ramena

SIMBOLI U BIBLIJI - RAMENA

Razlog korišćenja simbola u Bibliji je da se preko jasnih slika iz života prenese određena duhovna poruka.

Samim tim, jasno je da bi morale da postoje zajednikče osobine simbola i onoga što on predstavlja, pa čak i da su te zajedničke osobine prva asocijacija na ono što taj simbol ili slika u stvarnom životu jeste. Mada ima slučajeva da se određene stvari ili pojave drugačije posmatraju u drugoj kulturi ili u drugom vremenu, ipak većina ima neko prirodno mestu u svetu u kome živimo, pa su tako i poruke uglavnom lako primenjive.

Ako govorimo o ramenu ili ramenima, to je deo tela koji je, naročito pre tehnološkog razvitka, ponajviše primao i nosio teret. Sasvim je jasno šta predstavlja teret u fizičkom svetu. U duhovnom svetu, međutim, mogli bi da kažemo da su to, u širem smislu, brige ili odgovornosti.

Jakov u svom blagosiljanju sina Isahara kaže: "I vidjev da je počivanje dobro i da je zemlja mila, sagnuće ramena svoja da nosi, i plaćaće danak." (1. Mojsijeva 49:15). Jakov proriče da će Isaharovi potomci sami prihvatiti da nose teret, teret koji nije fizički, teret, tj. odgovornost, plaćanja danka.

Pred kraj svoga života na Zemlji, Hristos upozorava narod i učenike na lošu praksu tadašnjih verskih vođa, osuđujući njihov način ponašanja. Između ostalog kaže: "Nego vežu bremena teška i nezgodna za nošenje, i tovare na pleća ljudska; a prstom svojijem neće da ih prihvate." (Matej 23:4). Prilično je jasno da se govori o odgovornosti koje verske vođe stavljaju na obične vernike, dok sebi daju za pravo da se ne drže onoga što od ostalih očekuju. Tako, kao što je slučaj ovde, odgovornosti mogu da budu nametnute i nimalo prijatne.

Sa druge srane, odgovornosti ne moraju da budu neprijatne. Kada je Bog stvorio ovu planetu, On je zamislio da čovek njome vlada i bude gospodar od svih životinja (1. Mojsijeva 1:28), a kada je načinio Edemski vrt, čovek je trebalo da ga radi i da ga čuva (1. Mojsijeva 2:15). Time je čovek dobio odgovornost da vlada i upravlja, što je, takođe, neka vrsta tereta.

Posle svih nedaća koje je imao i opterećenja koja je nosio, Jov želi da dobije odgovor zašto se sve to desilo. "O da bih imao koga da me sasluša! Gle, želja je moja da mi svemogući odgovori i suparnik moj da mi napiše knjigu. Nosio bih je na ramenu svom, vezao bih je sebi kao vijenac." (Jov 31:35, 36). Bez obzira što bi ovo saznanje moglo da bude nepovoljno i neprijatno, kao što se i konstatuje u narednim stihovima, Jov prihvata taj teret, pa čak kaže da bi ga sa radošću nosio, samo da shvati razlog svojih nevolja.

OSLOBAĐANJE OD NEPRIJATNIH TERETA:

Bogu nije milo kada ljudi bezrazložno nose terete i želi, kao dobar roditelj, da nas toga oslobodi. "Uklonio sam ramena njegova od bremena, ruke njegove oprostiše se kotarica." (Psalam 81:5, 6). "U nevolji si me zazvao, i izbavih te", kaže u narednom stihu.

Na početku 10. poglavlja knjige koju je napisao Isaija govori se da Bog ne gleda sa odobravanjem na svoj narod koji donosi nepravedne zakone i njima uništavaju nezaštićene da bi stekli ličnu korist. Zato je rekao da će dozvoliti da ih Asirci porobe i da će oni biti prut u Njegovoj ruci. Ali će one koji Mu se okrenu na kraju izbaviti i osloboditi tereta ropstva u koje su upali svojom zaslugom: "I tada će se skinuti breme njegovo s ramena tvojega i jaram njegov s vrata tvojega, i izlomiće se jaram od pomazanja." (Isaija 10:27).

O istoj stvari govori i u 14. poglavlju: "Potrću Asirca u zemlji svojoj, na gorama svojim izgaziću ga; tada će se skinuti s njih jaram njegov, i breme njegovo s pleća njihovijeh skinuće se." (Isaija 14:25). Iako izgleda da ovi stihovi mogu da se primene samo na starozavetno vreme, Biblija u sledećem stihu pokazuje svoju slojevitost nudeći širu perspektivu. "To je namišljeno svoj zemlji, i to je ruka podignuta na sve narode." (Isaija 14:26; videti i Isaija 10:23). Izrazi sva zemlja i, noročito, svi narodi govore da će se ovakva jedna slika desiti na planetarnom nivou i uključiti sve narode. Bog će dozvoliti jednom pokvarenom i bezbožnom sistemu, kojeg Otkrivenje slikovito naziva Vavilonom, da vlada ovom planetom, jer na njoj nestaje dobra, a oni koji se nazivaju Božijim ljudima su prestali da mare za pravdu i trče za svojom korišću. I opet će doći Božije spasenje, ali opet – samo za one koji su izvukli pouke i vratili se pravdi.

TERETI KOJE NUDI BOG:

Bog hoće da rastereti svoj narod od nasilnika: "Jer si slomio jaram u kom vucijaše, i štap kojim ga bijahu po plećima i palicu nasilnika njegova kao u dan Madijanski." (Isaija 9:4), ali to nije sve. Njegova prevashodna želja je da nas oslobodi ropstva greha i smrti (videti 2. stih istog poglavlja). Kada je Hristos Jevrejima rekao da treba da ih oslobodi nisu Ga najbolje razumeli: "Odgovoriše i rekoše mu: mi smo sjeme Avraamovo, i nikome nijesmo robovali nikad; kako ti govoriš da ćemo se izbaviti?" (Jovan 8:33). "Isus im odgovori: zaista, zaista vam kažem da je svaki koji čini grijeh rob grijehu. A rob ne ostaje u kući vavijek, sin ostaje vavijek. Ako vas dakle sin izbavi, zaista ćete biti izbavljeni." (Jovan 8:34-36). Jedino On može da nas oslobodi ovakvog tereta.

Stvorivši čoveka Bog mu je poverio vlast nad planetom i želi da mu izgubljenu vlast vrati. Čovek je, padom u greh, svoju vlast predao onome koji ga je prevario. Zato ga Hristos i naziva knezom ovoga sveta, ali i kaže da će preuzeti tu vlast od njega svojom smrću na krstu: "Sad je sud ovome svijetu; sad će biti istjeran knez ovoga svijeta napolje. I kad ja budem podignut od zemlje, sve ću privući k sebi. A ovo govoraše da pokaže kakvom će smrti umrijeti." (Jovan 12:31-33). Na kraju, kada ponovo dođe, On će tu vlast podeliti sa onima koji su Ga prihvatili. Ovo se lepo vidi u Knjizi proroka Danila. Danilo u viziji koju je imao vidi da Sin čovečiji, tj. Hristos, prima vlast i večno carstvo koje nikada neće proći (Danilo 7:13, 14). Kada Danilo jednoga od anđela pita za objašnjenje, ovaj mu ne govori o Hristovoj vlasti, nego o carstvu koje će dobiti ljudi koji su prihvatili Višnjega: "Ali će sveci višnjega preuzeti carstvo, i držaće carstvo navijek i dovijeka." (Danilo 7:18). Ista tvrdnja se javlja i u kasnijim objašnjenjima u stihovima 22 i 27.

Ako se sada vratimo u 9. poglavlje Isaijine knjige, možemo pronaći istu ideju o Mesiji koji će dobiti vlast: "Jer nam se rodi dijete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu biti: divni, savjetnik, Bog silni, otac vječni, knez mirni." (Isaija 9:6).

Po značenju sličan stih nalazi se u Isaiji 22:22: "I metnuću mu ključ od doma Davidova na rame: kad on otvori, neće niko zatvoriti, i kad on zatvori, neće niko otvoriti." Iako je ovde reč o Elijakimu, iz konteksta je jasno da ključ od doma Davidova dobija Hristos, jer je On taj koji kao Davidov potomak treba da preuzme Davidov presto. Da se ovi stihovi odnose na Hrista jasno je iz Otkrivenja 3:7, gde Hristos ovaj stih primenjuje na sebe.

Pošto je glavna ideja Božijeg spasenja oslobođenje od robovanja grehu i smrti i vraćanje čoveka u prvobitno stanje, sama ideja davanja vlasti ima značajnu ulogu u simbolici ramena. Na ovakav "teret", iako sa sobom nosi odgovornost i brigu, ne treba gledati kao na nešto što opterećuje, nego kao na nešto što oslobađa.

Sa idejom vlasti ide i ideja o nasledstvu, jer kada neko nešto nasledi, on ima vlast nad onim što je nasledio. Ako govorimo o simbolici, kroz koju se otkrivaju Božije namere, onda je to nerazdvojno, jer da bi ljudi vladali Zemljom, ona im se mora vratiti u nasledstvo. "Pravednici će naslijediti zemlju, i živjeće na njoj dovijeka." (Psalam 37:29).

U starozavetno vreme prvi sin je nasleđivao dvostruko više od ostalih sinova . To je čak kao norma ušlo i u zakone koje je Bog dao Mojsiju za Izrailj. Ako bi neko imao ženu koja mu je draža od druge i obe imale sinove, a ova druga prva rodi sina, ne može da drugorođenog da učini glavnim naslednikom, prvencem. "Nego za prvenca neka prizna sina od nemile i dade mu dva dijela od svega što ima, jer je on početak sile njegove, njegovo je pravo prvenačko." (5. Mojsijeva 21:17). Prvenac, dakle, dobija dvostruki deo.

Jakov je imao 12 sinova, a Ruvim je bio najstariji. Međutim, Ruvim je učinio nešto što nije trebalo: "I kad Izrailj življaše u onoj zemlji, otide Ruvim i leže s Valom inočom oca svojega." (1. Mojsijeva 35:22). Zbog ovoga je izgubio svoje prvenaštvo: "Ruvime, ti si prvenac moj, krjepost moja i početak sile moje; prvi gospodstvom i prvi snagom. Navro si kao voda; nećeš biti prvi; jer si stao na postelju oca svojega i oskvrnio je legav na nju." (1. Mojsijeva 49:3, 4). To prvenaštvo Jakov prenosi na Josifa: "I ja ti dajem jedan dio više nego braći tvojoj, koji uzeh iz ruku Amorejskih mačem svojim i lukom svojim." (1. Mojsijeva 48:22). U hebrejskom doslovno stoji: "I ja ti dajem jedno rame nad tvojom braćom..." Daničić je, sasvim opravdano, ovo smisaono preveo, jer nije u duhu našeg jezika. Međutim, tako smo u prevodu izgubili jednu lepu finesu – da je rame praktično sinonim za nasledstvo ili vlast.

Iz istog razloga sličan detalj se gubi i u 1. Samuilovoj 10:9: "I kad se okrete da ide od Samuila, Bog mu dade drugo srce; i svi se oni znaci zbiše onaj dan." U tekstu zapravo piše da je car Saul „okrenuo svoje rame da ode od Samuila". Ovim je nagovestio ono što će da se desi. Samuilo je dao jasna uputstva Saulu (1. Samuilova 10:8), koja on kasnije nije poslušao (1. Samuilova 13:8-12). Okretanjem ramena od Božijeg proroka, pa samim tim i od Boga, car Saul je izgubio vlast. Pošto je prekršio dobijena uputstva Samuilo mu to i kaže: "Ludo si radio što nijesi držao zapovijesti Gospoda Boga svojega, koju ti je zapovjedio; jer bi sada Gospod utvrdio carstvo tvoje nad Izrailjem dovijeka. A sada carstvo tvoje neće se održati. Gospod je našao sebi čovjeka po srcu svojemu, i njemu je zapovjedio Gospod da bude vođ narodu njegovu, jer nijesi držao što ti je zapovjedio Gospod." (1. Samuilova 13:13, 14).

Ova slika je značajna iz još jednog razloga. Kao što je Saul postao car bez svoje zasluge, tako i mi možemo da dobijemo večno carstvo i večno nasledstvo. Pa, iako Bog želi da nam to da, On to neće učiniti nasilno ne poštujući našu slobodnu volju. Dozvoliće nam da sami izaberemo. A taj izbor se ne vrši rečima ili žarkom željom za vlašću, već poslušnošću i poverenjem u Boga.

GRAD SIHEM:

Grad Sihem ima značajnu ulogu u simbolici ramena, jer ta reč (hebrejski: Š'HEM) upravo znači rame. Sihem je bio grad utočište (Isus 20:7). Gradovi utočišta su bili gradovi koji su služili da se tamo sklone ljudi, koji su ubili nekoga iz nehata, bez namere. Onaj koji je ubio sa nemerom, tretira se kao zločinac koga čeka smrtna kazna. Uslov pod kojima je važio azil za ubistvo iz nehata u ovim gradovima bio je da čovek ne napušta zidine tog grada dok ne umre prvosveštenik. Ako li napusti grad pre smrti prvosveštenika, onda osvetnik ima pravo da ga ubije bez posledica. A kada umre prvosveštenik čovek je slobodan da se vrati na svoje nasledstvo (4. Mojsijeva 35:15-28; Isus 20:2-6).

Preko ove slike Bog je pokušao da uputi poruku da čovek, koji greši bez želje da nekom učini zlo, a nema onoga koji ne greši (Rimljanima 3:10-12), može da nađe zaštitu kod Boga, pa i konačno oslobođenje po smrti prvosveštenika. Naš prvosveštenik je Hristos (Jevrejima 4:14), koji nas je oslobodio osude greha i večne smrti svojom smrću na krstu (Kološanima 2:13, 14). A pre njegove smrti "zakon bi čuvar do Hrista" (Galatima 3:24) – u smislu poslušnosti Bogu kroz propise, koje je dao, a ne slepog ispunjavanja tih propisa. Tako su gradovi utočišta svedočili o načinu kako je Bog želeo da spasi ljude – da će On grešnike, koji nisu uporni u svom grehu i koji su spremni da Ga poslušaju čuvati, a da će ih osloboditi od krivice greha smrću prvosveštenika i da će ujedno dobiti nasledstvo, koje im je namenjeno od samog početka. Takođe je zanimljivo da su ovaj grad kockom dobili Leviti (Isus 21:21), koji su odvojeni za službu Bogu, te se i na taj način svedoči o profilu ljudi koji će biti u ovom gradu.

I kao da sve ovo nije dosta, nego je Bog tako uredio stvari da se jedan od tih gradova u kojima sa naših ramena skida teret greha i smrti i u kojima nam stavlja novi "teret" vlasti i nasledstva zove rame.

Dva čoveka su se zacarila u Sihemu. Solomunov sin, Rovoam, je postao car u Sihemu (1. o carevima 12:1; 2. Dnevnika 10:1), kao i Avimeleh, koji je to uradio na svoju ruku u dogovoru sa Sihemljanima (Sudije 9:6). I na taj način Sihem, odnosno rame, asocira na primanje vlasti.

Posle osvajanja zemlje koju im je obećao Bog "sabra Isus sva plemena Izrailjeva u Sihem, i sazva starješine Izrailjeve i poglavare njegove i sudije njegove i upravitelje njegove, i stadoše pred Bogom" (Isus 24:1). Pred sam kraj svog života Isus Navin skuplja narod i podseća kako ih je Bog vodio, kako su prolazili kada su Mu okretali leđa i poziva ih da, zbog svega toga, ponovo utvrde zavet sa Bogom – tu u Sihemu. "Tako učini Isus zavjet s narodom onaj dan i postavi im uredbe i zakone u Sihemu." (Isus 24:25). Kada prava obećana zemlja bude osvojena, tj. kada se završi borba sa grehom, dobija se vlast nad nasledstvom, koje nam je bilo namenjeno od samoga početka.

Slično govori i prorok Jeremija: "Evo, idu dani, govori Gospod, kad ću učiniti s domom Izrailjevijem i s domom Judinijem nov zavjet, ne kao onaj zavjet koji učinih s ocima njihovijem, kad ih uzeh za ruku da ih izvedem iz zemlje Misirske, jer onaj zavjet moj oni pokvariše, a ja im bijah muž, govori Gospod; nego ovo je zavjet što ću učiniti s domom Izrailjevijem poslije ovijeh dana, govori Gospod: metnuću zavjet svoj u njih, i na srcu njihovu napisaću ga, i biću im Bog i oni će mi biti narod. I neće više učiti prijatelj prijatelja ni brat brata govoreći: poznajte Gospoda; jer će me znati svi od maloga do velikoga, govori Gospod; jer ću im oprostiti bezakonja njihova, i grijeha njihovijeh neću više pominjati." (Jeremija 31:31-34). Nema onih koji ne poznaju Boga, niti ima potrebe da čovek čoveka uči o Bogu samo tamo gde se On može lično upoznati. Osim toga, iz same činjenice da je Bog oprostio bezakonja i da više neće da pominje grehe, jasno je da su bezakonja i gresi prošlost. Tako ovi stihovi govore o vremenu kada je Božiji narod sa Njim i kada je greh samo uspomena, koja se neće ni spominjati. Tada, pošto nestane greha, Bog, ponovo i konačno, uspostavlja večni zavet sa onima, koji su Ga prihvatili.

Na samom kraju ovog poglavlja imamo još jedan zanimljiv detalj: "I kosti Josifove, koje donesoše sinovi Izrailjevi iz Misira, pogreboše u Sihemu" (Isus 24:32). Misir je zemlja u kojoj je Božiji narod robovao, kao što mi robujemo pod grehom. Sudbina ljudi koji su bili verni Bogu ne završava se smrću na ovoj Zemlji, kao što Josifove kosti nisu ostale u Misiru. I kao što su Josifove kosti prenesene u zemlju nasledstva, u Sihem, tako će i oni, koji su do kraja ostali uz Boga na ovoj Zemlji greha, u svoje vreme, primiti večno nasledstvo. "Tada mi reče: sine čovječji, ove su kosti sav dom Izrailjev; gle, govore: posahnuše kosti naše i prođe nadanje naše, propadosmo. Zato prorokuj, i kaži im: ovako veli Gospod Gospod: evo, ja ću otvoriti grobove vaše, i izvešću vas iz grobova vaših, narode moj, i dovešću vas u zemlju Izrailjevu." (Jezekilj 37:11, 12).

"Bog reče u svetinji svojoj: veseliću se, razdijeliću Sihem, i dolinu Sokot razmjeriću." (Psalam 60:6). Ako pročitamo par prethodnih stihova u kojima David moli da se izbave oni koji su mili Bogu, da On pomogne svojom desnicom od ljute nevolje i da njega usliši, onda ovaj odgovor deluje kao obećanje, mada ne baš jasno. Značenje imena, međutim, može da nam pomogne. Za Sihem, koji znači rame, smo već mogli da vidimo da asocira na pravo na nasledstvo koje će dobiti oni, koji su mili Bogu. Sokot (hebrejski: SUKOT) označava senicu, mesto gde se prebivalo, stanovalo – tako da i ovaj naziv ukazuje na stanove, koje će Bog pripremiti svom narodu. I Hristos je kazao: "Da se ne plaši srce vaše, vjerujte Boga, i mene vjerujte. Mnogi su stanovi u kući oca mojega. A da nije tako, kazao bih vam: idem da vam pripravim mjesto." (Jovan 14:1, 2). Kada nas na ovome svetu pritisnu nevolje, Bog naš pogled upravlja ne samo na privremeno izbavljenje, nego ka nepropadljivom nasledstvu, koje priprema za nas.

Sa gradom Sihemom je povezana i veoma zanimljiva slika, kojom je Bog predstavio loše sveštenike. "A družina je sveštenička kao četa koja dočekuje ljude, ubijaju na putu u Sihem, čine grdilo." (Osija 6:9). Ako Sihem asocira na primanje večnog nasledstva, onda je put za Sihem put kojim se ide ka nasledstvu, a sa tim i način života koji tome vodi. Niko nema toliku moć da za večnost pogubi čoveka i da ga liši večnog nasledstva kao loš uticaj pokvarenih ili nemarnih sveštenih lica. Kao što je Hristos rekao za verske autoritete svog vremena: „Teško vama zakonici što uzeste ključ od znanja: sami ne uđoste, a koji šćadijahu da uđu, zabraniste im." (Luka 11:52).

NAGOVEŠTAJI KROZ SIMBOLIKU:

Na nekim mestima reči koje predstavljaju simbole na izvestan način upućuju na radnju, koja se dešava ili nagoveštavaju nešto što će se desiti, iako naizgled nemaju direktne veze. Već ranije pomenuto okretanje Saulovog ramena od Samuila je jedan ovakav primer.

Za istog Saula je rečeno da "glavom bješe viši od svega naroda" (1. Samuilova 9:2; 10:23). Na hebrejskom doslovno piše da je "od ramena i nagore bio viši od celog naroda". Ovim, kao da se indirektno kaže da će Saul, kao car, vlašću biti viši od ostalih ljudi u narodu.

Takođe pomenuti Avimeleh rođen je u Sihemu (Sudije 8:31), gde se kasnije i zacario, i tim mestom rođenja kao da je određeno da će dobiti vlast u Izrailju,

Posle neprijatnih situacija i rivlastva između Sare i Agare, Sara zahteva da Avram otera Agaru i njenog sina. Iako to Avramu nije bilo drago, Bog mu kaže da posluša Saru (1. Mojsijeva 21:11, 12). "I Avram ustav ujutru rano, uze hljeba i mješinu vode, i dade Agari metnuvši joj na leđa, i dijete, i otpusti je." (1. Mojsijeva 21:14). Iz samog teksta je jasno da je Avram ostavio teret brige i odgajanja Ismaila Agari, a to se samo potvrđuje kroz simboliku stavaljanja potrepština za njihovo preživljavanje na njeno rame.

Još jedan ovakav primer govori o Noju i njegovim sinovima. Pošto je Noje popio mnogo vina i opio se, njegov sin Ham je video njegovu golotinju i to kazao braći (1. Mojsijeva 9:21, 22). "A Sim i Jafet uzeše haljinu, i ogrnuše je obojica na ramena svoja, i idući natraške pokriše njom golotinju oca svojega, licem natrag okrenuvši se da ne vide golotinje oca svojega." (1. Mojsijeva 9:23). Ova dva brata su se ponela mnogo odgovornije od Hama, a zato kroz blagoslove, koje je izrekao Noje, dobili vlast nad svojim bratom. Naravno da stavljanje haljine baš na ramena nije uzrok ovakvog blagoslova, ali kao da ga nagoveštava.

Preko simbolike ramena Biblija nam govori da je Bog spreman da nas oslobodi neprijatnih tereta, među kojima su najteži smrt i greh, i da nam vrati one odgovornosti koje ne samo što nisu neprijatne, nego smo za njih i stvoreni. Tako i Sofonija proriče o vremenu kada će Bog sakupiti sve narode da sudi i kada će oganj njegove revnosti proždreti svu Zemlju (Sofonija 3:8). "Jer ću tada promijeniti narodima usne, te će biti čiste, da bi svi prizivali ime Gospodnje i služili mu složnijem ramenima." (Sofonija 3:9). Nasledstvo će dobiti oni, koji nauče da ne služe samo svojim ličnim interesima, već i da složno nose odgovornosti za celokupno okruženje u kojem žive, kao što je i Adamu i Evi naloženo ne da brinu samo o sebi, nego i o životinjama nad kojima su vladali i o vrtu u koji su smešteni.

Dragan Kršić

 
OD ISTOG AUTORA:
                                                                               

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas61
Juče714
Ovog meseca9515
Ukupno2411677

Currently are 16 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter