crnogorac-svemogucem-bogu-1

CRNOGORAC SVEMOGUĆEM BOGU (P.P. Njegoš)

 

 

 

 

 

  

crnogorac-svemogucem-bogu-3   O, Ti, bićem Beskonačni,
   bez početka i bez kraja!
   Početak si sam osnova
   a kraj svega u Tebe je.

   Ti, dubino neizmjerna,
   ti, visoto nedolećna,
   ti si sjajnost svoju skrio
   mnogostručnim pokrivalom
   Veličanstva i prostranstva!

   Ti se ne daš da Te vidi
   oko duše najumnije,
   nit um Tebe uobrazi,
   no tek počne o Teb mislit,
   zanese se u beskrajnost,
   sve s višega višem hodeć,
   leteć željno da Te vidi,
   ili sjenku barem Tvoju.

   A zalud njemu muka,
   po prostoru tumaranje,
   kada si ga Ti stvorio
   kratkovido i slijepo,
   da u Tebe ne pogleda,
   no se natrag mora vratit
   i teskotnom svome hramu,
   zaneseno, utvrđeno,
   veličinom začuđeno.

   Pogledam li vječnost stvarih.
   Pogledam li svjetlost sunca.
   Pogledam li sjajnost, hitrost.
   Milionah gornjeg svoda:
   Sve to mene udivljava,

crnogorac-svemogucem-bogu-2

   Tebe kaže svemoguća,
   i duša Te moja mila
   više svega uzvišava,
   Tebe što si više svijeh.
   Tvojom riječju svu tvar krećeš,
   Bog si uma, duše moje.

   Ti si okean beskonačni,
   a ja plovac bez vesalah,
   misli su mi bura jaka:
   Sa mnom čine valovanje,
   nagone me naprijed plivat!
   Žele štogod vidijeti;
   No kako ću vidom hodit
   kad u ruke vesla nemam.

   Već sam dužan stojat tužan
   u smrtnome čamcu malom
   na sredinu okeana,
   dok se prevrati čamac isti
   i okean mene proždre!

   Ja se zemlje car nazivam,
   ja se gordim i ponosim,
   jer vrh svega zemnog vladam;
   Ja s prirodom često ratim,
   pobjeđavam tresk gromovah,
   pobjeđavam zvuk vjetrovah
   i sinjega ljutost mora.

   Ti, Božanstvo previsoko,
   koje živiš u prostoru,
   nad prostorom, pod prostorom
   u svijetlim planetama,
   u zrakama sjajna sunca
   i u svaku malu stvarcu
crnogorac-svemogucem-bogu-4   nam vidimu, nevidimu!
   Ti svačemu život daješ
   nevidivom svojom silom.

   No, ko će Te opisati,
   ko li umom obuzeti?
   Um si kratak dao čojku,
   ne može Te ni nazreti,
   a kamo li vidijeti;
   Već um leti čojka slijep
   po prostoru beskrajnome
   tražeć svjetlo po tavnini
   kako sova u mrak noći.

   Al ja više sile nemam,
   da izbliže Tebe vidim,
   već iz stvari vidimijeh
   Stvoritelja njina slavit,
   i s čuđenjem velikijem,
   dušom, srcem Tebe vikat:
   Ti si car moj i sveg drugog,
   kojega je ruka vrgla
   temelj svemu vidimome.

   I u koga ruku stoji
   konac iste veličine!
   Tebe slava beskonačna,
   Tebi časti prekovječne,
   neka bude i biti će
   dok je svijeta i naroda!

    Petar Petrović Njegoš

 

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas470
Juče647
Ovog meseca16140
Ukupno2171511

Currently are 28 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter