o-oholosti

O OHOLOSTI (K.S. Luis)

Postavlja se jedno dosta čudno pitanje. Kako to da mnogi ljudi koji su očigledno oholi govore da veruju u Boga i smatraju se religioznim? Bojim se da takvi poštuju pogrešnog boga.

Teoretski priznaju da u odnosu prema njemu nisu ništa, ali u stvarnosti misle da on posebno drži do njih i smatra ih daleko boljima od običnih ljudi. Dakle, daju mu sitnicu svoje umišljene poniznosti, a iz toga obilato izvlače oholost u svom stavu prema drugima. Pretpostavljam da je Hristos mislio upravo na takve ljude kad je rekao da će neki pričati o njemu, i u njegovo ime izgoniti đavole, ali će im on na kraju reći da ih nikada nije poznavao. Svako od nas, u svakom trenutku svog života može zakoračiti u ovakvu smrtonosnu zamku. Srećom imamo pouzdanu proveru za to. Kad god osetimo da smo zbog našeg religioznog života izuzetno dobri, čak bolji od drugih - tada možemo biti sigurni da Bog ne upravlja nama. Bog je s nama ako smo u stanju da potpuno zaboravimo na sebe, i kad sebi ne pridajemo neki izuzetni značaj. Strašno je što se najgori od svih poroka može kradom uvući u samo središte našeg religioznog života. Videćete zašto je to tako. Drugi, manje opasni poroci, dolaze od Sotone, koji se koristi našom prirodom koja je postala slična životinjskoj. Međutim, oholost nema nikakve veze sa životinjskom prirodom. Ona je duhovne prirode, pa je, prema tome, daleko podmuklija i opasnija. Iz istog razloga oholost se često može upotrebiti za savladavanje manjih poroka. Učitelji, ustvari, vrlo često koriste oholost učenika ili, kako to oni kažu, samopoštovanje, kako bi ga naveli da se pristojno ponaša. Mnogi ljudi su savladali kukavičluk, požudu ili naglost, uveravajući sami sebe da su ti poroci ispod njihovog dostojanstva - dakle, pomoću oholosti. A Sotona se raduje. Sasvim je zadovoljan našom čednošću, hrabrošću i samosavlađivanjem, ukoliko je to posledica diktature oholosti u nama. Isto tako bi bio zadovoljan da vas izleči od prehlade, a za uzvrat da vam nanese rak. Oholost je duhovni rak koji razjeda samu mogućnost postojanja ljubavi, zadovoljstva, pa čak i zdravog razuma. Pre nego što završimo s time, moram vas upozoriti na moguće nesporazume:

1) Zadovoljstvo koje se javlja kad nas neko ceni, ne znači oholost. Dete koje učitelj potapše po ramenu zbog o-oholosti1dobro naučenog zadatka, žena koju hvali njen muž, spašena duša u susretu s Hristom - osećaju pri tome zadovoljstvo i to je dobro. Ovde, naime, zadovoljstvo ne proizilazi iz svesti o sopstvenoj veličini ili vrednosti, nego iz činjenice da smo usrećili nekoga koga smo (s pravom) hteli da usrećimo. Teškoće počinju kad prestanete da mislite: "Usrećio sam nekoga, sve je u redu", a počnete sebe da uveravate: "Što sam dobar! Pa ko bi to još mogao tako dobro da uradi?" Što više uživate u sebi, a manje u samoj pohvali, to postajete gori. Kad potpuno uživate u sebi i uopšte ne držite do same pohvale, stigli ste do samog dna. Zbog toga je taština, mada se ona najviše iskazuje površinski, daleko manje zla i opasna od ostalih vidova oholosti - preko nje najlakše prelazimo. Tašt čovek želi da se hvali, da mu se aplaudira, da mu se drugi dive. Sigurno, to je mana, ali detinjasta, pa čak (na neki način) mana koja svedoči o izvesnoj dozi skromnosti. Ona pokazuje da još niste u potpunosti zadovoljni divljenjem koje osećate prema samom sebi. Još uvek držite do mišljenja drugih, pa je jasno da očekujete njihov sud o sebi i svojim sposobnostima. Još ste uvek čovek. Prava, crna, sotonska oholost javlja se onda kada toliko malo držite do drugih, da vas uopšte nije briga šta misle o vama. Naravno, sasvim je u redu, a često nam je i dužnost da se ne obaziremo na ono što drugi misle o nama, ukoliko imamo dobar razlog za to, naime, ukoliko nam je važnije šta o nama misli Bog. Međutim, ohol čovek ne vodi računa o mišljenju ostalih ljudi iz sasvim drugog razloga. On kaže: "Zašto bih se brinuo zbog aplauza te mase? Kao da njeno mišljenje išta vredi? Pa čak kad bi i vredelo, zar sam ja devojka na prvom plesu, pa da se crvenim zbog svakog komplimenta? Ne, ja sam potpuno odrastao čovek. Sve što sam učinio, bilo je da zadovoljim sopstvene uzore, umetničku svest ili tradiciju svoje porodice - ili jednom rečju, zato što sam ja strašan tip. Ako rulja to voli, neka joj bude. Ona mi ništa ne predstavlja." Na ovaj nam način oholost može poslužiti da proverimo koliko smo tašti, jer, kako maločas rekoh, Sotona voli da izleči neku sitnu, neznatnu manu da bi vas istovremeno zarazio mnogo većom. Moramo nastojati da ne budemo tašti, ali u tom nastojanju ne smemo pozivati u pomoć oholost. Bolje je pasti u tiganj nego u vatru.

2) Kod nas se kaže da je čovek ponosan na svoga sina, na oca, na školu, na svoju četu u vojsci, pa se može postaviti pitanje da li takav ponos, u ovom značenju, predstavlja greh? Čini se da sve zavisi od toga šta mislimo kad govorimo da se nečim ponosimo. U ovakvim izjavama, fraza ponosan često znači oseća divljenje prema nekome. Naravno, ovo divljenje je daleko od toga da bude greh. Ali može se dogoditi da onaj ko tako govori, sebi pridaje deo važnosti koju ima njegov uvaženi otac, ili njegova četa. To bi očigledno bilo pogrešno, ali i to je bolje nego biti ponosan na samog sebe. Voleti i diviti se bilo čemu odvojeno od nas samih predstavlja korak dalje od krajnje duhovne propasti. Nećemo se, međutim, dobro osećati sve dok naša ljubav i divljenje prema Bogu ne bude jače od svake druge ljubavi i divljenja.

3) Ne smemo misliti da Bog zabranjuje oholost zato što ga ona vređa, ili da od nas traži poniznost zbog toga što ona odgovara njegovoj uzvišenosti, kao da je sam Bog ohol. O tome nema ni govora. On, ustvari, želi da ga svaki od nas lično upozna, želi svakome od nas da preda sebe. Njegova i naša priroda takve su, da ukoliko dođemo u bilo kakav dodir s njom, bićemo zaista ponizni i osećaćemo beskrajno olakšanje što smo se jednom zauvek oslobodili svih besmislenih predstava o sopstvenoj uzvišenosti koje su nam zagorčavale život. On nastoji da nas učini poniznim, kako bi nam omogućio sledeće: da nas oslobodi ružnih, lakrdijaških krpetina u koje smo se do vrata obukli, u kojima se potucamo po svetu kao idioti. Voleo bih da sam i sam malo više ponizan - tada bih vam, verovatno, mogao kazati nešto više o olakšanju i zadovoljstvu koje donosi svlačenje te lakrdijaške odeće i oslobađanju od lažne slike o sebi sa svim ovim: "Gledajte me!" i "Zar nisam strašan momak?", i ostalim prenemaganjima. Samo približavanje tom uzoru, pa čak i za trenutak, nalik je čaši hladne vode u pustinji.

4) Nemojte misliti da će zaista ponizan čovek biti ovakav kakvim danas često zamišljaju ponizne ljude. Neće on biti neki ljigavac koji stalno za sebe govori da je niko i ništa. Verovatno će vam se učiniti radostan, razuman momak, koji se zaista interesuje za ono što mu govore. Ako vam nije simpatičan, to je zato što pomalo zavidite svakom ko tako uživa u životu. On neće razmišljati o poniznosti - on uopšte neće razmišljati o sebi. Ako neko želi da postane skromniji, mislimo da ga možemo uputiti na prvi korak. On će biti shvatanje da smo oholi. To je ujedno i najveći korak. Pre njega, ne možemo ništa preduzeti. Ako mislite da niste umišljeni, to je siguran znak da jeste.

K.S. Luis (C.S. Lewis)

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas403
Juče589
Ovog meseca15225
Ukupno2113999

Currently are 21 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter