vrednost-coveka1

VREDNOST ČOVEKA

Uzmite jedan list papira i nasred lista nacrtajte vidljivu crnu tačku. Pokažite list nekom prijatelju i pitajte ga šta vidi. Svako će odgovoriti: "Vidim crnu tačku!"

To je prirodno jer je u skladu sa zakonima percepcije, ali, s druge strane, zar to ne znači da mnogo bolje vidimo ono čega je mnogo manje i što je beznačajnije nego ono čega je više?

Ako stavimo na stranu ovaj beli list papira sa crnom tačkom na njemu, kako je sa načinom na koji posmatramo ljude i sebe? Po čemu ih prepoznajemo i pamtimo? Da li brže primetimo njihove "crne tačke" ili "bele površine"?  Veoma često, zakon crne tačke vredi i u našem posmatranju ljudi i okolnosti. Jedna čovekova mana kao da može da sakrije sve njegove vrline. Mnoge javne ličnosti, pa i ljude iz svog okruženja, pamtimo po propustima i greškama, pre nego po uspesima i vrlinama. Jedan loš događaj može da pokvari sve lepo što smo postigli i doživeli tog dana. Jedan zagoreo ručak može da nam pokvari raspoloženje mnogo više nego što su nas brojni ukusni obroci oraspoložili.

Često na takav način i same sebe posmatramo, pa su tako, na primer, kraljice lepote opsednute svojim "nesavršenostima". Uopšte, ako su velika i nerealna, ili spolja nametnuta, očekivanja prete da unesreće i nas i one koje procenjujemo prema usklađenosti sa standardima koji nemaju realnu osnovu, ili bar nemaju vrednost i značaj za običan ljudski život. Devojke gube osećanje za sopstveno telo i vide mane tamo gde ih nema jer je neko odredio standarde koji prkose prirodi žene i njenoj fiziologiji, pa čak i ukusu prosečnog muškarca. Previše je devojaka koje ne prepoznaju ovu zamku i pristaju da slede ekscentrične kanone lepote koje su odredili ljudi nedostojni tolike časti. Drugi potcenjuju sebe zbog svojih karakternih nedostataka, umesto da gaje samopouzdanje zbog sposobnosti i umeća koje takođe poseduju. U ovim i sličnim slučajevima, ljudi imaju nerealnu i nepotpunu sliku o sebi, a čak i tada glavni ton određuju senke, ne svetlo. Možemo se upitati zašto je crno uvek u modi, iako je oduvek bilo boja žalosti, negacija boje.

vrednost-coveka2Čak i kada se sretnu sa Bogom, i saznaju koliko On voli svakog čoveka, mnogi ljudi i dalje ne prihvataju sebe. Neki se stide svojih roditelja i svoje porodice. Drugi se stide svog posla, obrazovanja i društvenog statusa. Treći što nemaju dovoljno novca kao neki drugi, za koje misle da su srećniji i uspešniji. Četvrti opet pate jer nisu dovoljno visoki, jer imaju bubuljice ili nose naočari. Ljudska sposobnost da samog sebe ožalosti i da samom sebi nađe manu ne zaostaje za sposobnošću da druge potceni i ponizi.

Svako od nas je jedinstven

Mnogo nezadovoljstva, stida i patnje, posebno u mladosti, potiče upravo od pogrešnih uzora i pogrešnih merila.

Često, u želji da budu kao drugi, da žive njihov život, mnogi zaboravljaju da nam je dano da živimo samo i upravo svoj život, ne tuđi. Neko je u ljude usadio taj nezdravi takmičarski duh kao da postoji samo jedno merilo kojim se ljudi mere i za sve ljude jedinstven životni zadatak, samo jedan ideal sreće. Pri tome se zaboravlja da čovek nije stvoren na traci za masovnu proizvodnju. Bez obzira na to što mnogo toga deli s ostalim ljudima, svako je ljudsko biće jedinstveno i u vremenu i u prostoru, i to na mnogo više načina nego pahuljice snega.

Ta jedinstvenost znači da smo stvoreni da budemo drugačiji od drugih, dovoljno da nas identifikuju po naročitim svojstvima našeg bića i ličnosti, i da zbog toga što nisu kao mi osete potrebu za nama.

Svakako, svi smo podložni istim moralnim načelima. Iako razni glasovi dovikuju kako dobro i zlo ne postoje i kako je sve relativno, merila vrednosti jedinstvena su za sve ljude, koji ih i prepoznaju u meri u kojoj im je savest čista. Pored toga, karakter i izgled, sposobnosti i životni poziv kombinuju se u svakom od nas u jedinstvenu celinu. Svako od nas je unikat, i svako je važan. A opet, kao unikati, svi smo delići mozaika čovečanstva.

Stoga ne pokušavajte da oponašate druge. Budite to što jeste, ili, tačnije, budite ono najbolje što možete biti idući putem dobra i istine. Ne budite jedinstveni po zlu, za koje je takođe svako od nas sposoban ukoliko mu se prepusti. Biti svoj i jedinstven ne znači biti ekscentričan ekscentričnosti radi. Žalosno je kada čovek postaje ekscentričan u svom ponašanju i shvatanjima, ne zato što sledi neki plemenit cilj koji većina nije uvidela, već samo da bi se razlikovao, da bi privukao pažnju i rekao: "Ja nisam vi, ja sam drugačiji." Prirodna i autentična različitost među ljudima, ne ona koja je sama sebi svrha, svakog od nas usmerava u posebnom pravcu, na jedinstven životni put na kom ćemo stvoriti nešto lepo i dobro. Nešto zbog čega smo svetu potrebni baš mi. Nešto što predstavlja naš dar svetu.

vrednost-coveka4Budite stoga najbolji čovek koji možete biti, osluškujući istovremeno svoju savest, svoje talente i potrebe onih oko vas. Ostvarite se upoznajući Božiji plan za svoj život. Ipak, pomirite se i sa tim da svako, pa i oni kojima se divite i kojima možda u nečemu i zavidite, ima i nedostatke i snove i čežnje o kojima drugi ništa ne slute.

Međutim, u ocenjivanju sebe i drugih činimo svakodnevno još jednu veliku grešku: zaboravljamo šta u praksi znači da je svaki čovek grešnik, da nije savršen. Nezadovoljstvo drugima i sobom potiče i od toga što od sebe i drugih očekujemo ono što možemo dobiti samo od Boga. Pogrešivi smo, te povremeno moramo razočarati sebe i druge. Svakom od nas može se naći zamerka, svakom se u nečemu može prigovoriti. Reći za sebe da smo savršeni znači ne poznavati sebe ili imati veoma ograničeno shvatanje savršenstva. Drugim rečima, stepen nesavršenstva se utvrđuje prema merilu savršenstva.

Za hrišćane je to merilo samo Bog, odnosno Isus Hristos. Božije savršenstvo jeste dobra vest za nas i naš duševni mir. Dobra vest iz dva razloga.

Božije savršenstvo je dobra vest

Prvi razlog jeste taj što, uviđajući Božije savršenstvo, više od sebe i od drugih ne očekujemo da budemo bogovi. Možemo da odahnemo i prestanemo da mučimo sebe i druge nerealnim zahtevima – mi smo ljudi.

Drugi, i još važniji razlog za radost zbog Božijeg savršenstva jeste činjenica da, iako smo svi pogrešivi, nismo osuđeni da ostanemo takvi. Jer, iako treba da budemo realni u pogledu svoje prirode, s druge strane možemo da se radujemo što mane kojima povređujemo sebe i druge ne moraju zauvek ostati obeležje našeg karaktera. Iz svoje se kože može jer nam Bog u svakom trenutku nudi snagu da se promenimo – da sazrevajući i učeći od najvećeg Učitelja doživljavamo "preumljenje" – svojevoljno prevazilazeći svoje nesavršenstvo. Grčka reč metanoja, doslovno "preumljenje", prevedena je na srpski najčešće kao "pokajanje" ili "obraćenje". Suštinska promena čoveka počinje u umu, gde se donosi odluka o okretanju novog lista.

vrednost-coveka3 Izraz "Hristos u nama" znači da Hristov duh, njegov karakter, možemo usvojiti kao dar voleći ga i upoznavajući ga. Nije ovo nikakva magična ili mistična inicijacija posebno posvećenih i blagoslovenih pojedinaca. Svako ko je ikada voleo nekoga i živeo u blizini voljene osobe zna da život sa ljudima koje volimo i koje poštujemo snažno menja i nas, tako da im postajemo slični. Dugogodišnji bračni parovi često nauče da komuniciraju bez reči, "čitaju" jedni drugima misli, slažu se oko mnogo čega.

Mi ljudi smo pogrešivi, pa je razumno i opravdano što se ne slažemo jedni sa drugima u svemu. Nije razumno tražiti od drugog čoveka da nas u svemu sluša i hvali, kada imamo na umu da smo svi mi nepouzdano merilo dobra i istine. Nije mudro u svemu slušati i oponašati jedno ljudsko biće, već treba da pazimo jedni na druge i ispravljamo zablude u koje povremeno upadamo.

Međutim, jedinstvo sa Bogom moguće je zato što u njegovo mišljenje i vodstvo možemo imati savršeno poverenje, ali i zato što On, koji se povezao sa nama, "zna građu našu, opominje se da smo prah" (Psalam 103:14), tj. zna da grešimo i strpljivo nas uči i ispravlja. Zato mudar vernik uvek Božiju volju i nameru stavlja ispred svoje, jer je svestan da Bog uvek zna bolje i želi bolje, voli bolje.

Najbolji način da čovek sebe poštuje nije taj da misli kako uopšte nije važno šta drugi misle; nije ni taj da sebe ubeđuje kako je on sam čovek-bog čiji je zadatak da prosvetljenjem otkrije svoje natprirodne sposobnosti. Nije ni to da ceo život posveti ubeđivanju okoline da je dobar i pametan. Na taj način možemo samo da propustimo život pokušavajući da ubedimo ljude koji nas ne vole da smo dostojni njihove ljubavi, čak i sopstvene roditelje i bračne drugove.

Umesto toga, zar neće čovek daleko više ceniti sebe i voleti sebe kada shvati zašto Bog svakog od nas toliko voli i zašto toliko u nas ulaže? Voleti sebe znači uživati u Božijoj ljubavi prema nama i ceniti je. Ničije mišljenje nas ne može toliko ohrabriti da volimo sebe kao što to mogu Hristove reči: "Jer Bogu tako omilje svet da je i Sina svojega jedinorodnoga dao da nijedan koji u nj veruje ne pogine nego da ima život večni" (Jovan 17:3).

Hristos je rekao još nešto: "Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe." Ne više, ne manje, već kao. Poštuj sebe koliko i druge ljude. To nije mali izazov: ako sebe precenjuješ, ova ti velika zapovest nalaže da tako voliš i druge. Ako potcenjuješ sebe, ova te zapovest teši dajući ti do znanja da ni drugi ljudi nisu bezgrešni bogovi, već obični ljudi kao i mi, kojima je potrebna ljubav i pomoć. To je zapovest da ne živiš u pretećoj senci ljudi, već u zaštitničkoj senci Boga koji te voli.

Možemo li se uzdati u druge ljude?

Kada u Bibliji čitamo "da je proklet čovek koji se uzda u čoveka" (Jeremija 17:5), važno je pravilno shvatiti na šta misli pisac ovih reči. Ako pogledamo kontekst, videćemo da se ovde, i u više drugih biblijskih tekstova, podrazumeva preterano oslanjanje na ljude kao da su bogovi, precenjujući njihove mogućnosti. Takvo uzdanje u čoveka znači očekivati od njega ono što samo Bog može i treba da nam pruži. Svakako da postoji pozitivno uzdanje u ljude, koje je jedan od temelja čvrstih međuljudskih odnosa: to je oslanjanje na prijatelje i članove porodice koji nam pomažu i vole nas, a u skladu sa njihovim stvarnim sposobnostima i odanošću. Biblija nas potiče da jedni drugima budemo podrška i oslonac: "Nosite bremena jedni drugoga, i tako ćete ispuniti zakon Hristov." (Galatima 6:2) "Ako li ko za svoje a osobito za domaće ne promišlja [...] gori je od neznabošca." (1. Timotiju 5:8)

Upravo nerealna i prevelika očekivanja mogu dovesti do velikih razočarenja u najbolje i najdraže ljude iz našeg okruženja. Upravo iz velike ljubavi može nastati veliko ogorčenje i gnev jer smo se na voljenu osobu oslonili preko njenih moći.

Od čoveka očekujmo samo ono za šta je sposoban, što uključuje i mogućnosti da nas ponekad izneveri i razočara. Da je bar ponekad, ili često, umoran, neznalica, sebičan, neuviđavan.

Međutim, od Boga možemo da očekujemo samo najbolje jer On može i želi da nam pomogne. Osloniti se na Boga ne znači nikada nemati problema, nikada ne patiti i ne plakati. Ne znači obavezno biti bogat i lep i slavan i zdrav. Osloniti se na Boga znači da u svemu što čini ljudski život, u dobru i zlu, možemo računati na Njegovo prisustvo i na Njegovu pomoć da izađemo na svetlost sunca.

Na taj način, znajući šta očekivati od ljudi, a šta od Boga, čuvamo svoja prijateljstva, čuvamo jedni druge od preteranih zahteva i opterećenja, i tražimo od Boga ono što On jedva čeka da učini za nas: "Sve svoje brige bacite na nj jer se on brine za vas." (1. Petrova 5:7)

Ako volimo druge ljude kao same sebe, i njih i sebe ćemo videti u pravom svetlu. vrednost-coveka5Nije potrebno čoveku pripisivati svojstva koja sada nema. Čovek nije bog, čovek umire i mnogo greši. Kada mu zaprete, kada je u nevolji, često se ponaša tako da se kasnije toga stidi. U čoveku ima mnogo blatnih izvora koje samo Bog može da očisti.

Božije merilo čovekove vrednosti

Kada otkrijemo ko je Bog, kakav je njegov karakter i po kojim pravilima postupa sa nama, onda možemo da budemo sigurni da mnogo vredimo već sami po sebi, kao ljudska bića, kad je toliko ljubavi i žrtve uloženo u ljudski rod.

Dok sa divljenjem i ljubavlju težimo da se približimo Bogu i da ga sledimo kao savršen uzor u svemu, prirodno ćemo početi da ličimo na njega. S kim si, takav si.

Mi živimo u društvu gde se ljudi bezumno i bezdušno takmiče. Bore se jedni protiv drugih i nadmeću kao da je Bog među sve nas bacio samo jedan dar da ga ugrabi najjači i najsposobniji. Istina je drugačija: darova je bezbroj, i nema čoveka da nije dobio nijedan. Potrebno je samo dobijene darove prepoznati i prihvatiti sa zahvalnošću.

Onaj ko sebe vidi kao trkača na atletskoj stazi, koji se sa drugima bori za jedan pehar ili venac, nije shvatio svoje mesto među ljudima ni Božiju volju za čoveka.

Ljudi zaboravljaju da svako od nas ima RAZLIČIT zadatak u životu i da taj zadatak nemamo samo u odnosu na Boga, već i jedni u odnosu na druge:

"I služite se među sobom, svaki darom koji je primio..." (1. Petrova 4:10)

Upravo zato svi imamo različit karakter i umeća i darove – da bismo jedni drugima mogli da pomognemo, da bismo jedni drugima bili potrebni, da bismo, između ostalog, upravo dajući sebe drugima, i sebi i njima otkrivali svoju vrednost.

Bilo da smo bogati ili ne, uspešni ili ne, u velikoj porodici ili sami, veoma ili manje lepi, cenjeni ili potcenjeni, jedno je sigurno: nismo rođeni slučajno, već imamo uzvišeno poreklo, i svrhu postojanja koja podrazumeva vrhunski cilj – večnu sreću sa Bogom i ljudima.

Neizmerna je vrednost svakog čoveka, bez obzira na to koliko su ga životne prilike unizile i osiromašile, i koliko je skrivio sam sebi i drugima. Majka razbojnika, ubice i varalice jednako voli svoje dete i u njemu vidi vrednosti i vrline koje izmiču ravnodušnom i surovom oku nepoznatih ljudi, za koje on ne zaslužuje ništa osim zatvora ili smrti. Na sličan način, ali u mnogo većoj meri, pravu vrednost svakom čoveku daje ljubav Boga i Hrista, i uzvišena svrha svakog ljudskog života. To je vrednost koju ćemo u potpunosti razumeti tek kada dosegnemo besmrtni cilj svog ljudskog putovanja.

Tatjana Samardžija

OD ISTOG AUTORA:
 

Broj posetilaca

Danas18
Juče663
Ovog meseca14938
Ukupno2268858

Currently are 32 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter