jeruzalemski-dijalog-1

JERUZALEMSKI DIJALOG (Miroslav Krleža, 1931)

Miroslav Krleža svakako ne uživa ugled verskog pesnika. Ili to ipak jeste – na sebi svojstven način?

Nema sumnje da Krleža nije napisao "Jeruzalemski dijalog" u nameri da podstakne pobožnost svojih čitalaca. Pesma je objavljena u uglednom književnom časopisu(1) između dva svetska rata, u vreme kad se Krleža "na književnoj levici" na sve načine borio protiv kleronacionalizma, na čiju je razornu prirodu upozoravao do kraja života i po cenu života.

Može li Bog govoriti i kroz one koji u njega ne veruju? Ne plašite se: kritika iz usta ateista može da pomogne u lečenju duhovnih bolesti koje ne zaobilaze nijednog vernika.

Poslušajte dakle!

JERUZALEMSKI DIJALOG

– A tako? On je iz Nazareta?
– Pa naravno: piljarica na uglu – to mu je rođena teta!
– A ja sam čula da je on nezakonito(2) dijete
i da mu otac ulice mete.
– Rođen je u štali, to je stalno(3);
uopće: podrijetlo tog dječaka je nejasno i kalno(4).
S nekakvim starcem(5) da mu se klati(6) mati.
Tko bi mogao, gospa, sve te skandale znati?
– Pa dobro. Ima li on kakve škole(7)?
Je li svršio maturu?
– Ali!
Gospa se po svoj prilici šali!
Kakvu božju maturu?
Neki dan na cesti
poljubio je jednu javnu curu(8)!
S dangubama pije(9); za njim idu
sami bokci(10), sljepci i ribari,
a sad je stao i djecu(11) da nam kvari.
Već su i prijave stale
da protiv njega policiji stižu(12).
Pazite dobro, gospa,
taj će dečko svršiti na križu!

 

Krleža prikazuje neobičan razgovor dveju prolaznica usred Jerusalima. Iz stiha u stih, kao u igri asocijacija, izjave dveju sagovornica sklapaju portret Isusa Nazarećanina. One nisu njegove sledbenice; u njihovim rečima i mislima nema ni traga od ljubavi, divljenja, obožavanja, hvale.

Naprotiv.

Nasuprot biblijskom liku Isusa – prijatelja grešnika i neprilagođenih gubitnika, čija reč ljubavi i dodir isceljuju – dve kumice nude drugačiju sliku Isusa sina Marijinog. Kao da surova logika "čaršije" progovara iz dveju žena i obara mladog Nazarećanina u blato ljudskog prezira, sumnje i okrutnosti.

jeruzalemski-dijalog-2Na prvi pogled, Krleža od ključnih svetinja hrišćanstva – utelovljenja, službe i raspeća Isusa Hrista – stvara karikaturu: Spasitelj sveta i Sin Božiji tako postaje "prijatelj carinicima i grešnicima" (Matej 11:19) koji krši čvrsto ukorenjene društvene tabue i prkosi verskim autoritetima – provokator! A provokator uvek na kraju dobije što je i tražio – zar ne?

Međutim, šta ako "Jeruzalemski dijalog" nije kritički portret Isusa Hrista, već pre svega karikatura njegovih kritičara? Govore li dve sagovornice više o Isusu ili o sebi? Zapravo, zar se u njihovoj predstavi o Nazarećaninu ne prepoznaje, kao u ogledalu, upravo njihov sopstveni lik?

Nije li mišljenje ovih dveju Jevrejki o svom sunarodniku iz Nazareta svojstveno čak i mnogim savremenim vernicima – i to upravo hrišćanima?

Bezbroj puta su, u poslednja dva milenijuma, hrišćanski vernici i bogoslovi osuđivali Isusove savremenike i sunarodnike nazivajući ceo jedan narod "bogoubicama" i užasavajući se nad činjenicom da Hristos "svojima dođe, a svoji ga ne primiše" (Jovan 1:11). "Kako su mogli da ga odbace?! Kakav je to užasan narod? Mi to nikada ne bismo učinili! Mi ga volimo i slavimo! Kako nisu videli da je on Mesija?" Gotovo da nema hrišćanina koji se ovo nije upitao čitajući Bibliju ili slušajući propovedi u Crkvi, pogotovo tokom Strasne sedmice i na Veliki petak.

Tako se oni zgražaju nad slepom mržnjom izmanipulisanog naroda prema svom najplemenitijem i najdobronamernijem članu, i tvrdo veruju da bi sami u istim okolnostima bolje postupili; oni bi zasigurno pobožno pali pred skromnim drvodeljinim sinom bez bogatstva i moći, i nimalo im ne bi zasmetalo što on pri tom uvažene političke i verske vođe naroda naziva "zmijama" i "zmijskim porodima" (Matej 23:33). Naprotiv, ubeđeni su takvi hrišćani, oni bi zasigurno verovali da je baš on od Boga poslan da uzvisi i utvrdi upravo religiju koju kritikuje! Zar zaista? A kako se oni ponašaju prema onima koji danas kritikuju njihovu crkvu i sveštenike? Da li su im zahvalni na tim korisnim primedbama?

Nisu li upravo oni što sebe zovu hrišćanima progonili i surovo ubijali – pred masama opčinjenim prizorom ljudske agonije – svoje najbolje sinove i kćeri, kao da su zločinci? Zašto? Zato što su ovi "jeretici" od crkve svog vremena tražili isto što i Isus od judaizma – da Bog bude središte vere, a ne Crkva navodno "po meri čoveka".

Možda ta strašna nesposobnost mainstream hrišćana da shvate uzroke jevrejskog odbacivanja Isusa Hrista predstavlja i objašnjenje za nepojmljivu okrutnost koju je prema Jevrejima u prošlosti pokazivala upravo Crkva. Zgražanje zbog muka Razapetoga pokretalo je njegove sledbenike u proteklim vekovima na "pobožno" ubijanje i mučenje onih koje su, potpuno naopako, smatrali hristoubicama, mada su Isusove ubice – ljudi određenog imena i prezimena, a ne ceo jedan narod – već vekovima ležale u grobu.

Kao što je Nazarećanin i najavio – "bogosluženje" mnogih potonjih "vernika" sastojaće se u ubijanju onih koji nisu "pobožni" kao oni: "I ovo će činiti jer ne poznaše Oca ni mene." (Jovan 16:2,3)

Od tračanja na ulici do potkazivanja "lošeg momka" vlastima i povika "raspni ga!" put nije dalek. Biografije "običnih ljudi" koji su postali zločinci pokazuju da upravo slepa poslušnost, kao i revnosna odanost naciji i/ili "pravoj veri", "оpštem dobru" ili samo ličnim interesima – postepeno pretvaraju dobrog gospodina Bogoljuba u branitelja svoje vere i svog Boga od neposlušnih jeretika i kritizera njegove Svete crkve, naroda ili države - i na kraju, "samo zovi" - i u ubicu. Logika ljudi koji spaljuju svoje Savonarole, a za pape biraju sebi sličnije Bordžije objašnjava stradanje svih iskrenih reformatora društva od kad je sveta i veka.

I tako naizgled bezazlen vernik, blažen i spokojan u svojoj verskoj bezbrižnosti, strahovito će se uznemiriti, a uskoro i gnevno dati u "krstaški rat" protiv onoga ko uznemiri njegovu savest. Za mnoge vernike, vera je sredstvo smirivanja savesti ili pakt, posredstvom Crkve, sa božanstvom čijeg gneva se pribojava. Ona nije zajednica s Bogom puna poverenja – već samo potiskivanje straha od ništavila. Svaka kritika i predložena promena za njih je razorna pretnja koja opravdava svaku vrstu odbrane. Um takvog vernika ne može da se izdigne iznad osećanja ugroženosti i straha za svoj verski univerzum – on ne može da pojmi da kritika religije može biti konstruktivna.

Dok je onima koji istinski vole Boga stalo do večne istine, "praktičnim vernicima" stalo je do trenutne stvarnosti, kakva god da je. Hristos je za sebe rekao: "Ja sam put, istina i život" (Jovan 14:6). Ipak, većina onih koji tvrde da idu Njegovim putem grčevito brane svoju religiju kao vrapca u ruci i progone svakog ko ih poziva da idu dalje i posegnu za golubom na grani.

Nazarećanin – blag i sažaljiv prema bludnicama i lopovima – izrekao je najoštrije kritike na račun verskih i političkih vođa svog voljenog naroda, koje je cela nacija smatrala najsvetijima. I ti najsvetiji – baš ti su ga i poslali na krst – paradni vernici, bez istinske dobrote i pobožnosti. I to još uvek čine.

Nije razumno ni pošteno ispovedati veru u Hrista, a istovremeno prezirati one koji slede svoju savest i odbacuju hrišćanstvo koje ne liči na Hrista – makar bili i ateisti.

A ti? Šta misliš? Zašto je Isus Nazarećanin završio na krstu?

Tatjana Samardžija

 

(1) Reč je o Srpskom književnom glasniku, knjiga XXXIV, br. 3, "Pet pjesama", 1931.
(2) Aluzija na Hristovo bezgrešno začeće. Marija je zatrudnela pre udaje za Josifa (Matej 1:18-25; Jovan 1:13,14).
(3) Stalno, tj. pouzdano.
(4) Tj. mutno, prljavo.
(5) Teolozi smatraju da je Josif bio stariji od Marije i da je imao nekoliko dece iz prvog braka (Matej 13:55,56; Luka 4,22).
(6) Klati se, tj. "vuče se", misli se na Marijinu udaju za Josifa.
(7) Isus Hristos nije imao formalno teološko obrazovanje, iako su mu se obraćali sa "učitelju" (rabi).
(8) Misli se verovatno na ženu uhvaćenu u preljubi (Jovan 8:3). Pomišljamo i na Samarjanku kod Jakovljevog izvora (Jovan 4) ili možda na Mariju Magdalenu (Marko 16:9), iako Biblija nikada ne pominje da je Hristos poljubio ijednu od njih. Pre će biti da Krleža dodaje ovaj "sočan" detalj kako bi opisao način na koji dobromisleća "čaršija" percipira Hristovu bliskost sa ovim ženama na lošem glasu. Upor. Matej 21:31 i Luka 7:37 i dalje.
(9) Matej 11:19; Luka 19:1-9.
(10) Izraz bogec ili bogac (ubogi, bedni ljudi; sitna raja) svojstven je kajkavštini Zagreba i Zagorja. Upor. Matej 15:30-32.
(11) Matej 19:13-15 i Matej 21:15,16.
(12) Misli se svakako na žalbe crkvenih vođa upućene rimskoj okupatorskoj vlasti, koje će kulminirati hapšenjem, suđenjem i raspećem Hristovim.

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

 

 

Broj posetilaca

Danas55
Juče604
Ovog meseca14562
Ukupno2341844

Currently are 62 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter