mit-kao-istina-o-nasem-poreklu-1

PROMETEJ (5): MIT KAO ISTINA O NAŠEM POREKLU

Mit o Prometeju. Mit. Šta uopšte znači taj pojam? Šta priču čini mitom? I zašto jedan drevni mit iz veka u vek snažno utiče na pojedince i društva?

U današnjem popularnom značenju, proizašlom iz prosvetiteljskog kritičkog otklona prema legendama i mitovima koji sačinjavaju verske sisteme, mit označava uverenje, shvatanje koje je veoma rašireno i ukorenjeno u jednoj kulturi, i koje pozitivno ili negativno vrednuje određene ljude, činjenice ili događaje, ali nije (sasvim) zasnovano na činjenicama. Sa takvim značenjem na umu, govorimo o "urbanim mitovima", "nacionalnim mitovima", mitovima u sferi zdravlja (npr. o upotrebi vitamina, korisnosti mleka, itd.), "rušenju mitova", "mitomaniji", i slično, što sve podrazumeva uzimanje netačnog, nestvarnog, izmišljenog, fiktivnog za tačno, stvarno.

U izvornijem značenju, međutim, mit (od grčkog mythos, "priča, pripovedanje, novost, razgovor") označava narativnu strukturu simboličkog značenja koja odražava etički sistem i pogled na svet, i koja čoveku, tačnije nekoj ljudskoj zajednici, pruža odgovore na pitanja ko sam? odakle dolazim? kuda idem? Antropolog Klod Levi-Stros objašnjava u svojoj Strukturalnoj antropologiji:

"Mit se uvek odnosi na događaje koji su se zbili pre postanja sveta [...] ili [...] u početku [...] u svakom slučaju [...] vrlo davno [...] ali suštinska vrednost koja se pripisuje mitu potiče od toga što događaji koje mit opisuje, iako su se dogodili jednom u istoriji, istovremeno obrazuju stalnu strukturu. Ona se istovremeno odnosi na prošlost, sadašnjost i budućnost." (1958; istakla T.S.G.)

U jednom televizijskom intervjuu, Levi-Stros daje i sledeću definiciju mitova:

"[To su] priče koje ljudi pričaju jedni drugima i za koje se smatra da nisu delo nekog autora jer su utkane u zajedničku baštinu putem transformisanja i menjanja, [priče] kroz koje svako društvo pokušava da shvati kako je nastalo, da definiše odnos zajednice sa spoljnim svetom i odredi položaj čoveka u svemiru. [... Mitu] je svojstveno da za sve fenomene daje globalno tumačenje i da određuje matricu, model kroz koji objašnjava [pojave...]" (emisija Le Fond et la forme, 17. decembra 1971. ; istakla T.S.G.)

Istoričar kulture Mirča Elijade predlaže sledeću široku definiciju mita, prema kojoj

"mit pripoveda svetu istoriju; on priča o događaju koji se desio u početku sveta, na legendarnom 'početku'. Drugim rečima, mit priča kako je, kroz poduhvate nadprirodnih bića, nastala jedna stvarnost, bilo u celini – Kosmos – bilo samo njegov deo: ostrvo, biljna vrsta, određeni oblik ljudskog ponašanja, neka ustanova. To je dakle uvek izveštaj o 'stvaranju' [...] Ličnosti u mitovima su natprirodna bića[...] Mitovi dakle iznose njihovo stvaralačko delo i otkrivaju svetost (ili naprosto 'natprirodnost') njihovih dela. Ukratko, mitovi opisuju raznolike, i ponekad dramatične prodore svetog (ili 'natprirodnog') u svet. Upravo taj prodor svetog osniva svet i čini ga onakvim kakav je danas." (Aspects du mythe, Gallimard, Folio, 1963, 16 i 17; istakla T.S.G.)

Ovaj naučnik u pomenutom delu navodi reči antropologa i osnivača etnologije Bronislava Malinovskog:

mit-kao-istina-o-nasem-poreklu-3
Prenošenje predanja usmenim putem
(foto: samaafrica.free.fr)

"[...] Mit je dakle suštinski činilac civilizacije čoveka; on nije puka izmišljotina, već, naprotiv, živa istina kojoj se čovek stalno obraća[...] Sve te priče za urođenike znače izraz praiskonske stvarnosti – sveobuhvatnije i bogatije smislom od sadašnjice – stvarnosti koja određuje sadašnjost, delanje i smisao čovečanstva." (str. 34)

Kako mit postaje istina? Ni Elijade ni Malinovski ne podrazumevaju da su sami događaji o kojima mit pripoveda nužno istiniti, da su se kao takvi morali doslovno dogoditi, već da mit simbolički predstavlja stvarnost sveta kako ga vidi i tumači određena zajednica – kao smislenu celinu. Budući da mit pripoveda o pradavnim događajima – "u početku" – on postaje obrazac stvarnosti, njen temelj, u odnosu na koji se određuju kasniji događaji, računanje vremena i pokoljenja, institucije, običaji i obredi. Antropolozi i etnolozi pokazali su u kojoj meri upravo godišnji kalendar i verski obredi neke zajednice obnavljaju iskonske događaje i njihovo značenje.

Verovanjem u mit zajednica ga objektivizuje, otelotvoruje, time što se stvarnost o kojoj mit govori – duboka istina o svetu – materijalizuje u svakoj njenoj generaciji kroz aktivnosti u skladu sa vrednostima i porukama mita, što podrazumeva obrede i običaje, itd. Na taj način mit govori o drevnim događajima, ali njegove kognitivne strukture i vrednosti ostaju na snazi u svim kasnijim vremenima. Mit je dakle istina za sva vremena. Kada je reč o mitu o Prometeju, njegova vitalnost i sveprisutnost u zapadnoj filozofiji i umetnosti pokazuje da su svi pomenuti mislioci i umetnici od antičke Grčke do danas u Prometejevoj sudbini prepoznali duboku istinu o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti čoveka, skriveno proročanstvo o onom što čovek može postati kroz pobunu protiv ambivalentnih božanstava.

Svi mitovi pojedinih kultura i civilizacija sintetizuju odgovarajući metanarativ, verbalizovan ili ne, čija je jedna od uloga da prenosi pogled na svet te kulture, kao i sve moralne vrednosti, koje uključuju i religiju. Usađujući u svest pojedinca jedan mentalni univerzum, mit prenosi i etički sistem prema kom se zajednica mora upravljati. Međutim, s kraja XIX veka, a posebno od Prvog svetskog rata nadalje, etički sistem koji je hrišćanskim svetom vladao preko 15 vekova urušio se, ostavljajući za sobom pustoš bez bez bogova, vere i smisla.

Mitovi našeg doba

U periodu između dva svetska rata, čuveni pisci i oksfordski profesori Dž.R.R. Tolkin i Klajv S. Luis raspravljali su sa svojim kolegama, udruženim u neformalnu grupu koja je sebe nazivala Inklings ("Nagoveštaji"), o značaju književne fantastike i vrednosti mitova u oblikovanju i očuvanju moralnih vrednosti čovečanstva XX veka. Prilikom jednog takvog sastanka, Tolkin je sročio pojam mythopoesis ("mitopoetika, stvaranje mita"), i u istoimenoj pesmi predložio svojim kolegama da stvaraju nove mitove namenjene svom vremenu.

mit-kao-istina-o-nasem-poreklu-4Klajv Luis bio je ispočetka veoma skeptičan prema ideji stvaranja novih mitova, smatrajući ih naprosto "lažima, i stoga bezvrednima". Kasnije će međutim zapisati da je "pripovest o Hristu naprosto istiniti mit: mit koji na nas deluje kao i ostali, ali s tom ogromnom razlikom što se zaista i desio". Tako je pisac klasičnog dela Hrišćanstvo napisao seriju knjiga Letopisi Narnije, sa hrišćanskom porukom o Aslanu, caru lavu koji se žrtvuje da bi zamenio svoje podanike, a potom vaskrsava. Sam Tolkin, s druge strane, stvorio je pagansku epsku fantastiku Gospodar prstenova, čija Srednja zemlja ima svoje sopstvene mitove o stvaranju, poreklu bića i herojima.

Nisu samo Tolkin i K.S. Luis stvarali nove mitove za XX vek. Tumači naučne fantastike više su puta istakli da naučna fantastika stvara sopstvenu mitologiju, koristeći mogućnost da stvori nove fantastične svetove čiji se stanovnici upravljaju prema nekim novim vrednostima. Te nove vrednosti Zapada i sveta, pogotovo u filmovima, nisu više hrišćanske, već predstavljaju odraz duhovne transformacije koja se odvija uporedo sa širenjem holivudske dominacije nad umovima ljudi, i sa prodorom TV aparata u sve veći broj domova. Jedna nova duhovnost prodire u sferu filmske naučne fantastike 60-tih, 70-tih i 80-tih godina, a jednu od najrečitijih ilustracija ovog procesa predstavlja serijal Ratovi zvezda. Dok čuvena formula kojom počinju Ratovi zvezda "Nekad davno, u dalekoj galaksiji..." podražava stereotipni početak bajki, nagoveštavajući gledaocima fantastični, ali i univerzalni i simbolički mitološki okvir Ratova zvezda, dotle etički sistem na kom se zasnivaju postupci likova polarizovanih oko Darta Vejdera i Luka Skajvokera podrazumeva jednu drugačiju razliku između dobra i zla, koja se najjednostavnije može uporediti sa "razlikom" između bele i crne magije. Dok su likovi tradicionalnih evropskih priča i bajki pozdravljali jedni druge sa "Bog s tobom", "zbogom", "neka te Bog čuva", "pozitivni" junaci zvezdane sage pozdravljaju se sa "Neka je Sila s tobom", baš kao što bi se ljudi u Vrlom novom svetu pozdravljali sa "Neka je Ford s tobom". Hrišćanski pisac Dejvid Majer (David J. Meyer), koji se ranije bavio veštičarenjem, tvrdi da je pozdrav "Neka je Sila sa tobom" karakterističan za pozdravljanje na kraju veštičjih sastanaka. U anglosaksonskim zemljama danas se veštičarenjem bave milioni ljudi (npr. Wicca) smatrajući to za "prirodnu religiju". Ovu prirodnu religiju propoveda intenzivno Džoana K. Roling kroz svoje javno delovanje i seriju romana Hari Poter.

Lukasovi pak heroji uvode kao vrhovnu vlast u svemiru bezličnu "Silu" koja nema ime i ne pripada nijednom panteonu. Razlika "mračne" i "svetle" strane Sile ukazuje na mnoge koncepte Novog doba, te sinteze religija u kojoj dominira istočnjački supstrat lišen personalizovanog boga ("ni bogova ni molitava", rekao bi Andrić). Naprotiv, ovakva duhovnost čoveka naziva "bogom koji je to zaboravio" i poziva ga da sjedinjenjem sa kosmičkim silama povrati svoje božanske karakteristike koje je u njemu potisnulo hrišćanstvo nazivajući ga smrtnikom i grešnikom. Kosmičke sile za kosmički mit. Zvezdani ratovi  pripisuju formulu "nekad davno", taj vremenski okvir naučno-fantastičnog mita, svevremenskom galaktičkom prostoru u kom su zlo i dobro mnogo bliži nego na Zemlji i koji, kao i uvek u ovom žanru, oslikavaju duhovne vrednosti na snazi u autorovom (ekstradijegetskom) vremenu. Za dobrog poznavaoca biblijskog teksta, Zvezdani ratovi nameću novo iščitavanje jednog drugog zvezdanog rata zabeleženog u Bibliji – "rata na nebu", koji prethodi svim zemaljskim ratovima:

"I posta rat na nebu. Mihailo i anđeli Njegovi udariše na aždahu, i bi se aždaha i anđeli njeni. I ne nadvladaše, i više im se ne nađe mesta na nebu. I zbačena bi aždaha velika, stara zmija, koja se zove đavo i sotona, koja vara sav vasioni svet, i zbačena bi na zemlju, i anđeli njeni zbačeni biše s njom." (Otkrivenje 12:7-9)

Dodajmo da se anđeoske vojske u Bibliji često nazivaju zvezdama, tako da u Otkrivenju 12:3 nalazimo da "rep njezin [aždajin, tj. sotonin] odvuče trećinu zvezda nebeskih, i baci ih na zemlju". Prvi rat u svemiru, rat između Boga i Buntovnika i njihovih vojski, sadrži mnoge paralelne motive sa antičkom Titanomahijom, i daje biblijski model sukoba između dobra i zla u kosmičkim razmerama. Kroz svoje novo iščitavanje starog "svemirskog rata", Džordž Lukas sugeriše gledaocu zamenu uloga negativca i heroja. U Bibliji, arhanđeo Mihailo i anđeli na Božijoj strani (svetla strana, Božije sile) pobeđuju Sotonu i pobunjene demone (mračna strana, sotonska sila). Pogledajmo kako o dobru, zlu i božanskom poučavaju tvorci Ratova zvezda.

U prvom nastavku (1977), Obi van Kenobi objašnjava Luku Skajvokeru ("onom koji hoda po nebu") da je "Sila ono što džedaju daje snagu. To je energetsko polje koje stvaraju sva živa bića. Ona nas okružuje i prožima i sjedinjuje čitavu galaksiju". Štaviše, ista "teologija" poteći će iz usta učitelja Jode u drugom delu serije iz 1980. Joda kaže Luku: "Jer moj saveznik je moja Sila, i moćan je to saveznik. Život mu daje da raste. Njena nas energija okružuje i vezuje. MI smo svetlosna bića, ne samo gruba materija. Moraš da osetiš silu oko sebe, ovde između tebe, mene, drveta, stene, svuda, da čak i između zemlje i broda." Ovo je samo par u moru sličnih propovedi o "Sili". Novo doba naučava da sva bića nose božansku prirodu, i da sva materija ima dušu, da su sva bića deo Boga, u skladu sa panteizmom.

U Zvezdanim ratovima ističe se shvatanje po kom su neka bića božanska već po svom rođenju, a druga pripadaju nižim ljudskim i drugim oblicima. Sledbenici ezoterijskih pravaca današnjice smatraju običnog čoveka (Homo sapiens) za niži oblik čoveka, dok oni ljudi koji se predaju luciferijanskoj "Sili" evoluiraju u Homo noeticus, ili bića višeg umnog stanja. Poređenja radi, različite teorije Novog doba koje govore o onom što treba da se desi oko 20.12.2012. ili u narednom periodu ukazuju na to da čovečanstvo treba da, vođeno nebeskim duhovima, pređe na viši nivo duhovnosti koja je prevazišla (čitaj izbrisala) klasično biblijsko poimanje razlike dobra i zla kao primitivno. Primera radi, u emisiji "Agape" posvećenoj Nikoli Tesli, Velimir Abramović, sagovornik voditelja Aleksandra Gajšeka, objašnjava značenje čuvene Tesline golubice:

"Golubica nije običan simbol, to je simbol koji se kod Tesle materijalizovao [...] to je u demonologiji poznato kao vesnik Agarte, gde obitava Lucifer, onaj koji donosi svetlost [...] Agarta je jedan od demonskih nivoa koji morate da prođete da bi stigli do božanskog domena [...]to je prevazilaženje nivoa razlike dobra i zla i od tada on [Tesla] postaje duhovno biće."

Prema tome, put do "božanskog domena" vodi preko demonskih sfera, tj. na putu do oboženja najpre morate biti kao Lucifer. U Ratovima zvezda, Džedaji su viša bića, klonovi niža. Sve zavisi od toga koliko u krvi imate minijaturnih duhovnih bića zvanih midihlorijanci (midichlorians): "Bez midihlorijanaca ne bi bilo života i mi ne bismo ni znali za Silu. Oni nam stalno govore, prenoseći nam šta je volja Sile. Kad naučite da utišate um, čućete kako vam govore"(Ki-Gon Džin kaže Anakinu Skajvokeru). Midihlorijanci zapravo opisuju komunikaciju čoveka sa sopstvenom s(a)vešću, dok "utišavanje uma" predstavlja poznatu duhovnu disciplinu u meditaciji, kojom ućutkujemo racionalni deo bića kako bi nadvladala podsvest ili neki spoljni duhovni uticaj kom smo izloženi.

Anakin, Obi van Kenobi i Joda i posle smrti komuniciraju sa Lukom. Ratovi zvezda naučavaju i život posle smrti, dakle spiritističko shvatanje koje negira biblijsko učenje da je čovek smrtan. Poređenja radi, komuniciranje sa mrtvima Biblija definiše kao kontakt sa demonima, jer "mrtvi ne znaju ništa" (Propovednik 9:5) pošto smrću čovek gubi svest i prelazi u ono što je Isus Hristos nazvao "snom" koji traje do vaskrsenja. Četiri dana posle smrti Lazara, Hristos za ovog svog prijatelja kaže da "spava" (glagol koimao) u Jovanovom jevanđelju 11:11. Biblijski tekst implicira da su bića koja se nekima predstavljaju kao pokojni ljudi – samo i isključivo demoni.

Još je zanimljivije da Ratovi zvezda sve što je savršeno ili apsolutno stigmatišu kao negativno, kao kad Obi Van Kenobi izjavljuje: "Samo Siti govore o apsolutnom." Drugim rečima, time se daje do znanja da je težnja ka apsolutnom sama po sebi prelazak na mračnu stranu sile, i da je dobro mešavina dobra i zla. Iz ove tačke posmatranja, biblijski Bog, koji se opisuje kako savršeno dobar, kao apsolut, postaje – zao. Takođe ovakvo glediše stigmatiše kao mračnjaka i negativca i svaku osobu koja teži savršenstvu i propoveda takvog boga. Ovakvo shvatanje savršeno replicira relativističku odbojnost prema svakom apsolutu, tj. prema Bogu i njegovom autoritetu koji je time iznad čoveka. Religija Ratova zvezda stvara "bogove po obličju čoveka", dakle obrće naglavačke biblijski koncept stvaranja. Biblijski Bog kaže ljudima: "Budite sveti jer sam ja svet" (3. Mojs. 11:44), ali čovek bogovima koje je stvorio "po obličju svojemu" kaže: "Budite kao i ja, jer ja nisam svet".

Istina u mitu i nauci

Da mit o Prometeju daleko nadmašuje okvire antičkog verovanja ili savremene mitopoetike Luisa i Tolkina, upozorava nas Ivo Andrić rečima pripisanim Fransisku Goji u eseju "Razgovor s Gojom" iz 1935. godine:

mit-kao-istina-o-nasem-poreklu-5
"Kolos", Francisko Goja (1812)
Museo del Prado, Madrid

"A video sam i smrt i bolest i ratove i bune. I pred svim tim ja sam se pitao koji je smisao tih promena, koji je plan po kome se sve to dešava, i koji je cilj kome vodi. I ma koliko da sam gledao, slušao i razmišljao, ja nisam našao ni smisla ni plana ni cilja svemu tome. Ali sam došao do jednog negativnog zaključka: da naša lična misao u svom naporu ne znači mnogo i da ne može ništa; i do drugog, pozitivnog: da treba osluškivati legende, te tragove kolektivnih ljudskih nastojanja kroz stoleća, i iz njih odgonetati, koliko se može, smisao naše sudbine.

Ima nekoliko tačaka ljudske aktivnosti oko kojih se kroz sva vremena, sporo i u finim naslagama, stvaraju legende. Zbunjivan dugo onim što se neposredno dešavalo oko mene, ja sam u drugoj polovini svog života došao do zaključka: da je uzaludno i pogrešno tražiti smisao u beznačajnim, a prividno tako važnim događajima koji se dešavaju oko nas, nego da ga treba tražiti u onim naslagama koje stoleća stvaraju oko nekoliko glavnih legendi čovečanstva. Te naslage stalno, iako sve manje verno, ponavljaju oblik onog zrnca istine oko kojeg se slažu, i tako ga prenose kroz stoleća. U bajkama je prava istorija čovečanstva, iz njih se da naslutiti, ako ne i potpuno otkriti, njen smisao. Ima nekoliko osnovnih legendi čovečanstva koje pokazuju ili bar osvetljuju put koji smo prevalili, ako ne i cilj kome idemo.

Legenda (sic!) o prvom grehu, legenda o potopu, legenda o Sinu čovečjem, raspetom za spasenje sveta, legenda o Prometeju i ukradenoj vatri ..." (Sabrana dela. XII : Eseji I, Prosveta, Beograd/Mladost, Zagreb/Svjetlost, 1976, str. 24, 25; istakla T.S.G.)

Ako za trenutak zanemarimo činjenicu da Andrić izjednačava pojmove bajka i legenda, iako se legendi po definiciji pripisuje daleko veći stepen istinitosti nego bajci ili mitu, Andrić se dakle zalaže da mitove/legende ne smatramo izmišljenim pričama, već dubokim istinama, mada donekle maglovitim, o smislu (poreklu), planu (istoriji) i cilju (budućnosti) čovekovog postojanja na zemlji. Tako je legenda ili mit za Andrića više od fikcije. Ne samo da svaka od tih drevnih priča sadrži "zrnce istine", već one zajedno predstavljaju "pravu istoriju čovečanstva" (ko sam? odakle dolazim?), pa čak i njen "smisao" (kuda idem?).

Pre nego što razmotrimo četiri "legende" na kojima se po Andrićevom Goji temelji ljudska istorija, neophodno je da razgraničimo naučnu i versku istinu. Čak i u pogledu definicije naučne istine, moramo uočiti izrazita neslaganja od jednog filozofa nauke do drugog, i zaključiti da je, po definiciji filozofa nauke, naučna istina krhka, osporiva i podložna zubu vremena. Naime, ona se unapred odriče kvalifikativa "apsolutne" i "konačne" kako ne bi ličila na dogmu ili doktrinu, čime nepotpunost i privremenost upisuje u svoju definiciju. Dolazimo u iskušenje da, zajedno sa mnogim zvučnim imenima filozofije, posumnjamo da čovek uopšte može da zna istinu, ili čak, u postmodernom maniru, i da li istina uopšte postoji. Sistematska sumnja u čovekovu sposobnost saznanja dovodi nas međutim, do sumnje u postojanje stvarnosti, čak i materijalne: kao i u nekim religijama, ovakvo gledište osporava stvarnost "stvarnosti", tj. odbacuje da svet oko nas zaista postoji (maya) izvan nas i mimo naše percepcije, čime nam ne dozvoljava da o istini i stvarnosti uopšte govorimo, barem iz svog ugla. Ako je celokoupna empirijska nauka zasnovana na čulima i na percepciji, u tom slučaju, ako je ono što nazivamo stvarnošću samo kompleks čulnih stimulacija određenih centara u mozgu, tj. ako živimo u Matriksu, onda je naučna istina, jednako kao i teološka, potpuna besmislica, uobrazilja našeg nemoćnog uma. "Tko zna? Ah, nitko ništa ne zna, krhko je znanje..." (Dobriša Cesarić)

Međutim, ukoliko ono što možemo da vidimo, čujemo, dotaknemo, okusimo i pomirišemo postoji i mimo nas – bez obzira na to da li je naša percepcija veran odraz onoga što objektivno jeste – tada istraživanje te stvarnosti ima smisla, ali nas tera na daleko skromnije mišljenje o vrednosti i istinitosti naših naučnih rezultata. Ovom prilikom nećemo razmatrati u kojoj meri takvoj materijalističkoj nauci izmiče ono najvažnije, carstvo duha i duhovnih promena.

Ličnost čoveka sazdana je da veruje u postojanje istine i njenu dostupnost. Beskrajno poverenje deteta, ali i potreba za uzorima i bogovima kojima se rado klanjaju i mnogi antiklerikalci, potvrđuju tu potrebu za poverenjem. Život u strahu od verovanja u bilo šta i bilo koga neminovno dovodi do psihičkih devijacija, pa i do ludila. I vernik i naučnik veruju da istina postoji, i jedan i drugi teže da je nađu – jedan verskim iskustvom, drugi naučnim istraživanjem. Gde je tu "mitsko"? Činjenica je da u pozadini traganja za istinom vernika i naučnika uvek postoji "pogled na svet", ideologija i njen sistem vrednosti, uvek postoji jedan metanarativ koji naučnik sledi ili osporava. Prema njemu on određuje i sebe i sve oko sebe. Ukoliko istina postoji u značenju "onoga što zaista jeste", i ukoliko, kao što tvrdi Isus Hristos ("i poznaćete istinu, i istina će vas izbaviti", Jovan 8:32), mi ne samo da možemo da dođemo do istine, već od nje zavisi i naš smrtni život i večni život posle vaskrsenja, onda ta istina treba da bude dostupna ne samo naučnicima i najobrazovanijim ljudima, već svakom čoveku. Upravo to Biblija i tvrdi – da je istina dostupna svakom čoveku, ukoliko želi i sme da se suoči s njom. Ta istina, do koje se ne dolazi naučnim istraživanjem, već Božijom objavom čoveku, sastoji se pre svega u razumevanju Božijeg karaktera, kao i u prepoznavanju čovekovog poremećenog odnosa sa Bogom i svetom. Istovremeno, ta istina se ne sastoji u faktografskom poznavanju nepreglednog mora činjenica o svetu koje zanimaju upravo nauku, što je čovekovom umu, ograničenom kapacitetom i životnim vekom, i nemoguće. Poznavati onog ko je stvorio postaje prioritet u odnosu na poznavanje onog što je stvorio, što nipošto nije bezvredno, ali jeste sekundarno.

mit-kao-istina-o-nasem-poreklu-6
"Bosonogi Lav Nikolavevič Tolstoj", Ilja Rjepin
Državni ruski muzej, Sankt Peterburg
(1901)

S druge strane, naučna istina najčešće podrazumeva objektivnu materijalnu činjenicu o nekom sve sitnijem delu objektivne stvarnosti (zbog uske specijalizacije zapadnih nauka), činjenicu koju je moguće proveriti ponavljanjem eksperimenta, i koja najčešće pokazuje postojanje neke zakonitosti u materijalnom svetu. Za razliku od nauke starog veka, današnja nauka zazire od sinteza i sveobuhvatnih odgovora na pitanje života u strahu od dogmatizacije i uvlačenja religijskog mišljenja u naučnu sferu, premda je teorija evolucije upravo takva jedna sinteza, koja od teorije, dakle hipotetičkog i nedokazanog objašnjenja, prerasta na ideološkom nivou nauke u doktrinu i "istinu". U svojim ispovestima (Traganje za Bogom), Lav Tolstoj beleži da mu matematička činjenica 2 + 2 = 4 nije mogla pomoći da odustane od samoubistva. U tome su mu pomogli seljaci na njegovom imanju, koji su smisao života nosili nekako u sebi, i živeli ga svaki dan uprkos svom teškom materijalnom stanju. Prirodne nauke, kaže Tolstoj, ne postavljaju pitanje o smislu života, ali znaju svakojake odgovore na sekundarna pitanja, koji nas ne leče od (Kamijevih tipova, dodali bismo) samoubistva; "metafizika", odnosno filozofija, postavlja pitanje smisla života, ali ne nalazi odgovor. Da ljudska mudrost može da još snažnije razori samu sebe i ludilo proglasi mudrošću, a sve mudre koji je ospore ludim – to dokazuje klasični dekonstruktivizam jednog Deride.

Utvrđujući, a potom, s vremena na vreme, poričući svoja otkrića o delićima stvarnosti, nauka se ne bavi smislom života, ne sme da ga izrazi čak ni kao hipotezu i cilj svojih ekperimenata, i svakako ga i ne poznaje; celina sveta joj izmiče. Štaviše, kao što smo čuli od Ričarda Dokinsa, nauka ne zna poreklo svemira i života, i negira svesno i planirano stvaranje živih oblika. Evolucionistička nauka, kada je dosledna sama sebi, tvrdi da je ceo živi svet nastao slučajno, bez plana, smisla i cilja. Poslušajmo biologa Vila Provajna sa Univerziteta Kornel:

"Nema Boga, nema života posle smrti, nema apsolutnog temelja morala, nema apsolutnog smisla života i nema slobodne volje. Sve je to duboko vezano za evolucionistički pogled na život. Tu si, a onda te nema. To je sve." (u: Ben Stein, Expelled: Intelligence Not Allowed)

S druge strane, ono što se u proteklim vekovima nazivalo "metafizikom" (grč. "s onu stranu prirode"), a što uključuje i filozofiju i veru, ne odnosi se samo na materijalne činjenice, već i na duhovne, koje izmiču nauci Zapada jer im je sama odavno porekla istinitost. T. Džeferson, jedan od "Otaca osnivača" SAD, objašnjava:

"Razgovarati o nematerijalnom postojanju znači razgovarati ni o čemu. Reći da su anđeli, ljudska duša, bog, nematerijalni znači izjednačiti ih sa pojmom ništavnosti, što bi značilo da nema boga, i anđela, ni duše. Ništa drugo ne mogu da zaključim [...] a da ne uronim u bezdno snova i snoviđenja. Ja sam zadovoljan i dovoljno okupiran stvarima koje postoje i ne mučim sebe stvarima koje bi mogle biti, a da za njihovo postojanje nemam dokaze." (Tomas Džeferson, u: Ričard Dokins, Zabude o Bogu, Poglavlje "Sekularizam, Očevi osnivači i religija u Americi").

Naprotiv, svaka religija i mit insistira na svrhovitosti života, sveta i poretka koji poznajemo, bilo da zlo i dobro povezuje u jednu celinu, bilo da zlo smatra uljezom u Božiji svet. Ona pre svega pruža čoveku okvir za razumevanje sveta i života, koji on popunjava životnim iskustvom. Religijska istina podseća nas na igru asocijacija, gde je moguće i dozvoljeno pogoditi konačno rešenje na osnovu jednog ili dva otvorena polja, čak i onda kada nismo pogodili rešenje u svim kolonama. Tako je, na primer, poverovala Samarjanka koju je Hristos sreo na Jakovljevom izvoru (Jovanovo jevanđelje 4). U nauci, vaše tačno konačno rešenje biće ismejano i odbačeno ukoliko niste najpre tačno pogodili rešenja u kolonama A, B, C i D, i, štaviše, pokazali da ste do tih tačnih rešenja došli primenom validne naučne procedure koju su obelodanile i osveštale priznate naučne veličine pre vas. Svakako da je ovakav naučni metod dragocen filter za predrasude, predubeđenja, opšta mesta, verovanja, lične sklonosti u sferi nauke, ali ga je nemoguće i nepotrebno dosledno primenjivati na svakodnevni život jer navigacija kroz more života koristi i neke druge instrumente.

Mitovi, legende i svako religijsko mišljenje najpre odgovaraju na tri pitanja o poreklu, identitetu i svrsi bogova, sveta i čoveka; potom se na temelju te strukture, od te celine, koju predanje ili svete knjige preslikavaju u svesti verujućih pojedinaca i kolektiva, definišu materijalniji, konkretniji oblici svakodnevnog života zajednice, materijalnog i duhovnog. Mitovi su istina kolektiva koja se prihvata verom, arhetipska struktura u temeljima celokupnog njegovog sveta. Po njima živi, misli i dela čovek duboko uronjen u život.

Stoga, ukoliko antiklerikalna misao ipak neguje mit o Prometeju, to mora da znači da taj mit izražava duboke istine od suštinske važnosti za njenu ideologiju, njen metanarativ, antihrišćansku metafiziku.

Osim toga, za razliku od naučnog forsiranja pravilnosti i uniformiteta, religija, u okviru prirodnih i društvenih zakonitosti koje bez sumnje prožimaju svemir, prepoznaje i afirmiše singularitet, tj. jedinstvene fenomene i odstupanja od pravila. Za nju je čudo očekivano, jer, u konačnom smislu, i ono biva izraz Božije prirode i čovekove potrebe. U svemiru postoje zakoni, ali postoje i svest i volja Boga i bića. Jednačina sveukupne stvarnosti mora da uključi mnogo više varijabli nego do sada. Valjalo bi da Ričard Dokins prihvati da nije dovoljno da jedna teorija bude "elegantna" da bi bila tačna. Zlo koje nas zadesi u životu nije "elegantno", često nam je nepojmljivo, ali je tačno i stvarno više od svake teorije. Kao u slučaju Hristovog hodanja po vodi ili vaskrsenja Lazara, Onaj koji je definisao i stvorio prirodu i njene zakone može da izazove jedinstven događaj, a da ne sruši ceo svet.

Da zaključimo, svaka religijska svest pre svega odgovara na čovekovu potrebu za smislom i u tome je jedan od uzroka njene velike moći bez obzira na njene paradokse i aporije, dok naučno razmišljanje odriče da može da odgovori na ta pitanja.

Ponuđena svrha života, makar i pogrešna, može zaustaviti tinejdžera da se ubije, ali naučne istine, ma kako ekperimentalno dokazane, nikad to neće moći. Naprotiv, kako je većina naučnika stekla afirmaciju uz preduslov da se deklarišu kao ateisti, tim više kroz njihove naučne rezultate provejava studeni vetar ljudskog besmisla koji nam oduzima pravo da u naučnoj istini tražimo bilo kakav smisao života. Redak je čovek, oprostite kolege naučnici, koji može da živi svoj život, stari, razboljeva se i iščekuje smrt, srećan i zadovoljan što je uopšte postojao, i potpuno ravnodušan prema činjenici da će ga smrt zauvek rastaviti od svega što je u tom kratkom životu voleo, pomiren sa potpunom besmislenošću i konačnošću svoga bitisanja. Ako stavimo na stranu ozbiljne i oduševljene trudbenike nauke koji mogu da sagledaju gorostasne filozofske implikacije otkrića za kojima teže (npr. da se dokaže da čovek može da stvori živi organizam) i u tom pregnuću prepoznaju smisao svoga postojanja, koga je, u moru običnih smrtnika, uopšte briga za teoriju relativiteta, kvantnu teoriju ili Higsov bozon dok grli voljeno biće ili dok, naprotiv, gleda u raku ili hladni mramor sa pozlaćenim slovima onoga ko se u zemlji raspada? U tom trenutku, i do kraja života, važno je samo da li se iz zemlje ustaje ili ne. Da li je smrt stvarna ili je prelazak u neki drugačiji "život", da li je privremena ili konačna – to je značajnije za jedno ljudsko biće od poznavanja geologije, astronomije ili čak medicine, ma koliko dobra da su ove nauke donele svetu. Pobediti smrt – to je sve što želi čovek, bio vernik ili ne. I to je deo prometejskog projekta savremenog čoveka.

Umetnost i mit

Umetnost pak ne raspolaže instrumentima za dokazivanje neke naučne ili metafizičke hipoteze ili istine; ona je samo preispituje, priznala to ili ne. Ako umetničku lepotu i zadovoljstvo koje ona stvara stavimo na stranu, svet muzičkog, filmskog ili književnog dela naprosto postoji kao mentalni konstrukt u čijem okviru umetnik preispituje određene ideje i istine, a čitalac, slušalac ili gledalac određuje se prema njima. Književna obrada mita, poput Eshilove ili Šelijeve, iznosi pred nas njegove metafizičke komponente i celokupni univerzum koji podrazumeva, i, poput antičke tragedije, poziva nas da razmotrimo ideje i vrednosti koje književno delo iznosi.

Kada Ivo Andrić "pravu istoriju čovečanstva" traži u četiri "zrnca istine", četiri velike arhetipske pripovesti – o stvaranju čoveka, o potopu, o Sinu Božijem kao spasitelju žrtvovanom za spasenje sveta, i o Prometeju – to znači da tri biblijska temeljna učenja i jedan antički mit predstavljaju za ovog pisca jasnog stila izražavanja – poznatog po strahu od pogrešne i neodmerene reči, koji mnogo puta prepravlja i pročišćava svoj izraz nastojeći da "rečima bude tesno, a mislima prostrano" – četiri noseća stuba ne samo književne, nego i stvarne istorije o čoveku.

Međutim, kako i zašto uopšte porediti mit o Prometeju i biblijski tekst? Ovo poređenje može se opravdati ne samo postojanjem mnogobrojnih uporednih motiva mitu o Prometeju i odgovarajućim tekstovima Biblije, već i tvrdnjom da predanja sa sličnim ili istim motivima imaju isti izvor.

Biblijska genealogija i "praotkrivenje"

Poređenje mita o Prometeju sa biblijskim velikim temama stvaranja, čovekovog pada i spasenja moguće je i na temelju zajedničkog porekla i kulturnog nasleđa svih naroda, što i objašnjava postojanje tolikih paralela u predanjima naroda širom sveta. Pre nego što izloži svoje stanovište, pisac ovih redova želi da jasno podvuče kako su redovi koji slede njegov lični pokušaj da razume i objasni sličnosti i razlike u predanjima naroda, i to kroz konfrontaciju biblijskog teksta i različitih teorija o postanku čoveka i razvoju kulture koje se temelje na teoriji evolucije. Dok teorija evolucije okleva između jednog i više predaka današnjih ljudi, tj. jedne ili više naseobina gde su se mogli razviti preci Homo sapiensa, sama Biblija sadrži jednu od najstarijih i najsveobuhvatnijih genealogija ljudskog roda. Zapravo, u Bibliji nalazimo rodoslove Adama i njegovih potomaka, potom Noja i svih njegovih potomaka, uključujući Grke, Kineze, Egipćane ili Skite. Prema Postanju ili 1. Knjizi Mojsijevoj, svi ljudi na zemlji potekli su "od jedne krvi" (1.Mojs. 5. i 10. poglavlje; Dela apostolska 17:26), tj. imaju zajedničkog pretka – Adama, odnosno, posle potopa, patrijarha Noja. Oni koji se smatraju hrišćanima nemaju nikakvo opravdanje za rasizam budući da Biblija svim ljudima pripisuje zajedničkog pretka. Prema ovoj knjizi, ljudska vrsta nije nastala milionima godina dugom transformacijom majmuna ili još prostijeg organizma, ako "prost organizam" uopšte postoji, s obzirom na nepojmljivo složenu građu jedne ćelije (1.Mojs. 1:27 i 5:1). I u biblijskoj genealogiji možemo da govorimo o "teoriji uskog grla": svekoliko čovečanstvo poteklo je od samo tri bračna para, Sima, Hama i Jafeta i njihovih supruga, koji su preživeli globalni potop, događaj o kome izveštava najveći broj predanja širom sveta. Za sagledavanje biblijske podele naroda koji su potekli do ova tri Nojeva sina predlažemo kartu na sajtu

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/b/bb/Noahsworld_map.jpg

Isus Hristos u Jevanđeljima potvrđuje svoje verovanje u autentičnost globalnog potopa (Matej 24:37-39). Veliki potop prisutan je kao tema u gotovo svim drevnim predanjima i verskim sistemima. Čitaocima preporučujemo da prouče materijal koji je obilato dostupan na internetu, uključujući i dva sajta koja navodimo na kraju ovog članka. Zbog nedostatka prostora, ovde predstavljamo samo nekoliko paralelnih motiva vezanih za Potop, prisutnih u tek nekoliko kultura:

Zeleno polje: identično biblijskom prikazu Potopa.
Crveno polje: delimično odgovara biblijskom prikazu Potopa.

 Mit-kao-istina-o-nasem-poreklu-9

 

Biblijski pisac izveštava u 10. i 11. poglavlju Postanja da su posle potopa Sim, Ham i Jafet, kao i njihovi potomci – preci budućih naroda – neko vreme živeli u prostornoj i jezičkoj bliskosti, na istom području, govorili istim jezikom i razvijali zajedničku kulturu. Svima im je bilo svojstveno usmeno predanje o postanju sveta, prvim patrijarsima, potopu, kao i o Spasitelju koji je njihovim precima obećan još u Edenu; naime, biblijska kosmogonija (učenje o stvaranju sveta) i soteriologija (učenje o spasenju) od Adama nadalje prenosila se usmenim putem, u okviru porodice, s oca na sina, kao deo verske prakse i porodične tradicije sve do pojave pisanog teksta.

"Što slušasmo i doznasmo, i što nam kazivaše oci naši, nećemo zatajiti od dece njihove, naraštaju poznom javljaćemo slavu Gospodnju i silu njegovu i čudesa koja je učinio. Svedočanstvo podiže u Jakovu, i u Izrailju postavi zakon, koji dade ocima našim da ga predadu deci svojoj; da bi znao potonji naraštaj, deca koja će se roditi, pa i oni da bi kazivali svojoj deci da polažu na Boga nadanje svoje, i ne zaboravljaju dela Božijih, i zapovesti njegove da drže..." (Psalam 78:3-7)

Podsećamo na to da je, prema biblijskom rodoslovu, dug životni vek prvih generacija pre potopa, omogućen znatno drugačijim klimatskim uslovima na planeti, dozvoljavao saživot i do šest generacija istovremeno. O toj dugovečnosti pretpotopnog čoveka govori nam i genealogija sumerskih vladara.

Preci svih naroda u ovoj su zajedničkoj fazi istorije primili u nasleđe isto zajedničko predanje o stvaranju sveta i čoveka. Otuda, primera radi, neverovatan broj podudarnosti u opisu stvaranja sveta i čoveka između Popol Vuha, zbornika predanja naroda Kiče, i Biblije. Ovaj zajednički supstrat verovanja i predanja naziva se ponegde "praotkrivenjem", jer predstavlja istinu otkrivenu precima svih kasnijih naroda u vreme kada su prostorno, jezički i kulturno bili jedinstveni. Zajedničko predanje predstavlja ono "znce istine" koje Ivo Andrić traži u bajkama i legendama – pravu istoriju čovečanstva.

"Ovo je prva priča, prva povest. Nije bilo ni čoveka, ni životinje, ni ptica, ni riba, ni rakova, ni drveća, ni kamenja, ni pećina, ni klanaca, ni trave, ni šuma; postojalo je samo nebo. Površina zemlje nije se još pojavila. Postojalo je samo mirno more i veliko prostranstvo neba. Ništa još nije bilo dovedeno u postojanje, ništa što bi stvaralo buku, niti išta što bi se kretalo, drhtalo ili se oglašavalo na nebesima. Ništa se nije izdizalo; samo tiha voda, mirno more, pusto i nepokretno. Ništa nije postojalo. Samo mir i tišina u mraku, u noći. Samo Stvoritelj, Tvorac, Tepeu, Gukumac, Oci osnivači, bili su u vodi okruženi svetlošću [...] Onda su nastupili Tepeu i Gukumac; tada su svemu darovali život i svetlost, uredili kako da bude svetla i zore, i da svemu obezbede hranu. I neka bude tako! Neka se praznina ispuni! Neka se voda povuče i stvori prazninu, neka se pokaže zemlja i čvrsto tlo; neka bude tako. Tako su govorili. Neka bude svetla, neka svane zora na nebu i na zemlji! Neće biti ni slave ni veličanstva u našem stvaranju dok ne načinimo čoveka. [...] Najpre je oblikovana zemlja, planine i doline; vodeni tokovi su izdeljeni kada su se visoke gore pojavile. Tako je zemlja stvorena, kada ju je stvorilo Srce neba, kako se zovu oni koji su je najpre učinili rodnom, kada je nebo visilo, a zemlja bila uronjena u vodu." (Postanje sveta i čoveka, Popol Vuh)

 

Prema tome, ogroman, ali neujednačen broj sličnosti u svetim knjigama i predanjima koje se odnose na početke sveta i čoveka, potop, greh i spasenje, Biblija objašnjava jedinstvenim kulturnim nasleđem iz vremena kad su svi narodi, ili njihovi preci, bili genetski, jezički i prostorno bliski.

mit-kao-istina-o-nasem-poreklu-8
Scena iz Popol Vuha

Međutim, valja razmotriti iz kojih je razloga došlo do sve većih razlika u mitovima i predanjima o postanku sveta i čoveka, o grehu i spasitelju.

Pre svega, neuspeh prvog projekta stvaranja Novog svetskog poretka (Vavilonska kula, Postanje 11) rezultira mešanjem jezika, nerazumevanjem, a onda i raseljavanjem pojedinih ogranaka dotad jedinstvenog poslepotopnog ljudskog roda. Od tog trenutka počinje jezičko, prostorno i kulturno udaljavanje pojedinih ogranaka čovečanstva, rasa i naroda. U okrilju svake kulture, nekad jedinstveno praotkrivenje doživeće različite izmene, koje će postepeno u većoj ili manjoj meri izobličiti istinu o ljudskim počecima. To su one naslage Andrićeve koje će zrnca istine, buduće "mitove i legende", obavijati sve više i više, deformišući ih ponekad do neprepoznatljivosti. Stoga će i izveštaj o potopu kod Grka, prostorno tako bliskih Semitima, biti znatno izmenjen u odnosu na bliskoistična predanja. Pa ipak, potop će ostati urezan u pamćenje i jezik Grka, Kineza, Indijanaca i ostrvskih naroda Pacifika.

Pored raseljavanja i svih promena koje ono donosi u kulturi jednog naroda, valja dodati da su daljem diferenciranju praotkrivenja u kulturnoj istoriji plemena i naroda doprinele i kasnije izmene u verskom učenju. Ukoliko prihvatimo biblijsko gledište po kom su potomci Sima, Hama i Jafeta delili, do raseljavanja, zajedničku religiju, tada se neke razlike u verskim učenjima mogu objasniti udaljavanjem naroda od jednoboštva Nojevog vremena, i stvaranjem verskih sistema koji se bolje uklapaju u lokalne prilike (što se desilo i sa tradicionalnim hrišćanstvom u odnosu na Hristovo učenje u Bibliji). U novonastalim prilika, sa vremenske i prostorne distance, nove su generacije sada različito tumačile i praktikovale nekad jedinstveno predanje koje su dobili od svojih očeva i dedova. Stari mitovi dobijali su nova čitanja, koja su tim više varirala što je usmeno prenošenje podložnije promenama.

Pomenuti argumenti ipak ne mogu u potpunosti da objasne činjenicu da slični ili isti motivi imaju dijametralno suprotnu vrednost i značenje. Izrazit primer za ovo je status zmije u različitim religijama, o čemu smo već govorili. Zašto bi zmija u malom broju verskih sistema bila anatemisana, a u daleko većem obožavana? Ovo pitanje razmatramo u poslednjem nastavku – "Bog, Buntovnik i Čovek".

Tatjana Samardžija

 

PROČITAJTE I OSTALE ČLANKE IZ SERIJE "PROMETEJ":

PROMETEJ (1): PROMETEJ, KECALKOATL I LUCIFER

PROMETEJ (2): UMETNOST POBUNE

PROMETEJ (3): NAUKA KAO BOŽANSTVO

PROMETEJ (4): NAUČNA FANTASTIKA - POVRATAK U BUDUĆNOST

PROMETEJ (6): BOG, BUNTOVNIK I ČOVEK



Odabrana bibliografija:

1. Ivo Andrić, Sabrana dela. XII : Eseji I, Prosveta, Beograd / Mladost, Zagreb / Svjetlost (1976)
2. Ričard Dokins, Zabude o Bogu, Poglavlje "Sekularizam, Očevi osnivači i religija u Americi", Heliks, Smederevo (2006; 2007)
3. Mircea Eliade, Aspects du mythe, Gallimard, Folio, Paris (1963)
4. http://starwars.wikia.com/wiki/Midi-chlorian
5. Claude Levi Strauss, emisija Le Fond et la forme, 17/12/1971, http://www.ina.fr/sciences-et-techniques/sciences-humaines/video/I06290910/claude-levi-strauss-et-la-definition-du-mythe.fr.html
6. Lav Tolstoj, Traganje za Bogom, Eden, S.Kamenica (2011)
7. MITOVI O POTOPU:
http://www.talkorigins.org/faqs/flood-myths.html
http://en.wikipedia.org/wiki/Flood_myth

Broj posetilaca

Danas76
Juče687
Ovog meseca16975
Ukupno2172346

Currently are 34 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter