popustljivost-u-vaspitavanju

POPUSTLJIVOST U VASPITAVANJU

Pratila sam razvoj jednog dečaka čiji je otac bio krajnje popustljiv i bolećiv prema njemu. Dečak je smeo da radi sve što želi, za njega nisu postojale zabrane, a još manje kazne.

Svaka njegova želja morala je biti ispunjena makar zbog toga svi trpeli. Već u trećoj godini dečak je bio "razmaženo dete". Prijatelji su sve manje zalazili u njihovu kuću a još rede ih pozivali u svoju. Od dečaka i njegovih postupaka nije se moglo ni razgovarati ni sedeti mirno. Otac je uživao u njemu i svakom ko se usudio da ga upozori na njegovo ponašanje odgovarao je da je Duško mali i da ga puste da uživa dok može. Dečakovo ponašanje bilo je sve gore a kad je pošao u školu nastali su problemi. Nije mogao da prihvati disciplinu i zahteve, nije mu se sviđalo da uči, bio je nemiran, igrao se na času, tukao se sa decom. Mada vrlo bistar, bio je jedan od najgorih đaka. Počeo je da beži iz škole, a kad je otac počeo zbog toga da ga kažnjava, onda je počeo da beži i od kuće. Bio je grub i nasrtao na ukućane. Krenuo je da skita i da krade. Ubrzo je postao prestupnik a sada je već nekoliko godina u popravnom domu.

popustljivost-u-vaspitavanju2Roditelji koji svom detetu dopuštaju da radi sve što hoće, pravdaju ovakav stav obično time da je dete malo. Ono je malo sa dve godine, sa pet, sa sedam godina. Uvek je rano za zabrane i ograničavanja: "Ima vremena, još je mali, sve će se to srediti kad dete poraste." Dete raste "potpuno slobodno", jer poneki roditelji "neće da gnjave dete, kao što su njega gnjavili" kad je bio mali. Drugi pak očekuju da dete "sredi" neko drugi - obdanište, škola...

Dete može da radi šta hoće, da jede šta hoće i kad hoće, ono može da razbije namerno, da uzme šta želi, da kidiše, da udari, da pljuje, ono može da isteruje sve svoje želje i njima će se uvek izaći u susret; ono može da se ponaša kako hoće, da ne pozdravi, da ne kaže "hvala", "molim" ili "izvini" itd. Popustljivost roditelja deluje kao nebriga i kao ravnodušnost prema dobrobiti deteta. A kako dete doživljava ovakav stav i kako se ono oseća? Većina dece takav stav doživljava kao nezainteresovanost, ravnodušnost roditelja, odsustvo ljubavi. Dete u suštini postaje nesigurno i nestabilno, u nestašlucima ide sve dalje da bi videlo dokle se može. Njegovo ponašanje je promenljivo, ono se kreće od nezavisnosti do potpune zavisnosti, od potpunog poverenja do krajnjeg nepoverenja, od prijateljstva do neprijateljstva i agresije. U svom neobuzdanom ponašanju pokušava da ispita svoje mogućnosti u odnosu na okolinu. Ono se ponaša kao "strašno razmaženo, raspušteno dete", puno zahteva; ono želi da vlada drugom decom i bude u centru pažnje. Ako mu se zahtev ne ispuni reaguje napadima besa.

Deca se ovako ponašaju zato što im nedostaje spoljna kontrola, koja bi ih štitila od sopstvenih nagonskih težnji i agresivnih impulsa, što normalno postoji u svakom detetu. Potrebu da bude agresivno dete teško može da suzbije. Odsustvo spoljne kontrole detinjeg ponašanja (dosledne zabrane i ograničenja sa puno ljubavi) onemogućuje stvaranje unutrašnje kontrole, savesti, moralne svesti, osećanja stida.

Krajnje posledice ovakvog stava roditelja za detinji razvoj vrlo su ozbiljne i teško popravljive. Detinja agresivnost i potreba za razaranjem postaju sve izraženiji, prelaze okvire porodice i postepeno vode ka prestupničkom ponašanju.

Olga Hadži Antonović
iz knjige: "Malo dete – velika zagonetka"

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas171
Juče767
Ovog meseca15282
Ukupno2217380

Currently are 80 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter