dve-najtuznije-reci-u-svakom-jeziku

DVE NAJTUŽNIJE REČI U SVAKOM JEZIKU

Ništa u životu nije uzbudljivije niti poželjnije od iznenadne spoznaje posle koje postajete izmenjen čovek - i to ne samo čovek koji se promenio nego i čovek koji se promenio nabolje. Takvi trenuci su retki, ali nam se ipak mogu dogoditi.

Tog zimskog popodneva u Menhetnu, dok sam sedeo u malom francuskom restoranu, osećao sam se frustrirano i potišteno. Zbog nekih pogrešnih procena koje sam napravio, propao je i prilično važan projekat. Čak i očekivanje da se sretnem sa svojim dragim prijateljem (Starim, kako sam od milošte zvao) nije mi pričinjavalo radost kao ranije. Sedeo sam, namršteno posmatrao karirani stolnjak i pokušavao da savladam gorčinu zbog zakasnele spoznaje.

Na kraju sam ugledao prijatelja kako prelazi ulicu, umotanog u svoj praistorijski zimski ogrtač, s filcanim šeširom na glavi, ostavljajući utisak energičnog patuljka, a ne čuvenog psihijatra. Ordinacija mu se nalazila u blizini; znao sam da je poslednji pacijent upravo izašao iz nje. Imao je skoro osamdeset godina, a i dalje je bio u potpunosti posvećen svojim pacijentima, i dalje se ponašao kao direktor velike fondacije, i dalje je voleo da pobegne na igralište za golf kad god mu se ukaže prilika.

"Dakle, mladiću", rekao je preskočivši uvod, "šta te muči?"

Njegova moć zapažanja odavno je prestala da me iznenađuje. Odmah sam opširno počeo da pričam o svojim problemima. Pokušao sam da budem potpuno iskren, uz dozu pomalo melanholičnog ponosa. Za svoje razočarenje nisam krivio nikog drugog osim sebe.

Analizirao sam celokupan slučaj, sve pogrešne procene, sve loše poteze. To je potrajalo nekih petnaestak minuta. Kad sam završio priču, on je rekao: "Hajde, sinko, da pređemo u moju ordinaciju. Želeo bih da vidim tvoju reakciju na nešto."

Iz pljosnate kartonske kutije izvadio je magnetofonsku traku i ubacio je u magnetofon. "Na ovoj traci imam snimak ispovesti troje pacijenata koji su došli kod mene da potraže pomoć. Naravno, nisu naveli svoja imena. Voleo bih da čuješ snimke i da mi kažeš možeš li da otkriješ sintagmu od dve reči koja bi se mogla nazvati zajedničkim imeniteljem sva tri slučaja." Potom se nasmešio. "Zašto si toliko zbunjen? Ne brini, imam svoje razloge."

Učinilo mi se da je nesreća ono što je zajedničko glasovima koje sam čuo na traci. Muškarac koji je prvi govorio očito je doživeo poslovni gubitak ili neuspeh; krivio je sebe što nije vrednije radio i što nije umeo da predvidi događaje. Žena koja je druga govorila nikad se nije udala zbog osećaja obaveze prema svojoj majci koja je ostala udovica; sada se sa gorčinom prisećala svih bračnih ponuda koje je propustila. Treći glas je pripadao majci čiji je sin u pubertetu imao probleme sa policijom; do beskonačnosti je krivila sebe.

Stari je isključio magnetofon i zavalio se u stolici. "Šest puta je u ovim snimcima upotrebljena sintagma puna podmuklog otrova. Da li si je primetio? Nisi? Možda zato što si je malopre u restoranu i ti tri puta upotrebio." Uzeo je kutiju u kojoj je stajala magnetofonska traka i dodao mi je. "Evo ih, pišu ovde gore na etiketi. Dve najtužnije reči u svakom jeziku."

Spustio sam pogled. Crvenim slovima uredno su bile napisane reči: Da sam.

"Veoma bi se iznenadio kad bih ti rekao koliko sam samo puta sedeo u ovoj stolici i slušao ojađene izjave koje su otpočinjale s te dve reči. 'Da sam postupio drugačije', ili 'Da samo nisam to učinio', 'Da samo nisam izgubio živce', 'Da samo nisam rekao nešto ružno', 'Da samo nisam postupio nepošteno', 'Da samo nisam rekao tu glupu laž', 'Da sam samo bio mudriji'. 'Da sam samo bio manje sebičan', 'Da sam se samo umeo savladati'. I tako pričaju i pričaju, sve dok ih ne zaustavim. Ponekad im pustim snimak koji si upravo čuo. "Kad biste samo", kažem im, "prestali da govorite: da sam, možda bismo i mogli nešto da uradimo".dve-najtuznije-reci-u-svakom-jeziku2

Ispružio je noge. "Problem u tom da sam jeste to što ništa ne menja, već samo primorava čoveka da gleda u pogrešnu stranu - nazad umesto napred, da rasipa vreme. I na kraju, ako ti to pređe u naviku, može da postane pravi problem, izgovor da odustaneš.

Uzmimo na primer tvoj slučaj. Tvoji planovi se nisu ostvarili. Zašto? Zato što si napravio neke greške. Dobro, to je u redu, svi grešimo. Učimo na svojim greškama. Ali kad pričaš o njima i žališ se zbog ovog ili onog, onda na njima zapravo ništa ne učiš."

"Kako to znaš?", pobunio sam se.

"Znam po tome što nikad ne izlaziš iz prošlog vremena. Ni jedan jedini put nisi pomenuo budućnost. A na određeni način - sada budi iskren, molim te - ti u tome uživaš. U svima nama postoji neka čudna crta koja nas navodi da neprestano podgrevamo stare greške. Jer, na kraju krajeva, kad pričaš o nekoj nesreći ili razočarenju koji su ti se dogodili, ti i dalje ostaješ glavni akter, i dalje si u centru pozornice."

"I dobro, šta je lek?", utučeno sam odmahnuo glavom.

"Izmeni svoj ugao posmatranja", spremno je odgovorio.

"Izmeni ključne reči i sintagmu koja te vuče na dno zameni onom koja motiviše."

"Da li bi mi preporučio neku od njih?"

"Naravno. Precrtaj reči: da sam, i zameni ih sa: sledeći put."

"Sledeći put?"

"Tačno tako. Upravo ovde, u ovoj prostoriji, imao sam priliku da vidim kako čini čuda. Dokle god pacijent neprekidno ponavlja: da sam, znači da je u problemu. Međutim, kad me pogleda u oči i kaže: sledeći put, onda znam da je na dobrom putu da prevaziđe svoj problem. To znači da je odlučio da primeni ono što je iz iskustva naučio, ma koliko možda bilo tužno i bolno.To znači da je odlučio da potisne žaljenje, da krene dalje, nešto preduzme i nastavi da živi. Pokušaj sam i videćeš."

Moj prijatelj je zaćutao. Slušao sam kako kapi kiše udaraju o prozor. Pokušao sam da iz glave izbacim jednu sintagmu i zamenim drugom. Naravno da je sve to bilo samo plod moje mašte, ali kao da sam čuo škljocaj kada su se nove reči smestile u moj um.

Od tog kišnog poslepodneva na Menhetnu prošlo je više od godinu dana. I danas kad zateknem sebe da sam na pragu da pomislim da sam, odmah to izmenim u sledeći put. I čekam jedva čujni škljocaj. I kada ga začujem, istog trena se setim Starog.

Iz knjige "Možeš ako veruješ da možeš",
Norman Vinsent Pil,
Mono i Manjana, 2010.
 

 
POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas57
Juče462
Ovog meseca6881
Ukupno2382700

Currently are 37 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter