legenda o velikom inkvizitoru 4 1

LEGENDA O VELIKOM INKVIZITORU (4) – F.M. Dostojevski

"Mi ćemo ih ubediti da će tek tada postati slobodni kad se nas radi odreknu svoje slobode, i kad se nama pokore."

* * * 

O, proći će još vekovi besputnog lutanja slobodnog uma, ljudske nauke i ljudožderstva – jer zato što su počeli dizati svoju Vavilonsku kulu bez nas, oni će završiti ljudožderstvom. Ali tada će dopuziti zver do nas, i lizaće nam noge i pokapaće ih krvavim suzama iz očiju svojih. A mi ćemo uzjahati zver[1], i podići čašu[2], a na njoj će biti napisano: 'Tajna[3]!' A tada, i samo tada nastaće za ljude carstvo mira i sreće. Ti se ponosiš svojim izabranicima, ali ti imaš samo izabranike, a mi ćemo zadovoljiti sve. I da li je tako: koliko li se njih između tih tvojih izabranika – između jakih koji su mogli postati izabranici – umorilo očekujući tebe[4], te su preneli, i još će prenositi sile duha i žar srca svoga na neku drugu njivu, i svršiće time što će baš protiv tebe podići slobodnu zastavu svoju[5]? Ali ti si sam podigao tu zastavu. Kod nas će, pak, svi biti srećni i neće više dizati bunu, niti uništavati jedan drugog na sve strane, kao u tvojoj slobodi.

O, mi ćemo ih ubediti da će tek tada postati slobodni kad se nas radi odreknu svoje slobode, i kad se nama pokore. I hoćemo li tada biti u pravu ili ćemo lagati? Oni će se sami uveriti da smo u pravu, jer će se setiti do kakvih ih je strahota ropstva i zabuna dovodila tvoja sloboda[6]. Sloboda, slobodan um i nauka zavešće ih u takvu prašumu i staviće ih pred takva čuda i nerazrešive tajne da će jedni između njih, nepokorni i svirepi, sami sebe uništiti; drugi, nepokorni, ali slabi, uništavaće jedni druge; a treći, koji ostanu, nemoćni i nesrećni, dopuziće do nogu naših i zavapiće nam: ,Da, vi ste bili u pravu, vi ste jedini vladali njegovom tajnom, i mi se vraćamo vama – spasite nas od nas samih.'[7] Dobijajući od nas hleb, oni će, naravno, jasno videti da mi njihove hlebove, njihovim rukama zarađene, uzimamo od njih, da bismo ih opet njima razdali, bez ikakvog čuda; uvideće da mi kamenje u hlebove ne pretvaramo, ali, više nego hlebu, radovaće se što ga dobijaju iz naših ruku[8]! Naime, suviše će se dobro sećati da su im se pre, bez nas, hlebovi što su ih oni zarađivali pretvarali u njihovim rukama u kamenje[9]; a kad su se vratili k nama, onda se kamenje u njihovim rukama pretvorilo u hlebove[10]. Vrlo dobro, vrlo dobro će oni razumeti šta znači potčiniti se jednom zasvagda[11]! I dok ljudi to ne shvate, biće nesrećni! Ko je najviše doprineo tom nerazumevanju, reci? Ko je razdvojio stado i rasturio ga po neznanim putevima[12]?

Ali stado će se ponovo[13] sakupiti, i ponovo će se pokoriti, i to zauvek. Tada ćemo im mi dati tihu, smirenu sreću, sreću nejakih stvorova, kakvi su i stvoreni.[14] O, mi ćemo ih naposletku uveriti da ne budu oholi zato što si ih ti uzdigao, i time ih naučio da budu oholi[15]. Dokazaćemo im da su slabi, da su samo sirota deca, ali da je dečja sreća slađa od svake druge. Postaće strašljivi i počeće u nas gledati i pribijati se uz nas u strahu, kao ptići uz svoju majku[16]. Diviće se i užasavati gledajući nas[17], i ponosiće se time što smo mi tako snažni i tako mudri da smo umeli da umirimo nemirno stado od hiljadu miliona[18]. Oni će u svojoj slabosti drhtati od našeg gneva, umovi će se njihovi uplašiti, oči će im se ispuniti suzama kao u dece i u žena – ali će isto tako lako, kad im damo znak, prelaziti na veselje i smeh, na svetlu radost i na srećnu dečju pesmicu[19]. Da, nagnaćemo ih da rade. Ali u časove slobode od rada mi ćemo im udesiti život kao dečju igru, sa dečjim pesmama, horom, sa nevinim igrama[20].

O, mi ćemo im dopustiti i da greše[21]. Oni su slabi i nemoćni, i oni će nas voleti kao deca zato što ćemo im dozvoliti da greše[22]. A mi ćemo im kazati da će svaki greh biti iskupljen ako bude učinjen sa našom dozvolom; a dozvoljavamo im da greše stoga što ih volimo[23], a kaznu za te grehe uzećemo, najposle, na sebe. I uzećemo je na sebe, a oni će nas obožavati kao dobrotvore koji su pred Bogom uzeli na sebe njihove grehe[24]. I neće imati nikakvih tajni od nas. Mi ćemo im dozvoljavati, ili zabranjivati, da žive sa svojim ženama i ljubavnicama, da imaju ili da nemaju dece, – sve će to zavisiti od njihove poslušnosti – i oni će nam se pokoravati rado i veselo[25]. Najmučnije tajne njihove savesti, sve, sve će to pred nas iznositi[26], a mi ćemo o svemu odlučivati, i oni će poverovati našoj odluci sa radošću, jer će ih ona izbaviti od velike brige i strašnih sadašnjih muka ličnog i slobodnog odlučivanja[27]. I svi će biti srećni, svi milioni stvorova, osim stotine hiljada njihovih upravljača. Jer samo mi, mi koji čuvamo tajnu, samo ćemo mi biti nesrećni. Postojaće hiljade miliona srećne dečice, i sto hiljada patnika koji su uzeli na sebe prokletstvo poznavanja dobra i zla[28]. Oni će tiho umirati, tiho će se gasiti u ime tvoje, i iza groba će nalaziti samo smrt. Ali mi ćemo sačuvati tajnu, i radi njihove sreće mamićemo ih nagradom nebeskom i večnom[29]. Jer, kad bi čega i bilo na onome svetu[30], onda, naravno, ne za takve kao što su oni[31].

legenda o velikom inkvizitoru 4 2Govori se i proriče da ćeš ti doći i da ćeš opet pobediti[32], da ćeš doći sa svojim izabranicima, sa svojim ponositima i snažnima; ali mi ćemo kazati da su oni spasli samo sebe same, a mi smo spasli[33] sve. Kažu da će osramoćena biti bludnica koja sedi na zveri i drži u rukama svojima tajnu; da će se slabi nanovo pobuniti, da će razderati njen ogrtač i razgolititi njeno 'gadno' telo[34]. Ali ja ću tada ustati, i ukazaću ti na hiljade miliona srećne dečice, koja nisu znala za greh. I mi smo uzeli na sebe grehe njihove, za sreću njihovu, mi ćemo stati pred tebe i kazaćemo: 'Sudi nam, ako možeš i smeš[35].' Znaj da te se ja ne bojim! Znaj da sam i ja bio u pustinji, da sam se i ja hranio skakavcima i korenjem, da sam i ja blagosiljao slobodu kojom si ti blagoslovio ljude[36]; i ja sam se spremao da stanem u broj izabranika tvojih, u broj snažnih i jakih, sa žudnjom 'da ispunim broj[37]'. Ali se trgoh i ne htedoh služiti bezumlju. Vratih se i pridružih se redu onih koji su popravili podvig tvoj[38]. Napustih gorde, i vratih se smirenima, radi sreće tih smirenih. To što govorim tebi, zbiće se, i carstvo će se naše sazdati. Ponavljam ti, već sutra ćeš ugledati poslušno stado, koje će, na prvi znak moje ruke, poleteti da zgrće žeravicu oko lomače na kojoj ću te spaliti zato što si došao da nam smetaš[39]. Jer ako postoji iko ko je više od svih zaslužio našu lomaču, to si ti! Sutra ću te spaliti. Dixi[40]."

[...] Kad je inkvizitor ućutao, on neko vreme čeka da čuje šta će mu Zarobljenik odgovoriti. Teško mu pada njegovo ćutanje. Video je da ga je Zarobljenik sve vreme sluša pomno i tiho gledajući mu u oči, i očigledno ne želeći ništa da mu odgovori. Starac bi želeo da mu ovaj što rekne, pa makar i gorko, strašno. A On se najednom približava starcu, i tiho ga poljubi u njegova beskrvna devedesetogodišnja usta. I to mu je sav odgovor. Starac uzdrhti, nešto zaigra na krajevima usana njegovih; on ide k vratima, otvara ih i govori Mu: "Idi, i ne dolazi više... ne dolazi nikako... nikada, nikada!" I pušta ga na "mračne gradske ulice". Zarobljenik odlazi.

– A starac?

– Poljubac gori u njegovo srcu, ali starac ostaje pri svojoj ideji.

– I ti zajedno s njim, i ti? – bolno uzviknu Aljoša.

KRAJ

 

PROČITAJTE I OSTALE ČLANKE:

LEGENDA O VELIKOM INKVIZITORU (1)

LEGENDA O VELIKOM INKVIZITORU (2)

LEGENDA O VELIKOM INKVIZITORU (3)

 

[1]. Zver je u proročkim tekstovima Svetog pisma simbol tiranske države (upor. posebno Knjigu proroka Danila, poglavlja 2,7 i 8, i Otkrivenje pogl. 13 i 17). Izrazom "uzjahati zver" Dostojevski aludira na stih iz Otkrivenja 17:3 gde se opisuje "žena koja sedi na zveri", koja je "pijana od krvi svetih i od krvi svedoka Isusovih". U biblijskom simbolu žene teolozi prepoznaju crkvu, tj. versku instituciju, a kada "žena sedi na zveri", biblijski pisac time ukazuje na versko-politički savez u kome je crkva ta koja kontroliše državnu vlast. U produžetku pomenutog teksta iz Otkrivenja saznajemo da se takva verska institucija koristi političkom vlašću kako bi se obračunala sa svojim verskim neistomišljenicima (Otkrivenje 17:6).

[2]. Otkrivenje 17:4.

[3]. Otkrivenje 17:5: "I na čelu njezinu napisano ime: tajna, Vavilon veliki, mati bludnicama i mrzostima zemaljskim."

[4]. Tj. očekujući drugi Hristov dolazak.

[5]. Dostojevski misli na brojne ateističke i agnostičke mislioce i pokrete svog vremena, ali je nemoguće ne prepoznati u ovim redovima i revolucionarnu praksu od Francuske revolucije nadalje, uključujući i Oktobarsku. Drugim rečima, u ime slobode ustaće se protiv Onoga koji je umro za slobodu čoveka.

[6]. Postoji mnogo paralela između ovog dela izlaganja Inkvizitora i argumenata koje Mustafa Mond iznosi Divljaku Džonu u prilog "Vrlog novog sveta".

[7]. Dostojevski dakle predviđa da će se čovečanstvo zasititi slobodoumlja, kao i moralnih aporija do kojih će ga dovesti amoralnost nauke, i da će se u svojoj gladi za duhovnošću vratiti hijerarhizovanoj religiji, koja slobodu savesti dozvoljava samo vladajućem kleru.

[8]. Drugim rečima, Crkva će iskoristiti potrebu čoveka za Bogom kao vladarem, i tu vlast će preuzeti na sebe kao posrednika između Boga i ljudi. Time crkva svesno postaje surogat Onoga koji čoveku daje "hleb naš svagdašnji".

[9]. Misli se na nemoć materijalističkih teorija društva da stvore srećnu i stabilnu ljudsku zajednicu. Pomišljamo i na godine gladi u SSSR-u.

[10]. Naravno, ne u doslovnom smislu, već se podrazumeva uticaj čuda, sile i autoriteta na percepciju i očekivanja mistifikovanih masa.

[11]. U ovoj ključnoj tački je oličena suština i konačni cilj lažnog hrišćanstva, a to je  apsolutna vladavina religijskih institucija nad čovekom umesto i u ime Boga. S druge strane, Hristova vera zapravo podrazumeva potpuno čovekovo duhovno i fizičko predanje Bogu kao Stvoritelju i Spasitelju (ne Crkvi ni državi!) iz poverenja i ljubavi.

[12]. Optužba na račun Hrista jer je ljudima ulio u srce misao da sami mogu da "slobodno izaberu" Boga, i time, po Inkvizitoru, doveo da mnogih duhovnih lutanja i sukoba u istoriji hrišćanstva, uključujući i verske ratove.

[13]. Ponovo? To znači da je stado već bilo okupljeno, pa se razbežalo. Da li se misli na Crkvu pre 1054. ili na srednjovekovno Sveto rimsko carstvo kome su se pokoravali i "carevi zemaljski" i čijoj se obnovi danas teži?

[14]. Opet optužba na račun Stvoritelja! "Ti si kriv što su ljudi nesrećni, jer si im dao slobodu koja je za njih pretežak teret."

[15]. Šta Inkvizitor podrazumeva pod ohološću? Slobodu savesti? Nepokornost crkvenom autoritetu?

[16]. Stvaranje psihoze egzistencijalne ugroženosti u narodu pokazalo se u više navrata kao uspešan metod očuvanja njegove zavisnosti od institucije Crkve, koja ne prestaje da ponavlja kako je upravo ona stvorila i sačuvala ovaj ili onaj narod, kao da je ona njegov Stvoritelj, Održavatelj i Spasitelj – a ne Bog.

[17]. O divljenju sveta globalnoj versko-političkoj sili govori npr. Otkrivenje 17:8.

[18]. Kao što su mogli da konstatuju mnogi vladari u prošlosti, verska vlast uvek je snažnija i trajnija od svetovne, jer svetovna vlada telom, a duhovna duhom čoveka.

[19]. Inkvizitor i njegova organizacija planiraju da od čoveka, stvorenog "po obličju Božijem" za život u slobodi i po savesti, načine marionetu globalne religiozne države – plašljivog roba vladajuće strukture kojoj se divi, čudi i klanja kao najvišem autoritetu.

[20]. Nevine igre: Inkvizitor objašnjava važnost zabavnih sadržaja i spektakla za stabilnost društvenog poretka. Parola "Hleba i igara" je  rimski recept za vlast nad svetinom. Razmislimo o verskim svečanostima širom sveta, i o ulozi verskih institucija u kanalisanju čovekove potrebe da se opusti, mašta i igra. Značajno je zapaziti izrazito verske korene pozorišta, maskenbala, festivala i vašara. Zapanjujuća je sličnost ovih misli Dostojevskog sa Hakslijevim opisom kontrole frustracija kroz imperativ trenutnog zadovoljavanja telesnih želja u Vrlom novom svetu.

[21]. Institucije ispovesti i pokore temelje se na uverenju da Crkva može, u Božije ime, čoveka osloboditi krivice za učinjene grehe – pod određenim uslovima. Umesto da se fokusira na suštinski problem čoveka koji Bog hoće i može da ukloni, a to je sklonost ka zlu (grešna priroda), Crkva se na ovaj način bavi samo manifestacijama i posledicama greha, uzimajući pritom na sebe pravo da kažnjava ljude ili im prašta zlo koje su učinili. Time se Crkva i u procesu pokajanja i oproštenja postavlja kao posrednik između čoveka i Boga.

[22]. Istorija odnosa Đirolama Savonarole i Firentinaca ukazuje na nepopularnost religijskih pravaca koji osuđuju grehe i zahtevaju neporočnost, ali i na popularnost nemoralnih vođa koje zabavljaju ljude i popuštaju njihovim strastima i porocima. Između Savonarole i Aleksandra Bordžije, Firenca je izabrala Bordžiju.

[23]. Institucionalno umirivanje savesti nepokajanog grešnika umesto karakterne pobede nad gresima predstavlja odraz Zmijinog dijaloga sa Evom u Edenu, i sušta je suprotnost Hristovim rečima: "Ni ja te neću osuditi. Idi, i više ne greši" (Jovan 8:11; Bakotić) .

[24]. Ova crkvena institucija, koja je Hristu preotela ljubav masa i vlast nad ljudskom savešću, "nosi grehe" čovečanstva u tom smislu što svesno toleriše njihovo zlo umirujući njihovu savest i ne zahtevajući od njih duhovni preporod jer ih "voli" i zna da su "slabi i nemoćni". Ovo "opraštanje" predstavlja falsifikat u odnosu na "jagnje Božije koje uze na se grehe sveta" (Jovan 1:29) ne da bismo doveka grešili, već da bismo prestali da grešimo.

[25]. Ivan Karamazov sažima mnogobrojne epizode iz istorije odnosa Zapadne crkve prema bračnoj instituciji, gde se formalni brak energično brani kao svetinja, a razvod zabranjuje, dok se u praksi bračno neverstvo i konkubinat oduvek tolerišu u ime "samilosti" prema čovečijoj prirodi.

[26]. Sakrament ispovesti obezbeđuje institucionalno nadziranje ljudskih misli i dela, iako samo Bog "ispituje srca i bubrege" (Jeremija 17:10; Otkrivenje 2:23), tj. osećanja i misli.

[27]. Ovo je jedno od obeležja verske infantilnosti duhovno nezrelog čoveka – poveravanje svoje savesti stavu i volji drugog čoveka. Tako, na primer, na forumu jedne crkve, jedan ovakav "vernik" moli teologa moderatora: "Nemojte mi objašnjavati zašto naša crkva veruje ovo ili ono; samo mi kažite šta da verujem."

[28]. Opet aluzija na nehrišćansku prirodu ovakvog crkvenog ustrojstva.

[29]. Jedna od najstrašnijih izjava Inkvizitora je ova: smisao tajne je u tome što Crkva zna da obmanjuje svoje sledbenike obećavajući svima večnost, dok oni istovremeno idu u večnu smrt jer Nebo nije "za takve kao što su oni". Njena "ljubav" se sastoji u tome što je navela milijarde ljudi da mirne savesti ("srećni") čine zlo i umru, uvereni da su po volji ne samo Crkvi nego, samim tim, i Bogu.

[30]. Inkvizitor u večni život, dakle, ne veruje? 

[31]. Ove reči vrlo jasno ukazuju na duhovni elitizam Inkvizitora, koji ne razume kako će to "prvi biti poslednji, i poslednji prvi" (Matej 20:16).

[32]. Otkrivenje 19:11-16. 

[33]. Spasli? Od čega dakle? Od slobode? Svakako ne od večne smrti i karakternih nedostataka.

[34]. Videti posebno Otkrivenje 17:15-18. Inkvizitor je svestan da se to poglavlje odnosi upravo na verski sistem kome on pripada.

[35]. Bog je jedini sudija, ali Inkvizitor odbacuje Boga i Njegov sud.

[36]. Inkvizitor aludira na isposnički i asketski život Hristovih posvećenika, koga se on odrekao u ime carstva zemaljskog, odabravši slasti ovozemaljskog života, i praktički ne mareći za obećanje "života budućeg veka".

[37]. V. npr. Rimljanima 11:25.

[38]. Odnosno, koji su izopačili i zemaljskim ciljevima prilagodili Hristovo hrišćanstvo. 

[39]. Ova se pretnja ni najmanje ne razlikuje od Hristovog stradanja od ruke vladajućeg sveštenstva "Božije crkve" onog vremena. Hristos je i njima smetao, i zato su ga i ubili. Istorija Božije crkve se ponavlja, a istinski sledbenici uvek su "malo stado" (Luka 12:32).

[40]. Lat. "rekoh".

Broj posetilaca

Danas123
Juče887
Ovog meseca11805
Ukupno2239847

Currently are 64 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter