jevrejsko-shvatanje1

JEVREJSKO SHVATANJE SRAMOTE

Religija nas uči da prepoznamo plemenite i kneževske potencijale svakog ljudskog bića, i navodi nas da se prema njima ponašamo u skladu sa njihovim plemenitim poreklom. I dok nas vera uči da to prepoznamo u svakom ljudskom biću, stid nas uči da to prepoznamo u sebi.

 

 

* * *

 

(...) Nedavno sam bio u Moskvi i ponadao se da ću se sresti sa ranijim predsednikom Sovjetskog Saveza, Mihailom Gorbačovom, koji je bio moj gost 1992. godine na Oksfordskom univerzitetu. Prvi put sam ga video decembra 1988. godine, kada je došao u Njujork da bi u palati Ujedinjenih nacija održao govor u svojstvu moćnog šefa Sovjetskog Saveza. Šest hiljada policajaca grada Njujorka bilo je na ulicama da bi zaštitili Gorbačova, a sve svetske kamere su pratile svaki njegov pokret. Stajao sam u gomili kada je prolazila kolona od oko šezdeset automobila. Dok je njegova limuzina marke Zil klizila pored mene, za trenutak sam ga video okruženog KGB "gorilama". Bio je to impresivan prizor.

Koliko nisko veliki mogu da padnu...

Tada nisam ni slutio da ću samo četiri godine kasnije imati čast da mu budem domaćin kada se obraćao grupi od oko dve hiljade oksfordskih studenata. Za tako slavnog čoveka, bio je neobično topao i imao sjajan osećaj za humor. Zbog toga sam ga, pošto me je zagrlio u znak pozdrava, uz pomalo tuge pogledom otpratio do kola koja će ga odvesti u susedni grad, gde je trebalo da otvori prodavnicu mobilnih telefona. Tri godine posle toga, pojavio se u ruskoj reklami za poznati lanac picerija. Mada potpuno razumem čovekovu potrebu da se zaradi za život, dok sam posmatrao reklamu, mogao sam samo da pomislim "O, kako su veliki nisko pali!" Kada se kasnije kandidovao za predsednika svoje zemlje, dobio je samo jedan procenat svih glasova. Molim vas da me ne shvatite pogrešno: zaista mislim da je Gorbačov velika ličnost, ali pitanje koje mi se nameće jeste: kako čovek održava svoje osećanje dostojanstva kada jednog dana rukovodi polovinom sveta, a drugog reklamira brzu hranu?

Javno isticanje sramote u medijima danas je veliki biznis i često je u udarnim vestima. Postoje čak i televizijski programi koji su posvećeni sramoćenju poznatih ljudi. Primeri naše opsednutosti sramotom svuda su prisutni. Nedavno sam putovao avionom u inostranstvo i, čitajući naslove u novinama, primetio da su tri glavna usredsređena na sramotu. Prvi je govorio o osvajaču olimpijske medalje koji nije prošao na testu za stimulativna sredstva. Naslov je nagoveštavao da mu predstoji potpuna propast. Drugi je insinuirao strasnu vezu između Hilari Klinton i njenog starog kolege iz Arkanzasa. Treći je bio o nekom "običnom" čoveku koji je bio uhapšen jer ga je njegova petnaestogodišnja ćerka prijavila policiji pošto ju je zaključao u njihovoj kući (uzgred, on je to učinio da bi je sprečio da noć provede sa svojim tridesetogodišnjim dečkom). Taj otac je govorio o svom potpunom osramoćenju pred svima koji ga poznaju

Za razliku od životinja, kojima su potrebni samo hrana i sklonište da bi preživeli, ljudskim bićima je potrebno još nešto, mnogo suptilnije, ali jednako neophodno: DOSTOJANSTVO. Nama je potrebno osećanje da smo potrebni i posebni u ovom svetu.

Šta proizvodi sramotu i kako možemo da je prevaziđemo? Za razliku od životinja, kojima su potrebni samo hrana i sklonište da bi preživeli, ljudskim bićima je potrebno još nešto, mnogo suptilnije, ali jednako neophodno: dostojanstvo. Svima je nama potrebno osećanje da smo potrebni i posebni u ovom svetu. Mislim da je Hegel vrlo dobro pogodio kada je rekao da je najveća želja svakog čoveka da drugi priznaju njegovu ljudskost i jedinstvenost. Mada publika glasno iskazuje svoje oduševljenje kada delfin iskače iz bazena i izvodi razne trikove, on to ne radi zbog njih. Njegov je jedini motiv da dobije hranu posle predstave. Drugim rečima, on izvodi svoju predstavu da bi se prehranio, a ne da bi bio popularan. Čovek deluje potpuno drugačije: rizikovaće i sopstveni život da bi ga drugi prihvatili, da bi bio popularan i poštovan. Ljudi će dati ogromne donacije, i u zamenu za njih dobiti malu plaketu sa svojim imenom, ali će im ugled porasti u očima drugih. To je ljudska potreba za priznanjem.

Značaj dostojanstva

Dostojanstvo je toliko važno za naš opstanak da su i mnogi zakoni judaizma uspostavljeni jedino sa tom svrhom. Mudraci su, na primer, smatrali da milostinja ne podrazumeva samo obezbeđivanje osnovnih potreba u hrani, odeći i zaklonu, već i konja i kola – ako ih je dotični imao pre nego što je finansijski propao. Smatrali su da je gubitak statusa ne samo ponižavajući već i bolan – a mi smo obavezni da ublažimo tuđi bol kad god to možemo.

Uzgred, reč za milostinju na hebrejskom je cedaka. Međutim, njen prevod "milostinja" je pogrešan. Cedaka u suštini znači "pravda", pa ono što dajemo ugroženima nije milostinja, što bi bilo ponižavajuće, nego pravda. Zbog toga se za jedan od najviših nivoa cedaka smatra davanje tako da primalac ne zna ko je dao, da mu ne bi dostojanstvo bilo ugroženo, ili davanje mogućnosti da sam zaradi kako bi imao osećaj da je odradio uslugu.

(...) U Japanu je gubitak dostojanstva toliko ozbiljna stvar da je državnim službenicima, u slučaju sramote, vlada naređivala da izvrše samoubistvo harakirijem. U judaizmu je, međutim, samoubistvo apsolutno zabranjeno. Nasuprot tome, svako mora da učini sve što može da spase ljudski život. Drevni rabini su smatrali da je spasavanje jednog ljudskog života jednako spasavanju celog čovečanstva, pošto oduzimanje jednog života stvara kosmičku neravnotežu koja pogađa ne samo ubijenog i njegove bližnje već i ceo svemir.

Sa te tačke gledišta, sasvim je jasno zbog čega jevrejska zdravica glasi: L'Hajim – "Za život". Život znači da su ljudi posebni i značajni. Za razliku od drugih religija, judaizam ne poznaje "slavnu smrt". Mučeništvo je nešto što nam je nametnuto, to nije nešto čemu težimo. Smrt nam je odvratna jer, više nego bilo šta drugo, lišava čoveka dostojanstva. U smrti čovek, kojeg je porodica volela i koga su prijatelji poštovali, postaje hrana crvima. U Talmudu stoji: "Dok je čovek živ, plaše ga se velike životinje kao što je slon, i beže od njega. Ali, onog trenutka kad umre, više ga se ni miš ne boji."

jevrejsko-shvatanje2Dostojanstvo nam je toliko značajno, da Talmud govori da je javno poniženje ljudskog bića jednako ubistvu, pošto lišavanje dostojanstva navodi čoveka da poželi da je mrtav. Neki rabinski komentatori čak su tvrdili da je javno poniženje i gore od ubistva, pošto se ubistvom uzima život, a poniženjem se čovek navodi da poželi da sam sebe ubije. I zaista, posle javnog poniženja, većina ljudi poželi da propadne u zemlju.

Tiranima je odavno bilo jasno da, ako želiš da kontrolišeš čoveka, treba da mu uništiš dostojanstvo poništavajući njegovu individualnost. Nacistima ova teorija sigurno nije bila nepoznata. Među najraznovrsnijim metodama degradacije koje su nametnuli Jevrejima, sa njihove tačke gledišta najgrublja je bila zamena imena brojevima. Stvarno, kada su svoje žrtve naučili da o sebi ne razmišljaju kao o ljudima sa imenom već kao o kolektivnoj jedinici, svaki otpor je nestao. U svojoj knjizi To je Čovek, Primo Levi detaljno opisuje kako su nacisti ruke zatvorenika obeležavali brojevima, na isti način na koji rančeri obeležavaju stoku. Rezultat tog procesa je bio da je zatvorenik postajao Muselmann, što je u logorskom rečniku bio "hodajući leš" od kože i kostiju. Levi je opisao kako su zatvorenici postali "anonimna masa koja se stalno obnavlja i uvek je ista. Masa sastavljena od ne-ljudi, suviše ispražnjenih da bi mogli i da pate. Čovek bi ih sa oklevanjem nazvao živim ljudima. Sa oklevanjem bi i njihovu smrt nazvao – smrt". Neki drugi pisac je rekao da bi Muselmann mogao da bude najoriginalniji "doprinos" Trećeg rajha svetskoj civilizaciji. (...)

Poreklo sramote

Važno je da se podsetimo da je prva emocija koja se u Bibliji pripisuje ljudima upravo sramota. U Postanju (2:25) piše da Adam i Eva "behu oboje goli... i ne beše ih sramota" pre nego što su okusili plod sa Drveta poznavanja dobra i zla. Golotinja im nikada nije bila uzrok sramote, kao što puritanski način čitanja ovog teksta želi da nam kaže. Osetili su sramotu tek pošto su se usprotivili božanskoj volji i podlegli svom apetitu. Osetili su sramotu jer su, suprotstavljajući se Bogu, ukaljali svoje, prethodno čisto, ljudsko dostojanstvo. Posledica toga bila je da su se, stideći se, sakrili pred Bogom. "A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: gdje si? A on reče: čuh glas tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih" (Postanje 3:9,10). Kada su Adam i Eva zgrešili, to jest kada su delali ne samo nasuprot božanskoj volji već i nasuprot sopstvenoj unutrašnjoj težnji da budu dobri, imali su potrebu da se pokriju jer su se osetili emocionalno ogoljenim. Sigurnost su mogle da im daju samo spoljnje, materijalne stvari, jer su izgubili svoje unutrašnje dostojanstvo. Današnji Adam je muškarac koji pokušava da na ženu ostavi utisak kolima koja vozi, umesto svojom ličnošću, koji više ceni tuđe inicijale – na primer BMW – nego svoje. Slično tome, današnja Eva je žena koja se ne oseća sigurnom ako na sebi ne nosi nečije tuđe ime, na primer Gucci ili Donna Karan. Svi smo mi, na isti način, moderne Eve i Adami kad god pokušavamo druge da impresioniramo onim šta imamo ili činimo, umesto onim što jesmo.

Ipak je iz ove prvobitne neposlušnosti proizašlo i nešto pozitivno: rodio se unutrašnji mehanizam sramote. Osećaj sramote ima vrednost, to je nešto čime nas je sam Bog podario jer je želeo da ga imamo. Sam Bog je aktivno pomogao prvom paru ljudi da pokriju svoju golotinju time što im je načinio odela.

Vrednost sramote

Kada dolazi iznutra, stid je korisna emocija koja čuva našu ljudsku plemenitost. Ono što razlikuje čoveka od životinja jeste naša sposobnost da spoznamo višu realnost. Šta se događa kada se ponašamo suprotno sopstvenom znanju, slepo se pokoravajući strastima? Kad god izneverimo božanski zadatak, kad god smo svesni da smo mogli da budemo bolji, osećamo stid. Životinje nikad ne osećaju stid, bez obzira da li javno otimaju, ubijaju, ili se pare. Očuvanje dostojanstva je nešto čemu nema mesta u životinjskom mozgu. Sramota je isključivo ljudska emocija koju nam je Stvoritelj ostavio da čuva naše vrline.

jevrejsko-shvatanje3Jedan prijatelj mi je pričao o tome kada ga je najviše bilo sramota u životu. Imao je sedam godina kada mu je otac umro. Majka je imala troje dece i borila se da ih sama izdržava. Kada mu je bilo sedamnaest, zadavao je majci velike muke. U kući je važilo pravilo, koje je majka uvela, da u petak uveče cela porodica, bez izuzetaka, mora da bude na okupu za večeru. Jednog petka hteo je da prekine porodičnu tradiciju i da ode na neku zabavu. "Preko mene mrtve!" kazala je majka. "Dobro", rekao je on "nadam se da ćeš umreti!" Majka je prvo zaplakala, onda ga je ošamarila i otišla u svoju sobu gde je ostala do sledećeg jutra. "Nedeljama me je bilo sramota" kazao mi je, "Ne zato što me je majka udarila već zato što sam je naterao da to učini, što sam najodaniju i najpožrtvovaniju majku na svetu ponizio do te mere da je učinila nešto sasvim strano njenoj prirodi".

Mom prijatelju je unutrašnje zvono za uzbunu javilo da treba da bude bolja osoba nego što se pokazao. Ugrađeni bezbednosni sistem ga je opomenuo da treba da se usaglasi sa svojim najdubljim željama, da bude pristojan sin i etično ljudsko biće. Bog nas je sve obdario takvom zaštitom ljudskosti: ona se zove stid. Stid je osećanje koje se javlja čim naša životinjska strana prevagne nad duhom. Javlja se i tamo gde nikog osim nas nema, objavljujući da čovek ima plemenitiju misiju u životu od sveg drugog što je stvoreno. Sa te tačke gledišta, stid nije samo još jedna od emocija, već jedna od najvažnijih. Ona se obraća našim najdubljim nivoima onda kada se zagubimo u sebičnim zadovoljstvima, i nežno (ponekad i ne baš sasvim nežno) šapuće: "Hej, ti sam znaš da si stvoren za nešto bolje nego što pokazuješ!". Pokazuje nam koliko smo nisko pali. Stid je, zapravo, poslednja i kritična prepreka koja nas štiti od pada na nivo zveri.

Dok sam bio u Oksfordu, došla je jedna devojka da me pita za savet u vezi sa abortusom. Od njenog jecanja jedva da sam razumeo šta mi govori. "U velikoj sam neprilici jer nemam kome da se obratim. Toliko me je stid. Mami mogu sve da kažem, ali ovo ne mogu. Nisam ja takva devojka. Mama me je vaspitavala da poštujem samu sebe, da ne pustim da me iskoristi dečko koji mi je rekao da me voli i koji me je ostavio čim sam zatrudnela." Znala je da je pogrešila pošto je znala da je vođenje ljubavi više od prostog seksa. Znala je da se prava ljubav ceni po brizi i obavezivanju, a ne po zajedničkom muvanju nekoliko noći na istom krevetu. Takođe je znala da odanost vrednostima kojima ju je učila majka treba da nadilazi njihovo odbacivanje zbog momka bez karaktera.

(...) Svrha naših nagona je da nas pokrene kad god postoji prilika za nešto što je dobro. Svrha muškarčeve požude nije da juri za nepoznatim ženama, već da učini da se njegova žena oseti najpoželjnijom ženom na svetu. Slično tome, svrha naše težnje za sticanjem materijalnih dobara nije u surovom skupljanju da bismo se posle hvalili imovinom, već da steknemo dovoljno da ishranimo svoju porodicu ali i stranca kome je to potrebno. Svrha naših fizičkih potreba za jelom, pićem i veseljem nije hedonistički način života, već uživanje u blagoslovima kako bismo mogli da uzdižemo svog Stvoritelja i da mu zahvaljujemo. Ako zaboravljamo te ciljeve i ponašamo se kao životinje, stid je tu da nas opomene koliko smo se unizili i udaljili od plemenitosti koja treba da bude naša suština.

Pravo dostojanstvo dolazi od osećanja da smo Božija deca. Niko od nas nije poseban zato što je senator ili programer, ili čak roditelj... Naše dostojanstvo potiče od činjenice da smo Božija deca. Vrhovni Vladar svemira je učinio da postojimo i baš ništa što postignemo u životu ne može da nadmaši tu zapanjujuću činjenicu... Stid je, stoga, daleko od toga da bude negativan. To je krajnje pozitivna emocija jer nas podseća na naš uzvišeni status.

(...) Pravo dostojanstvo dolazi od osećanja da smo Božija deca. Niko od nas nije poseban zato što je senator ili programer, ili čak roditelj. Drugim rečima: nismo mi jedinstveni zbog onoga što radimo. Naše dostojanstvo potiče od činjenice da smo svi Božija deca. Vrhovni Vladar svemira je svojim činom specijalnog stvaranja u okviru Njegovog specijalnog plana učinio da postojimo i baš ništa što postignemo u životu ne može da nadmaši tu zapanjujuću činjenicu. I, srećom po nas, ništa ne može ni da je umanji. Stid je, stoga, daleko od toga da bude negativan. To je krajnje pozitivna emocija jer nas podseća na naš uzvišeni status. Stid nas podseća da smo stvoreni da budemo posebni i lepi. On nas sprečava da činimo ono što ne pristaje prinčevima i princezama.

Kada sam počinjao da učim za rabina, zbunjivalo me je pitanje značenja religije. Da li je suština u tome da se bude dobar čovek, ili da se bude blizak Bogu, ili da se uzdržavamo od greha, ili sve to zajedno? Onda sam jednog dana, dok sam bio u rabinskom koledžu u Jerusalimu, posmatrao kako ulicom prolazi jedan siromašni stari rabin, koji je bio disident u Rusiji pre nego što je došao u Izrael. Znao sam za njegovu reputaciju i divio sam se njegovoj hrabrosti da se suprotstavi Staljinu u najgorim godinama sovjetske torture. Bio je čudan dan, padao je sneg u Jerusalimu – što se retko događa. Rabin je polako išao po snegu, u cipelama koje nikako nisu mogle da ga zaštite od hladnoće. Jedino što je bilo na njemu, a iole moglo da ga zaštiti od hladnoće, bio je šal, čvrsto umotan oko vrata. Iz daljine sam video kako je naišao na staru prosjakinju. Pružila je ruku ka njemu, on je zavukao svoju ruku u džep i dao joj nekoliko novčića. Ali, pošto se tresla od hladnoće, nije mogla dobro da upravlja prstima i novčići su pali u sneg. Rabin ih je pokupio i stavio joj u džep. Zatim je skinuo šal, omotao joj oko vrata, i nastavio svojim putem.

Dve nedelje kasnije, našao sam se u istoj sinagogi sa pobožnim rabinom. Ispričao sam mu šta sam video i pitao ga zašto je rizikovao svoje zdravlje zbog nje. "Uradili ste to iz milosrđa, zar ne? Jer ste hteli da učinite dobro delo?" "Ne" rekao je on, sa primetnim ruskim naglaskom. "Učinio sam to jer sam video princezu na ulici, koja nije imala svoje uobičajeno kraljevsko odelo, pa sam joj pozajmio svoje."

Tada sam shvatio svrhu vere. Religija nas uči da prepoznamo plemenite i kneževske potencijale svakog ljudskog bića, i navodi nas da se prema njima ponašamo u skladu sa njihovim plemenitim poreklom. I dok nas vera uči da to prepoznamo u svakom ljudskom biću, stid nas uči da to prepoznamo u sebi, zato što ima trenutaka kada to zaboravljamo. Ima trenutaka kada ne možemo da vidimo Božiju sliku u nama samima, zato što smo odstupili od svog kursa. Počinjemo da verujemo da je istina ono što ljudi oko nas govore. Moralni darvinisti, na primer, govore nam da je u redu da varamo svoje supružnike pošto smo kao životinje i imamo evolucioni nagon da širimo vrstu. Takođe nas uče da je u redu da budemo manje pošteni u poslu, pošto živimo u svetu gde je svako svakome vuk, i da svako mora da vara da bi u toj džungli preživeo. Kad podlegnemo takvoj logici, i kada plamičak svetosti u nama počne da trepće i preti da se ugasi, naš alarm stida podiže glavu i govori: "Nemoj da se osramotiš, jer si plemenitog porekla! Od tebe se očekuju velika dela, i ti možeš da ih izvedeš. Sve što ti je potrebno jeste da veruješ!"

 

rabin Šmuli Boteah
 
 
odlomak iz teksta "Jevrejsko shvatanje sramote"
 objavljenog na sajtu
Preuzeto sa dozvolom uredništva.
Prevod: Brane Popović
 

 

 

Broj posetilaca

Danas315
Juče422
Ovog meseca10191
Ukupno2386010

Currently are 14 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter