adam-i-eva-3-1

ADAM I EVA (3) - "Dok nas smrt ne rastavi"

Zašto tolike ljubavi počinju obožavanjem, a završavaju mržnjom i uništenjem?

Mnogim komentatorima i tumačima Prve knjige Mojsijeve nije promaklo nešto veoma značajno: Adam nije uz Evu dok ona razgovara sa Zmijom kod drveta poznanja dobra i zla. Neki tumači smatraju da je upravo odvojenost od Adama doprinela Evinom padu jer je, odvojena od "druga prema sebi", imala mnogo manje snage da se usprotstavi privlačnim lažima nepoznatog sagovornika. Kada joj se muž konačno pridružio, zatekao ju je sa zabranjenim plodom u ruci i novim osećanjima u srcu. Već u sledećem trenutku, ona mu pruža zabranjeni plod koji je probala.

"[...] pa dade i mužu svom, te i on okusi." Sasvim kratka rečenica naizgled banalnog sadržaja. Kako se kratkim i prirodnim čini put od dade do okusi! Kao da drugačije nije moglo ni biti. A moglo je.

Zastanimo na trenutak i zamrznimo film u trenutku kad Eva pruža plod Adamu, uverena da je doživela nešto izuzetno. On shvata šta se desilo: "kost od njegovih kostiju" je učinila ono što će je, prema Božijim rečima – kojima on veruje – odvesti u smrt. Adam, dotad savršeno srećan i ispunjen, sada je bolno razapet između dve svoje najveće ljubavi – Boga i Eve – od kojih jednu mora da izda i izgubi.

S obzirom na to da ceo život prolazimo kroz svakovrsna bolna iskustva i postepeno postajemo neosetljivi za mnogo toga ružnog, nama je danas nemoguće zamisliti bol koji, usred Raja, potresa celo Adamovo biće, naviklo na savršenu sreću, dok sagledava moguće posledice svoje odluke: uzeti plod iz ruke voljene žene ili ga odbiti? Ako odbije, razmišlja Adam, poslušaće Boga, ali izgubiće "druga nasuprot sebi", svoju "čovečicu" koja je izabrala put smrti. Ako pak uzme plod iz Evine ruke, podeliće njenu sudbinu, kakva god ona bila, ali će Bogu okrenuti leđa. Šta god da sačuva, mnogo će i izgubiti. Tako se dešava svaki put kada čovek ili žena zavole nekog ko ne voli Boga. Tada se srce kida jer jedno blago mora da izneveri i izgubi – ili savest ili strast; ili Boga ili ženu. Adam je odabrao Evu, i iz njene ruke uzeo plod sa drveta poznanja dobra i zla.

Nema sumnje da se ovakav Adamov izbor iz perspektive savremenog čoveka, a pogotovu savremene žene, čini krajnje romantičnim, čak i uzvišenim. Zbog ljubavi se odrekao večnog života i samog Boga!!! Zajedno "u dobru i u zlu" "dok nas smrt ne rastavi", zar ne? Čini se da u popularnoj kulturi nema goreg greha od izdaje ličnih sentimenata ("slušaj svoje srce"), dok odricanje od Stvoritelja gotovo niko ne smatra strašnim. Pa šta, i dalje se živi??... Adamova odluka trebalo bi da podrazumeva veliku ljubav prema ženi, spremnost da sve žrtvuje zbog nje, zar ne? Međutim, uskoro će ta ljubav pokazati svoju slabiju stranu.

Iskustvo pokazuje da ljubav koja se plaća savešću, ljubav zbog koje idemo protiv svojih uverenja, nije dobra, a nije ni srećna. Istorija Samsonove ljubavi prema Dalili predstavlja arhetip destruktivne ljubavi. Ona uništava i izvor i predmet strasti.

"Tada im se otvoriše oči, i videše da su goli; pa spletoše lišća smokovog i načiniše sebi pregače. I začuše glas Gospoda Boga, koji iđaše po vrtu kad zahladi; i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga među drveta u vrtu. A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: Gde si? A on reče: Čuh glas Tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih. A Bog reče: Ko ti kaza da si go? Da nisi jeo s onog drveta što sam ti zabranio da ne jedeš s njega? A Adam reče: Žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh. A Gospod Bog reče ženi: Zašto si to učinila? A žena odgovori: Zmija me prevari, te jedoh." (3:7-13)

Okusivši zabranjeni plod, čovek i žena odmah otkrivaju zlo u sebi i drugome. Pre sagrešenja, gledali su svet i Boga "licem k licu" (1. Korinćanima 13:12); od sad će ga gledati kao kroz mutno staklo, kao da je tamna koprena nerazumevanja i tajne prekrila svet – a prekrila je dušu.

Dok nije sreo Zmiju, čovek je "poznavao kao što je poznat"; sad, poželevši da zna još više, čovek ne poznaje dobro ni samog sebe, a još manje druge ljude i Boga.

Pre svoje pobune, "behu oboje goli, i ne beše ih sramota"; posle Zmije uviđaju da su goli "pa spletoše lišća smokovog i načiniše sebi pregače." Zašto? Šta ta golotinja znači? "Smokovo lišće" ušlo je u engleskom jeziku u poslovičnu upotrebu, i podrazumeva svaki bezvredan i/ili nepošten pokušaj da čovek prikrije svoje greške; u hrišćanskom žargonu ono simboliše "samoopravdanje".

Da li je Zmija bila u pravu kad je rekla Evi da će poznati šta je dobro, a šta zlo? "Videše da su goli". Prvi par upoznaće posle Zmije ono što pre nisu znali – svet s druge strane sreće, ogoljen u svojoj pustoši.

Golotinja je ponajmanje fizičko stanje. Čovek može biti i obučen, a da bude go iznutra, u duši – ogoljen, slab, nezaštićen, nemoćan. Nudisti na plaži misle da ih lišenost stida čini slobodnima i emancipovanima, ali oni time ne bivaju manje goli, u fizičkom smislu.

Do susreta sa Zmijom, Adam i Eva bili su fizički goli, ali nisu toga bili svesni jer su karakterno bili "obučeni". Posle svog prestupa, Adam i Eva se i fizički pokrivaju i sakrivaju zato što su iznutra goli. To je osnovna golotinja čovekova – i kad nosi bundu. Upravo ta golotinja prosečnom čoveku čini zatvorsku samicu jednom od najgorih kazni. Golotinja je kada u duši više ne vlada Onaj koji je Život sam.

Stanite! Zar biblijski tekst ne tvrdi da su Adam i Eva bili goli i pre Zmije? Zašto se onda sada pokrivaju kako znaju i umeju, kad su i pre bili goli? Tačno je; samo imajmo na umu da u raju oko njih nema drugih ljudi. Zar su se dakle sakrili od Boga? Boje li se kazne?

Glavna razlika između golotinje pre i golotinje posle prvog greha nije u samoj fizičkoj činjenici golotinje, već u odnosu prema Posmatraču te golotinje, Bogu. Posmatrač se nije promenio – On je i dalje isti – ali se promenio čovek i njegov odnos prema Bogu. Pre sagrešenja čovek je objektivno go, ali nije sam - već, da tako kažemo, sjedinjen sa Bogom tako da je ljudska golotinja uronjena u Božiju slavu. Čovek je jedno sa Bogom, sam po sebi go, ali ne ogoljen.

Uporedimo to sa zadovoljstvom cara Davida, jednim od onih koji u Božijem prisustvu uživaju:

adam-i-eva-3-2Gospode! Ti me kušaš i znaš.
Ti znaš kad sednem i kad ustanem;
Ti znaš pomisli moje izdaleka;
Kad hodim i kad se odmaram,
Ti si oko mene, i sve puteve moje vidiš.
Još nema reči na jeziku mom,
a Ti, Gospode, gle, već sve znaš.
Sastrag i spred Ti si me zaklonio,
i stavio na me ruku svoju.
Čudno je za me znanje Tvoje, visoko,
ne mogu da ga dokučim.
Kuda bih otišao od duha Tvog,
i od lica Tvog kuda bih pobegao?
Da izađem na nebo, Ti si onde.
Da siđem u pakao, onde si.
Da se dignem na krilima od zore,
i preselim se na kraj mora:
I onde će me ruka Tvoja voditi,
i držati me desnica Tvoja.

(Psalam 139:1-10)

David je svestan da se ne može sakriti od Boga, ali on to ne želi; naprotiv, taj pogled mu daje mir i sigurnost jer mu je savest čista.

Posle ploda poznanja dobra i zla, čovek istupa iz Božije slave, odvaja se od nje. I dalje go, ali sad i ogoljen. Ne više u Bogu, nego naspram Boga. I zato ga Božiji pogled ogoljuje, i zato mu ne prija. Javlja se strah i neizvesnost. Prvi par je do tada uživao u Božjem pogledu, pogledu koji ih je poput odela pokrivao ljubavlju i sigurnošću; sada je to pogled stranca – a pred strancima se sklanjamo i pokrivamo jer im ne verujemo. Sada – usred raja – Stvoritelj stvorenju postaje stranac, a nepoznata Zmija saveznik. Adamu i Evi je Božije prisustvo neprijatno:

"I začuše glas Gospoda Boga, koji iđaše po vrtu kad zahladi; i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga među drveta u vrtu."

Iako im Bog nikada nije zapretio, iako nisu mogli da znaju šta ih čeka, ipak su se, začuvši Božji glas, sakrili od Njega. Adam otvoreno kaže Bogu: "čuh tvoj glas, pa se poplaših". Nepoverenje stvara strah i sumnju; nerazumevanje zatvara čoveka u sebe, a potpuno predanje ustupa mesto sebičnosti.

Štaviše, razdvojenost od Boga nije u raju samo osećanje, samo novi doživljaj stvarnosti – ona se materijalizuje: Adam i Eva najpre se pokrivaju smokovim lišćem, a onda se i sakrivaju iza drveća u vrtu, u trenutku kada Bog dolazi k njima. Čovek nečiste savesti sklanja se i traži zid, pregradu, granicu koja će ga odvojiti od Božije blizine. Nije dakle Bog pobegao od čoveka – čovek je pobegao od Boga. Čovek se Boga plaši ako ga doživljava kao moć, ne kao ljubav. Kada čovek ne veruje da ga Bog voli? Onda kad on sam ne voli Boga, kad mu je Bog dalek. Ostaje samo svest o superiornosti bića čija nam moć preti, umesto da nas štiti. Ovakav odnos prema Bogu gaji ogomna većina ljudi od kada je sveta i veka.

"U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje." (1. Jovanova 4:18) Ova zakonitost opisuje jedini lek za strah od Boga – savršenu ljubav, kakvom su voleli Adam i Eva pre nego što su okrenuli leđa Bogu. Ona se ne prikriva, ne taktizira, ne beži. Ona poznaje voljeno biće kao što je i sama od njega poznata. Ona sve veruje i svemu se raduje.

Ako je tako, šta je s onim biblijskim "bojte se Boga" (Otkrivenje 14:7)? Taj poželjni "strah" zapravo je strahopoštovanje, upravo ono što je Eva izgubila poslušavši Zmiju. Strahopoštovanje upravo podrazumeva istovremeni doživljaj Božije moći i ljubavi: On jeste iznad nas po svojoj prirodi i moći, ali nam njegova veličina ne preti, nego nas štiti. On je moćni otac u čijem naručju se osećamo bezbedno i srećno. Sotona je upravo suprotnog karaktera – on ne voli, ali koristi moć da preti i zatire. Značenje strahopoštovanja sažeto objašnjavaju reči iz čuvene himne "Amazing Grace", koja kaže: "Blagodat Božija naučila je moje srce da se boji i oslobodila me od straha" ("Twas grace that taught my heart to fear, and grace my fears relieved..."). Strahopoštovanje, ne strah. Bogopoznanje izgoni strah iz srca, a ostavlja poverenje u Božiju ljubav i divljenje Njegovoj snazi.

Isto je sa dobrim i lošim stidom. Loš stid proističe iz nerealne krivice. Dobar stid čuva naše dostojanstvo i navodi nas da se sklonimo od svega što nas ponižava i sramoti, kao što su vulgarnost, promiskuitet, nepoštenje... U sferi seksualnosti, loš stid osuđuje seksualnost samu po sebi. Zbog lošeg stida roditelji ne razgovaraju sa decom o odnosima polova i ne pripremaju ih za brak, već o tome ćute. Naprotiv, dobar stid podrazumeva dostojanstvo i samopoštovanje, koji devojci i mladiću ne dozvoljavaju da se ponižava, i prostituiše i svoje emocije i svoje telo nudeći ih svakom ko im posveti malo pažnje.

adam-i-eva-3-3"A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: Gde si? A on reče: Čuh glas Tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih. A Bog reče: Ko ti kaza da si go? Da nisi jeo s onog drveta što sam ti zabranio da ne jedeš s njega?"

Bog pita: "Adame, gde si?" Zašto? Svakako ne zato što Bog ne zna gde su Adam i Eva. Nije to retoričko pitanje, već pre sokratovsko "porađanje ideje". Bog želi da Adam uvidi gde je bio, a gde je sad.

U hebrejskom tekstu, deo preveden sa "gde si?" vrlo slično zvuči kao i često i bolno "Kako...?", krik koji se otima prorocima dok posmatraju duhovni pad i propast ljudi koji su odbacili Boga (npr. Isaija 1:21; Plač Jeremijin 1:1; 2:1. 4:1). To kako je jauk, baš kao i Božije gde si, nama nepojmljivo zaprepaštenje i bol zbog sunovrata voljenih bića. Na sličan način, Božije "šta učini!" (1. Mojsijeva 4:10) upućeno Kainu zapravo je jauk nad krvlju ubijenog Avelja. Gde si je poziv na razmišljanje, priznanje, pokajanje.

"Ko ti kaza da si go? da nisi jeo s onog drveta što sam ti zabranio da ne jedeš s njega?" Bog se najpre ne obraća ni Zmiji ni ženi, nego poslednjem u lancu izdaje – čoveku.

Merenje ljubavi

"A Adam reče: žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh. A Gospod Bog reče ženi: zašto si to učinila? A žena odgovori: zmija me prevari, te jedoh."

adam-i-eva-3-4Onaj isti Adam koji je zbog voljene žene odlučio da Bogu okrene leđa sada optužuje tu istu ženu – doduše ne bez razloga – da je kriva za njegovu vlastitu odluku i delo. Začas je prešao put od velike ljubavi do transfera krivice. Zaljubljeni bi morali da svoju ljubav mere i u negativnim fazama, kada su mane onog drugog očigledne, a ne samo u trenucima zanosa, kada prijatna strast jednog nadomešta nepostojeće kvalitete drugog, koje bi stvarale ljubav i zadovoljstvo i kad strasti više nema. Ne optužuje Adam samo Evu, nego i Boga: "Ti si je spojio sa mnom!" Ne podseća li nas ovaj trenutak na grčki mit u kom Zevs Epimeteju podmeće Pandoru, "svačim obdarenu", da bi Epimetej uživao dok "grli sopstvenu propast"?

Eva odmah optužuje Zmiju, ne priznajući da ju je na prestup navela sopstvena znatiželja i apetit. Niko ne priznaje svoj deo krivice, a upravo je to najpotrebnije i Bogu i ljudima – ljudima da se odreknu svog zla, a Bogu da može da im oprosti. Poricanje krivice utiskuje zlo još dublje u svest, i još više otupljuje savest. Ako čovek ne može da se suoči sa zlom u sebi, nikada ga se neće osloboditi, a to je ono najstrašnije što može da mu se desi.

Adam i Eva sada su grešnici i prestupnici. Optužuju jedno drugo i Zmiju. Dok rajski par stoji pred Bogom bežeći od nepriznate krivice, razmislimo o brakovima svih njihovih potomaka: nije li svaki brak život sa grešnikom, podnošljiv samo ako ga – takvog kakav je i takvi kakvi smo – volimo? Nije pogrešila osoba koja je rekla da se svi mi "ženimo i udajemo za bolesnika, samo treba da odaberemo s kojom bolešću možemo živeti do kraja života". Zvuči strašno, ali je, na kraju krajeva, istina. Svi smo mi emotivno, duhovno i fizički bolesni na neki način, svi imamo neku boljku ili nedostatak koji nas čini slabim i ranjivim. Neki ljudi ulaze u brak zreliji, a neki nesvesni sebe. Nažalost, većina tek u braku, suočena s manama onog drugog, upozna sebe; većina tek tada uvidi za koga se vezala. Za koga god da se vežemo, računajmo na to da će sreća u braku zavisiti od ravnoteže između uživanja u partnerovim vrlinama i žalosti zbog njegovih mana.

Ako su Adam i Eva imali Boga, i ako je Bog blizu svakog od nas, kakva je njegova uloga u braku? Ako su i on i ona grešnici, ako će i on i ona sigurno grešiti jedno prema drugom i prema sebi, i morati da nose teret te patnje, gde je Božje mesto u svemu tome? Videli smo šta je doneo uticaj Zmije, ali šta Bog može da učini kad je sve već krenulo naopako? Kako da dvoje grešnika žive jedno sa drugim "dok ih smrt ne rastavi"?

adam-i-eva-3-5Razmotrimo dve krajnosti u stavu prema bračnom drugu, i potražimo zlatnu sredinu. Jedna krajnost jeste da od voljene osobe načinimo božanstvo bez kog ne možemo da živimo. "Umreću ako me ostaviš." Drugim rečima, prema čoveku se odnosimo kao prema izvoru svog života, Bogu – i time ga postavljamo iznad Boga – u ime ljubavi. Međutim, ta preterana zanesenost, to obožavanje, podrazumeva velika očekivanja, koja običan čovek ne može da ispuni. Kad obožavana osoba pre ili kasnije pokaže svoje slabosti, razočarenje nas vodi u drugu krajnost, i mi tu osobu odbacujemo ili preziremo. Idealizacija i zavisnost od supružnika-božanstva u našem srcu proizvodi zločine iz strasti, kojih je mnogo u poslednje vreme: "Ili moja ili ničija". To je obeležje patološkog odnosa zavisnosti svojstvenog nezrelim i nesigurnim osobama. Umesto da čovek samo od Boga očekuje mnogo, on se strasno vezuje za ljudsko biće prema kom gaji prevelika očekivanja, a onda to biće satire u prah kad ga razočara. Čoveka treba voleti sa punom svešću da će nam doneti i bol, a ne samo radost. Ako to shvatimo, umećemo realno da vredujemo njegove uspehe i opraštamo njegove padove.

Konačno, sam Bog je Adamu i Evi ostavio mogućnost da mu okrenu leđa upravo zato što ih je voleo: ljubav daje pravo na izbor, strast ne. Onom koga volimo moramo dati prostor da odluči da li nas želi ili ne. Sloboda izbora mora da postoji u svetu koji je Bog stvorio jer ju je on ispoštovao kad ga je čovek odbacio. Hristos je "hteo slobodnu ljubav čovekovu", kako kaže Dostojevski, i zato je odlučio da do čovekovog srca ide zaobilaznim putem, a ne prečicom ; strpljenjem, ne lukavstvom ili nasiljem. Ko voli, zna da može i da izgubi. I s tim mora da živi.

adam-i-eva-3-6Dok je jedna krajnost muško-ženskog odnosa obožavanje, druga je ponižavanje i potcenjivanje. Prva se sastoji u tome da od voljene osobe stvaramo božanstvo ; druga je krajnost bogom smatrati – sebe. Takve osobe obožavaju sebe, nipodaštavajući sve ostale, pa i bračnog druga. Kada se sastave tiranin i njegov poklonik, često nastaju "idealni" brakovi u kojima se rob ne može izvući iz senke svog gospodara.

Volja ljudi-robova najčešće je uništena u porodici, u detinjstvu. Njima nije davana prilika da odlučuju; oni su naučeni da slušaju jer je postavljanje pitanja izdaja. Međutim, kad odrastemo, samo Bogu dugujemo savršenu poslušnost, ali Njemu i tada možemo postavljati pitanja. Čoveku, supružniku ili roditelju, pripadaju ljubav, poštovanje i pomoć, ne slepo obožavanje i bespogovorna poslušnost. Autoritarni stav roditelja "Ja sam te stvorio, ja te mogu i ubiti" oličavaju tu nesvest čoveka da je samo čovek, i da su nam drugi, pa i deca, povereni na brigu od samog Boga.

Tatjana Samardžija

 

Broj posetilaca

Danas407
Juče849
Ovog meseca15448
Ukupno2191993

Currently are 30 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter