pazite-na-vreme1

"PAZITE NA VREME..."

"Ako možeš da ispuniš svoj minut sadržajem koji traje šezdeset sekundi..."

Tako glasi jedan od završnih stihova čuvenog "Testamenta (sinu)", poznatijeg pod naslovom "Ako", koji je napisao britanski nobelovac Radjard Kipling, autor Knjige o džungli.

Ove reči nam upućuju izazov: možete li da svoje minute ispunite sadržajem koji im daje smisao i puninu?

Sekundi, minuti, sati, dani, godine... ovim rečima označavamo proticanje naših života, proticanje svega, jer "sve prolazi". Reči iza kojih se krije uvek jedna ista dimenzija – vreme! Silna reka koja neumitno odnosi nizvodno ono što sada jesmo i već više nismo, ono što smo bili ili što smo samo hteli da budemo – naš život. Nema strasnije želje čoveka od one da pobedi vreme (pomislimo na vremeplov!), da se vrati nazad u prošlost koju bi rado izmenio, ili da krene napred i sruši onu poslednju granicu iza koje vreme više ništa ne znači – smrt.

Od početaka računanja vremena na ovoj planeti, ono protiče, a mi ga iz svoje tačke posmatranja delimo na pre i posle, na prošlo, sadašnje i buduće. Negde duž tog nezaustavljivog toka otpočeo je i naš pojedinačni ljudski život, beznačajan spram nepojmljivih eona poput zrnca peska na obali mora.

Originalni tekst Novog zaveta i Septuaginta (grčki prevod jevrejske Biblije odnosno Starog zaveta) koriste za "vreme" dva različita i veoma česta izraza: hronos i kairos. U nekoliko slučajeva, ova dva pojma javljaju se u paru ili u paralelizmu:

"Svemu ima vreme (hronos), i svakom poslu pod nebom ima vreme (kairos)." (Propovednik 3:1)

"I on im reče: nije vaše znati vremena (hronos) i leta (kairos) koje otac zadrža u svojoj vlasti." (Dela 1:7; videti i Danilo 2:21; 7:12; 1. Solunjanima 5:1).

Neosporno je, međutim, da reč hronos u Bibliji najčešće označava kvantitativni aspekat vremena. Hronos opisuje vreme koje neumitno teče sa nama ili bez nas, vreme istorije predstavljeno hronološkom linijom. Ova reč često ide uz izraze poput malo, mnogo, dugo, koliko, doveka, nikad (više), i podrazumeva izvesno trajanje (upor. Otkrivenje 10:6; Jevrejima 11:32; Titu 1:2; Marko 9:21; Luka 1:57; Luka 4:5; Jovan 5:6).

Vreme čovekovog života ima svoj određeni rok. Hronos je reč kojom Septuaginta opisuje životni vek nekog čoveka, čije je trajanje ograničeno:

"Skratio si dane (hronos) mladosti njegove i obukao ga u sramotu." (Psalam 89:45)

"Nije li malo dana (hronos) mojih?" (Jov 10:20)

Bilo da smo svesni proticanja vremena ili ne, bilo da spavamo ili razmišljamo, makar uklonili iz stana sve satove i navukli kapke na sve prozore, to neće zaustaviti hronos, neće promeniti njegov uticaj na nas.

pazite-na-vreme2

Međutim, postoji i jedno drugo i drugačije vreme, obeleženo i izdvojeno kao jedinstveno na osnovu događaja koji se za nj vezuje. Vreme koje se pamti po svom sadržaju.

U Bibliji se pojmom kairos određuju posebni trenuci ili periodi istorije obeleženi konkretnim istorijskim događajima. Kairos je definisano vreme, trenutak ili period koji se po svom značenju i sadržaju jasno razlikuje od svih drugih, vreme sa identitetom izdvojeno od hronosa. Kairos se javlja u izrazima poput "u određeno vreme", "u to vreme". To je vreme koje donosi promene. Tako u 1. Petrovoj 5:6 i Otkrivenju 11:18 kairos obeležava vreme suda: "Ponizite se dakle pod silnu ruku Božiju da vas povisi kad dođe vreme (kairos)." "I neznabošci se progneviše, i dođe gnev tvoj i vreme (kairos) mrtvima da se sudi, i da se da plata slugama tvojima, i prorocima i svetima." Hristos javlja Jovanu Bogoslovu da je vreme (kairos) Njegovog drugog dolaska "blizu" (Otkrivenje 1:3; 22:10).

Francuski mislilac 18. veka Fontenel zabeležio je negde kako ruža ne može da pojmi kako baštovan koji je neguje može da ima 80 godina, jer ona živi samo nekoliko dana. Sam Fontenel doživeo ih je 100. Doživljaj vremena zavisi i od toga kolikom trajanju se nada onaj ko ga posmatra.

Biblijski tekst naročito suprotstavlja vreme čovečije i Božije. Čovek je "kratka veka i pun nemira (...) Izmereni su dani njegovi, broj meseci njegovih u tebe je; postavio si mu među, preko koje ne može preći." (Jov 14:1,5) S druge strane, Bog je večan i besmrtan:

"Jer je hiljada godina pred očima Tvojima kao dan jučerašnji, kad mine, i kao straža noćna." (Psalam 90:4).

Dok za čoveka vreme teče od rođenja do smrti – Ivo Andrić beleži: "Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo" – Bog Tvorac je iznad vremena i izvan njegove destruktivne sile. Stoga je izuzetno važno razumeti da Biblija razornu moć vremena neposredno dovodi u vezu sa čovekovom smrtnošću, a smrtnost sa grešnošću, tj. duhovnom i fizičkom razdvojenošću od Boga kao izvora dobrote i života. Smrt i starenje nisu deo prvobitnog stanja čoveka. One su proizvod izbora prvih ljudi (1. Mojsijeva 3).

Različito sagledavanje proticanja vremena iz Božijeg i čovečijeg ugla ogleda se i u odnosu ljudi prema Hristovom obećanju da će se vratiti na Zemlju. Jedan od čestih Hristovih poziva u Jevanđeljima jeste da "stražimo" (npr. Marko 13:33-37; Luka 21:36, itd.), da budemo svesni proticanja vremena našeg života i da živimo trezveno i mudro. Taj imperativ mudrog korištenja vremena apostol Pavle definiše u Efescima 5:16 i ponavlja u Kološanima 4:5:

"Pazite na vreme, jer su dani zli."

Na prvi pogled, ovaj stih naprosto poziva hrišćane prve generacije da obrate pažnju na ono što se dešava oko njih, jer je vreme zlo i opasno. Strahotna progonstva hrišćana od strane Rima obeležiće prve vekove posle Hrista. Međutim, značenje i važnost ove poruke, kao i bogatstvo slika koje ona sažima u nekoliko reči, otkrivamo tek pažljivim proučavanjem originalnog teksta, koji doslovno glasi:

"Otkupljujući vreme (kairos) jer dani zli su".

Vukov zapovedni oblik "pazite" u Efescima 5:16 zapravo prevodi particip starogrčkog glagola egzagoradzo, tj. "otkupiti (roba)".

Polazeći od robovlasništva kao svakodnevice grčko-rimskog sveta u kom je nastalo hrišćanstvo, Pavle ističe zapanjujuću i ohrabrujuću misao da vreme, koje je otuđeno od nas i nad kojim nemamo vlasti, možemo povratiti, spasiti. Zarobljeno, pa izbavljeno vreme?

Čuveno ropstvo jevrejskog naroda u Egiptu postaje kroz celu Bibliju, i posebno u Deset zapovesti, prototip svake neslobode i svih sistema vlasti koji ne priznaju Boga. Međutim, sve knjige Biblije, pisane u rasponu od 1500 godina, ističu kao temeljnu konstantu da je izvor ljudske patnje, starenja i smrti – jedno drugo, potmulije, neosetnije, a dublje i teže ropstvo. Nekim ljudima je potrebno da prožive ceo život da bi u sebi prepoznali taj mutni izvor iz kog kulja samoljublje, sebičnost, spremnost na laž i obmanu, kukavičluk, konformizam, nepoštenje...

"Otkupljenje" je stoga u Bibliji veoma važan pojam. Ono se pre svega odnosi na Božije delovanje kroz celokupnu misiju Isusa Hrista kako bi čoveka oslobodio zla i smrti ne samo u svetu oko njega, već pre svega u njemu samom. Koncept ropstva zlu u sebi ističe da se svaki čovek u tom smislu rađa kao suštinski neslobodno biće. Ovaj nevidljivi, a sveprisutni gospodar, umesto da bude oličen u nekom surovom Egipćaninu ili Rimljaninu, nalazi se u čoveku samom, u korenu njegove ličnosti. Bilo da je taj gospodar strah, gnev, mržnja, porok, nastranost ili samoljublje, on je surovi robovlasnik iz čije se vlasti nikakvim novcem ne možemo izbaviti. On je naprosto deo našeg bića, mi smo on. Istorija psihologije i psihijatrije ispisala je hiljade stranica o ljudima koji su se godinama, a često i celog života, borili protiv trauma, loših navika, poroka, karakternih slabosti i mana. Mnogi su istaknuti ljudi opisali borbu sa "svojim demonima" i "avetima prošlosti" nastanjenim u samoj ličnosti. Promeniti čovekov karakter, njegovu suštinu – najteži je poduhvat psihologije i pedagogije, ali i veliki cilj psihološkog rata određenih centara moći.

pazite-na-vreme3

Suština ovog urođenog ropstva sastoji se u odvojenosti od jedinog Gospodara koji ne porobljava svoje sluge, već im služi – a to je Bog. Čovek je, od izgnanstva iz Raja, otuđen od Boga, sveta i samoga sebe. Sve posmatra kao kroz zatamnjeno staklo, ne poznaje i ne razume suštinu prirode, drugih ljudi, samog sebe. Celog života preispituje sebe, a umire ne pronikavši u sopstvenu suštinu. Kad pokuša da bude sam svoj gospodar, tada otkriva svoju slabost, tada upravo postaje rob svoje samovolje, svoj najveći neprijatelj. Otuda jedan od brojnih biblijskih paradoksa, koji kaže da nesebičnost oslobađa, i davanje obogaćuje. "Ne budite nikom ništa dužni osim da volite jedan drugoga." (Rimljanima 13:8). "Volite neprijatelje svoje." (Matej 5:44) Voleti druge ne samo osećanjima, nego i delima, davati sebe onima kojima smo potrebni, a koji to nisu ni zaslužili niti nam mogu uzvratiti, ovo je jedna od definicija slobode. Međutim, upravo ovaj test ljubavi pokazuje u kojoj meri smo zapravo robovi. Čovek-rob prepoznaje se i po strahu za svoj sopstveni život i svoju sutrašnjicu, po nezasitoj gladi za svim, po nesposobnosti da izađe iz svoje kože i gleda svet nekim drugim očima.

I kada se odriče Boga, i upravo tada najviše, čovek traži koga će obožavati, kome će se klanjati, kome se diviti. Setimo se kulta vladara u starom svetu, gde su hramove zidali carevima i faraonima; setimo se grandioznih svečanosti i kulta ličnosti velikih diktatora i "otaca nacije"; ne zaboravimo da se stotine miliona ljudi širom sveta koji se zovu Hristovim imenom već preko 15 vekova klanjaju čoveku koji kaže da je Njegov predstavnik na zemlji, a samo je čovek. Milioni mladih istinski obožavaju određene sportiste, pevače i glumce, sanjaju da ih vide, satima čekaju na njihov potpis kao na božansko otkrivenje. Klanjanje čoveku, sebi ili nekom drugom, siguran je znak da se nismo poklonili Bogu, i da nismo slobodni. Štaviše, primetno je da su najveći buntovnici i revolucionari XIX i XX veka posegnuli za supstancama koje su u manjoj ili većoj meri preuzele kontrolu nad njihovim umom... Duvan, heroin, kokain, da li su to mostovi do slobode čoveka? Nema goreg gospodara od onoga kog ne možete ubiti, i čija vam tiranija prija jer podilazi vašoj slabosti.

Lisica je dugo ćutala i gledala Malog princa:
– Molim te... pripitomi me! – reče ona.
– Rado bih te pripitomio – odgovori Mali princ – ali nemam mnogo vremena. Moram da pronađem prijatelje i mnogo toga upoznam.
– Poznajemo samo ono što smo pripitomili – reče lisica. Ljudi više nemaju vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. Ali, kako ne postoje trgovci prijateljima, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćeš prijatelja, pripitomi me!
– Šta treba da uradim? – upita Mali princ.
– Treba da budeš veoma strpljiv – odgovori lisica. – Najpre ćeš sesti malo podalje od mene, tako, na travu. Ja ću te pogledati krajičkom oka, a ti nećeš reći ništa. Jezik je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, moći ćeš da sedneš sve bliže i bliže...
Sutradan Mali princ dođe ponovo.
– Trebalo je da dođeš u isto vreme – reče lisica. – Ako dođeš, na primer, u četiri sata popodne, već od tri sata počeću da se radujem. Kako vreme bude odmicalo, biću sve srećnija. U četiri sata, već ću se uzvrteti i zabrinuti: otkriću cenu sreće! Ali, ako dođeš bilo kad, nikad neću znati za koje vreme da pripremim svoje srce... Obredi su potrebni.
– Šta je to obred? – upita Mali princ.
– I to se prečesto zaboravlja – reče lisica. To je ono što jedan dan čini drugačijim od drugih dana, jedan sat različitim od drugih sati. (Mali princ, orig. str. 60)

Zar dakle čovek može da ne pripada nikome? Niko nije ničiji, svi mi nekome pripadamo. Ali, pripadati nekome nije samo po sebi ropstvo. Pripadanje ne znači tek vlast drugih nad nama, pripadanje znači da nismo sami, i da smo stvoreni da volimo i budemo voljeni. Da imamo nekoga i neko ima nas. I da je veoma važno kome pripadamo. Sloboda se sastoji i u tome da možemo da odaberemo koga ćemo voleti i kome pripadati, a kome ćemo reći ne. Upravo je u tome suština Hristovog otkupljenja, ponuđena mogućnost da počnemo ispočetka. Da u našem životu nastupi jedno drugačije vreme.

Međutim, ne samo što Bog čoveka može otkupiti, već nam apostolove reči koje smo ranije pročitali poručuju da i tako otkupljen čovek može, na neki način, otkupljivati vreme svog života. Kako to?

Otkupiti vreme može samo otkupljen čovek. Čovek pomiren sa Bogom i sobom. Kada takav čovek svoj hronos ispuni dobrom, takvo vreme se izdvaja kao jedinstveno i posebno, kairos, vreme koje pamtimo po dobru, urezano u živote i sećanja drugih ljudi, i u Božije sećanje.

Osećanje besmisla života i uzaludnosti svih napora satiralo je milione kroz istoriju. Veliki pisci XIX i XX veka opisali su tu dosadu, bezvoljnost, mučninu, otuđenost čoveka u svetu sa kojim je u raskoraku. Čovek koji ne upravlja vremenom i ne ume da hronos pretvori u kairos ne raduje se dolasku novih dana i ne pamti posebne dane iza sebe. Zašto? Ne možemo da znamo smisao svog vremena, svojih minuta, kad ne znamo svoj sopstveni smisao. Ne uviđamo koliko vredi svaki sekund života, jer nismo shvatili koliko mi sami vredimo. Ne znamo ko smo i zašto živimo. Ne znamo čemu služi svaki dan jer ne znamo ni čemu mi sami služimo.

Kad bismo znali ko smo i čiji smo, kad bismo znali koliko smo jedinstveni – baš svaki čovek! – koliko darova i sposobnosti je Bog ugradio u nas, a koje tek treba da otkrijemo kroz rad i borbu, zar ne bismo počeli da to svoje bezlično vreme cenimo i usmeravamo? Tada bi nam svi dani bili drugačiji. Pamtili bismo ih po poduhvatima koje smo preduzeli, po ljudima koje smo sreli. Po mudrosti koju smo stekli. Svaki trenutak bio bi drugačiji. Postali bismo kreativni. Stvarali bismo sreću.

Čuveni bogoslov XX veka Paul Tilih vidi utelovljenje Hristovo kao prodor kairosa u hronos. Naime, podseća on, u čuvenom tekstu iz Galatima poslanice 4:4 stoji: "A kad se navrši vreme (hronos), posla Bog sina svojega jedinorodnoga [...]" Dakle, Hristovo rođenje izdvojilo je trenutak u kom se dogodilo (kairos) iz ostatka vremena (hronos). Isus Hristos je istorijska ličnost. Rodio se kad se "navrši vreme", i taj događaj vezan je za konkretni istorijski trenutak koji, na primer, beleži Luka 2:1-2: "U te dane [tj. u dane kad se Hristos rodio] izađe zapovest od cezara Avgusta da se prepiše sav svet. Ovo je bio prvi prepis za vladanja Kirinova Sirijom."

Taj istorijski ulazak večnog Boga u hronos čoveka poput munje vertikalno preseca horizontalu hronosa, podelivši je na vreme pre Hrista i ono posle njega. Vreme pre i vreme posle Hrista znači da postoji i Hristovo vremekairos.

pazite-na-vreme4

Međutim, kao što je svojim utelovljenjem ušao u hronos jednog naroda, Hristos ulazi i u hronos pojedinca onog trenutka kad Ga čovek upozna. Bezbroj ljudi u istoriji doživeli su duboku promenu ličnosti i života kada su upoznali Hrista i zavoleli Ga. Mnogi su taj susret opisali kao "oslobođenje", kao izlečenje duše da ponovo može voleti, stvarati i radovati se životu. Svako ko se na ovaj lični način susreo sa Hristom zna u čemu je razlika između praznog i ispunjenog života i vremena. Zna šta je kairos.

Dvojica razočaranih i potištenih Isusovih sledbenika koji odlaze iz Jerusalima posle Raspeća sreću vaskrslog Hrista na putu u Emaus i ne prepoznaju ga jer se i ne nadaju vaskrsenju. Za njih je Isus u grobu, i nigde drugde. Ipak, uvidevši sa kim su se sreli tek kada je otišao od njih, oni se prisećaju celog tog susreta i svega što im je rekao: "Ne goraše li naše srce u nama kad nam putem govoraše i kad nam kazivaše Pismo?" Luka 24:32.

- Dobro jutro – reče trgovac.
- Dobro jutro – reče Mali princ.
Bio je to trgovac usavršenim pilulama koje gase žeđ. Progutate jednu nedeljno i više ne osećate potrebu da pijete.
- Zašto to prodaješ? – upita Mali princ.
- Tako se uštedi mnogo vremena. Stručnjaci su izračunali. Uštedi se pedeset tri minuta sedmično.
- I šta da radimo sa ta pedeset i tri minuta?
- Radimo šta želimo ...
- Kad bih ja imao na raspolaganju pedeset tri minuta – reče Mali princ – uputio bih se polako ka nekom izvoru ... (Mali princ, orig. str. 78)

Vreme kao pobeđena dimenzija nenametljivo je prisutno u trima vaskrsenjima koja je Hristos izveo pre nego što je vaskrsao i sam. Najpre vaskrsava devojčicu koja je upravo bila umrla kada je Hristos stigao u njen dom (Marko 5:22). Potom je vaskrsao mladića iz Naina, koji je umro u cvetu mladosti, i koga su upravo sahranjivali (Luka 7:11). I treće i najslavnije vaskrsenje pored njegovog sopstvenog: vaskrsenje Lazara, koji je već četiri dana ležao u grobu (Jovan 11).

Ceo Hristov zemaljski život, i vaskrsenje kao vrhunac, predstavljaju dokaz da večno i Božije može i želi da uđe u smrtno i ljudsko, i tako nam pokaže da postoji takva stvarnost i takvo postojanje koji čoveku vraćaju smisao, slobodu i lepotu. Kao što jedno obično mesto na zemlji postaje sveto ukoliko ga Bog odabere da tu sretne čoveka (npr. kada se Bog susreo sa Mojsijem i sa Isusom Navinom; 2. Mojsijeva 3:5 i i Isus Navin 5:15), tako i obično ljudsko vreme hronos biva "otkupljeno" i postaje posebno vreme kairos kada se Bog i čovek susretnu u njemu. Zahvaljujući takvom susretu postaje moguće i ono vrhunsko iskustvo – da Bog živi u čoveku koji ga voli i veruje u njega. To je smisao Hristovih reči: "Ako me ko ljubi, držaće moju reč, pa će ga ljubiti moj Otac, i doći ćemo k njemu, i nastanićemo se kod njega." (Jovan 14,23; Čarnić) Samo tada kada su se Bog i čovek sreli u prostoru i vremenu obistinjuje se Hristova rečenica: "Gle, carstvo je Božije unutra u vama." (Luka 17:21) Zato apostol Pavle uzvikuje: "Sve mogu u Isusu Hristu koji mi moć daje." (Filibljanima 4:13) Paul Tilih takva individualna iskustva susreta sa večnim naziva kairoi, što je množina imenice kairos. To su trenuci večnosti u prolaznosti, odblesci sunca u kapljicama vode. To je otkupljeno vreme.

Dobra vest – jevanđelje – jeste dakle da, ako to želimo, možemo da svoje vreme "otkupljujemo" u vreme ispunjeno i osmišljeno. Najsvetliji rezultat ove čudesne transformacije, ovog prodora večnog u prolazno i smrtno, jeste da nas prisustvo Hristovog Duha u srcu čini kadrima da u pustinju života drugih ljudi, poraženih i poniženih hronosom, unosimo smisao. Voleti, štititi, rađati, podizati, čuvati, davati, pomagati, lečiti, hraniti, tešiti, braniti, verovati, sve su to prelazni glagoli, koji uključuju nekog ko daje i nekog ko prima. Ako si proveo vreme očajavajući, onda je tvoju dušu ispunjavala smrt i besmisao; onda je hronos tvoj gospodar, a ti si rob. Vreme koje si uložio u stvaranje iz ljubavi, u oslobođenje sebe kroz davanje sebe, to vreme ti si "otkupio", ti si ga iščupao iz struje razornog vremena, hronosa. Ti si ispunio svoj minut – i minut onog kome si dao svoju ljubav i svoje vreme – sadržajem koji traje svih šezdeset sekundi. Da li poznaješ to osećanje, kada celo tvoje biće prožima život, kad prepoznaješ njegov smisao? Najlepše je od svega to što tako ispunjeno vreme nosi predukus one radosti koja nastupa posle vaskrsenja.

Umesto Grala i "izvora mladosti", stvaranje iz ljubavi je recept kako najbolje i najslađe proživeti ljudski život. Kada čovek otkrije kako da u susretu sa Bogom pobedi vreme – pobedi prolaznost i osmisli svoj život – pronaći će lek protiv smrti i besmisla.

Da li si svestan vremena koje prolazi i sebe u njemu? Da li ono radi za tebe ili protiv tebe? Da li ono ruši ili izgrađuje tvoj život? Ispuni svoj minut sadržajem koji traje šezdeset sekundi.

Tatjana Samardžija

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas7
Juče599
Ovog meseca11057
Ukupno2148088

Currently are 32 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter