prikrivanje-istine-od-deteta-2-1

PRIKRIVANJE ISTINE OD DETETA (2)

Mnogi roditelji od dece prikrivaju istinu o smrti dede ili bake, o nesuglasicama u porodici ili razvodu. Međutim, treba dobro da razmisle o uzrocima i posledicama tih prikrivanja, a posebno o tome da li je to prikrivanje za decu dobro.

Ima roditelja koji od dece prikrivaju smrt bliskih rođaka, najčešće dede ili bake, tj. smrt svojih roditelja, prikrivajući tako i svoj bol za izgubljenim roditeljima. Tako deda ili baka, koji su do juče svima, a posebno deci značili mnogo, koji su pružali ljubav, radost, mnoga zadovoljstva, nestaju iz života "naprečac", uz neko objašnjenje koje decu zbunjuje, zastrašuje i duboko pogađa.

Jednoj devojčici, koja je od svih ukućana bila najviše vezana za dedu koji je bdio nad njom odmalena, praktično je podizao i bio njen nerazdvojni pratilac, roditelji su, kada je deda umro, rekli da je otputovao za Ameriku i da će tamo dugo ostati. Ova laž je trajala pune tri godine. Za to vreme devojčica je plakala za dedom, ljutila se na njega što nije i nju poveo, pretila da ga više neće pogledati, tražila da joj pokažu pisma i na kraju sasvim prestala da ga spominje. Onda je počela čudno da se ponaša, da se povlači u sebe, prestala je da se igra, jedva je razgovarala sa roditeljima, povremeno bila strašno razdražljiva i plačljiva, ponekad gruba i agresivna prema roditeljima, vrlo neposlušna. Njen bes je nekad bio takav da je rušila i razbijala sve što joj dođe do ruku. Zbog toga su je sve češće kažnjavali i tukli, ali je njeno ponašanje bivalo sve gore, pa su je doveli na pregled. Njeno lečenje (u koje su bili uključeni i roditelji) trajalo je dugo, a njeno nepoverenje i ljutnja na roditelje nestajali su sporo.

Jedan otac, intelektualac, nije želeo svojoj ćerčici da kaže da joj je umrla baka, da ne bi patila. Njegova majka je živela u istoj zgradi i poslednje tri godine čuvala ju je i pazila njegova supruga. Baka je bila sasvim bespomoćna, nije mogla sama ni da se obuče, ni da se nahrani, ni da se vrati kući ako negde izađe, jedva da je izgovorila nekoliko reči. Njen odnos sa unukom bio je sveden na fizičke susrete, devojčica je shvatala da je baka ostarila i da je bolesna. Da su joj rekli istinu, ona bi kao i svako dete otplakala bakinu smrt, ali o njenoj dugotrajnoj patnji koja bi je suviše pogodila ne bi bilo ni govora.

Znatno se ređe događa da se od dece prikrije smrt jednog roditelja. Nedavno me je jedna majka pitala šta da radi, da li i kako da kaže sinu da mu je otac poginuo pre dve godine, i to baš u vreme kad se vratio s višegodišnjeg rada izvan zemlje i kad se prvi put zbližio s detetom. Ni sama ne zna zašto je čekala tako dugo. Sada kada više ne zna kakve odgovore da izmišlja na detetova pitanja o ocu, ona se obraća za savet. Njoj je sigurno bilo jako teško što je detetov otac poginuo, ali za dete i njen odnos sa njim bilo bi bolje da mu je rekla istinu i da su ga zajedno ožalili. Sada svakako ne bi trebalo više da odlaže da detetu ispriča istinu o očevoj smrti i svom bolu.

Jednog četvorogodišnjeg dečaka roditelji su doveli kod nas zbog velikih problema oko spavanja u poslednje vreme. Iako umoran i pospan, čim mu uveče spomenu krevet, on počne da plače, ne dozvoljava da ga skinu, da mu obuku pidžamu, beži iz sobe u sobu, traži da piški, da jede, da pije, da šeta itd. Ponekad im se čini da je uplašen, a ponekad da je jogunast i da tera inat. Najčešće zaspi negde oko ponoći u nečijem krilu, potpuno iscrpljen, a neretko se probudi čim ga stave u krevetac i onda sve počinje iz početka. Pošto je prestao da spava i popodne, nervozan je i neispavan, a isti je slučaj i sa roditeljima.

prikrivanje-istine-od-deteta-2-2Posle dugog i detaljnog ispitivanja, majka se dosetila da su pre mesec dana, kada je umrla rođaka koja ga je čuvala, dečaku, koji je tražio da mu objasne šta znači smrt, rekli da to znači da je zaspala i da se neće probuditi. Ovakva i slična objašnjenja vrlo često kod dece mlađeg uzrasta izazivaju strah od sna i odlaska u krevet (zaspati znači nestati), što može dovesti i do ozbiljnih poremećaja sna, do uskraćivanja sna i odmora roditeljima i do opšte nervoze i razdražljivosti u porodici.

Prikrivanje tuge

Roditelji često, pošto su detetu saopštili da je umro neko iz porodice, ili neki dragi prijatelj, skrivaju od deteta svoja osećanja, svoju tugu, ne plaču pred njim, trude se da budu veseli i ponašaju se kao da se ništa nije dogodilo. To skrivanje osećanja "treba da zaštiti dete". Da li je ta vrsta zaštite njemu potrebna i da li je dobra i za njega i za njih? Dete zna da je umro neko koga su svi voleli – pa zašto onda niko ne plače i ne tuguje? Ono tako može steći pogrešan utisak o svojim roditeljima, može mu se učiniti da su ravnodušni, bezosećajni, da ih nije briga što je neko koga su voleli umro, da život nema nikakvu vrednost i da njegov prestanak nikoga ne žalosti.

Detetu treba reći istinu, pred njim ne treba skrivati sopstvenu tugu, već mu omogućiti da se i ono isplače kada je tužno zbog nečije smrti.

Iza potrebe mnogih roditelja da dete "zaštite" od tuge i patnje krije se njihov neraščišćeni odnos prema smrti, njihov svestan ili nesvestan strah od smrti, koji ih navodi da od svog deteta prikriju smrt svog roditelja ili nekog bliskog rođaka, pa čak i supružnika.

Prikrivanje nesloge roditelja

Ako je dete mlađe, roditelji smatraju da je ono malo i da ništa ne razume, pa ga njihove svađe ne mogu ugroziti, što predstavlja veliku zabludu. Ako je dete odraslije, onda roditelji obično tvrde da se nikad ne svađaju pred njim. Na jednu ovakvu tvrdnju svoje majke, petnaestogodišnja devojčica kaže: "Oni misle da smo mi gluvi i da ne čujemo ono što ne vidimo i što se događa iza zatvorenih vrata."

U dobre porodične odnose spadaju i povremeni sukobi roditelja i nesuglasice i svađe oko nekih svakodnevnih problema, na primer materijalne prirode, ili vezane za vaspitanje dece, za odnose sa njihovim roditeljima ili prijateljima, za izlaske, letovanja itd. Ove prepirke, pa i burne svađe, nekad se odvijaju pred decom, tako da su ona upoznata sa svim detaljima. Posle tih svađa sledi izmirenje roditelja i smirenije traženje zajedničkog rešenja, pa deca na taj način shvataju da su takvi sukobi sastavni deo normalnog života i da oni ne moraju da ugrožavaju ni ljubav ni dobre odnose. Deca polako ulaze u život onakav kakav jeste, uče da rešavaju sukobe i da se mire sa onima koje vole, da popuštaju, da prihvataju i tuđa mišljenja i stavove, da se prilagođavaju i na neprijatne situacije itd.

Prikrivanje razvoda

"Nismo mu kazali da ćemo se razvesti, on je mali i ne znam kako će to primiti i doživeti... objasnila sam mu da je tata otišao u drugi stan i da će dolaziti da ga vodi u šetnju... Prvih dana pitao je da li se tata naljutio na njega zato što nije bio dobar, i od tada više ništa ne pita. Dosta je nervozan i strašno se vezuje za mene, ne da mi da maknem, neće bez mene ni u wc, traži da spava sa mnom itd."

To što je dečak ispunjen strahom da je on kriv što ih je otac ostavio, što vidi da tata više ne živi u kući, da ga sačekuje pred ulazom, što naslućuje da se nešto strašno događa, majci ne ukazuje na potrebu da detetu objasni šta i zašto se događa.

Da li je taj dečak na ovaj način zaštićen? Majka ne dovodi u vezu promene u njegovom ponašanju sa neizvesnošću u kojoj se našao. Zar ne bi za njega bilo bolje da mu kaže istinu koja bi ga manje pogodila nego neobjašnjen odlazak oca iz kuće za koji je on sklon da okrivi sebe?

Roditelji koji su skloni da od dece prikrivaju mnoge stvari treba dobro da razmisle i o uzrocima i o posledicama tih prikrivanja, a posebno o tome da li je to prikrivanje za decu i uzajamne odnose i poverenje dobro.

 

Olga Hadži Antonović
iz knjige: "Malo dete – velika zagonetka"

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

- PRIKRIVANJE ISTINE OD DETETA (1)

Broj posetilaca

Danas712
Juče751
Ovog meseca9823
Ukupno2237865

Currently are 44 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter