pristav-1

PRISTAV – ZABORAVLJENA REČ

Reč pristav danas se više ne koristi u svakodnevnom govoru, ali se njeno značenje još uvek odnosi na svakog od nas.

Da li znate šta znači reč pristav?

Izvesno je da velika većina današnjih govornika našeg jezika nikada nije ni čula za ovu zaboravljenu reč. Na prvi pogled, objašnjenje ove odrednice u Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika (izdanje Matice srpske) ukazuje na neka prohujala vremena, na zanimanja kojih više nema ili koja se odavno drugačije zovu: "Pomoćni konceptualni činovnik, najčešće kod suda [...] Sluga koji radi kod kuće [...] Najamnik koji čuva stoku."

Nastojnik, ekonom ili upravitelj, čak i menadžer – to su osnovni savremeni ekvivalenti reči pristav u bosanskom-srpskom-hrvatskom jeziku. Slugu i najamnika svakako je nestalo kod nas posle Drugog svetskog rata. U svetu ih ima na milione. Pomoćni činovnici pri sudovima zovu se sada drugačije. Označava li ipak reč pristav i danas nešto aktuelno i stvarno?

Dok je sama reč nestala iz standardnog govora, jer su nestali neki društveni odnosi koje je označavala, deo značenja reči pristav i je stvaran i aktuelan. Štaviše, u ovom XXI veku, nijedna druga reč ne može svojim značenjem obuhvatiti sva značenja reči pristav.

Hajde da ih otkrijemo zajedno.

Ekonomija i ekologija

Jedan književni tekst iz vremena kada je i u našim krajevima i drugde bilo mnogo pristava – činovnika, slugu i najamnika – marljivo beleži ne samo iščezla značenja ove reči, već i univerzalno značenje koje ona ima i danas. Naime, Novi zavjet Vuka Karadžića (1847) upotrebljava reč pristav kad opisuje prava i dužnosti svakog savesnog stanovnika planete Zemlje.

pristav-8Naime, ideolozi, predvodnici i sledbenici savremenog ekološkog pokreta ("Misli globalno, deluj lokalno"), kao i zastupnici srodnog mu koncepta "održivog razvoja" (kako da razvijamo privredu i industriju, a da ne uništimo prirodu i sebe same?) najverovatnije ne znaju da njihova briga za planetu Zemlju (koju i dalje nemarno uništava veliki deo Zemljana) zapravo odgovara biblijskom poimanju reči pristav. Svi principi ekologije i održivog razvoja već su zapisani u Bibliji jer su deo odgovornosti i uloge čoveka kao pristava samog Boga, od Adama do nas danas.

Veoma je zanimljivo razmotriti onih nekoliko novozavetnih tekstova u kojima Vuk Karadžić rečju pristav prevodi originalnu grčku reč oikonomos, od koje potiče i reč ekonom. U biblijskim prevodima Kršćanske sadašnjosti, Emilijana Čarnića i Ivana Šarića, reč oikonomos prevedena je kao upravitelj.

Sudeći po objašnjenjima koja nam daju veliki Bajijev (Bailly) grčko-francuski rečnik, Klajnov i Šipkin Veliki rečnik stranih reči i izraza, kao i Rječnik stranih riječi Bratoljuba Klaića, u klasičnom grčkom jeziku su reči kao oikonomos i oikonomia imale upravo ono značenje na koje upućuje i Biblija.

Kao i naša reč ekonom, oikonomos je, u prvom redu, bio čovek koji dobro upravlja sopstvenim imanjem, koji je "čuvaran", dobar domaćin. Danas za čoveka kažemo da je dobar ekonom ukoliko ume da ekonomiše, da pravilno upravlja materijalnim sredstvima kojima raspolaže. Isto tako, oikonomos, odnosno pristav, bio je i upravitelj ili ekonom imanja, nastojnik. Takav je vodio računa o dobrima i finansijama stvarnog vlasnika imanja. 

U osnovi je dakle pristav nadstojnik kome je stvarni vlasnik poverio svoje imanje.

Međutim, biblijsko razumevanje pojma označenog rečju pristav mnogo je šire. Najkraće rečeno, na planeti Zemlji svaki je čovek pristav i sav ljudski rod je pristav Stvoritelja – svako je od nas Božiji oikonomos, nastojnik nad onim dobrom koje mu je povereno na staranje. Svi smo odgovorni za ono nad čim imamo uticaja i što nam na neki način pripada. Sent-Egziperijev Mali princ dobija u amanet opomenu Lisice: "Ti si odgovoran za svoju ružu."

Blagajnik je pristav nad novcem – on je odgovoran za nj. Majka je odgovorna za decu koju je rodila, a vaspitač i nastavnik za svoje učenike. Lekar je odgovoran za pacijente, zemljoradnik za zemlju koju obrađuje. Predsednik države ili vlade odgovoran je za državu, njena dobra i narod u njoj. Svi su oni pristavi – svi valja da mudro i odgovorno, znalački raspolažu dobrima koja su im Bog i društvo poverili na brigu – od novca, imanja, službe i društvene imovine do planete Zemlje, sa njenim živim svetom, bogatstvima, klimom i njenom budućnošću – uključujući i ljude o čijoj sudbini možda odlučujemo. Svi smo odgovorni za ono što imamo, radimo i znamo.

Nije li i sama ona čuvena izreka, pripisana Indijancima, po kojoj "Zemlju nismo nasledili od svojih roditelja, već smo je pozajmili od svoje dece", zapravo izraz pravilnog pristavskog odnosa čoveka prema planeti Zemlji i budućim generacijama ljudi na njoj?

Održivi razvoj?

U zemljama socijalizma, generacije su učene da su čovek i priroda u nekoj vrsti rata u kom čovek mora pobediti. S druge strane, u drugim zemljama su ekonomisti i filozofi desne orijentacije pozivali na eksploataciju svih zemaljskih resursa, na bogaćenje, na industrijalizaciju, na širenje moći carstva čoveka. Ta osvajačka ideologija odgovorna je za sve ekološke probleme ove planete, i za činjenicu da nema izgleda da će se zaustaviti uništavanje života na njoj. Doskora niko nije pomišljao da čovekova "pobeda nad prirodom" zapravo znači postepeno samouništenje. Danas, međutim, ta nam je zakonitost setve i žetve svima očigledna.

Ipak, ma kako da smo "ekološki svesni", malo ko od nas pomišlja, malo ko i zna, da je cela planeta Zemlja poverena upravo ljudskom rodu na čuvanje – prilikom Stvaranja; štaviše, čoveku je tom prilikom poverena i briga o celokupnom živom svetu na njoj:

"Potom reče Bog: da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji. I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju Božjemu stvori ga; muško i žensko stvori ih. I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zverinja što se miče po zemlji." (1. Mojsijeva 1:26-28)

"I nasadi Gospod Bog vrt u Edemu na istoku; i onde namesti čoveka, kojega stvori. I učini Gospod Bog, te nikoše iz zemlje svakakva drveća lepa za gledanje i dobra za jelo, i drvo od života usred vrta i drvo od znanja dobra i zla. [...] I uzevši Gospod Bog čoveka namesti ga u vrtu edemskom, da ga radi i da ga čuva." (1. Mojsijeva 2:8,9,15)

pristav-2Stvoren "po obličju Božijem", čovek je, kao Božiji namesnik i pristav na Zemlji, postao "gospodar" svog živog sveta, životinja i biljaka. Titula "gospodara" koju je čovek dobio nije podrazumevala pravo da on Božiji svet uništava i eksploatiše, već, naprotiv, odgovornost i dužnost "da ga radi i da ga čuva". Za razliku od "društvene imovine", za koju se u našim krajevima smatralo da je "svačija i ničija", planeta Zemlja je i dalje Božije vlasništvo, o kome ljudski rod treba da brine kao Božiji pristav – ne za platu, kao što čine najamnici u carstvu čoveka, nego kao naslednik koji čuva očevinu. U bliskom odnosu Adama i Eve prema životinjama i prirodi, odnosu u kom nije bilo uništavanja i neprijateljstva, sagledavamo isto ono osećanje bliskosti i zajedničkog porekla koje danas predstavlja jedan od temelja holističkog principa – po kom svi pripadamo složenoj celini života, čiji su delovi potrebni jedni drugima.

Ukazujući na pastire svog vremena, koje su bogate gazde unajmljivale da im čuvaju stoku, Isus Hristos svojim slušaocima približava psihologiju "najamnika" koji su samo plaćenici, ali ne i zaštitnici poverenog stada:

"A najamnik, koji nije pastir, kome nisu ovce svoje, vidi vuka gde ide, i ostavlja ovce, i beži: i vuk zgrabi ovce i raspudi [tj. rastera] ih; a najamnik beži, jer je najamnik i ne mari za ovce." (Jovan 10:12,13)

pristav-4Najamnici ove vrste, koji su bili plaćeni da čuvaju imanje vlasnika, doživljavali su povereno blago kao tuđe, ne kao svoje; zatoi nisu unosili sebe u brigu o stadu. Njima je bilo stalo do zarade, ne do života ovaca - to nisu pravi pristavi. Čovek kao Božiji pristav brine o svemu što mu je povereno jer zna da sve što je dobio, makar i iz ljudske ruke, zapravo pripada Bogu, koji je njegov Stvoritelj. To je smisao apostolovih reči:

"I sve šta god činite, od srca činite kao Gospodu, a ne kao ljudima: znajući da ćete od Gospoda primiti platu nasledstva; jer Gospodu Hristu služite". (Kološanima 3:23,24)

Ne dozvolimo stoga sebi da posao koji hrani nas i našu porodicu doživljavamo kao mučno zaduženje koje smo dobili od ljudi – radimo odgovorno jer je veliki Poslodavac nad svim našim poslodavcima sam Bog. Ovo se, međutim, ne odnosi, primera radi, na kockarnice, javne kuće ili trgovinu drogom i ljudima – vlasnik ovih "preduzeća" zove se sotona, i on ne čuva ljude i ne brine o Božijem svetu, već ih uništava.

Najamnik i čuvar

Šta god da nam je pripalo kao zadatak – gledajmo da gradimo, popravljamo, stvaramo, izgrađujemo Božiji svet i poredak jer i Bog čini tako. Nemamo pravo da uništavamo prirodu i živa stvorenja u njoj.

pristav-6Ono što vidimo danas – uništavanje šuma, zagađenje voda, surovi uslovi uzgoja i eksploatacije životinja i njihov pokolj radi jela – sve je to pokazatelj čovekove nadmene samoživosti i zanemarivanja činjenice da je opstanak ljudi u tesnoj vezi sa sudbinom svih drugih stvorenja, uključujući i biljke.

Pravi pristav ne uništava, nego čuva i umnožava blago koje mu je Gospodar poverio.

Najpoznatiji biblijski tekst u kome se javlja reč oikonomos jeste jedna od Hristovih priča, odnosno parabola, ona o "nepravednom pristavu" (Luka 16,1-13):

"A učenicima svojim govoraše: beše jedan čovek bogat koji imaše pristava, i toga oblagaše [tj. oklevetaše] kod njega da mu prosipa imanje. I dozvavši ga reče mu: šta ovo ja čujem za tebe? Daj račun kako si kućio kuću: jer više ne možeš kućom upravljati. A pristav od kuće reče u sebi: šta ću činiti? Gospodar moj uzima od mene upravljanje kuće: kopati ne mogu, prositi stidim se. Znam šta ću činiti da bi me primili u kuće svoje kad mi se oduzme upravljanje kuće. I dozvavši redom dužnike gospodara svojega reče prvom: koliko si dužan gospodaru mojemu? A on reče: sto oka ulja. I reče mu: uzmi pismo svoje i sedi brzo te napiši pedeset. A potom reče drugom: a ti koliko si dužan? A on reče: sto oka pšenice. I reče mu: uzmi pismo svoje i napiši osamdeset. I pohvali gospodar nevernog pristava što mudro učini; jer su sinovi ovog veka mudriji od sinova videla u svom naraštaju. I ja vama kažem: načinite sebi prijatelje nepravednim bogatstvom, da bi vas kad osiromašite primili u večne kuće. Koji je veran u malom i u mnogom je veran; a ko je neveran u malom i u mnogom je neveran. Ako dakle u nepravednom bogatstvu verni ne biste, ko će vam u istinom verovati? I ako u tuđem ne biste verni, ko će vam dati vaše? Nikakav pak sluga ne može dva gospodara služiti; jer ili će na jednog mrzeti, a drugog ljubiti, ili će jednog voleti a za drugog ne mariti. Ne možete služiti Bogu i bogatstvu."

Ova neobična Hristova priča bila je predmet mnoštva tumačenja i komentara. Međutim, to nije jedina prilika u kojoj Hristos podučava slušaoce o prirodi nebeskog carstva polazeći od negativnog iskustva ljudskih društava, i od loših običaja i postupaka koje ne treba oponašati, ali iz kojih svakako treba izvući pouke. U ovom slučaju, Hristos polazi od tipične situacije u društvu onog vremena: veleposednik zadužuje pristava, ekonoma, da mu upravlja imanjem i "kući kuću". Umesto toga, pročulo se da pristav okrada gospodara. Ne zaboravimo da je, u istorijskom trenutku u kom Hristos priča ovu priču, pristav najčešće rob (grč. dulos, što Vuk prevodi rečju sluga) sa velikom odgovornošću, baš kao što je bio i biblijski Josif na imanju Putifara, zapovednika faraonove garde. U Hristovoj priči, pristav vidi da mu se bliži propast. Šta on radi? Dužnike svog gospodara nagovara da falsifikuju potvrdu o dugu i smanje iznos duga. Na taj način pristav zadobija naklonost dužnika na gazdinu štetu, u nadi da će, kada ga gazda izbaci iz svoje kuće, naći stan i posao kod onih kojima je "oprostio" tuđi novac.

Naravno da ovakvo postupanje pristava, koje nas snažno podseća na ponašanje nekih savremenih ekonomista i političara, Hristos nije pohvalio kao primer koji treba slediti. Niko ne treba da pomisli kako je Hristos, za kog Biblija govori da je svojom pravednošću učinio Božiji zakon "velikim i slavnim" (Isaija 42:21; Matej 5:16-20), učio ljude da budu pokvareni i krše zapovesti, koje, između ostalog, kažu "ne kradi" i "ne poželi ništa što je bližnjega tvojega"! Ne, ovaj jedinstveni učitelj nas poziva da ovakvo postupanje nevernog pristava uporedimo sa prilikama na jednom drugom, mnogo većem i važnijem imanju, i s ponašanjem jednog drugog gospodara i drugačijih pristava.

Naime, kao i drugde u jevanđeljima, Hristos podučava na dva nivoa; tako je ova priča, čiji se sadržaj temelji na ovozemaljskim prilikama, neprestano protkana aluzijama na prilike u "Carstvu nebeskom", koje je pre svega "unutra u vama" (Luka 17:21), ali će postati i deo naše fizičke realnosti posle Hristovog povratka na Zemlju. Razmotrite:

"I ja vama kažem: načinite sebi prijatelje nepravednim bogatstvom, da bi vas kad osiromašite primili u večne kuće. Koji je veran u malom i u mnogom je veran; a ko je neveran u malom i u mnogom je neveran. Ako dakle u nepravednom bogatstvu verni ne biste, ko će vam u istinom verovati? I ako u tuđem ne biste verni, ko će vam dati vaše?"

Deo parabole u kom Pripovedač izvlači naravoučenije govori o "nepravednom bogatstvu" i o "večnim kućama". Šta to znači?

Nekoliko drugih Hristovih priča, a posebno ona o talantima, odnosno o darovima (Matej 25:14 i dalje), pokazuju da "nepravedno bogatstvo" podrazumeva sve čime raspolažemo, jer sve to uvek predstavlja dar od Boga, makar se nama činilo da smo ga zaradili. Naime, i sam život koji smo dobili, zdravlje, fizička i mentalna snaga, posao i novac koji smo stekli poštenim radom, sve naše sposobnosti, veštine, obrazovanje, različiti talenti, nasleđeni ili od Boga dani, poznanstva, prijatelji, rođaci, materijalna dobra koja smo stekli ili nasledili, radno iskustvo, čak i lepo vreme po kom možemo raditi ili u njemu uživati, i svaki dan i trenutak života – sve su to darovi od Boga – nezasluženi, jer inače ne bi bili darovi, nego plata. Kada radimo – mi smo zapravo Božiji saradnici, kojima je poverena čast da učestvuju u stvaranju dobara.

pristav-7Održivi razvoj na Zemlji podrazumeva razvoj ljudskog društva koji ne ide na štetu životne sredine, a time i samog čoveka – ostvariv ukoliko ljudski rod ne bude zao i sebičan, ukoliko bude živeo za druge i sa drugim bićima. To je biblijska nauka, mnogo starija i sveobuhvatnija od ekologije "Novog doba".

Čovek, na žalost, umesto da bude svestan da je istovremeno i sluga i gospodar života na planeti Zemlji, a na temelju pohlepnog i uskogrudog poimanja reči "napredak", gomila nerazgradive otpatke, ispošćava zemlju, iscrpljuje prirodna bogatstva, menja klimu, topi polarni omotač, uništava vrste, a za to vreme demagozi i ideolozi vere u progres uveravaju ljudski rod kako čovečanstvo nezadrživo hrli ka svetloj budućnosti. Sve je to laž – oni znaju da čovečanstvo ide u susret velikoj civilizacijskoj katastrofi, ali se elita nada da će ona, "četa mala, ali odabrana" nekako preživeti i otići na druge planete, šta god da snađe Zemlju.

Pokloni se čuvaju

Kako biste se osećali da neko s potcenjivanjem baci na smetlište vaš iskreni, a pri tom još i skupoceni poklon?

pristav-3U ljudskom društvu, gotovo sve se mora zaraditi, i plata je nadoknada za rad koji smo uložili. Radom čovek kod drugog čoveka zarađuje protivvrednost – novac, znanje, materijalna dobra ili titule. Međutim, zakon Božijegarstva  je drugačiji – niko od nas nije zaslužio ništa od onoga što mu Bog daje – sve je dar. Mi nismo svesni koliko toga u životu primamo zdravo za gotovo – toliko toga nije moralo da postoji, a ipak je tu. Tek onda kad ostanemo bez prednosti koje nismo cenili, tek onda jaučemo i prisećamo se od koga smo sve to dobili. Kako to?

Da li ste primetili da malo ko Bogu zahvaljuje za vazduh, sunce ili vodu, ali, ako ostane bez nečeg dragocenog, obično smesta upire prst na Boga pitajući ga "Zašto si mi to uzeo? Čime sam zaslužio da me ovako kazniš?" Kad nam nešto uskrati (ili tako smatramo), onda ga grdimo; kad nam daje, ne kažemo hvala – kao da polažemo neotuđivo pravo na plavo nebo, i toplo sunce, i kišu, i hleb i posao, i prijatelje, i roditelje, i krov nad glavom, i ogrev zimi, i mir u državi.

Zapravo, ništa se u životu ne podrazumeva. Čime je dete zaslužilo svoj dolazak na svet, kao i sve ono što majka i otac čine za nj? Ničim – ono je rođeno i postoji da bude voljeno i da mu se da sve što ljubav želi da da. Tako se i nama daje "nepravedno bogatstvo" iz ljubavi, a ne za platu, po zasluzi. Zato Hristos i kaže da Bog "zapoveda svom suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima" (Matej 5:46).

Šta nas Hristos savetuje da činimo s "nepravednim", tj. nezasluženim bogatstvom, koje nije naše, nego Božije? Da ga dajemo! Upravo to se nepravedni pristav dosetio da radi – on je postao čovekoljubac, doduše iz koristi. Hristos nam kaže – to bogatstvo koje ste kao Božiji pristavi dobili bez truda, ničim ga ne zasluživši, delite s drugim ljudima. "Načinite sebi prijatelje nepravednim bogatstvom". Na sličan način smo, u Hristovoj priči o talentima, pozvani da sredstva koja dobijamo od Boga umnožavamo dajući ih drugima.

pristav-11Pri tome, reči "koji je veran u malom i u mnogom je veran; a ko je neveran u malom i u mnogom je neveran" pozivaju na odgovoran odnos prema "nepravednom bogatstvu": valja da promišljeno i pažljivo raspolažemo svim sredstvima koja smo dobili od Boga – od novca preko vremena koje posvećujemo ljudima ili znanja koje s njima delimo. Dajmo onima kojima je stvarno potrebno pomoći, jer uvek ima onih koji ne žele da rade, a pretvaraju se da ne umeju ili ne mogu. Ne budimo sebični iz straha od siromaštva, ali ne budimo ni rasipnici, koji daju u nerazumnom i nepromišljenom zanosu. Treba biti promišljen dobrotvor, a ne rasipnik. Ako poslušamo ovaj Božiji savet, dobar i lud neće se sjediniti u našoj ličnosti.

Ne zaboravimo mudru izreku s Istoka: "Ko dade čoveku ribu, nahranio ga je za jedan dan; ko ga nauči da peca, nahranio ga je za ceo život." Ne hranimo ribom one koji ne žele, a mogli bi da pecaju.

Ukoliko ovako promišljeno i svrsishodno dajemo, umnožavamo Božije blago. Kada dakle apostol Pavle kaže

"A od pristava se ne traži više ništa, nego da se ko veran nađe" (1. Korinćanima 4:2)

vernost o kojoj je ovde reč podrazumeva razumno i odgovorno raspolaganje svim onim što nam je Bog dao. To razumno raspolaganje objašnjava apostol Petar:

"I služite se među sobom, svaki darom koji je primio, kao dobri pristavi različne blagodati Božije." (1. Petrova 4:10)

"Svaki nam je čovek potreban"

Petrova je poruka veoma jasna. On poziva ljude da se "služe među sobom", i to "svaki prema daru koji je primio". S druge strane, apostol Pavle poredi ljudsku zajednicu sa telom, a u telu postoje ruke, noge, i mnogi drugi organi i tkiva sa raznovrsnim ulogama. Svi organi i tkiva međusobno sarađuju i potrebni su jedni drugima. "Svi su nam ljudi potrebni", i nestanak svakog čoveka osiromašuje i slabi čovečanstvo. Nismo svi sposobni za sve, i svako od nas zna tek ponešto, ali zato, ako ja nešto ne mogu i ne umem, postoji neko drugo ljudsko biće koje ume i zna, i koje i meni može pomoći. Naši nas talenti povezuju i potiču da se oslanjamo jedni na druge.

Funkcionisanje ljudskog organizma dostojno je divljenja, iako ga milioni i dalje posmatraju kao slučajno nastalu mašinu – doduše još uvek neshvatljivo složenu. A kako funkcioniše čovečanstvo? Ljudska zajednica je nalik na veliki organizam, u kom je svaki čovek potreban drugima, i gde je Bog upravo kroz podelu raznovrsnih talenata usmerio ljude jedne na druge.

Jedno od osnovnih načela Božije ekonomije jeste da "podašna ruka biva bogatija, i ko napaja, sam će biti napojen" jer "jedan prosipa, i sve više ima; a drugi tvrduje, i sve je siromašniji". (Priče Solomunove 11:24,25) "Dajte, i daće vam se [...] Jer kakvom merom dajete onakvom će vam se vratiti." (Luka 6:38) Ove reči ne pozivaju na licemerno pomaganje ljudima samo zato što, kako reče neko, "nikad ne znaš kad će ti ko zatrebati" – čime dakle pomažemo drugima samo zato da bismo pomogli sebi – već nas one ohrabruju da ne mislimo kako ćemo osiromašiti zato što dajemo drugima. Šta god da dajemo, govori nam priča o pristavu, to nije naše nego gospodarevo, to je "nepravedno", tj. poklonjeno bogatstvo. Kao što smo dobili ovo što imamo, dobićemo i sve drugo što nam je potrebno. Bog nam ne daje samo za nas, već nam daje i ono što treba da podelimo sa drugima: On naime želi da ljudima daje iz ruku drugih ljudi – da nas nauči da budemo široke ruke i osetljivog srca – kao i On. Takvi su Božiji pristavi – koji su "po obličju Božijem".

pristav-9bNepravedni pristav imao je za cilj da opraštanjem dugova stekne novi dom kad ga gospodar izbaci s imanja, ali Hristos sada prenosi svoju priču na viši, duhovni nivo. On nam kaže da ćemo, deleći sa ljudima Božije bogatstvo, steći mesto u "večnim kućama", odnosno u večnom Božijem carstvu:

"Mnogi su stanovi u kući Oca mojega. A da nije tako, kazao bih vam; idem da vam pripravim mesto. I kad otidem i pripravim vam mesto, opet ću doći, i uzeću vas k sebi da i vi budete gde sam ja." (Jovan 14: 2,3)

Kroz priču o nepravednom pristavu, Hristos zapravo i daje obećanje da će "milostivi biti pomilovani" (Matej 5:7). U "večnim kućama" nebeskog Jerusalima neće se naći oni koji su činili "dobro" da time kupe Boga i ljude, već oni koji su davali i činili naprosto zato što su zapazili da nekome treba pomoć – i nisu se oglušili o sopstvenu savest.

Zreo pristav je čovek koji je svestan svojih sposobnosti i mogućnosti, i koji zna da mu ih je Bog dao – ili su mu ih ljudi poverili – na dobro drugih. Postoje ljudi koji nemaju ruke ili noge, ili ni jedno ni drugo, ali čije blagosloveno prisustvo i te kako osećamo. Ministri i predsednici morali bi da znaju da reč ministar znači "sluga".

Nije sramota biti sluga, već je to čast i vrlina, ako smo svesni vrednosti i svrhe svoje službe. Sramota je biti nekoristan ljudima – parazit na telu društva – a imati mogućnost da pomognemo, na bilo koji način. Bog je najveći sluga u svemiru, ali ga to ne ponižava, već ga uzvisuje nad svim bićima:

"[...] znate da knezovi narodni vladaju narodom i poglavari njegovi upravljaju njim. Ali među vama da ne bude tako [ali je ipak bilo, i hrišćanske crkve neprestano reprodukuju hijerarhijske odnose ovozemaljskih vladara, sramoteći i pogrešno predstavljajući Hrista]; nego, koji hoće da bude veći među vama, da vam služi. Jer sin čovečiji nije došao da mu služe nego da služi, i da da dušu svoju u otkup za mnoge." (Marko 10:42-44)

Čovek koji svojim radom služi drugima "imao se rašta i roditi", a "koji neće da radi da i ne jede" (2. Solunjanima 3:10).

Neverni pristavi – sramota hrišćanstva

Hristos je svojim učenicima ispričao još jednu parabolu, koja istovremeno predstavlja i diskretno proročanstvo o zlu koje će se izroditi u samoj hrišćanskoj crkvi posle Njegovog odlaska na nebo, zlu koje će trajati sve do kraja vremena – do Njegovog drugog dolaska:

"Ko je dakle taj verni i mudri pristav kog postavi gospodar nad čeljadi svojom da im daje hranu na obrok? Blago tom sluzi kog došavši gospodar njegov nađe da izvršuje tako. Zaista vam kažem: nad svim svojim imanjem postaviće ga. Ako li kaže sluga u srcu svom: neće moj gospodar još zadugo doći; i stane biti sluge i sluškinje, i jesti i piti, i opijati se; doći će gospodar toga sluge u dan kad se ne nada, i u čas kad ne misli, i raseći će ga, i deo njegov metnuće s nevernima." (Luka 12:42 i dalje; upor. Matej 24:45 i 1. Solunjanima 5:2,3, itd.)

U ovoj paraboli, Hristos sebe predstavlja kao gospodara imanja, koji, polazeći na put, pristavu – verniku – poverava ne samo imanje, nego i svu "čeljad" na imanju – tj. sve vernike u crkvenoj zajednici. Ovim je simbolički predstavljena odgovornost hrišćanskih vođa i dostojanstvenika za blagostanje svih Hristovih "ukućana" (v. npr. Efescima 2:19), tj. svih vernika. Pristav ima zadatak da redovno hrani sve u "Božijoj kući", što možemo shvatiti i u doslovnom (hrana za telo) i u duhovnom smislu (učenje čiste biblijske nauke i duhovna briga).

"Jer vladika (grčki episkopos) treba da je bez mane, kao Božji pristav; ne koji sebi ugađa, ne gnevljiv, ne pijanica, ne bojac, ne lakom na pogani dobitak; nego gostoljubiv, blag, pošten, pravedan, svet, čist [...]" (Titu 1:7)

pristav-10Međutim, istorija hrišćanstva i religije uopšte pokazuje da su mnoge "Božije sluge" različitog ranga bile veoma neverni pristavi. Rekli su: "Neće moj gospodar još zadugo doći." Kao da imanje pripada njima, grabili su vlast i blago. Zaboravili su da treba da Bogu "kuću kuće" i da će mu, kad se vrati, položiti račune za svoju službu. Možda najslikovitiji prikaz ponašanja ovih nevernih pristava u Hristovoj crkvi pruža Orvelova politička basna Životinjska farma, u kojoj neki zaboravljaju da su "svi braća", te se proglašavaju "jednakijim od ostalih". Na kraju, nasilje, raspojasanost, razvrat i neodgovornost pretvaraju "idealnu" zajednicu u karikaturu.

Ipak, umesto da se samo zgražavamo nad nekadašnjim i sadašnjim skandalima koji potresaju crkvu koja se zove Hristovim imenom, bilo bi mnogo mudrije da se svi mi, bili vernici ili ateisti, dobro zamislimo nad sobom, nad ovom planetom i našom budućnošću.

Ako su crkvene vođe zloupotrebile poverene odgovornosti, manipulisale ljudima i rušile Hristovu crkvu koju je trebalo da grade, šta danas od sveta oko sebe radimo mi, ljudi XXI veka? Kako mi "kućimo kuću" koja nam je predana dok se Gospodar ne vrati? A vratiće se.

Kakvi smo mi?

Kakvo nam je dvorište ili stepenište zgrade?

Kako obavljamo sopstveni posao – da li smišljamo kako da radimo što manje, a očekujemo da dobijemo što više?

Bacamo li otpatke po stepeništu, po ulici ili u gradskom prevozu jer to nije naša imovina?

Zatvaramo li oči kad neko okrada našu firmu ili našeg komšiju?

Da li svoj svakodnevni hleb jedemo sa zahvalnošću?

Da li primećujemo ljude koji gladuju oko nas?

pristav-5aNe zaboravimo: svakom čoveku poverena je sveta dužnost da brine o Božijem svetu oko sebe. Razmislimo dobro o tome šta sve imamo – mi smo odgovorni za sve što imamo.

Kako reče Dušan Radović, "ko nema u glavi ima u nogama, ko nema u nogama ima u banci, ko nema u banci ima nešto u Grockoj, ko nema ni u Grockoj – naći će mu se nešto u mokraći. Niko baš nije da nema nigde i ništa."

Na sreću, "nešto u mokraći" ne možete da date drugima, ali sve ostalo možete.


Za početak – ako čitate ove redove, to pokazuje da vam je darovan život, a s njim i sadašnji trenutak.

Šta ćete učiniti sad?

Tatjana Samardžija

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas76
Juče714
Ovog meseca9530
Ukupno2411692

Currently are 16 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter