legenda o velikom inkvizitoru 2 1

LEGENDA O VELIKOM INKVIZITORU (2) – F.M. Dostojevski

"Znaj da su sada, upravo sada, ti ljudi uvereni više nego ikada da su potpuno slobodni, a zapravo su nam oni sami doneli svoju slobodu i pokorno je položili pred naše noge."

* * *

Straža uvodi zarobljenika u tesnu i mračnu nadsvođenu tamnicu, u drevnom zdanju Svetoga suda, i zatvara Ga u nju. Prolazi dan, pada tamna, uzavrela i "zagušljiva" seviljska noć. Vazduh "na lovor i na limun miriše[1]". Usred dubokog mraka, najednom se otvaraju gvozdena tamnička vrata, i sam starac, Veliki inkvizitor, sa svetiljkom u ruci polako stupa u tamnicu. Sam je, i vrata se za njim odmah zaključavaju. Zastaje na ulazu, i dugo se, čitav minut ili dva, zagleda u lice Njegovo. Naposletku tiho priđe, metnu svetiljku na sto i reče Mu: "To si ti? Ti?" – Ali, ne dobivši odgovora, brzo doda: "Ne odgovaraj, ćuti! A i šta bi ti mogao kazati? Predobro znam šta ćeš reći. Ti više i nemaš prava da nešto dodaš onom što si već rekao. Zašto si sad došao, da nam smetaš? Jer ti jesi došao da nam smetaš, to i sam znaš. A znaš li šta će biti sutra? Ja ne znam ko si ti, niti želim da znam da li si to ti ili samo slika Njegova, ali ja ću te sutra osuditi i spaliću te na lomači kao najgoreg jeretika, a onaj isti narod koji ti je danas ljubio noge, već sutra će, na znak moje ruke, poleteti da zgrće žeravice oko tvoje lomače. Znaš li ti to? Da, ti to možda i znaš" – dodade on u dubokom razmišljanju, ne skidajući pogled ni za trenutak sa svog zarobljenika.

– Ja ne shvatam sasvim, Ivane, šta je to – osmehnu se Aljoša, koji je sve vreme ćuteći slušao. – Da li je to kakva bezgranična fantazija, ili kakva pogreška starčeva, nekakav nemogući qui pro quo[2]?

– Uzmi da je, ako hoćeš, i to poslednje – zasmeja se Ivan – ako te je već toliko razmazio savremeni realizam da ne možeš da poneseš ništa fantastično – ako hoćeš pro quo, neka tako i bude. Doduše – nasmeja se on opet – starcu je devedeset godina, i on je odavno mogao sići s uma zbog svoje zamisli. Možda ga je zarobljenik zapanjio svojom spoljašnjošću. To je, konačno, moglo da bude i obično bunilo, priviđenje devedesetogodišnjeg starca pred smrt, još obuzetog jučerašnjim javnim spaljivanjem[3] stotine jeretika. Ali zar nije meni i tebi svejedno da li je to qui pro quo ili bezgranična fantazija? Reč je samo o tome da je starcu potrebno da iskaže svoje misli, i da konačno jasno i glasno kaže ono o čemu je čitavih devedeset godina ćutao.

– A zarobljenik i dalje ćuti? Gleda u nj i ne progovara ni reči?

– Tako i treba da bude, u svakom slučaju – opet se zasmeja Ivan. – I sam starac Ga podseća da svakako nema prava da išta dodaje onom što je već rečeno. Ako hoćeš, u tome baš i jeste osnovna crta rimokatoličanstva – bar po mome mišljenju: "Sve si" – vele – "predao papi, sve je, dakle, sada u pape, a ti prosto možeš da nam i ne dolaziš, ili nam bar ne smetaj pre vremena." U ovom smislu oni ne samo da govore, nego čak i pišu, bar jezuiti. To sam čitao kod njihovih bogoslova. "Imaš li ti prava da nam objaviš i jednu jedinu tajnu onoga sveta iz koga si došao?" – pita Ga moj starac i sam za Njega odgovara: "Ne, nemaš prava, da ne bi dodavao onome što si već pre kazao, i da ne oduzmeš ljudima slobodu koju si toliko branio dok si bio na zemlji. Sve novo što budeš objavio biće napad na slobodu ljudske vere jer će se javiti kao čudo, a sloboda njihove vere tebi je bila dragocenija od svega – još tada, pre hiljadu petsto godina. Nisi li ti onda tako često govorio: 'Želim da vas oslobodim'? No, eto, sad si video te 'slobodne ljude'" – dodaje odjednom starac zamišljeno, ali i podsmešljivo. – "Da, taj nas je poduhvat skupo stajao" – nastavlja on posmatrajući ovoga strogo – "ali smo ga najzad i okončali u ime tvoje. Petnaest vekova mučili smo se mi s tom slobodom, ali sad je to završeno, i to konačno. Ti ne veruješ da je konačno završeno? Gledaš u mene krotko i nećeš da me udostojiš čak ni svog negodovanja? Ipak, znaj da su sada, upravo sada, ti ljudi uvereni više nego ikada da su potpuno slobodni, a zapravo su nam oni sami doneli svoju slobodu i pokorno je položili pred naše noge. To je naše delo, a da li je to ono što si ti želeo – takva sloboda?"

– Ja opet ne razumem – prekide ga Aljoša – da li je to kod njega ironija, podsmevanje?

– Ni najmanje. On zaista sebi i svojima pripisuje u zaslugu što su najzad savladali slobodu, a učinili su to da bi ljude usrećili. "Jer tek je sad (on, naravno, govori o Inkviziciji[4]) po prvi put postalo moguće razmišljati o sreći ljudskoj. Čovek je stvoren kao buntovnik[5], a zar buntovnici mogu biti srećni? Tebe su upozoravali" – govori on Njemu[6] – "nije ti nedostajalo opomena i saveta, ali ti nisi poslušao opomene, ti si odbacio jedini način na koji je bilo moguće usrećiti ljude; na sreću, čitavu stvar si na odlasku predao nama. Obećao si, svojom rečju si potvrdio, dao si nam pravo da vezujemo i drešimo[7], a sad, naravno, više ne možeš ni da pomisliš da nam to pravo oduzmeš. Zašto si sad došao da nam smetaš?"

– A šta znači to da mu "nije nedostajalo opomena i saveta"? – zapita Aljoša.

– Pa u tome se upravo i sastoji ono glavno što starac želi da kaže.

legenda o velikom inkvizitoru 2 2– "Strašni i umni duh, duh samouništenja i nebitka" – nastavlja starac – "veliki duh[8] je govorio s tobom u pustinji, a nama je rečeno u knjigama da te je navodno[9] 'kušao'[10]. Je li bilo tako? Da li je uopšte bilo moguće izreći išta istinitije od onoga što ti je on rekao trima pitanjima, što si ti odbacio, a što je u knjigama nazvano 'iskušenjima'? Međutim, ako se ikada na zemlji zbilo pravo, gromoglasno čudo, onda je to bilo tog dana, na dan ta tri iskušenja. Sama pojava tih triju pitanja predstavlja čudo. Ako bi uopšte bilo moguće i zamisliti, tek probe radi, primera radi, da ta tri pitanja strašnoga duha nestanu bez traga iz knjiga, i da ih treba ponovo stvoriti, nanovo ih smisliti i sročiti da se opet unesu u knjige, tako da se toga radi okupe svi mudraci zemaljski, filozofi i pesnici, i da dobiju zadatak: razmislite, sastavite tri pitanja, ali takva da ne samo što odgovaraju veličini događaja nego, osim toga, u samo tri reči, tri rečenice ljudske, izražavaju svu buduću istoriju sveta i čovečanstva – misliš li ti da bi sva premudrost zemaljska, kad bi se na jedno mesto skupila, mogla izmisliti bilo šta slično, po snazi i dubini, onim trima pitanjima koja ti je tada postavio moćni i mudri duh u pustinji?

Već po samim tim pitanjima, po čudesnosti njihove objave, moguće je shvatiti da si imao posla ne s običnim ljudskim umom, nego sa večnim i apsolutnim[11]. Jer u ta tri pitanja kao da je u celinu sastavljena i predskazana sva potonja istorija čovečanstva, i pokazana tri oblika u kojima će se sjediniti sve nerazrešive istorijske protivrečnosti čovečije prirode na celoj zemlji. Tada se to još nije moglo toliko sagledati jer je budućnost bila nepoznata, ali sad, kad je prošlo petnaest vekova, mi vidimo da je kroz ta tri pitanja sve u tolikoj meri predviđeno i predskazano, i toliko se potvrdilo kao istinito da im se ništa više ne može ni dodati ni oduzeti.

Odluči, dakle, sam ko je bio u pravu: ti ili onaj koji te je tada postavljao pitanja? Seti se prvoga pitanja; ako i nije doslovno, smisao je njegov ovaj: 'Ti hoćeš da ideš u svet, i ideš praznih ruku, sa nekakvim zavetom slobode koji ljudi, u svojoj prostoti i urođenoj razuzdanosti, ne mogu ni razumeti, i kog se oni boje i plaše – jer ništa i nikada za čoveka i ljudsko društvo nije bilo nepodnošljivije od slobode! A vidiš li ovo kamenje u ovoj goloj i vrletnoj pustinji? Pretvori ga u hlebove, i za tobom će pohrliti čovečanstvo kao stado, zahvalno i poslušno, premda večito u strahu da ćeš povući ruku svoju od njih i uskratiti im hlebove svoje.' Ali ti ne htede lišiti čoveka slobode i odbi predlog, jer kakva bi to bila sloboda – zaključio si ti – kad bi poslušnost bila kupljena hlebovima? Odgovorio si da čovek ne živi samo od hleba, ali znaš li ti da će se, u ime tog istog hleba zemaljskog, dići na tebe duh zemaljski, i sudariće se s tobom, i pobediće te, i svi će poći za njim uzvikujući: 'Ko je kao ova zver[12], ona nam dade oganj s neba[13]!' Znaš li da će proći vekovi, a čovečanstvo će ustima svoje mudrosti i nauke proglasiti da nema zločina, i, prema tome, da nema ni greha, nego samo – gladnih. 'Nahrani ih, pa onda od njih traži vrlinu!' – eto šta će pisati na zastavi koja će se podići protiv tebe, i koja će razrušiti hram tvoj. Na mestu tvog hrama podići će se nova građevina, podići će se ponovo strašna Vavilonska kula; i premda se ni ona neće dovršiti, kao ni nekadašnja, ti bi ipak mogao izbeći tu novu kulu, i za hiljadu godina skratiti patnje ljudske – jer oni će ionako doći k nama, pošto se hiljadu godina namuče sa svojom kulom! Oni će nas tada opet pronaći pod zemljom, u katakombama[14], gde ćemo se skrivati (jer ćemo nanovo biti gonjeni i mučeni), naći će nas i zavapiće: 'Nahranite nas, jer oni što nam obećaše oganj s neba ne dadoše nam ga.' I tada ćemo mi dozidati njihovu kulu, jer će je dozidati onaj ko ih nahrani, a nahranićemo ih samo mi u tvoje ime, i slagaćemo ih da je u tvoje ime. O, nikada, nikada se oni bez nas neće nasititi! Nikakva im nauka neće dati hleba dokle god ostanu slobodni, nego će naposletku doneti svoju slobodu pred naše noge, pa će nam kazati: 'Nahranite nas, makar nas i porobili!' Razumeće najzad i sami da se ne može ni zamisliti da slobode i hleba zemaljskog bude dovoljno za sve u isto vreme, jer oni nikada, nikada neće umeti da ga među sobom podele! Uveriće se takođe i u to da i ne mogu nikad biti slobodni zato što su slabi, poročni, ništavni i buntovni.

Ti si im obećao hleb nebeski, ali, kažem ti opet, može li se on, u očima slabog, uvek poročnog i večito nezahvalnog ljudskog plemena, uporediti sa zemaljskim? I ako za tobom, u ime hleba nebeskog, pođu hiljade i desetine hiljada, šta će biti sa milionima i sa desetinama miliona bića koja neće imati snage da prezru hleb zemaljski radi nebeskog? Ili su tebi mile samo desetine hiljada velikih i snažnih, a ostali, milioni nejakih, kojih je kao peska morskoga[15], ali koji tebe ljube, treba samo da posluže kao sredstvo za velike i jake? Ne, nama su mili i nejaki. Oni su poročni i buntovnici, ali, na kraju krajeva, upravo će oni biti ti koji će nam se pokoriti. Oni će se nama diviti i smatraće nas bogovima zato što smo im stali na čelo i što smo pristali da podnosimo slobodu i vladamo nad njima – tako će im naposletku biti strašno da budu slobodni! Dotle ćemo im mi reći da smo poslušni tebi i da vladamo u tvoje ime. Još jednom ćemo ih obmanuti jer tebe više nećemo pustiti k sebi[16]. U toj će se obmani i sastojati naša patnja, jer ćemo morati da lažemo. Eto šta je značilo ono prvo pitanje u pustinji, i eto šta si ti odbacio u ime slobode, koju si stavio iznad svega. Međutim, u tom se pitanju krila velika tajna ovoga sveta. Da si primio 'hlebove', ti bi zadovoljio ljudsku čežnju, kako pojedinca, tako i svekolikog čovečanstva, da se pred nekim poklone. Nema trajnije i mučnije brige za čoveka nego, kad postane slobodan, da što pre nađe onoga kome će se potčiniti. Nego čovek traži da se potčini onom što je već neosporno, toliko neosporno da će se svi ljudi najednom složiti da se tome zajedno potčine. Jer briga tih bednih stvorova ne sastoji se samo u tome da pronađu nešto čemu će se ovaj ili onaj potčiniti, nego i da nađu nešto u šta će svi poverovati i čemu će se svi pokloniti, i to obavezno svi zajedno. Eto, ta potreba za zajedničkim pokoravanjem i jeste glavna muka svakog pojedinog čoveka, ali i svekolikog čovečanstva od početka sveta.

Zbog sveopšteg pokoravanja oni su se ubijali mačem. Stvarali su bogove i jedni druge pozivali: 'Ostavite svoje bogove, pa dođite da se poklonite našima, ili smrt i vama i bogovima vašim!' I tako će biti do kraja sveta, čak i kad sa sveta nestane bogova: svejedno, pokloniće se idolima. Ti si znao, ti nisi mogao da ne znaš tu osnovnu tajnu prirode ljudske, ali ti si odbacio jedinu sveobuhvatnu zastavu koja ti je nuđena da pod njom obavežeš sve da ti se bespogovorno poklone – zastavu hleba zemaljskog; odbacio si je u ime slobode i hleba nebeskog. I pogledaj šta si potom učinio. I opet sve u ime slobode! Kažem ti, čovek nema mučnije brige nego da nađe onoga kome bi što pre mogao da prepusti dar slobode, s kojim se to nesrećno biće rađa. Ipak, slobodom ljudskom ovladaće samo onaj ko umiri njihovu savest. Sa hlebom ti se nudila zastava koja se ne može osporiti: daš hleb, i čovek ti se potčini, jer nema ničega neospornijeg od hleba; ipak, ako neko u isto vreme ovlada njegovom savešću mimo tebe – o, tada će on odbaciti čak i hleb tvoj, i poći će za onim ko pridobije njegovu savest. U tom si ti bio u pravu. Jer tajna ljudskog bića nije samo u življenju, nego u tome za šta se živi. Bez jasne predstave o tome zašto da živi, čovek neće pristati da živi, i pre će uništiti sam sebe nego ostati na zemlji, makar svud oko njega ležao hleb. To je tako; ali šta se desilo: umesto da ovladaš slobodom ljudskom, ti si im je još uvećao! Zar si zaboravio da je mir, pa i smrt, čoveku miliji od slobode izbora u poznanju dobra i zla? Nema ničeg primamljivijeg za čoveka od slobode savesti, ali ni ičeg mučnijeg. Tako si, umesto čvrstih osnova za umirenje čovekove savesti jednom zasvagda, ti izabrao sve što je neobično, neizvesno i neodređeno; izabrao si sve što je iznad ljudskih snaga, i tako postupio sa ljudima kao da ih uopšte i ne voliš; i ko je sve to učinio: onaj ko je došao da i život svoj žrtvuje za njih!

KRAJ DRUGOG DELA

 

PROČITAJTE I OSTALE ČLANKE:

LEGENDA O VELIKOM INKVIZITORU (1)

 

 

[1]. Deo stiha iz Puškinove drame Kameni gost.

[2]. Na latinskom doslovno "ko za koga". U pozorištu, naročito u komedijama, ovim se izrazom imenuje zabuna, nesporazum, zamena ličnosti kao postupak karakterističan za komedije. Drugim rečima, da li je moguće da je Inkvizitor zamenio nekog čoveka sa Hristom (dakle da to nije Hristos) ili nije prepoznao stvarnog Hrista, pa u Njemu vidi samo nekog neznanca koji se lažno predstavlja?

[3]. U ruskom se opet koristi auto-da-fe.

[4]. Ivan objašnjava Inkvizitorov stav o ljudskoj slobodi i ulozi Crkve u njenom ograničenju.

[5]. Jedna od Inkvizitorovih izjava koje se neposredno protive biblijskom tekstu: čovek po Bibliji nije stvoren kao buntovnik, već kao srećan i zahvalan Božiji sin, kome su dane velike sposobnosti ("po obličju Božijem") i veliko poverenje da u ime Božije upravlja Zemljom. Čovek je tek kasnije postao buntovnik jer je tako izabrao, uz nagovor prvog buntovnika – Sotone. Predstavljanje čoveka kao urođenog i iskonskog buntovnika, isticanje njegove pobune prema Bogu a prećutkivanje njegovog blaženstva prilikom Stvaranja, predstavlja omiljeni argument antiteista i luciferijanaca, 1) kako bi se čovek predstavio kao prirodni neprijatelj biblijskog Boga, a ne Njegov sin i poklonik, i 2) kako bi se biblijskom Bogu spočitalo da je stvorio lošeg čoveka, da je loš tvorac.

[6]. Tj. Inkvizitor Hristu. Povremene Ivanove intervencije ilustruju načelo narativne polifonije: Dostojevski celokupnu Legendu, i ideje koje ona iznosi, stavlja u usta ateiste, tačnije antiteiste Ivana Karamazova – koji ističe da mu nije važno da li je Legenda istina ili fantazija. Time Dostojevski sebe – pisca – distancira od svog lika i njegovog stava. Predstaviti istinu kao književnu fantaziju ponekad znači zaštititi je od ljudskih predrasuda i dopustiti čitaocu da je razmatra makar kao puku fikciju – ako ne sme ili ne želi da se suoči sa njom kao istinom. Upor. sa Manovom ironijom u Čarobnom bregu, i drugde.

[7]. V. Matej 16:19 i 18:18, kao i Jovan 20:23. Na temelju ovih stihova Inkvizitorova crkva smatra da su njene odluke obavezujuće i na Nebu i na Zemlji, tj. da, kako ovde tvrdi Inkvizitor, odluke crkve mogu i da prethode Božijim odlukama na nebu – kao da se sam Bog mora povinovati odlukama Crkve, čak i kad mu nisu po volji – jer je svoju vlast prepustio Crkvi, a ne može da ide protiv svoje reči. Međutim, kada ove stihove razmotrimo zajedno sa drugim biblijskim tekstovima, vidimo da ukazuju na to da Crkva ne gospodari Bogom, niti su na Nebu punovažne odluke Crkve koje se kose sa osnovnim načelima Božije vladavine i osnovnim osobinama Božijeg karaktera.

[8]. Ko je taj "strašni" i "veliki" duh kome se divi Inkvizitor? Naredni redovi daju odgovor na to pitanje.

[9]. Navodno – ovom rečju počinje Inkvizitorova antibiblijska reinterpretacija trostrukog Hristovog kušanja u pustinji kome ga je posle krštenja na Jordanu podvrgao Sotona.

[10]. Hristovo kušanje u pustinji opisuju Matej 4:1-11; Marko 1:12,13 i Luka 4:1-13. Sotona tri puta neuspešno iskušava Hrista: 1) da svoj hleb stvori sam, nezavisno od Boga, 2) da kuša Boga, tj. upravlja Bogom po svom nahođenju i 3) da sklopi pakt sa đavolom kako bi ostvario vlast na Zemlji. Inkvizitor ovde zamera Hristu što nije prihvatio Sotoninu ponudu, i naglašava da je tu ponudu Crkva prihvatila.

[11]. Dakle, sotonski duh kao "večan i apsolutan".

[12]. Direktna aluzija na Otkrivenje 13:4: "I pokloniše se zveri govoreći: ko je kao zver? i ko može ratovati s njom?"

[13]. "Oganj sa neba" predstavlja aluziju na tekst u Otkrivenju 13:3,4 koji govori o lažnim čudima kao sredstvu manipulacije čovečanstvom na kraju istorije: "I učini [druga zver] čudesa velika, i učini da i oganj silazi s neba na zemlju pred ljudima. I vara one koji žive na zemlji znacima". Prevara o kojoj ovde govori Jovan Bogoslov sastoji se u falsifikovanju čuvenog starozavetnog čuda – kada je Bog odgovorio na molitvu proroka Ilije i vatrom sa neba spalio žrtvu koju mu je prineo prorok (1. Carevima 18:38), čime je potvrdio autentičnost Ilijine misije. Na kraju istorije, imitacija Božijih čuda imaće za cilj da ubedi čovečanstvo kako je Bog stvorio globalni versko-politički poredak. Upor. o sotonskim čudima 2. Solunjanima 2:8-12; Otkrivenje 13:13 i 10:20; Matej 7:22.23; 1. Korinćanima 13:2.

[14]. "Opet ... u katakombama": ovde se podseća na progonstvo hrišćana pre Konstantina, posle kog je usledilo ozakonjenje, a potom i dominacija službene hrišćanske crkve. Inkvizitor najavljuje da će se progonstvo hrišćana od strane pagana ponoviti, ali da će i ovom prilikom, na kraju, pagani od Crkve zatražiti da ih oslobodi od njihovih društvenih eksperimenata sa slobodom. Mnogi tumači ovog teksta vide ovde najavu uspona i pada komunizma, kao i stradanja, a potom proslavljanja Crkve.

[15]. Biblijsko poređenje koje srećemo, primera radi, u Prvoj Mojsijevoj 22:17 (obećanje Avraamu o mnoštvu potomaka) i u Otkrivenju 20:8 (odnosi se na mnoštvo vojske Goga i Magoga koja ratuje na nebeski Jerusalim). Tako se dakle ista slika koristi i za spasene i za izgubljene.

[16]. Dakle, ova crkva će obmanjivati milione ljudi tvrdeći da sledi Hrista.

Broj posetilaca

Danas28
Juče628
Ovog meseca13906
Ukupno2150937

Currently are 48 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter