darezljivost

DAREŽLJIVOST - NAJLEPŠA STVAR

Nećete postići dobro sve dok ne udelite deo onoga što vam je najdraže.

 

* * *

Strane puta bile su zatrpane gomilama belog snega. Ali u sredini, belina je bila uništena, pomešana sa bojom tragova utisnutih stopa koje su ostavljale stotine žurnih nogu. Ljudi su jurili tamo-amo, noseći putem pregršt stvari u naručju. Smejali su se i dozivali jedni druge dok su se probijali kroz masu.

Negde iznad puta, dugačke ruke starog stabla pružale su se ka nebu. Borilo se i jaukalo dok ih je jak vetar savijao prema zemlji. Ispod njega, oglasio se gordi zvuk kašlja a predivna jelka širila je i čistila svoje tanke zelene grančice, stresajući čist sneg koji se rasprši po tlu.

"Mogla sam i pretpostaviti", reče jelka podrugljivim glasom, "da ćeš morati de se dobro potrudiš, ako želiš da ostaneš uspravan. Ružan si i kada imaš lišće, koje si, eto, izgubio. A kako vidim na kraju ćeš ostati potpuno go.

"Znam", odgovori staro stablo. "Sve je navuklo najlepšu odeću za zimu. Čak i odavde vidim ukrase što se sjaje na svakom ćošku. A juče je neki čovek došao i postavio stvarno predivne lampe na svako drvo koje stoji na putu, osim na mene, naravno." Pogledao je setno, a komadić rastopljenog snega kliznu na tragove stopa, baš kao suza.

"Pa naravno. A zar si mislio da će staviti i na tebe rasvetu, pa da tvoja ružnoća bude još očitija?!", podrugljivo će jelka.

"Valjda si u pravu", odgovori staro drvo, tužnog glasa. "Kad bih mogao negde da se sklonim dok zima ne prođe ali evo, tu sam, najružnije biće u svoj toj lepoti oko mene. Kada bi samo došli i posekli me...", i uperi pogled negde u daljinu.

"Ne želim ti ništa loše", reče jelka, "al' si stvarno ruglo za oči. Možda bi za sve nas i bilo bolje kada bi te posekli." Još jedanput otrese svoje tanke grane. "Bolje ti je da dobro pripaziš na ta tri mala lista što su ti još ostala. Barem nećeš biti potpuno go."

"Oh, stvarno sam nastojao", pojada se staro stablo, "svake jeseni kažem sebi: 'ove godine neću dati darezljivost1nijedan jedini list, bez obzira na sve!', ali uvek neko dođe ko izgleda da mu moji listovi trebaju više nego meni", i opet pogleda u daljinu.

"Rekla sam ti da ne daš toliko listova onom dečaku što raznosi novine", reče jelka. "Zašto si uopšte i spustio grane još niže, da ih on dohvati? Ne možeš da kažeš da te nisam upozoravala."

"Ma jesi", odgovori staro stablo, "ali tako su ga usrećili. Čuo sam da ih je ubrao kako bi ih odneo bolesnoj majci."

Pa da, svi oni imaju neke razloge", promrlja jelka. "Naprimer ona devojčica... farba listove radi proslave... ma svašta. To su bili tvoji listovi, ne njeni."

"Stvarno ih je dosta uzela, zar ne?!", reče staro stablo i kao da mu se pojavi blagi osmeh.

Iznenada, hladan vetar poče da duva i malena ptica pade na zemlju, baš ispod starog stabla. Sva je drhtala, bilo joj je previše hladno da raširi svoja krila. Staro stablo pogleda je čežnjivo, pa brzo otkači i svoja poslednja tri lista. Zlatni listovi krenuše na tlo, i nežno se spustiše na pticu te se ona smiri grejući se od njih.

"E, sad' si preterao!", dreknu jelka. "Otkačio si i poslenji list. Ujutro ćeš biti ubedljivo najružnije stablo u celom gradu."

Staro stablo ništa ne odgovori. Umesto toga, raširilo je svoje gole grane koliko god je moglo, ne bi li sprečilo sneg da pada na malu pticu. Mlada jelka okrenu se besna, i tek tada opazi nekog slikara koji je stajao u neposrednoj blizini, sav udubljen u svoje četke i platno. Odeća mu je bila stara i pocepana, a lice mu je imalo tužni izraz.

Mislio je na svoje najdraže, i prazno i hladno jutro koje će ih dočekati, jer nije uspeo da proda ni jednu sliku, evo već mesec dana.

Ali, jelka to nije videla. Umesto toga, okrenula je leđa starom stablu i podrugljivo rekla: "Barem te svoje odvratne grane drži što dalje od mene. Upravo me slikaju, pa ćeš mi potpuno pokvariti pozadinu."

"Nastojaću", odgovori staro drvo. I podiže svoje grane što više. Skoro je bio mrak kada je slikar završio rad, pokupio svoje stvari i otišao. Jelka je bila veoma umorna od poziranja i lickanja.

Kasno se probudila naredno jutro i dok je gordo tresla sneg sa svojih predivnih grančica, iznenadila se videvši gomilu ljudi kako okružuju staro stablo uzdišući.

Čak i oni što su žurili putem, zastali bi makar nekoliko trenutaka.

"Šta bi to moglo biti?", zamisli se jelka i protegnu se želevši da vidi da nije možda tokom noći vetar otkinuo gornji deo starog stabla.

U tom trenu, papir je odleteo iz ruke ushićenog raznosača novina i doleteo baš na jelku. Jelka se zagrcnu u šoku.

Na naslovnoj strani novina bila je fotografija sinoćnjeg slikara koji je u ruci držao sliku velikog u potpunosti belog stabla, čije su se ogolele grane, prekrivene snegom, širile prema nebu.

A ispod njega ležala je malena ptica prekrivena sa tri zlatna lista.

Ispod fotografije bile su napisane reči: "Najlepši je onaj koji daje."

Jelka tiho pognu svoju glavu pred neverovatnom lepotom poniznosti starog stabla.

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas98
Juče559
Ovog meseca11581
Ukupno2413743

Currently are 73 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter