da se desi na sledeći način: moguće je da se nekad ranije negde u svemiru razvila civilizacija, verovatno nekim darvinističkim putem, do veoma visokog stepena tehnološkog napretka, i da onda ona dizajnira takav oblik života koji je posejala na ovoj planeti. To je jedna izazovna mogućnost. Mislim da biste mogli da za to nađete dokaze ako razmotrite pojedinosti u hemijskim procesima, u domenu molekularne biologije; tu biste mogli da nađete potpis jedne vrste dizajnera. Taj bi dizajner raspolagao daleko višom inteligencijom koja bi poticala odnekud iz svemira, ali i ta viša inteligencija morala bi nastati nekim konačno objašnjivim procesom. Ne bi mogla nastati tek tako spontano. O tome se radi.
BS: Znači, jevrejski Bog, Bog Starog zaveta, ne postoji po Vašem shvatanju?
RD: Upravo tako; hoću da kažem, to bi bila vrlo neugodna mogućnost. (...)
BS: Dakle, Vi ne verujete ni u kakvog boga nigde u svemiru?
RD: Bilo kakav bog bilo gde u svemiru bio bi potpuno u neskladu sa bilo čim što sam rekao."
(Intervju Bena Klajna sa Ričardom Dokinsom u dokumentarnom filmu Expelled: No Intelligence Allowed)

Dakle, čak i za radikalne evolucioniste postoji mogućnost da smo stvoreni, ali ne od Boga Biblije ili bilo kog drugog boga u tom smislu, što Dokins jednostavno odbacuje kao "neugodnu" mogućnost, već kao proizvod izvoza genetskog inženjeringa sa neke druge planete čija je civilizacija u jednom došla do takvog stepena razvoja, upravo onog kom sada strasno teži naš bioinženjering – da podre u tajnu života i reprodukuje stvorenja po svojoj zamisli. Dakle, svesno i inteligentno reprodukovani život potekao od civilizacije koja je, međutim (obratite pažnju!) morala sama nastati slučajno i neplanirano, evolucionim procesom – to bismo bili mi. Čovek kao svoj Prometej.
Međutim, autor Osmog putnika izražava u svom novom filmu i svoju bojazan: šta ako ovi bogovi-astronauti nisu naklonjeni svom ekperimentu, već mogu da, ako tako odluče, unište ljudsku civilizaciju kao neuspeo eksperiment? Baš kao Zevs iz mita. Da li je Prometej zaista dobrotvor koji podupire čovečanstvo ili sila koja stvara i razara, nalik tolikim ambivalentnim božanstvima, dobrim i lošim istovremeno? Da li je Prometej konačno uopšte bolji od Zevsa?
Ako je pak čoveka stvorio Bog kakvog opisuje Biblija, koji sa ljudima postupa kao otac, a ne kao eksperimentator sa kulturom bakterija, onda njegov odnos prema čoveku odgovara rečima: "Može li žena zaboraviti porod svoj (...)? A da bi ga i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe" (Isaija 49:15). Ako je, naprotiv, čovek eksperiment jednog ćudljvog Zevsa ili ambivalentnog Prometeja, koji u celokupnom čovečanstvu vidi neuspešan ishod nadzirane evolucije, onda su zebnje Ridlija Skota razumljive.

U razgovoru sa novinarom Erikom Spicnejgelom (Spitznagel), Ridli Skot ističe:
RS: (...) Zaista me zanimaju ta večita pitanja koja se tiču stvaranja, verovanja i religije. Nije mi važno ko ste, već o čemu svi razmišljamo. To nam je svima prisutno negde na kraj pameti.
ES: U Starom zavetu, Bog je svojevrstan baksuz (asshole).
RS: Da, prilično je bio surov prema nama, zar ne?
ES: Stvoritelji ljudskog roda u Prometeju nisu mnogo bolji od toga. "Inženjeri", kako se zovu, hiroviti su i neprijateljski raspoloženi. Da li su oni metafora onoga što mislite o Bogu?
RS: Šta ja lično mislim?
ES: Da. Da li Vi verujete da postoji sadistički raspoloženo i surovo vrhovno božanstvo koje nas možda i mrzi?
RS: To ne liči na mene. To je Izgubljeni raj.
ES: Mislite li da je Milton pogodio istinu?
RS: Ne mislim doslovno tako, ali ponekad mi se čini da analogije postoje. Jedini kome je u Izgubljenom raju lepo je taj prokleti pali anđeo.

Neobično tumačenje Izgubljenog raja...

Kada čovek istražuje svoje poreklo – nije mu nimalo svejedno da li mu je otac bio plemenit i cenjen čovek ili zločinac. U slučaju Skotovog i mitskog Prometeja, upravo je o tome reč – na čiju smo priliku stvoreni, heroja ili zločinca. Kao što je iskustvo mnogo puta pokazalo, hteli mi to ili ne, borili se protiv toga ili ne, karakter oca, tačnije ono što dete misli o njemu i kako ga doživljava, neizbežno će usloviti i ono što će dete postati. Ljudska civilizacija sve više liči na onog koga je odavno učinila svojim rodonačelnikom i uzorom. Naravno, ne mislimo na Hrista.

Tatjana Samardžija

 

PROČITAJTE I OSTALE ČLANKE IZ SERIJE "PROMETEJ":

PROMETEJ (1): PROMETEJ, KECALKOATL I LUCIFER

PROMETEJ (2): UMETNOST POBUNE

PROMETEJ (3): NAUKA KAO BOŽANSTVO

PROMETEJ (5): MIT KAO ISTINA O NAŠEM POREKLU
 


Odabrana bibliografija:

  1. Majkl Bihi, Darvinova crna kutija, Eden, Sremska Kamenica, prev. Saša Ivanović, (2008)
  2. Oldos Haksli, Vrli novi svet, Libretto, Beograd, prev. Svetlana Stamenić, (1931; 2009)
  3. John Stephens & Robyn McCallum, Retelling Stories, Framing Culture:Traditional Story and Metanarratives in Children's Literature (1998)
  4. Ridley Scott On Prometheus
  5. Ridley Scott - interview
  6. Ben Stein, Expelled: No Intelligence Allowed, (2008)
  7. Darko Suvin, Naučna fantastika, spoznaja, sloboda, SlovoSlavia, Beograd, (2009)
  8. Jonathan Swift, Gulliver's Travels, Penguin Books, London, (1726; 1994)
  9. Mišel Velbek, Mogućnost ostrva, Plato, Beograd, prev. Ivana Misirlić, (2005; 2006)
  10. Jevgenij Zamjatin, Mi, Libretto, Beograd, prev. Mira Lalić, (1924; 2006)


Broj posetilaca

Danas550
Juče1257
Ovog meseca23017
Ukupno2023601

Currently are 82 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter