legenda o velikom inkvizitoru 1 1a

LEGENDA O VELIKOM INKVIZITORU (1) – F.M. Dostojevski

Da li je Isus pogrešio ponudivši ljudima slobodu savesti? Pre Zamjatina, Hakslija i Orvela, Dostojevski nadahnuto i dalekovido sagledava celokupnu istoriju ljudske gladi za slobodom i svakovrsnih napora vladara da pod izgovorom ljudske sreće zarobe slobodu.

* * *

Najveći roman velikog romanopisca Fjodora Mihajloviča Dostojevskog jesu Braća Karamazovi (1879-1880). Sav u oštrim kontrastima svetla i senki, ovaj filozofski roman zaranja, poput Danteovog Pakla, u crne ponore ljudskog zla i nesreće, a onda sav taj pakleni mrak rasteruje blještavim iskrama, ponekad i buktinjama dobrote i duhovne lepote, čija svetlost vodi glavne junake i čitaoce, umesto Vergilija, kroz tminu do zvezda, do spasenja. U ovoj složenoj studiji o čoveku i čovečanstvu, pisac odbacuje crno-belu podelu ljudi na svece i grešnike, jer i sam je strasnik i stradalnik, grešnik i pokajnik, i sam je prepun zastrašujućih filozofskih i moralnih protivrečnosti; grešnici Dostojevskog umeju da se pokaju, a prividni sveci pokazuju svoje licemerstvo i nečovečnost. Dostojevski poziva čitaoca da, kao Karavađov neverni Toma, zagleda u Hristove rane i opipa ih, jer Njegove rane su otelotvorenje našeg jada i Njegove ljubavi. Dok čitamo o Karamazovima, o gresima i iskupljenju grešnika, mi gledamo u svoje ponore, i uviđamo ono što nismo hteli da znamo o sebi – Karamazovi, to smo svi mi.

Istovremeno, upravo u ovom romanu saznajemo i zašto Dostojevskog mnogi zovu i piscem-prorokom. Zasigurno najčuveniji i najčešće tumačen dragulj u velikom mozaiku romana Braća Karamazovi jeste slavna "Legenda o Velikom inkvizitoru", koja se nalazi u 5. poglavlju II dela romana.

Legenda predstavlja staru književnu vrstu. Sam termin na latinskom jeziku doslovno znači "ono što treba čitati, što je za čitanje". U srednjem veku legenda označava štivo religijskog sadržaja koje je opisivalo život i dela svetaca, tj. čtenije, koje se u manastirima čitalo u određenim delovima dana, npr. za vreme jela. S druge strane, u srednjovekovnoj i kasnijoj književnosti, legenda pripoveda stvarne događaje tako što ih obogaćuje fantastičnim elementima ne bi li pojačala utisak na slušaoca/čitaoca i tako podvukla određenu ideju ili poruku.

U Braći Karamazovima, agnostik Ivan Karamazov pripoveda svom bratu Alekseju, monahu, "Legendu o Velikom inkvizitoru", koja je u romanu predstavljena kao proizvod izmučene Ivanove misli, pripovest o povratku Hrista na ovaj svet u XVI veku i Njegovom suočavanju sa seviljskim kardinalom-inkvizitorom. Inkvizitorove reči upućene Hristu opisuju slobodu kao teret za čoveka i smetnju za društvo, i razmatraju različite načine na koje zemaljska Država, a pre svega posvetovljena Crkva, koja joj služi i/ili kojoj služi, teži da obuzda slobodu koju je Bog dao čoveku i uništi u ime Boga i čovekoljublja one koji se te slobode nipošto ne odriču.

 

* * *

... I gle, On [Hristos] zažele da se pojavi makar na jedan trenutak u narodu – u namučenom, napaćenom, prljavom i grešnom narodu koji ga je ipak voleo detinjom ljubavlju. Radnja se kod mene[1] zbiva u Španiji, u Sevilji, u doba najstrašnije Inkvizicije[2], kad su, u slavu Božju[3], u zemlji svaki dan gorele lomače i kad su

"U velelepnim autodafeima[4]
Spaljivali zle jeretike[5]."

O, to, naravno, ne beše onaj silazak u kome će se javiti On, po obećanju svome, u poslednja vremena, u svoj slavi nebeskoj, a koji će biti iznenadan "kao što munja izlazi od istoka i pokazuje se do zapada".[6] Ne, On zažele da na trenutak obiđe decu svoju, i to baš tamo gde su u taj mah na lomačama goreli jeretici. Po neizmernom milosrđu svome, On dolazi još jednom među ljude u onom istom liku ljudskom u kom je tri[7] godine hodio među ljudima petnaest vekova ranije[8]. Silazi na "vrele ulice"[9] južnog grada, u kom je samo dan ranije, u "velelepnom autodafeu", u prisustvu kralja, dvora, vitezova, kardinala i divnih dvorskih dama, pred mnogobrojnim stanovništvom cele Sevilje – kardinal, Veliki inkvizitor, spalio bezmalo čitavu stotinu jeretika ad maiorem gloriam Dei[10].

On se pojavi tiho, neprimetno, ali – začudo – svi ga odmah prepoznaše. To bi moglo biti jedno od najlepših mesta poeme – naime, kako to da su ga svi odmah prepoznali. Narod nezadrživom silinom hrli k njemu, okružuje ga, mnoštvo se slilo oko njega, sledi ga. On ćuteći prolazi između njih sa tihim osmehom beskonačnog saosećanja. Sunce ljubavi gori mu u srcu; Svetlost, Prosvećenost i Sila zrače iz njegovih očiju i izlivaju se na ljude, čija srca drhte od ljubavi, koju mu uzvraćaju. On širi k njima ruke, blagosilja ih tako da i sam dodir s njim, makar samo sa haljinama njegovim, zrači lekovitom silom. Odjednom mu iz mnoštva dovikuje jedan starac, slep od detinjstva: "Gospode, isceli me, da te i ja vidim!" I gle, nešto kao ljuska spade mu s očiju, i slepi ga ugleda. Narod plače i ljubi zemlju po kojoj on hoda. Deca bacaju preda nj cveće, pevaju i kliču mu: "Osana!" "To je on, to je lično On!" – ponavljaju svi – "to mora biti On, to nije niko drugi do On." On zastaje u paperti[11] seviljske katedrale, baš u trenutku kada u hram plačući unose otvoren beli dečiji mrtvački kovčeg; u njemu leži sedmogodišnja devojčica, jedinica nekog uglednog građanina. Mrtvo dete leži svo u cveću. "On će vaskrsnuti tvoje dete" – dovikuju iz mnoštva uplakanoj majci. Pater[12] katedrale, koji je izišao da dočeka detinji kovčeg, gleda u nedoumici i mršti se. Uto se začu vapaj majke umrlog deteta. Ona se baca pred Njegove noge: "Ako si to Ti, vaskrsni dete moje!", uzvikuje ona pružajući k Njemu ruke. Procesija se zaustavlja, kovčežić spuštaju na zemlju kod nogu Njegovih. On gleda sa saosećanjem, a usta Njegova još jednom tiho izgovaraju: "Talita kumi" – "I usta devojka."[13]

legenda o velikom inkvizitoru 1 2Devojčica se uspravlja u kovčegu, seda, smeši se i gleda oko sebe zadivljeno širom otvorenih očiju. U rukama joj buket belih ruža sa kojima je ležala u kovčegu. U narodu pometnja, uzvici, ridanje; i gle, baš u tom trenutku, iznenada, korača preko trga pored katedrale sam kardinal, Veliki inkvizitor.

To je gotovo devedesetogodišnji starac, visok i uspravan, ispijenog lica i upalih očiju iz kojih još uvek izbija sjaj kao plamene iskre. O, nije on sad u raskošnim kardinalskim haljinama svojim, u kojima je blistao juče pred narodom, dok spaljivahu neprijatelje rimske vere – ne, u ovom trenutku on je tek u svojoj staroj, gruboj monaškoj rasi[14]. Za njim, na izvesnom rastojanju, idu smrknuti pomoćnici i sluge njegove, i "sveta" straža. On se zaustavlja pred mnoštvom i izdaleka posmatra. Sve je video; video je kako su spustili kovčeg pred Njegove noge, video je kako je ustala devojčica i lice mu se smrklo. On skuplja sede i guste obrve svoje, a pogled mu seva zloslutnom vatrom. Pruža prst i zapoveda stražarima da ga uhvate. I gle, takva je njegova moć, i toliko je već naučen, pokoran i bojažljivo mu poslušan narod, da se mnoštvo istog časa sklanja pred stražarima, koji, usred grobne tišine što je najednom zavladala, stavljaju ruke na nj i odvode ga. Mnoštvo trenutno, svi kao jedan, saginje glavu do zemlje pred starcem Inkvizitorom, koji ćutke blagosilja narod i odlazi dalje.

KRAJ PRVOG DELA

 

PROČITAJTE I OSTALE ČLANKE:

LEGENDA O VELIKOM INKVIZITORU (2)

[1]. U redovima koji slede, Ivan Karamazov predstavlja bratu Aljoši svoju tvorevinu, "Legendu o Velikom inkvizitoru". Legenda je, kako ćemo videti, oblikovana kao dijalog u dijalogu: kroz razgovor sa Aleksejem, Ivan razvija fiktivni dijalog Inkvizitora sa Hristom (zapravo monolog, jer Hristos sve vreme ćuti).

[2]. Razlikujemo nekoliko ključnih datuma u istoriji Inkvizicije (od lat. inquisitio, "ispitivanje"). Prvi talas inkvizitorskog delovanja usmeren je na progon i zatiranje katara ili albižana (bliskih našim bogumilima) s juga Francuske, kao i valdenžana, radi čega je 1184. papa Lucije III sa carem Fridrihom Barbarosom osnovao tzv. Biskupsku inkviziciju ukazom Ad abolendam. U ovom periodu se u borbi protiv neistomišljenika istakao španski sveštenik Domingo (Dominik) de Guzman (1170–1221), budući svetac Katoličke crkve i osnivač dominikanaca. Mnogi srednjovekovni i kasniji katolički crkveni pisci smatraju Dominika osnivačem Inkvizicije. Tako čuveni dominikanac-inkvizitor Bernardo Gui (1261–1331), kog je Umberto Eko učinio jednim od glavnih likova svog romana Ime ruže, naziva upravo Dominika "prvim inkvizitorom". Na poznatoj slici Sveti Dominik predsedava autodafeu iz 1475. godine, koju je poručio sam Torkemada, slikar je predstavio osnivača dominikanaca kako predvodi autodafe, spaljivanje jeretika. Nedugo posle Dominikove smrti, papa Grgur IX daje novi zamah borbi protiv neistomišljenika 1231. godine bulom Ille humani generis, kojom ovlašćuje dominikanski red da rukovodi Inkvizicijom u Evropi, i ovaj se datum uzima kao početak tzv. Papske inkvizicije, budući da ovaj dokument stavlja inkvizicijske sudove u biskupijama pod upravu samog pape. Godine 1252. papa Inoćentije IV jasno je bulom Ad extirpanda ozakonio primenu mučenja u isleđivanju optuženika, premda se ono odavno koristilo, o čemu nam svedoče ranija dokumenta. Po zlu je najpoznatija Španska inkvizicija, koja je obnovila isleđivanje nekatolika – tada uglavnom Jevreja i muslimana – posle Rekonkviste, tj. proterivanja mavarske uprave iz Španije krajem XV veka. Ferdinand i Izabela dali su odrešene ruke ozloglašenom inkvizitoru Torkemadi, čija je revnost u proganjanju i mučenju optuženih bila tolika da je i do Rima stiglo nekoliko pritužbi na njegove surove metode. Mnogi smatraju da je Dostojevskom upravo Torkemada poslužio kao istorijski predložak za lik Inkvizitora. Upravo su dva dominikanca i inkvizitora, Kramer i Šprenger, 1486. godine napisali čuveni Malleus maleficarum (Mač za veštice), koji predstavlja uputstvo za isleđivanje mučenjem optuženih za veštičarenje. Delovanje Inkvizicije u čitavoj Evropi intenziviraće pojava Reformacije od 1517. godine. Stoga papa Pavle III 1542. osniva Svetu kongregaciju svetog oficija (Sveti oficij), čiji je zadatak da nadgleda rad Inkvizicije radi odbrane crkvenih učenja i osude svega što im se protivi. Godine 1965. Oficij je preimenovan u Kongregaciju za doktrinu vere, što je naziv pod kojim ova ustanova postoji do danas. 

[3]. Jasno se aludira na jezuitsku lozinku Ad maiorem gloriam Dei – "Sve na veću slavu Božiju".

[4]. Reč je o zloglasnoj ustanovi Inkvizicije označenoj portugalskim izrazom auto da fe, dosl. "čin vere", koja podrazumeva sprovođenje smrtne presude nad jereticima kao potvrdu pravovernosti zajednice (i osuđenog, ako se pokajao) – u prisustvu predstavnika građanske i crkvene vlasti i mnoštva naroda. Auto-da-fe nije uvek podrazumevao spaljivanje, tako da ga ne možemo uvek zameniti rečju spaljivanje.

[5]. Stihovi iz drame Koriolan ruskog književnika XIX veka Aleksandra P. Ivanoviča.

[6]. Dostojevski navodi jedan od brojnih stihova (Matej 24:27; prevod Vuka Karadžića) u kojima Isus Hristos najavljuje svoj povratak na Zemlju na kraju istorije, poznat kao Drugi Hristov dolazak. Zanimljivo je da Dostojevski, odnosno Ivan Karamazov, podvlači razliku između biblijskog Drugog dolaska i ovog zamišljenog silaska među ljude. Upor. sa Prvom poslanicom Solunjanima 2:15-17.

[7]. U ruskom tekstu stoji tri, što je otprilike trajanje Hristove službe od krštenja do raspeća; međutim, od utelovljenja do raspeća je "među ljudima" boravio oko trideset i tri godine.

[8]. Radnja se ove legende, prema tome, odvija u XVI veku.

[9]. Prema filozofu Tatjani Kasatkinoj, koja dugi niz godina izučava filozofiju Dostojevskog, žarke ulice (стогны жаркие) predstavljaju metatekstualni refleks sintagme стогны длинные ("duge ulice") iz poeme "Diana" ruskog pesnika Afanasija Feta.

[10]. Prvi ugledni protestant Španije, Fransisko de San Roman, spaljen je na lomači 1542. U Valjadolidu je uhapšena veća grupa plemića i sveštenika sledbenika protestantskih ideja. Car Karlo V naredio je da se ova grupa kazni tako što će onima koji se odreknu protestantizma odrubiti glavu, dok će one koji odbiju da se odreknu ovih učenja spaliti na lomači. U leto 1559. tako je pogubljeno njih 14. Istoričari govore o nekoliko hiljada žrtava Španske inkvizicije u ovom periodu.

[11]. Paperta predstavlja "1) u starim hrišćanskim hramovima mesto za one koji su isključeni iz crkve ili još nisu primili hrišćanstvo. 2) predvorje, prednji deo crkve, priprata." (I. Klajn, M. Šipka, Veliki rečnik stranih reči i izraza)

[12]. U ruskom tekstu stoji ćiriličnim slovima napisano патер. 

[13]. Talita kumi na aramejskom znači "ustani, devojčice" (Marko 5:41,42).

[14]. Prema Matičinom rečniku, rȁsa je "gornja odeća, mantija duhovnika, naročito kaluđera, redovnika".

Broj posetilaca

Danas27
Juče628
Ovog meseca13905
Ukupno2150936

Currently are 46 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter