legenda o velikom inkvizitoru 3 1

LEGENDA O VELIKOM INKVIZITORU (3) – F.M. Dostojevski

"Postoje tri sile, jedine tri sile na zemlji koje su zanavek mogle da pobede i osvoje savest tih nemoćnih buntovnika, njihove sreće radi – to su čudo, tajna i autoritet."

* * *

Umesto da ovladaš ljudskom slobodom, ti si je samo uvećao, i zanavek njenim mukama opteretio duhovno carstvo čovekovo. Ti si poželeo slobodnu ljubav čovekovu, da slobodno pođe za tobom, zadivljen i zanesen tobom. Umesto po strogom drevnom zakonu, čovek je imao sad da slobodnim srcem samostalno odlučuje šta je dobro a šta zlo, ugledajući se jedino na tebe – ali zar nisi pomislio da će on najzad odbaciti i osporiti čak i tvoj lik i tvoju istinu ako ga pritisne tako strašan teret kao što je sloboda izbora? Ljudi će najzad povikati da nije u tebi istina, jer ih nije bilo moguće ostaviti u većoj nedoumici i mukama nego što si učinio ti ostavivši im toliko briga i nerešivih zadataka. Na taj način si sam pokrenuo rušenje svog carstva, i ne krivi za to nikoga više. A opet, zar ti se to nudilo? Postoje tri sile, jedine tri sile na zemlji koje su zanavek mogle da pobede i osvoje savest tih nemoćnih buntovnika, njihove sreće radi – to su čudo, tajna i autoritet. Ti si odbacio i jedno i drugo i treće, i sam dao primer za to.

Kada te je strašni i premudri duh odveo na vrh hrama i kazao ti: ,Ako hoćeš da doznaš jesi li ti Sin Božji, baci se dole, jer je rečeno za onoga[1] da će ga anđeli prihvatiti i poneti, i neće pasti niti će se ozlediti, pa ćeš doznati tada da li si ti Sin Božji, i dokazaćeš kakva je tvoja vera u oca tvoga', ti si to saslušao i odbacio ponudu, i nisi podlegao, niti se bacio nadole. O, naravno, postupio si tad ponosito i veličanstveno, kao bog; ali ljudi, to nejako buntovničko pleme – da li su i oni bogovi? O, ti si tada razumeo da bi, učinivši samo jedan korak, samo jedan pokret da se baciš dole, time istog časa kušao Gospoda, i svu bi veru u njega izgubio, i razbio bi se o zemlju koju si došao da spasavaš, i obradovao bi se mudri duh koji te je kušao. Ali, ponavljam, koliko ima takvih kao što si ti? I zar si ti zaista mogao pomisliti, makar na minut, da će i ljudi biti kadri odoleti takvom iskušenju? Zar je ljudska priroda stvorena takva da odbaci čudo, i da u tako strašnim životnim trenucima, u trenucima najstrašnijih, osnovnih i mučnih duševnih patnji svojih, ostane sama sa slobodom da odlučuje srcem?

O, ti si znao da će se podvig tvoj sačuvati u knjigama, da će stići do poslednjih vremena i do svih krajeva zemaljskih, i nadao se da će, idući za tobom, i čovek ostati s Bogom, bez potrebe za čudima. Ipak, ti nisi znao da će čovek, čim odbaci čudo, odmah odbaciti i Boga, jer čovek ne traži toliko Boga koliko čuda[2]. Pa pošto čovek nije kadar da se odrekne čuda, on će nastvarati sebi novih čudesa, svojih sopstvenih čudesa, i pokloniće se duhu vračarskom, bapskoj magiji, makar sto puta bio buntovnik, jeretik i bezbožnik. Ti nisi sišao s krsta kad su ti dovikivali, rugajući se i izazivajući te: 'Siđi s krsta, pa ćemo poverovati da si to ti[3].' Nisi sišao zato što nisi želeo da čudom zarobiš čoveka. Žudeo si za slobodnom verom, a ne za čudom, žudeo si za slobodnom ljubavlju, a ne za ropskim ushićenjem nevoljnika pred silom koja ga je osvojila jednom zauvek. I tada si sudio o ljudima suviše uzvišeno, jer oni su, naravno, robovi, iako su stvoreni kao buntovnici. Osvrni se i prosudi. Prošlo je petnaest vekova; hajde, pogledaj ih: koga si uzvisio do sebe? Kunem ti se, čovek je stvoren slabiji i niži nego što si ti o njemu mislio[4]! Može li on učiniti što i ti? Kao da si, poštujući ga toliko, prestao da sa njim saosećaš, jer si i suviše mnogo od njega zahtevao – i to ko – onaj koji je čoveka voleo više nego samoga sebe! Da si ga manje poštovao, ti bi manje od njega i tražio, a to bi bilo sličnije ljubavi, jer bi njegov teret bio lakši. On je nejak i bedan. Pa šta ako se on sad na sve strane buni protiv naše vlasti[5], i ponosi se time što se buni? To je gordost deteta i đačića. To su dečica koja su se pobunila u razredu i isterala učitelja.

legenda o velikom inkvizitoru 3 2No doći će kraj i oduševljenju dečjem, i skupo će ih stajati. Oni će srušiti hramove i natopiće zemlju krvlju[6]. Ipak, dosetiće se najzad ta glupa deca da su, mada buntovnici, nemoćni čak i da sopstvenu pobunu izdrže. Lijući glupe svoje suze, oni će priznati, najzad, da je onaj koji ih je stvorio kao buntovnike bez sumnje hteo da im se naruga[7]. Oni će to kazati u očajanju, i što budu kazali biće hula na Boga, od koje će postati još nesrećniji, jer priroda ljudska ne može da podnese hulu na Boga i, na kraju krajeva, sama se sebi uvek osveti zbog toga. Dakle, nemir, pometnja i nesreća – to je današnja sudbina ljudi, pošto si ti onoliko postradao za njihovu slobodu! Veliki prorok tvoj video je u vizijama i simbolima[8] sve učesnike prvoga vaskrsenja[9], i da ih je bilo od svakog kolena po dvanaest hiljada. Ako ih je i bilo toliko, to kao da nisu ljudi, nego bogovi[10]. Oni su izdržali i otrpeli krst tvoj, oni su otrpeli desetine godina gladi i golotinje u pustinji[11], hraneći se skakavcima i korenjem, i, naravno, ti sad sa ponosom možeš da ukažeš na tu decu slobode i slobodne ljubavi, dobrovoljne i veličanstvene njihove žrtve u ime tvoje. Ipak, imaj na umu da je njih bilo svega nekoliko hiljada, i to bogova – a ostali? Šta su krivi ostali, slabi ljudi, što nisu mogli da izdrže ono što i oni jaki? Šta je kriva nejaka duša što nije kadra da primi toliko strašnih darova? I zar si ti zbilja došao samo izabranicima i radi izabranih? Ako je tako, tu se krije tajna koju mi ne možemo razumeti. A ako je tajna, onda smo i mi bili u pravu da propovedamo tajnu i učimo ljude da nije važna slobodna odluka njihovih srca ni ljubav, nego tajna kojoj se oni moraju slepo pokoravati, čak i protiv svoje savesti[12]. Tako smo i učinili. Ispravili smo podvig tvoj, i zasnovali ga na čudu, tajni i autoritetu. I ljudi se obradovaše što su ih nanovo poveli kao stado, i što je, najzad, sa njihovih srca skinut strašni dar koji im je doneo toliko muka.

Jesmo li bili u pravu učeći i radeći tako, reci? Zar nismo voleli čovečanstvo kad smo tako smireno priznali njegovu nemoć, kad smo sa ljubavlju olakšali njegov teret, i kad smo dozvolili njegovoj nemoćnoj prirodi čak i da greši, samo s našim odobrenjem? I što si sad došao da nam smetaš? I što ćuteći i tako prodorno gledaš u mene krotkim očima svojim? Razljuti se, ja neću tvoje ljubavi zato što ni ja tebe ne volim! I šta imam da krijem od tebe? Zar ne znam s kim govorim? Ono što imam da ti kažem sve ti je već poznato, to čitam u tvojim očima. I zar ću ja sakriti od tebe tajnu našu[13]? Možda ti baš hoćeš da je čuješ iz mojih usta? Onda čuj: mi nismo s tobom, nego s njim, to je naša tajna! Mi već odavno nismo s tobom, nego s njim, već osam vekova. Ravno pre osam vekova uzeli smo mi od njega ono što si ti s negodovanjem odbacio, onaj poslednji dar koji ti je on nudio pokazavši ti sva carstva zemaljska: mi smo uzeli od njega Rim i mač cezarov, i proglasili same sebe za careve zemaljske, za careve jedine[14], premda nam dosad još nije pošlo za rukom da dovedemo svoje delo do potpunog završetka.

Ali ko je kriv? O, delo je to i sada još u početku, ali je počelo. Dugo će se još čekati na završetak njegov, i zemlja će još mnogo prepatiti, ali mi ćemo svoj cilj postići[15], i bićemo carevi, i onda ćemo razmišljati o sveopštoj sreći ljudskoj. A ti si mogao već tada uzeti mač cezarov. Zašto si odbacio taj poslednji dar? Da si prihvatio taj treći savet moćnoga duha[16], ti bi ispunio sve što čovek na zemlji traži, to jest: kome da se potčini, kome da preda svoju savest, i na koji način da se najzad svi ljudi ujedine u neosporan opšti i jednodušni mravinjak, jer potreba za sveopštim ujedinjenjem jeste treća i poslednja muka ljudi. Oduvek je čovečanstvo svim silama težilo da obavezno ostvari sveopšte ujedinjenje. Mnogo je bilo velikih naroda sa velikom istorijom ali, što su veći bili ti narodi, time su bili i nesrećniji, jer su jače od drugih osećali potrebu za sveopštim ujedinjenjem ljudi. Veliki zavojevači, Timuri i Džingis-kani, proleteli su zemljom kao vihor težeći da osvoje vaseljenu, ali su i oni, premda nesvesno, izražavali tu najveću potrebu čovečanstva za vaseljenskim i sveopštim ujedinjenjem. Da si primio ovaj svet i plašt carski, ti bi osnovao svetsko carstvo i ostvario opštesvetski mir. Jer ko da vlada ljudima ako ne oni koji vladaju njihovom savešću, i u čijim su rukama hlebovi njihovi[17]! Mi uzesmo mač cezarov, i uzevši ga, naravno, odbacismo tebe, i pođosmo za njim.

KRAJ TREĆEG DELA

 

[1]. To jest, prorečeno je za Mesiju, Hrista: "Jer anđelima svojim [Bog] zapoveda za tebe da te čuvaju po svim putovima tvojim [...] da gde ne zapneš za kamen nogom svojom." (Psalam 91:11,12)

[2]. Upor. sa biblijskom pripovešću o Simonu vračaru u Delima 8:9-24, posebno sa stihovima 18. i 19.

[3]. Matej 27:42,43 i Luka 23:35,36. Isus je odlukom da prihvati smrt na krstu i prividni poraz zapravo odneo najveću pobedu u svemiru: njegova pobeda sastojala se u slobodnoj odluci da iz ljubavi prema Bogu i ljudima prihvati stradanje. Takvu odluku, u nekim drugim okolnostima, donele su i hiljade i desetine hiljada onih koji su ga zavoleli i prihvatili.

[4]. Ovde Inkvizitor potcenjuje darove i sposobnosti koji su čoveku dani prilikom stvaranja, pre svega "obličje Božije". V. naročito 1. Mojsijevu 1:26-28. Uporediti Inkvizitorovo mišljenje o čoveku sa rečima Mefistofelesa (Sotone) upućenim Bogu u "Prologu na nebu" Geteovog Fausta: "Istog kova vazda zemljin je mali bog/ i nastran, ko i prvog dana svog. Malo bi bolje živovao / da mu nebeskog sjaja odblesak nisi dao; / on zove umom to, a uma sav mu smer / da bude zverskiji no svaka zver." (st. 291-296; prev. B. Živojinović)

[5]. Pošto se Legenda dešava u XVI veku, misli se prvenstveno na protestantsku reformaciju kao pobunu protiv zloupotrebe političke i duhovne vlasti Katoličke crkve, a onda i na kasnije prosvetiteljstvo i Volterovu parolu "Satrite bestidnicu!" ("Ecrasez l'Infâme !").

[6]. Aluzija na ideološke i političke aspekte Francuske revolucije, kao i, proročanski, na Rusku revoluciju 1917. godine.

[7]. Opet insinuacija da je Bog pogrešio stvarajući čoveka, i da je Bog kriv zbog čovekovih protivrečnosti – što potvrđuje Inkvizitorove reči s početka da Crkva želi da "popravi" Božiji poredak sveta.

[8]. Jovan Bogoslov u Otkrivenju 7:4-9.10-17 opisuje vaskrsle pravednike koji stoje pred Božijim prestolom na nebu i klanjanju mu se.

[9]. Biblija zaista govori o dva vaskrsenja. U prvom vaskrsenju – prilikom Hristovog drugog dolaska na kraju istorije – iz grobova ustaju "mrtvi u Hristu" (Jovan 5:28,29; Prva Solunjanima 4:14-16), tj. oni koji su verovali u Boga za života, i odlaze na nebo; drugo vaskrsenje, hiljadu godina kasnije, odnosi se na ljude koji su odbacili Boga, pravdu i istinu, i koji će vaskrsnuti samo da bi primili kaznu za bezakonje (Otkrivenje 20:4-9).

[10]. Inkvizitor na ovaj način indirektno tvrdi da Hrista ne mogu da slede obični ljudi i da se, prema tome, njegov poziv u nebesko carstvo odnosi samo na nekakvu duhovnu elitu, malobrojne izabranike. Prema tome, on optužuje Hrista da je pred prosečnog čoveka stavio previsoke kriterijume, i da je vrata nebeskog carstva na taj načim zatvorio za veliku većinu ljudi. Upravo se ovde Inkvizitor postavlja između Hrista i „slabih duša“ kao dobrotvor kome je do ljudi stalo više nego Hristu, budući da bolje od Njega razume njihovu slabost i grešnost, i zato pod svoje okrilje okuplja sve.

[11]. Aluzija na praksu pustinjaštva kod isposnika i podvižnika, posebno u prvim vekovima hrišćanstva.

[12]. Papa Grgur XVI u svojoj enciklici "Mirari vos" tvrdi ex cathedra da iz verske ravnodušnosti "potiče ona apsurdna i pogrešna maksima, ili bolje reći delirijum, po kome je neophodno svakome dati 'slobodu savesti'. Ovo je najopasnija od svih zabluda koja priprema put za punu i neumerenu slobodu mišljenja koja se proširila iz ruševina verskog i građanskog društva. [...] Jednom rečju, to je najsmrtnosnija pošast u svetu, pošto iskustvo pokazuje da su države koje su blistale u svom bogatstvu, sili i slavi propale zbog ovog zla, a to je neumerena sloboda mišljenja, slabljenje običaja i ljubav prema novotarijama." (Grgur XVI, "Mirari Vos" in : Receuil des Allocution consistoriales, Encycliques et autres Lettres Apostoliques Citées in: the Encyclical and Syllabus of December 8, 1864 ; Paris: Adrien Le Clere, 1865, n. 13, p. 163)

[13]. U čemu je ta tajna? Čitajmo pažljivo dalje...

[14]. Ravno pre osam vekova? Legenda je smeštena u prvu polovinu XVI veka, kako stoji u Ivanovom uvodu: "Petnaest vekova je prošlo od onda kada je dao obećanje da će doći u slavi svojoj". Ako od XVI veka oduzmemo osam vekova, dolazimo u VIII vek.

[15]. Koji bi to bio cilj? To nam govori naredni deo, koji pojedinačno pominje ambiciozne vladare čiji cilj je bio ovladavanje celim svetom i stvaranje jedne svetske carevine. Dakle, Inkvizitor i njegova sabraća imaju za cilj svetsko carstvo.

[16]. Dakle, "sve ovo daću tebi ako padneš i pokloniš mi se" (Matej 4:9). Zanimljivo je utvrditi da se samo u knjizi Otkrivenja glagol sa značenjem "pokloniti se" (grč. proskyneo) pominje 15 puta: 6 puta se odnosi na poklonjenje sotoni i njegovim predstavnicima (13:8,12,15; 14:7,9,11), a 9 puta na poklonjenje Bogu (1:6; 3:9; 4:10; 11:1; 15:4; 19:10 dva puta; 22:8,9). Osnovno pitanje koje postavlja Otkrivenje, i koje je stoga upućeno svakom čitaocu, jeste: kome se pokloniti i prikloniti? Kome verovati? I koje merilo izbora prihvatiti: ići za većinom, ili za savešću?

[17]. Tj. ljudima treba da vladaju oni koji sjedinjuju versku, političku i ekonomsku moć.

Broj posetilaca

Danas26
Juče628
Ovog meseca13904
Ukupno2150935

Currently are 44 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter