da-li-bi-neko-umro-za-laz3

DA LI BI NEKO UMRO ZA LAŽ?

Šta god mislili o Isusu iz Nazareta, jedna istorijska činjenica zahteva objašnjenje: Isus je pogubljen, a njegovo telo stavljeno u grobnicu; međutim, trećeg dana telo je nestalo – grobnica je bila prazna. Šta se dogodilo sa telom?

Najrasprostranjenije objašnjenje koje potiče od Isusovih protivnika jeste da su Isusovi učenici ukrali telo (iako je rimskoj straži naloženo da čuva grobnicu po cenu života) i da su potom proširili laž da je Isus oživeo, tj. vaskrsao.

Istorijske činjenice i biblijski izveštaj govore da su učenici dosledno do kraja života govorili o Isusovom vaskrsenju, uprkos poniženjima, progonstvima i mučenjima, a od dvanaestorice njih jedanaest ubijeni su na najokrutnije načine tada poznate ljudima: Zbog čega bi učenici izmislili priču o vaskrsenju? Možda zbog ugleda? Bogatstva? Moći? Položaja?

1. Petar – razapet
2. Andrija – razapet
3. Matej – ubijen mačem
4. Jovan – umro prirodnom smrću
5. Jakov, Alfejev sin – razapet
6. Filip – razapet
7. Simon – razapet
8. Tadija – ubijen strelom
9. Pavle – odsečena mu je glava
10. Toma – proboden kopljem
11. Vartolomej – razapet
12. Jakov, Zevedejev sin – ubijen mačem

Zar nisu mnogi umrli za lažne ideale?

Savremenom čoveku je strana ideja žrtvovanja za moralne ideale, većinom zbog toga što se u modernom društvu skoro izgubio osećaj za postojanje apsolutne istine i pravde. Uopšteno govoreći, današnjem čoveku je teško da učini i najmanju uslugu drugom čoveku, a kamoli da za drugog žrtvuje svoj život. Međutim, istorija svedoči o mnogim primerima ljudi koji su dali život za vrednosti u koje su verovali. Često bi se kasnije pokazalo da su te vrednosti bile prolazne ili lažne, ali su oni sami živeli i umrli duboko verujući da je to istina vredna žrtvovanja. Ako dakle nije bilo vaskrsenja, već su učenici ukrali telo kako bi u javnosti proširili drsku i suludu izmišljotinu o vaskrsenju, to bi značilo da je svih ovih 11 ljudi umrlo mučeničkom smrću svesno propovedajući sopstvenu laž. Zaista bi bilo teško naći 11 ljudi u celokupnoj istoriji koji bi bili spremni na tako nešto.

da-li-bi-neko-umro-za-laz2Treba da budemo svesni nekih činjenica da bismo cenili ono što su Isusovi učenici učinili. Pre svega, kada su pisali ili govorili, činili su to kao svedoci događaja koje su opisivali. Petar je rekao: "Nismo vam, naime, mudro smišljenim pričama obznanili silu i dolazak Gospoda našega Isusa Hrista, nego na osnovu toga što smo mi postali očevici njegovoga veličanstva." (2. Petrova 1:16, Čarnić). I Jovan je istakao gledište apostola kao očevidaca: "Što beše ispočetka, što čusmo, što videsmo očima svojim, što razmotrismo i ruke naše opipaše... život se javi, i videsmo, i svedočimo, i javljamo vam život večni..." (1. Jovanova 1:1-2).

Pored svega ovoga, važno je imati na umu da sami apostoli nisu očekivali Hristovo vaskrsenje. Iako im je On u više navrata ukazao da mu predstoje smrt i vaskrsenje iz mrtvih (npr. Marko 8:31; Luka 9:22), za učenike je toliko nepodnošljiva i neshvatljiva bila pomisao da onoga u kom su videli Mesiju i Davidovog sina umesto prestola očekuje pogubljenje da su zanemarili sva ta upozorenja odbijajući da prihvate takvu mogućnost. U njihovom umu postojao je samo Mesija car koji će Izrael povesti u pobedonosni rat protiv Rimljana, a njih, svoje apostole, učiniti prvima u narodu. Mesiju koji kroz patnju i smrt pobeđuje ne rimsku vojsku već zlo u čoveku nisu ni želeli ni očekivali. Sam apostol Petar, koji je glasno razmišljao za sve apostole, žestoko reaguje na jednu takvu Isusovu najavu stradanja govoreći: "Bože sačuvaj, Gospode; neće ti se to dogoditi! (Matej 16:22, Čarnić) Međutim, Hristos ga ukorava oštrim rečima: "Idi od mene, sotono, ti si mi sablazan, jer ne misliš što je Božije nego ljudsko." (Matej 16:23) Zar i same ove reči ne pokazuju koliko je Hristov koncept pobede kroz smrt i vaskrsenje, koncept Mesije žrtve i stradalnika, daleko ne samo od očekivanja ondašnjih ljudi, nego i svih onih koji Isusov krst nazivaju "ludošću i bezumljem"? Stoga tvrdnja da su učenici skovali plan o falsifikovanju vaskrsenja nema nikakvo psihološko, istorijsko ni tekstualno opravdanje. Njima vaskrsenje nije bilo ni na kraj pameti, pogotovo u vreme Hristovog hapšenja i raspeća. "Tada učenici svi ostaviše ga, i pobegoše" (Matej 26:56). Kada je Marija Magdalena, koju smatraju njegovim najprivrženijim sledbenikom, došla na grob u jutro vaskrsenja, nije prepoznala ni samog Isusa koji se pred njom pojavio. Ona je tražila samo mrtvo telo, ne živoga Hrista. Učenici joj nisu verovali, pa su sami pošli da se uvere. U šta, ako su sve već namestili ? Konačno, sam apostol Toma, čija je sumnjičavost postala poslovična do današnjeg dana, nije hteo da poveruje u reči svedoka vaskrsenja dok nije susreo vaskrslog Isusa i opipao njegove ožiljke od rana sa krsta. I Toma je kasnije umro mučeničkom smrću zbog svoje vere u Isusovo vaskrsenje. Ako je sve to bila samo farsa, zašto je taj isti Toma ubijen propovedajući vaskrsloga Hrista čak u Indiji?

Apostol Petar, koji se pre raspeća pohvalio da bi za Isusom išao čak i u smrt, uplašio se i nekoliko puta odrekao Hrista kome su tada sudili. Međutim, uskoro posle Hristovog vaskrsenja, Petar se pojavio u Jerusalimu iako mu je pretila smrt, smelo propovedajući da je Isus Mesija i da je vaskrsao. Posle više godina, pod vlašću rimskog imperatora Nerona, i Petra su razapeli na krst. Po tradiciji, sam je zahtevao da ga razapnu sa glavom nadole smatrajući da nije dostojan da bude razapet kao njegov učitelj. Ako Isus nije vaskrsao, možemo se zapitati šta se to desilo sa Petrom i šta ga je preobrazilo u čoveka spremnog da umre pre nego da se odrekne vere u vaskrslog Isusa Hrista? Jedino zadovoljavajuće objašnjenje zapisano je u 1. Korinćanima 15:5 – "onda se (Isus) javio Kifi (Petru)".

da-li-bi-neko-umro-za-laz3Lažovi koji su dali život za svoju laž?

Mnogi misle da su apostoli ovekovečili ogromnu podvalu. Ako se vaskrsenje nije dogodilo, apostoli su to znali. Međutim, ta mogućnost se ne slaže sa onim što znamo o moralnim vrednostima koje su obeležavale njihove živote. Oni su osuđivali laž i podsticali ljude da govore istinu. Istoričar Edvard Gibon u svom čuvenom delu Opadanje i propast Rimskog carstva navodi "čistu, ali strogu moralnost prvih hrišćana" kao jedan od pet razloga za brzi uspeh ranog hrišćanstva. Majkl Grin, dekan koledža Sv. Jovana u Notingemu, zapaža da je "upravo vaskrsenje pretvorilo razbijene sledbenike jednog razapetog učitelja u hrabre svedoke i mučenike rane crkve. To je bilo ključno verovanje koje je izdvojilo Isusove sledbenike iz judaizma i pretvorilo ih u zajednicu vaskrsenja. Mogli su ih zatvarati, bičevati, ubijati, ali neočekivano veliki broj njih nisu mogli navesti da poreknu svoje ubeđenje da je 'trećeg dana ustao'."

Hrabro držanje apostola počev od trenutka kad su se uverili u vaskrsenje isključuje mogućnost da je sve to bila organizovana prevara. Gotovo preko noći postali su hrabri. Vlasti su hapsile Isusove sledbenike i tukle ih, a oni bi se ipak uskoro opet našli na ulicama i govorili o Isusu (Dela 5:40-42). Svi su primetili njihov polet i njihovu hrabrost.

Poruke koje su apostoli iznosili bile su međusobno usaglašene; oni su se i ponašali u skladu sa svojim rečima. Malo je verovatno da bilo koja velika grupa ljudi bude tako složna, a ipak su se svi oni složili oko istine o vaskrsenju. Ovo zadivljuje utoliko više ako imamo na umu da Novi zavet ne krije da su oni, sve do Učiteljevog vaskrsenja, bili u neprestanim trzavicama i rivalstvu. Teško bi bilo objasniti, kad bi se radilo o prevarantima, zašto nisu podlegli pritisku. Blez Paskal, francuski naučnik i filozof, piše:

"Neosnovana tvrdnja da su apostoli varalice potpuno je besmislena. Hajde da razmotrimo optužbu da bismo doneli logičan zaključak: Zamislimo kako se učenici sreću nakon smrti Isusa Hrista i kuju zaveru ne bi li svima rekli da je ustao iz mrtvih. To bi predstavljalo napad i na svetovne i na religijske vlasti. Čovekovo srce je promenljivo i nestalno; povija se pred obećanjima, privlače ga materijalna bogatstva. Da je ijedan od ovih ljudi posustao pred tako privlačnim iskušenjem ili da je podlegao jačim 'dokazima' zatvora i mučenja, njihova vest bi se pokazala lažnom."

Jedan nepoznati autor slikovito opisuje promene koje su se desile u životima apostola:

"Na dan raspeća bili su ispunjeni tugom; prvog dana u nedelji radošću. Za vreme raspeća bili su očajni; prvog dana u nedelji njihova srca su gorela sigurnošću i nadom. Kada su prvi put čuli poruku o vaskrsenju, prihvatili su je sa nevericom, ali kad su se jednom uverili, više nikada nisu posumnjali. Kako bi se mogla objasniti ta neverovatna promena kod ovih ljudi, promena koja se zbila za tako kratko vreme? Puko premeštanje tela iz groba nikad ne bi moglo da preobrazi njihov duh i karakter. Tri dana ne bi bila dovoljna da se razvije legenda koja bi toliko uticala na njih, jer za stvaranje legende potrebno je vreme.

Njihov preobražaj je psihološka činjenica koja zahteva potpuno objašnjenje. Pomislite na ličnosti ovih svedoka, ljudi i žena, koji su dali etički najuzvišenije učenje koje je svet ikada upoznao, koji su čak i po svedočenjima svojih neprijatelja živeli u skladu sa učenjem koje su prenosili. Pomislite koliko je psihološki apsurdno da zamislimo malu grupu poraženih i razočaranih ljudi koji se kriju u nekoj sobi na spratu, a nekoliko dana kasnije se preobražavaju u družinu koju nikakav progon nije mogao ućutkati – a zatim pokušamo da ovu dramatičnu promenu pripišemo ničemu boljem nego jednoj bednoj izmišljotini koju su pokušali da 'utrape' svetu. To jednostavno nema nikakvog smisla."

Nepokolebljivost apostola, čak i kad su bili suočeni sa smrću, ne može se nikako poreći. Prema Britanskoj enciklopediji, Origen je zabeležio da je Petar bio razapet naglavačke. Njegova smrt opisana je ovako: "Tako su Petra, kako je Isus predskazao, 'opasali drugi' i 'odneli' na Aurelijev put, na mesto blizu Neronovih vrtova na Vatikanskom bregu, gde je tako mnogo njegove braće već umrlo strašnom smrću. Na sopstveni zahtev razapet je naglavačke, jer je sebe smatrao nedostojnim da umre kao njegov Učitelj."

Istoričar Harold Matingli piše: "Apostoli Petar i Pavle zapečatili su svoja svedočanstva sopstvenom krvlju." Tertulijan je napisao da "nijedan čovek ne bi bio spreman da umre ako ne bi verovao da to čini za istinu". Profesor prava sa Harvarda Sajmon Grinlif, čovek koji je godinama poučavao kako se saslušavaju svedoci da bi se dokazalo da li govore istinu ili laž, zaključuje:

"Anali ratnih pohoda ne poseduju takve primere herojske istrajnosti, strpljenja i nepokolebljive hrabrosti. Imali su dobar razlog da preispitaju osnove svoje vere, dokaze za velike događaje i istine koje su zastupali."

Ako je Isus iz Nazareta zaista ustao iz groba, to predstavlja najvažniju vest i najveću senzaciju svih vremena. Razmislimo dobro: ako je Isus Hristos vaskrsao, onda svi događaji u njegovom životu od rođenja do vaskrsenja imaju jedan sasvim drugi smisao. U tom slučaju se ne radi tek o jednom neuspešnom duhovnom učitelju više, čiji su poraz učenici pokušali da pretvore u legendarnu pobedu. Umesto toga, njegovo vaskrsenje daje potpuno novo značenje životu svakog čoveka jer je On sam istakao da je njegovo vaskrsenje najava vaskrsenja svih ljudi koji traže i slede Boga:

"Reče (...) Isus: Ja sam vaskrsenje i život; ko veruje u mene - živeće - ako i umre. I svaki koji živi i veruje u mene, neće umreti doveka..." (Jovan 11:25-26, Čarnić)

Istu ovu misao naglašavaju i obogaćuju pisci novozavetnih knjiga:

"Neću vam pak zatajiti, braćo, za one koji su umrli, da ne žalite kao i ostali koji nemaju nade. Jer ako verujemo da Isus umre i vaskrse, tako će Bog i one koji su umrli u Isusu dovesti s njim." (1. Solunjanima 4:13,14)

"Jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživeti... najpre Hristos; a potom oni koji verovaše Hristu o njegovom dolasku. (1. Korinćanima 15:22-23)

Čoveku 21. veka priča o vaskrsenju zvuči kao bajka ili kao besmislica, ali zar je u vreme apostola ova revolucionarna ideja pobuđivala manje zaprepašćenja? Nije li upravo ta neverica, ta zadrška čoveka prvog i dvadesetprvog veka u odnosu na biblijsku tvrdnju da "kako po Adamu svi umiru, tako će po Hristu svi oživeti" dokaz da vaskrsenje nije ljudska izmišljotina, već Božije rešenje za smrt? Upravo je na to mislio francuski književnik i filozof 18. veka Žan-Žak Ruso kada je na sva osporavanja vaskrsenja odgovorio rečima: "Prijatelju, čovek tako ne izmišlja!"

Iz knjige:
Novi dokazi o kojima treba doneti sud,
Džoš Mekdauel

 
POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!
 

Broj posetilaca

Danas76
Juče714
Ovog meseca9530
Ukupno2411692

Currently are 17 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter