da-li-postoji-bog

DA LI POSTOJI BOG?

Što se tiče pitanja Božjeg postojanja veliki umovi su kroz istoriju zauzimali dijametralno suprotne pozicije.

I od strane ateista i od strane teista se izlažu brojni argumenti u pogledu tog pitanja. Spor se nastavlja, neretko sa militantnom retorikom. Neki su pokušavali da izbegnu žestinu sukoba tražeći treću alternativu koja bi nam osigurala kakav-takav mir.

Treća alternativa koja je okupirala umove mnogih zapadnjaka predstavlja svođenje Božjeg postojanja više na subjektivno praktični nego na objektivno-metafizički nivo. Na taj način se problemu pristupa na osnovu subjektivne procene. To znači da neka konkretna ličnost može gledati na sve to na sledeći način: "Ja verujem u Boga i moja vera u Boga daje smisao mom životu. Ona mi donosi okrepljenje. Ona mi nudi nadu da je svemir svrsishodan. I pošto sve što postoji na kraju krajeva ima smisla, i moj lični život ima smisla". S druge strane, neko drugi može reći: "Ja ne verujem u Boga i za mene potpuno ima smisla da živim bez takve vere. Zato za mene Bog ne postoji".

Ovde se pitanje Božjeg postojanja svodi na pitanje šta pojedinac vidi da je smisao života. Ovakav prilaz ne smanjuje tenzije usled neslaganja. On svakako služi da se ublaži emocionalno neprijateljstvo koje često prati ovaj spor, doprinosi da dođemo do nekakvog mira, ali veoma malo da dođemo do istine. Pitanje da li Bog postoji i dalje ostaje bez odgovora. Pitanje Božje egzistencije se razlikuje od pitanja šta u čovekovom životu ima smisla i praktičnog značaja. Ako verujem u Boga svim svojim srcem i svim svojim umom i nalazim da to verovanje ima toliko smisla da posvećujem svoj život tom Bogu, a u stvari Bog ne postoji, sva moja molitva i posvećenje ne može promeniti tu činjenicu. Drugim rečima, ako verom u Boga ja pronalazim neku vrstu ličnog smisla, to ne može stvoriti Boga ako on ne postoji. S druge strane, ako ja ne verujem u postojanje Boga i ako sam ubeđen da je On proizvod sujevernih umova i da se ne tiče moje egzistencije; ako nalazim smisao života bez potrebe za Bogom, a u stvari Bog postoji, onda moje neverovanje i nezainteresovanost neće promeniti tu činjenicu. U konačnoj analizi, ili postoji Bog (ili bogovi), ili ne postoji. Ili postoji nešto ili neko kao prauzrok, ili ne postoji.

Ne samo da se pitanje objektivne Božje egzistencije ne može rešiti pojedinačnim ličnim smislom, već se na to da-li-postoji-bog1pitanje ne može odgovoriti ni kolektiv nim otkrićem smislenosti hipoteze o Božjem postojanju. Jednostavno rečeno, do istine se ne dolazi "brojanjem glasova". Ovakav "demokratski pristup" istini u kome većina pobeđuje može samo dati opis stanja u šta većina veruje, a ne pokazati šta je ispravno. Ako 99% ljudi veruje da Bog postoji, to ne znači da on zaista postoji. Obrnuto, ako 99% sveta ne veruje da Bog postoji, to ne znači da on ne postoji. Naša civilizacija mnogo polaže na demokratiju i mišljenje javnog mnjenja, ali oni mogu malo šta reći u pogledu konačne istine. Većina ne mora da bude u pravu, i ona to često i nije.

Objektivno gledano, u pogledu pitanja Božjeg postojanja ne mogu obe strane biti istovremeno u pravu. Izbegavanjem mučnine neslaganja afirmisa njem obe strane krši se zakon kontra dikcije, koji govori da ne može postojati istovremeno "A" i "ne A". Ne može u is to vreme da postoji Bog i da ne postoji.

Međutim, dvadeseti vek je pokazao tendenciju da ignoriše ovaj zakon kao neophodan princip za razuman razgovor. Mnogi savremeni mislioci, naročito iz egzistencijalističke škole, zastupaju gledište da istina može sadržati kontradikciju, to jest – istina se uzdiže iznad logičkih kategorija i ne može se ograničavati zakonom kontradikcije.

Mada u naše doba primećujemo odbacivanje ovog zakona na teoretskom planu, istovremeno se može primetiti da se u praksi ovaj zakon konstatno primenjuje. Neki ljudi "intelektualno" negiraju zakon kontradikcije, ali žive svoj svakodnevni život tako što podrazumevaju njegovu validnost. Filozof koji negira vrednost tog zakona na svojim predavanjima i te kako ga primenjuje kad prolazi svojim kolima kroz raskrsnicu. Kad primeti kamion kako istovremeno prolazi kroz tu raskrsnicu sa strane, on će zaustaviti svoj auto jer zna da ne može biti istovremeno kamion ispred njega i ne biti kamion ispred njega. I pored svoje teorije o nekontradikciji, on pritiska kočnicu svojih kola.

Zakon kontradikcije ne može dokazati postojanje Boga, a ne može dokazati ni nepostojanje Boga. Usluga koju nam pruža zakon kontradikcije u ovom slučaju svodi se na sledeće: on pokazuje da ne možemo rešiti tenziju neslaganja podržavajući obe strane, a to je upravo ono što mnogi od nas u vremenu slobode i tolerancije žele sebi da priušte.

Na početku XXI veka nastavlja se debata između teista i ateista. Zašto? Zašto nema više slaganja oko tog vitalnog pitanja? Kako mogu brilijantni mislioci i kompetentni autoriteti da dođu do tako različitih pozicija i uzajamno isključivih zaključaka? O tome će biti reči u nekom od narednih tekstova.

R.C. Sproul
iz knjige:
"Ako postoji Bog, zašto postoje ateisti"

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas55
Juče604
Ovog meseca14562
Ukupno2341844

Currently are 53 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter