postmodernisticka-kuga3

POSTMODERNISTIČKA KUGA (Edvard Junkins)

Mnogi od današnjih vodećih intelektualaca su postmodernisti, koji pristaju uz ideje antirealizma, skepticizma, subjektivizma, relativizma, pragmatizma, kolektivizma, egalitarizma, altruizma, anti-individualizma, i uz sliku sveta kao konfliktnog i protivrečnog u kojem su emocije, instinkti i hirovi bolji vodiči za delovanje od razuma.

Koreni ovih ideja, kao i samog postmodernizma, mogu se naći u delima brojnih mislilaca uključujući, između ostalih, Rusoa, Hjuma, Kanta, Hegela, Kjerkegora, Ničea, Marksa, Šopenhauera, Vitgenštajna, Fihtea, Djuija, Frojda, Kvajna, Popera, Fukoa i Deridu.(1)

Reči kao retorička oruđa

Zagovornici postmodernizma, najaktivnijeg intelektualnog poketa poznog 20. veka, zamenili su stvarnost subjektivnim i nepovezivim socijalno-lingvističkim konstrukcijama kojih ima puno i koje su često međusobno sukobljene, a zasnivaju se na ljudskim dimenzijama kao što su pol, etnos, rasa, religija i bogatstvo. Jezik i logika svake grupe se vidi kao funkcija njenog sopstvenog unutrašnjeg sistema. Imajući u vidu postmodernističko gledište da ne postoji veza između jezika i vanjezičke stvarnosti, reči bi trebalo da budu korišćene kao retorička oružja u borbi sukobljenih volja, uključujući i nasilno nametanje interesa svake grupe.

Sve reči, koncepti i zahtevi za istinom se mogu dekonstruisati u neprekidnom procesu u kome svaka uska podvrsta ljudske vrste teži da ostvari društvenu moć. Dekonstrukcija ima efekat razaranja (i stoga izjedančavanja) značenja i vrednosti svih zahteva za istinom. Zato što postmodernisti vide razum kao subjektivan i nesposoban da sazna stvarnost, oni se ne bave istinom, konzistentnošću i postojanjem logičkih protivrečnosti.

U skladu sa postmodernizmom, stvarnost je društveno konstituisana, a pluralizam je činjenica života. Postmodernisti iskazuju nepoverenje prema metanaracijama u nizu oblasti, kao što su književna kritika, politička teorija, muzika, arhitektura, itd. Oni izlažu preziru moderne ideje racionalnosti, pravolinijskog progresa i ispravnog načina ponašanja. Postmodernisti pronalaze grešku u svim sistemima mišljenja koji pokušavaju da objasne svet, njegove prirodne i društvene zakonitosti, istinsku moralnost, tokove istorije i prirodu ljudskih bića u univerzalnim pojmovima, koji podjednako važe za sve ljude i sva mesta.

Postmodernizam je centriran oko sledećih tema: (1) sticanje univerzalne istine je nemoguće; (2) nijedna ideja istine nije transcendentna; (3) sve ideje su društveno i kulturno relativne; (4) istorijske činjenice su nevažne i irelevantne; (5) ideje su istinite samo ako pomažu obespravljenima. Postmodernisti uopšteno koriste marksistička opravdanja i koncepte (npr. represija, nejednakost, revolucija i imperijalizam) da bi napadali i klevetali američku kulturu.

Nepromenljiva, univerzalna stvarnost

Postmodernizam ukida metafiziku, epistemologiju i etiku, zbog toga što ovi tipovi studija podrazumevaju postmodernisticka-kuga1nepromenljivu, univerzalnu stvarnost. Postmodernizam poriče intelektualnu zasnovanost svemu osim sebi samom. Sledstveno tome, postmodernisti proklamuju univerzalnu toleranciju svih ideja. Ironično, rezultat je filozofija koja prihvata samo lokalne istine (umesto univerzalnih istina), deleći tako ljude po njihovoj rasi, polu, mestu života itd. Rezultat ovih podela je netolerancija iskazana kroz rasizam, seksizam, nacinalizam, itd. Kad istine različitih ljudi zavise od ličnih razlika među njima, onda se te razlike ne mogu prevazići – one su suviše važne.

Postmodernizam pristaje uz ideju da ljudi pričaju priče u želji da objasne svet. Nijedna od tih priča nije stvarnost već samo prosta predstava stvarnosti, zasnovana na nepotpunim i često pogrešnim informacijama. Postoji mnoštvo društveno stvorenih realnosti, sistema verovanja i priča koje pokušavaju da objasne svet. Ljudi stvaraju priče za koje im se čini da odgovaraju informacijama koje poseduju. Ovo je analogno sa idejom Tomasa Kuna da se u nauci samo menjaju paradigme. Kad eksperiment da rezultate koji se ne slažu sa vladajućom paradigmom, tada se usvaja nova paradigma koja bolje objašnjava činjenice koje su nam u rukama.

Postmodernizam se može uočiti na sledećim instancama. Neki naučnici veruju da ne postoji jedno sopstvo, nego je svest samo promenljiva i društveno konstituisana stvarnost. Drugi naučnici sada ustanovljuju da je jedna od funkcija mozga da priča priče (čak i sa samo nekoliko činjenica i često bez korišćenja logike) u naporu da osmisli svet. Književna kritika po mnogima treba da pruži značenje čitaočevom iskustvu – čitalac je onaj ko kreira stvarnost knjige. Na drugoj strani, dekonstrukcionisti osporavaju ideju da reči išta predstavljaju. Postmodernisti su skloni da vide svet kao pozorište u kojem smo svi mi konkurentski opsenari. Na primer, politički lideri pokušavaju da navedu ljude da poveruju u njihove priče koje prenose mediji. U pravu, mnogi naučnici pokušavaju da potru ideju nepromenljivih pravnih principa. U psihologiji, metod za lečenje ljudi uključuje stvaranje njihove nove životne priče (tj. davanje različitih značenja njihovim životnim okolnostima).

Postmodernistima je zajedničko njihovo odbacivanje univerzalnih istina. Time se oni udaljavaju od svog običaja da se priključuju raznim grupama da bi učestvovali u raspravi. Dekonstruktivisti nastoje da obezvrede i razbiju logiku zahvaljujući kojoj svaki sistem mišljenja poseduje svoj integritet. Dekonstruktivisti tvrde da su reči neodgovarajuće oruđe za definisanje realnosti. Oni stoje na stanovištu da jezik, naročito u pisanoj formi, posreduje između čitaoca i ideja.

Perspektivizam

Prema dekonstruktivistima, sve naprosto ima svoj perspektivistički izgled i ne postoji pouzdan način pronicanja u lingvističko značenje. Iz toga sledi da, kada kritičari analiziraju neko literarno delo, oni ne analiziraju ono što je pisac hteo da kaže, već čitaočevu interpretaciju dela.

postmodernisticka-kuga4Dekonstruktivisti, kao kritičari teksta i jezika, nastoje da razumeju kako mediji i rečnik koji se koriste da bi se izložile ideje ne uspevaju da svim ljudima prenesu istu poruku. Budući da postoji ideja da je autor izgubio svoj značaj, ne postoji više ni potreba da se odredi kakvo je nešto imalo značenje u svom originalnom kontekstu. Umesto toga, najvažniji postaje čitaočev kontekst.

Nakon što je ideja objektivne i saznatljive istine diskreditovana kao mit, ne postoji više ni poverenje u istinu do koje bi se moglo doći putem razuma. Dekonstruktivisti tvrde da razum jednostavno predstavlja pokušaj uspostavljanja "metanaracije" (tj. pokušaj kontrole društvenih vrednosti). Književnost i jezik postaju oruđa za promovisanje ideologije kojom svaka grupa predstavlja svoj vlastiti svetonazor. Oni postaju sredstva uz pomoć kojih neka ideologija deluje na druge ljude u svrhu njihove eksploatacije.

Shvativši da uopšte ne možemo saznati objektivnu istinu, ovi konstruktivisti zaključuju da je možemo po našoj volji konstruisati ili definisati. Potom su tu pragmatisti koji smatraju da je gubitak univerzalnih istina dovoljan razlog da se čovek drži svoje lokalne zajednice – ljudi treba da se drže verovanja i shvatanja koja mogu sa razumeju, onih koja su prirodna za njihovu kulturnu grupu.

Odgovor na neuspeh socijalizma

Posmodernisti uvek iznova definišu sami sebi i u stalnoj su potrazi za novim značenjima. Kao tragaoci za problemima i njihovim rešenjima, oni pokušavaju da redukuju život (naročito politički i društveni) na probleme i rešenja. Takođe vole da se okušavaju u mišljenju sa nulte tačke (zero-base thinking), razgrađujući sistematski razvijeno znanje epohe.

Postmodernizam predstavlja iracionalni odgovor današnjih intelektualaca na teorijski i praktični neuspeh socijalizma. Postmodernistička doktrina omogućava tim misliocima i političarima da nastave da se drže svojih verovanja u ideje koje su podržavale propali projekt svetskog socijalizma. Postmodernizam predstavlja otelovljenje onog najjadnijeg i najbolesnijeg stanja savremenog i budućeg društva, koje je još Ejn Rend razmatrala i predvidela.(2)

Na delu je postepena erozija doktrina na kojima je utemeljena Amerika, uključujući i ideje da je: (1) materijalni svet uređeno, saznatljivo, prirodno područje, koje je pristupačno ljudskom umu, i (2) da je čovekov um sposoban da stekne objektivno znanje o stvarnosti. Umesto ovih uvida sve više nailazimo na postmoderna gledišta da je (1) razum nemoćan, i (2) da je svet nesaznatljiv, kontingentan, neutemeljen i neodređen.

Kao rezultat toga, javlja se narastajuća očajnička potreba da se pojedinci obrazuju, pridobijaju i prevode na stanovište pro-racionalnog i realističkog gledanja na čoveka i svet.

Edvard Junkins (Edward W.Younkins),

The Plague of Postmodernism

Prevod: Ivan Janković

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas350
Juče866
Ovog meseca13700
Ukupno2190245

Currently are 118 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter