greske-u-procesu-rasudjivanja1

GREŠKE U PROCESU RASUĐIVANJA

Postoji veliki broj načina na koji se mogu praviti greške u procesu rasuđivanja. Priličan broj faktora može uticati na pravljenje grešaka. Radi pojednostavljenja, navešćemo samo četiri tipa grešaka koje često prave i najveći mislioci:

 

 

1. Epistemološke greške
2. Formalne greške rezonovanja
3. Činjenične – induktivne greške
4. Psihološke predrasude koje iskrivljuju zaključke

Epistemološke greške

Epistemologija je grana filozofije koja se naročito bavi pitanjem spoznaje. Ona se bavi definicijom istine i metodama kojima se do nje dolazi. Ne postoji opšteprihvaćena epistemologija, a tokom istorije su se razvile mnoge škole epistemologije, od kojih su najpoznatije racionalizam i empirizam.
Razne škole racionalizma najviše su naglašavale funkciju razuma kao sredstva dolaženja do istine. Akcenat se više davao na formalno i teoretsko nego na materijalno i "opipljivo". U ekstremnim slučajevima, neki pripadnici racionalističke tradicije su tvrdili da sve ono što se može logički pokazati kao istinito mora postojati i u stvarnosti. Ovaj pravac se može nazvati konceptualizmom. Drugim rečima, ono što se može razumom svrstati u racionalnu kategoriju mora postojati i u realnosti. Esencijalisti iz sedamnaestog veka su predstavnici ovakvog pristupa istini.

Kada se eksperti ne slažu i dođu do uzajamno isključivih zaključaka, laici, uglavnom, zaključuju da se dati problem ne može rešiti. Međutim, može se desiti da je jedna grupa zaključaka sasvim ispravna, dok je druga pogrešna. Isto tako, za onog ko je došao do ispravnog zaključka postoji mogućnost da je do tog zaključka došao slučajno, a ne ispravnim rezonovanjem. To znači da je ekspert koji je došao do pogrešnog zaključka bio dosledniji od onog koji je došao do tačnog. Eksperti, svakako, mogu praviti i prave greške.

S druge strane, empirijska škola je nastojala, jednostavno rečeno, da do otkrivanja istine dođe više preko ispitivanja jasnih podataka, dobijenih preko pet čula, nego na osnovu logičkih spekulacija. Ovde vredi pravilo da istinu predstavlja sve što se može osetiti čulima. Ono što se ne može osetiti čulima nije istina. Naučnici koji koriste ova dva dijametralno suprotna prilaza znanju mogu doći do različitih zaključaka u vezi sa Božjom egzistencijom. Konceptualista može tvrditi da se pojam Boga sasvim uklapa u kontekst racionalnih spekulacija i da se prema tome mora smatrati istinitim. S druge strane, strogi pristalica empirijskog pravca u epistemologiji može reći da se metafizičko biće nazvano Bog, koje se ne može osetiti čulima, ne može smatrati postojećim, jer ne zadovoljava empirijske kriterijume istine.

Dakle, videli smo kako ljudi mogu doći do različitih zaključaka koristeći dve različite epistemologije kao osnovu za svoja istraživanja. Svakako, važno je podsetiti se da dve gore navedene epistemologije predstavljaju dva glavna pravca kojima se koriste obrazovani ljudi, mada je malo verovatno da se u dvadesetom veku pronađu filozofi koji bi imali tako jednostrano izražene bilo racionalističke bilo empirijske stavove.

Zaključak do koga dolazi teista ili ateista u velikoj meri je uslovljen validnošću tj. ispravnošću ili nevalidnošću korišćene epistemologije.

Formalne greške

Čak iako neko koristi ispravnu epistemologiju, to ne mora biti garancija da su i zaključci njegovog razmišljanja validni. Sasvim je moguće da se greške rezonovanja jave tokom procesa razmišljanja.

Pitanje formalne istine se tiče pitanja unutrašnje konzistentnosti tj. doslednosti. Ono uključuje problem logike i iskaza koji se mogu pokazati istinitim ili lažnim. Na primer, ako filozof počne sa iskazom: "Svi ljudi su smrtni", pa doda drugu premisu: "Sokrat je čovek", i dođe do zaključka: "Sokrat nije smrtan", jasno, on bi napravio grubu grešku. Njegov zaključak ne bi bio validan.

Interesantno je navesti da se u udžbenicima logike primeri logičkih grešaka ne navode iz literature niže klase, već iz najprefinjenijih literarnih produkata zapadne civilizcije. Pojedini citati iz pera takvih briljantnih umova kao što su Džon Stjuart Mil, Dejvid Hjum, Imanuel Kant, Aristotel ili Ciceron, navode se kao ilustracije kardinalnih logičkih grešaka prisutnih u delima najučenijih ljudi.

Glavni razlog zašto se obrazovani umovi ne slažu oko važnih problema potiče od činjenice da su svi ljudi skloni pravljenju grešaka u procesu rezonovanja. Kada uočimo da se eksperti ne slažu, ne smemo u startu imati slepo poverenje u doslednost rezonovanja u njihovoj formalnoj argumentaciji.

greske-u-procesu-rasudjivanja2Činjenične ili induktivne greške

Upravo kao što ljudi mogu grešiti u formalnom rezonovanju, isto tako se greške mogu "ušunjati" u naše razmišljanje i zbog propusta kod prikupljanja činjeničnog materijala. Rene Dekart je svojevremeno demonstrirao veoma realnu mogućnost grešaka u percepciji. Naša čula nam ne mogu osigurati kompletno i potpuno tačno znanje. Na primer, postoje zvuci toliko visoke frekvencije da ih ljudsko uho ne može registrovati. Do tog saznanja sam došao tokom jednog događaja iz detinjstva. Pošto smo nabavili psa, otišao sam do prodavnice da kupim zviždaljku za pse. Kada sam se vratio kući testirao sam zviždaljku duvajući u nju, međutim, nikakav zvuk se nije čuo. Tada sam se vratio u prodavnicu i požalio da zviždaljka ne radi, tražeći da mi se vrati novac. Međutim, vlasnik trgovine mi je pažljivo objasnio da iako ja ne mogu čuti zvuk zviždaljke, moj pas može. To je za mene bila praktična lekcija o različitoj osetljivosti između ljudskog i psećeg uha.

I za ostala čula koja posedujemo ispostavlja se da poseduju manju sposobnost i osetljivost nego kod nekih stvorenja koja nas okružuju. Postoje životinje čije je čulo mirisa znatno osetljivije nego naše, kod drugih je mnogo bolje čulo vida, i tako dalje. Pronalaskom raznih osetljivih uređaja za merenje i posmatranje, uspeli smo da prevaziđemo neka od tih ograničenja. Međutim, ni ti uređaji ne mogu ponuditi perfektnu percepciju. Prirodna ograničenja su uvek prisutna u empirijskim procesima. Mi ne možemo tvrditi da ne postoje stvari koje su za nas nevidljive ili nečujne. Naučnicima je to dobro poznato, i oni znaju da ima mnogo toga što se nalazi van domašaja tehnički najsavršenijih uređaja.

Naša ranjivost se ne ograničava samo na nedovoljnu osetljivost već se konstantno suočavamo sa problemom izvođenja zaključka na osnovu nedovoljne količine podataka. Na primer, ako je sto studenata ručalo u studentskom restoranu i trideset od njih je odmah potom dobilo stomačne tegobe, mi bismo tražili zajednički imenilac u njihovom iskustvu da bismo otkrili uzrok njihove bolesti. Ako otkrijemo da je sedamdeset studenata imalo šampitu za desert, a ostalih trideset pitu s višnjama i da su se razboleli studenti koji su jeli pitu s višnjama, mi ćemo verovatno zaključiti da je ta pita s višnjama izazvala stomačne tegobe.

Međutim, ako pretpostavimo da stvarni uzrok bolesti predstavlja činjenica da je student koji je služio pitu sa višnjama bio nosilac veoma zaraznih klica, dok je drugi student služio šampite, onda pita sa višnjama nije uzrok bolesti nego je samo predstavljala posrednika preko koga je ovih trideset studenata došlo u kontakt sa stvarnim izvorom bolesti. Zaustavljanje na piti s višnjama predstavljalo bi školski primer zaključivanja na osnovu nedovoljne količine podataka.
Problem empirijske greške je vezan i za problem negiranja postojanja. Očigledno je lakše empirijski dokazati postojanje nečega, nego empirijski negirati njegovo postojanje. Na primer, ako bi neko izneo tvrdnju da na Aljasci ima zlata, verifikacija te izjave bi pod srećnim okolnostima mogla biti izvršena veoma brzo i jednostavno. Naime, bilo bi dovoljno da na bar jednom mestu na Aljasci iskopana zemlja sadrži zlato. Ako bi se to desilo, navedena tvrdnja bi bila dokazana. Međutim, verifikacija izjave da na Aljasci nema zlata uključivala bi ispitivanje svakog pedlja te zemlje, da bi na kraju mogli reći sa sigurnošću da zaista nema zlata.

Zbog očigledne razlike u izvodljivosti verifikacije, mnogi teisti se teše da je praktično nemoguće negirati Božje postojanje empirijskim metodama. Da bi se to postiglo, bilo bi potrebno da se pomno pretraži svaki "ugao" u svemiru. (A čak i kad bi to pretraživanje bilo moguće, tačno je da mi ne posedujemo čulne sposobnosti potrebne za pronalaženje takvog nevidljivog i transcedentnog Bića.)

Empirijski, induktivni metod se suočava sa problemom ograničenosti našeg senzornog aparata, kao i sa pitanjem koliko se subjekt može osloniti na podatake koje dobija.

greske-u-procesu-rasudjivanja3Psihološke predrasude

Ova četvrta kategorija mogućeg uzroka greške konstantno se pojavljuje kao pretnja validnim zaključcima. Ako je nečiji epistemološki sistem regularan, deduktivno razmišljanje bez mane, pa i njegova induktivna procedura besprekorna, sve to još uvek ne garantuje ispravne zaključke. Zbog emocionalne naklonosti može se desiti da se ne prihvate očigledni zaključci istraživanja. Klasični aforizam naše kulture glasi: "Čovek ubeđen protiv svoje volje, ostaje pri svome i dalje". Ova tendencija da se ostane na nekom stavu mimo svih činjenica slikovito je ilustrovana anegdotom koja se pripisuje luteranskom teologu Džonu Montgomeriju.

"Jednom davno beše neki čovek koji je umislio da je mrtav. Njegova zabrinuta žena i prijatelji su ga poslali do obližnjeg psihijatra. Psihijatar je odlučio da ga izleči tako što će ga ubediti u jednu činjenicu koja će protivrečiti njegovom verovanju da je mrtav. Argument za koji se odlučio psihijatar bila je jednostavna istina da mrtvi ljudi ne krvare. Tako je svom pacijentu dao da čita medicinske tekstove koji su vezani za autopsiju i sl. Nakon nekoliko sedmica ubeđivanja pacijent je konačno uzviknuo: 'U redu, u redu! Ubedili ste me. Mrtvaci ne krvare.' Tada ga psihijatar ubode iglom u ruku, i naravno - poteče krv. Kad to vide, čovek preblede, lice mu se iskrivi i vrisnu: 'Bože! Pa mrtvaci ipak krvare!' "

Emocionalne predrasude se ne ograničavaju samo na maloumne i slabo obrazovane ljude. Čak i za najbriljantnije umove je ekstremno teško da se oslobode svojih emotivnih naklonosti. Ni filozofi niti teolozi nisu oslobođeni od ličnih interesa i psiholoških predrasuda koje iskrivljuju razmišljanje. Izgleda da naročito u areni teološko filozofske debate pitanje Božje egzistencije izaziva duboke emotivne i psihološke predrasude.

Navedeni pregled faktora mogućih grešaka nije imao za cilj da kod čitalaca izazove očajanje ili prepuštanje skepticizmu. Iako je put ka znanju prepun raznoraznih opasnosti da se napravi greška, to je jedini put kojim se može ići, ako uopšte želimo da budemo ljudi koji misle.

 R.C. Sproul
iz knige: Ako postoji Bog, Zašto postoje ateisti?
(preveo Branko Petrović)

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

 

Broj posetilaca

Danas52
Juče732
Ovog meseca17683
Ukupno2173054

Currently are 41 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter