dete-i-kucni-ljubimac-1

DETE I KUĆNI LJUBIMAC

Druženje i igra sa domaćom životinjom i staranje o njoj ne predstavlja samo radost i zadovoljenje jedne želje, već imaju višestruko pozitivno dejstvo na psihički razvoj deteta.

Većina dece voli životinje i želi da ima u kući mačku, psa, pticu, kornjaču itd. Deca vole i konje i nije retko da mlađe dete zatraži da mu kupe konja. "Kakvog konja, pa gde da držimo konja u stanu od pedeset kvadrata", pitaju zapanjeni roditelji. "Na terasi", spremno odgovara dete. Važna je želja i dobra volja!
No, ostavimo konja i mnoge druge životinje koje gradska deca priželjkuju a kojima zaista nije mesto u skučenom gradskom prostoru. Međutim, želju za psom, mačkom i nekim drugim kućnim mezimcima ne bi trebalo uporno i kruto odbijati.
Detetu treba pružiti priliku da se igra sa životinjama i da se o njima stara u svom domu.
Sva mala deca žive u svetu odraslih. Sve oko njih je ogromno, visoko, nedohvatljivo, počev od brave na vratima, stolice, stola, stepenika, pa do ljudi koji ih okružuju i koji su u poređenju s njima i po visini i po snazi pravi džinovi.
Mačka, pas, ptica su živa bića, aktivna, nestašna, majušna i na neki način bespomoćna, kao i samo dete. Ali, u odnosu na njih dete se oseća veliko i snažno, a sa njima može da se igra. One su tu da podele razdraganost i tugu, o njima i malo dete može da se stara, da ih hrani, šeta po dvorištu, nosi u naručju, drži u krilu, itd. Da li će dete sve to moći da doživi, zavisi naravno u velikoj meri od roditelja.
Seoska deca su u velikoj prednosti u odnosu na gradsku decu. Ona ne moruju da mole i preklinju roditelje (često bezuspešno) da im dopuste da drže neku domaću životinju. Ona u svom selu i svom dvorištu imaju domaće životinje o kojima od se malih nogu staraju, što doprinosi razvoju osećanja odgovornosti. Seosko dete sasvim prirodno prisustvuje parenju životinja, i značajnim događajima kad se krava teli, kobila ždrebi itd., pa je tako jedan dobar deo seksualnog vaspitavanja rešen na najbolji način. Gradsko dete je lišeno svega toga. U većem gradu svoju ljubav prema životinjama dete zadovoljava milujući tuđe kuče ili mače ili gledajući životinje u zoološkom vrtu, u koji bi mnoga deca predškolskog uzrasta odlazila svakog dana kad bi mogla.
Najjače izražena potreba za domaćom životinjom zapažena je kod starije dece predškolskog uzrasta, a među njima posebno kod dece koja nemaju brata ili sestru, kod dece u čijem susedstvu nema njihovih vršnjaka i kod vrlo stidljive dece.

dete-i-kucni-ljubimac-2Usamljeno dete i životinja

Za jedince bez braće i sestara (koje uz to čuvaju babe i dede), okružene velikim brojem odraslih osoba, životinja u kući može imati višestruko povoljno dejstvo. Konačno se pojavljuje biće koje će dete da pazi i mazi, za čiju će naklonost da se bori, s kojim će se igrati i drugovati, i koje će mu pokazati da ne može sve da bude po njegovoj volji (posebno kad se radi o mačetu).
Detetu u čijem susedstvu nema njegovih vršnjaka, domaća životinja donekle popunjava ovu prazninu, posebno u zimskom periodu kad je više vezano za kuću. Tu je sada živo biće (a ne stvar, igračka), s kojim će ono da priča i da se igra, na koga će da se ljuti ili kome će da se žali na odrasle.
Za stidljivo dete koje se teško priključuje deci i odraslima, njegov kućni mezimac s kojim se stalno nešto događa, pored radosti i zadovoljstva pruža mu i neko osećanje sigurnosti. Domaća životinja za njega može da predstavlja most za lakše stupanje u razgovor i druženje sa decom, vršnjacima i odraslima. Dete će lakše pričati o mezimcu nego o sebi.

Domaća životinja ne može da zameni vršnjake

Međutim, roditelji moraju da vode računa o tome da domaća životinja ne može da zameni društvo vršnjaka i druge dece. Ne treba detetu, koje moli da ga odvedu da se igra s nekim drugom koji stanuje u blizini, odgovoriti: "Tražio si psa, sad ga imaš pa se igraj s njim, ja nemam vremena da te vodim kod druga!"
Ovakvi postupci će ne samo umanjiti radost i zadovoljstvo koje pruža pas, već mogu usmeriti detinje nezadovoljstvo, ljutnju i agresiju prema nedužnoj životinji. A onda će se roditelji čuditi zašto dete počinje da je zlostavlja.

Staranje o životinji

Odluka o držanju životinja u stanu treba da bude vezana ne samo za želju deteta i nameru roditelja da dete zadovolje i obraduju. Oni moraju da razmisle i o tome da li će ta životinja za koju su se odlučili imati povoljne uslove za zadovoljenje svojih životnih potreba.
Ako neko živi u malom stanu bez dvorišta, onda ne treba da uzima velikog psa koji će se jedva kretati po tom stanu. Mnogi kažu: "Pa neka ga, sad je mali i sladak i ne smeta nam, kad poraste videćemo." A kad pas poraste i počne da ruši predmete po kući i pravi štetu, onda je jedino rešenje da ga udalje i odstrane iz kuće. A za to vreme ga je dete zavolelo kao i ostali ukućani. Kakve su posledice (po dete) ovakvog odbacivanja kućnog ljubimca čija je jedina krivica što je porastao?

dete-i-kucni-ljubimac-3Mišljenje o roditeljima kroz njihov odnos prema životinji

Roditelji koji odluče da drže domaću životinju treba da vode računa o tome da ih deca procenjuju i stiču spoznaje o njihovim ljudskim kvalitetima i kroz ponašanje prema životinjama.
Često se događa da roditelji kupe detetu za rođendan "živu igračku", na primer neko lepo štene. Događa se i da prihvate mače koje je dete našlo na ulici i donelo kući. I ta živa igračka je prijatna i zabavna svima dok je mala i dok su obaveze prema njoj manje. Ali kad odraste, kada počne više da košta (ishrana, troškovi lečenja u slučaju bolesti itd.), kad joj treba posvetiti više vremena (redovno izvođenje u šetnju, čišćenje kuće), kada se desi da napravi štetu ili kad dovede do sukoba sa susedima (kojima smeta lavež ili trupkanje po stanu), onda kućni ljubimac prestaje da bude samo "zabavna igračka" i postaje teret, pa roditelji donose odluku da je uklone.

Odluka o udaljenju životinje

Pri donošenju ovakve odluke roditelji moraju da vode računa o svom detetu koje je tu životinju zavolelo i doživelo kao člana porodice. Ako odrasli tako lako odbacuju nekog koga su voleli dok je bio mali, ne preti li i detetu slična opasnost kad poraste i može li biti siguran u njihovu ljubav?
Odluku o udaljavanju životinje treba da donesu svi ukućani, uključujući i dete, bez obzira na uzrast. U zajedničkom razgovoru, razmišljanje roditelja o ovoj odluci ne treba da bude u smislu: "Kuče je poraslo, sve ruši, pravi štetu", već u smislu: "Njemu je teško, ono je veći deo dana samo, zaključano, to nije nikakav život, ono je nesrećno – za njega će biti bolje da ga odnesemo u selo ili da ga damo nekome ko voli pse a ima veliko dvorište, ili ko nije zaposlen i ima više vremena za psa. Ići ćemo da ga obilazimo, nosićemo mu hranu koju voli, nećemo ga zaboraviti."
Drugim rečima: ne udaljavamo ga iz kuće zato što nam je dodijao, što nam je teško da ga pazimo, skupo da ga hranimo itd., već zato što ga volimo i želimo da njemu bude bolje.
Takvo rešenje će dete prihvatiti, možda teška srca, ali neće optuživati roditelje ili sumnjati u njihove ljudske kvalitete.
Najgora varijanta koju roditelji mogu da primene je udaljavanje psa (ili mačke) bez detinjeg znanja i izmišljanje priče o njihovom nestanku koju će dete prozreti.

Razvoj osećanja dužnosti i odgovornosti

Mnogi roditelji očekuju da se kod deteta razvije osećanje dužnosti i odgovornosti onog trenutka kad mu dopuste da unese u kuću domaću životinju. Ovakva očekivanja su nerealna i mogu dovesti do nepotrebnih sukoba.
Odgovornost se ne razvija za nekoliko dana i na osnovu jedne promene u kući. Osećanje odgovornosti i dužnosti razvija se kroz celo detinjstvo (u etapama koje prate sazrevanje ličnosti i sposobnosti) i mladost, pa i kasnije kod odraslih. Zato roditelji ni od odraslije dece ne treba da očekuju da u potpunosti preuzmu brigu o kućnom ljubimcu, jer se dogodi da ona zaborave da ga nahrane, da ih mrzi da ga izvedu u šetnju, itd.

Odgovornost za malo, bespomoćno biće

Sigurno da roditelji neće pustiti životinju da gladuje da bi naučili dete odgovornosti, ali oni mogu i treba da podsete dete da je životinja gladna, da čeka da joj se da hrana i da to očekuju od deteta isto kao što dete očekuje od mame da skuva ručak.
Već smo napomenuli da se dete u odnosu na životinju oseća veliko i jako (osećanje koje nema u svetu odraslih u kome je uvek malo i slabo). Ovo osećanje doprinosi razvoju samopouzdanja i osećanja odgovornosti. Ako roditelji nađu pogodan način da dete podsete na njegove dužnosti ("Jadno mače mora da je jako gladno, jedva je čekalo da dođeš da mu daš da jede."), time će pojačati njegovo osećanje da je veliko, da mače zavisi od njega i da je ono odgovorno za jedno majušno biće.
Ako umesto ovakvog ili sličnog podsećanja uslede grdnje ili pretnje ("Opet nisi nahranio mače; nisi počistila balkon; ti ni o čemu ne vodiš računa; ako tako nastaviš desiće ti se da ga ne zatekneš kod kuće kad dođeš iz škole", itd.) detinje osećanje nemoći i zavisnosti se pojačavaju što nikako ne može da doprinese razvoju prave odgovornosti. Ono će uraditi to što se od njega zahteva zato što mora a ne zato što oseća potrebu ili zadovoljstvo. Deo njegove ljutnje može da se okrene prema životinji i nije isključeno da počne povremeno da je zlostavlja.

Olga Hadži Antonović
iz knjige: "Malo dete – velika zagonetka"

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas410
Juče849
Ovog meseca15451
Ukupno2191996

Currently are 73 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter