kako-se-sece-salama1

KAKO SE SEČE SALAMA?

Pre dosta godina, poznanik mi je ispričao nešto veoma zanimljivo. Iako jednostavna i naizgled beznačajna, njegova me je priča naučila nešto dragoceno o ljudima i o životu što nikada neću zaboraviti.

"Bio sam u poseti školskoj drugarici koju dugo nisam video, i ona me je poslužila onim što joj se našlo pri ruci – narezanim kačkavaljem i salamom. Međutim, primetio sam da su na rudi salame koju je narezivala bila odrezana oba kraja. 'Zašto sečeš salamu sa oba kraja?', pitao sam. 'Tako ti se brzo suši bez potrebe?' Drugarica mi je odgovorila: 'Stvarno ne znam, nisam ni razmišljala o tome. Ja sam tako videla od moje mame i prosto to radim automatski. U ona srećna vremena kada je običan čovek u ovoj zemlji mogao da kupi čitavu salamu, mama bi uvek, kad kupi novu, odsecala oba kraja salame i tek onda bi je stavila u frižider. Meni je to ostalo, pa i ja radim tako.' 'Zaista čudno', pomislih te joj i rekoh."

Svakako, da li se salama seče samo s jednog kraja ili s oba potpuno je banalno, a i nevažno, reći ćete, ili možda i nije, poput onog čuvenog pitanja da li se riba čisti od glave ili od repa. Naravno da ima ljudi koji su uvereni da je njihov recept za ovo ili ono jelo najbolji, da samo oni znaju kako se ovo ili ono radi, ili da je izgovor maternjeg jezika jezika pravilan samo u njihovom rodnom kraju. S druge strane, nema sumnje da postoje prilike u kojima su sitnice veoma značajne i gde je površnost i ružna i opasna, pogotovu kada je reč o profesionalcima poput lekara i inženjera, koji do savršenstva dovode posao u kom jedan milimetar menja sve. Postoje, doduše, neke druge okolnosti u kojima je besmisleno obraćati pažnju na sporedne stvari i zbog toga zanemariti suštinu, što najbolje znaju roditelji i vaspitači, i svi koji se trude da ohrabre učenike da prerastu svoj strah i neznanje. Svakako da je od ambalaže, tanjira i pribora za jelo važnije da li uopšte i šta jedemo i pijemo. Pri tom, salama svakako ne spada u "zdravu hranu", i tu činjenicu ne dovodimo u pitanje; ipak, i salama može da nas nauči nešto važno.

Moj poznanik je dalje nastavio svoju priču:

"Posle našeg susreta, moja je prijateljica počela da se pita kako to da se za sve te godine života, a bila je već u srednjem dobu, nije upitala zašto joj majka ima običaj da seče salamu s oba kraja. Kako joj je majka još bila živa, prvom prilikom ju je upitala zašto uvek odseca oba kraja salame kad je kupi.

Majka joj je odmah dala objašnjenje: 'Kada si bila mala, živeli smo u malom stančiću i još smo se kućili. Ti se sigurno ne sećaš da nam je frižider bio tako mali da sam jedva mogla u nj da stavim dve osrednje šerpe. Zato sam salamu morala da odsecam s oba kraja jer drugačije nije mogla da stane u frižider.'"

Sita sam se nasmejala kada je moj poznanik završio svoju priču. Oboje smo se upitali koliko zapravo stvari radimo godinama, uvereni da to tako treba i da naprosto drugačije i ne može, a da ne znamo ni zašto tako treba, ni ko je i zašto odredio da se tako radi. Ova je žena mogla da ostane bez odgovora da je sebi postavila isto pitanje posle majčine smrti. Još je verovatnije da se nikada ne bi ni upitala zašto radi ono što radi jer nas ljudi sa strane retko posmatraju dok radimo u kuhinji i ne primećuju naše neobične navike i postupke. Štaviše, kada ljudi oko nas postupaju slično ili jednako kao mi, tada je gotovo nemoguće da nam na um padne pomisao da bi zbog nečega trebalo da promenimo ili odbacimo neki običaj. Kud svi, tud i mi. Moć većine i tradicije tolike su da pojedinac gotovo nikada ne sme ni da pomisli da je ono što se radi pogrešno kad tako rade i drugi.

kako-se-sece-salama3Međutim, koliko je navika sumnjive vrednosti koje gajimo, koje smo usvojili od roditelja, učitelja ili prijatelja u onom periodu života kada bez pogovora i od sveg srca prihvatamo svaku pouku i savet onih kojima verujemo? Koliko toga, pogotovu ako to rade i drugi oko nas, porodica, razred, prijatelji, kolege ili celokupno društvo, mi verujemo, činimo i drugima preporučujemo kao dobro i pravo, a da nam nikada nije palo na pamet da to možda ne samo da nije jedino dobro rešenje, već i da je pogrešno?

Kada je u pitanju salama, nije teško promeniti mišljenje i naviku. Drugarica mog poznanika shvatila da je majčina navika bila uslovljena ograničenim prostorom u kom su odlagali hranu, i brzo se odrekla navike koja više nije imala smisla. Svakako, takođe, da joj majka nije zamerila što je prestala da je oponaša u postupanju prema salami. Svakako se moja prijateljica nije osećala izdajnicom i nevernicom što je postupanje sa salamom prilagodila svom velikom frižideru.

Međutim, bezbroj je navika i običaja u ljudskom životu koji su isto toliko korisni i smisleni koliko i sečenje salame s oba kraja, a koje su neki ljudi, iz raznih razloga, proglasili svetim i nepromenjivim, i kroz koje se identifikuju, a da im to ne donosi nikakvog dobra, već ih čak i unesrećuje.

Koliko smo puta čuli: "Tako su činili moji stari, tako ću i ja"? Čovek smatra svojom svetom dužnošću prema precima da, na primer, i ovde navodim istinite slučajeve koje i vi poznajete, uporno seje neku poljoprivrednu kulturu na zemljištu koje joj ne pogoduje, i odbija da tu zasadi ili zaseje biljku kojoj zemljište savršeno odgovara jer neće da izda porodičnu tradiciju. Ako neko posadi jabuke tamo gde su dotad uporno i bezuspešno sejali žito, bacaju kamenje na nj i smatraju ga izrodom. Moja je prababa pretila da će se odreći mog oca jer je odlučio da se odseli u grad, potom zato što je počeo da zida sebi kuću, umesto da živi s ocem u staroj kući. 

Neki su se odrekli deteta jer se udalo ili oženilo osobom druge vere ili rase. Neki ljudi smatraju da za slavu moraju da gostima iznose određena jela, ili će propasti u zemlju od stida. Mladići smatraju da moraju da se napiju kada idu u vojsku. Mnogi misle da pravog veselja nema bez alkohola, a drugi dodaju da taj alkohol mora biti šampanjac ako držite do sebe. Ko to kaže? Ko je propisao kako čovek treba da postupa u ovoj ili onoj prilici?

Kao refren, ponavlja se rečenica: "Red je". Ili: "Valja se". Ova druga svojim povratnim oblikom uklanja tragove autoriteta koji je jednom davno rekao zašto valja tako činiti. Valja se upućuje našu pažnju na postupak koji nam je dato da ponavljamo, i naglašava da ne treba da pitamo ko je i zašto tako odredio. Valja se. Ne postavljaj pitanja.

Čak i ako je čovek vernik, učen da poštuje običaje i verske autoritete, to ne znači da kao takav treba da isključi zdrav razum i zabrani sebi razmišljanje. Religija koja čoveku brani da misli i da postavlja pitanja nije od Boga, koji je rekao: "Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se." (Matej 7:7). Bog veoma često ne odgovara neko vreme, ali ipak odgovara i objašnjava. Međutim, ljudi koji uzimaju na sebe pravo da budu posrednici između Boga i ljudi veoma često crkvenim autoritetom i vlašću prikrivaju besmislenost ili neku privremenu korist i cilj sa kojima ljudima zapovedaju da čine ovo ili ono, a da to Bog nikada nije rekao niti želeo za čoveka. Sam je Hristos najoštrijim rečima osudio takvo licemerno ponašanje sveštenika svog vremena: "Ovi ljudi približavaju se k meni ustima svojima, i usnama poštuju me; a srce njihovo daleko stoji od mene. No uzalud me poštuju učeći naukama i zapovestima ljudskim." (Jevanđelje po Mateju 15:6-9)

kako-se-sece-salama2Kada vernik primeti nedoslednost i besmislenost postupaka i pravila koja mu religija nalaže, on onda obično ćuti i prekoreva sebe jer je naučen da je onaj ko sumnja i postavlja pitanja otpadnik, jeretik ili čak bezbožnik. Nije bezbožnik onaj ko traži istinu i želi da njegova religija ne bude samo slušanje ljudskih propisa, koji se ne menjaju iako su besmisleni i čak štetni, i kojima bi se moralo povinovati samo zato da se pokaže kako je crkva moćna, kako se ne menja i uvek je u pravu. I tvrdoglavi ljudi se nikad ne menjaju, pa svi beže od njihove pravde i postojanosti. Sam apostol Petar, kog Zapadna crkva smatra, takoreći, prvim papom, suprotstavio se sveštenicima svoje crkve i svog naroda kada su od njega tražili da ćuti i ne objavljuje Hristovo vaskrsenje. Iako nije bio jerarh, i nije studirao bogosloviju, i nije bio rukopoložen pa ni pismen, ipak im je zajedno sa Jovanom Bogoslovom, piscem Četvrtog jevanđelja i Otkrivenja, rekao ono što ga je Hristos naučio:

"Sudite je li pravo pred Bogom da vas većma slušamo negoli Boga?" (Dela apostolska 4:19)

Prvom sledećom prilikom, zajedno sa ostalim apostolima, bio je još određeniji: "Većma [više] se treba Bogu pokoravati negoli ljudima." (Dela apostolska 5:29)

kako-se-sece-salama4Ovaj dakle čovek – ribar, slab i neuk, čovek koji je u trenutku razočarenja i straha izdao Hrista, ali se za to i pokajao iskreno, čovek koga smatraju prvim poglavarom Hrišćanske crkve – sam je on dakle, zajedno sa svim ostalim apostolima, kaže nam Biblija, odbacivao pravilo po kom čovek treba da između Božijeg i ljudskog autoriteta izabere ljudski, makar ti ljudi bili i sveštenici, i to sveštenici prave Božije crkve. Ma kako jeretički ova misao izgledala, svaki čovek greši, makar bio sveštenik i prvosveštenik – jer je upravo prvosveštenik Kajafa istovremeno osudio Hrista na smrt i prorekao da će umreti za sav narod – i kao takav nije veći autoritet od Boga. Više treba slušati Boga nego ljude, makar bili i sveštenici. To je nauka Hrista i apostola, nauka o tome da čovek treba da postupa po razumu i savesti, moralno ali i razumno, a ne da bespogovorno sluša kao dresirana životinja, koja ne ume i ne sme da ne sluša gospodara. Naravno, sloboda savesti nije i ne sme biti izgovor za anarhizam i svojeglavu sebičnost pojedinca, bio on vladar ili običan građanin. Moralna kriza SAD i zapadne civilizacije uopšte u velikoj meri jeste posledica zloupotrebe slobode savesti, ali zlo nastalo zloupotrebom prava na izbor u sopstvenom životu ne može da se meri sa zlom koje nastane kada crkva ili država nazovu slobodu savesti "pravom kugom" ili opasnošću po državu. Srednji vek i još koja stotina godina kasnije svedoče o tome stotinama hiljada nasilnih smrti ljudi koji su na bilo koji način ugrozili dominaciju jednoumlja.

Zastrašujuće iskustvo ateističkih društvenih sistema i ideologija pokazuje iste tragične posledice: kada partija ili Veliki brat postanu autoritet, i tada je zabranjeno misliti svojom glavom, zabranjeno dovoditi u pitanje odluke drugova i drugarica koji su iznad nas i misle za sve nas. Kao ni u totalitarnoj teističkoj religiji, i u totalitarnom ateizmu čovek nema pravo na zdrav razum i preispitivanje autoriteta. Njegovo je da veruje i sluša.

Da li smo posle svega barem načisto sa tim da čovek sme da misli? Da sme da bira svoj put, jer mu je sam Bog dozvolio da čak i Bogu kaže ne? Da, da, na mnogo mesta u Bibliji čoveku se nudi da BIRA da li će za Bogom ili neće, i da prihvati cenu svog izbora. Ili ni to još nismo shvatili niti smemo da poverujemo u to? A Hristos, koji je živeo i umro i vaskrsao vezujući ljude za Boga, a ne za verske sisteme i autoritete, svima govori kroz vekove: "I poznaćete istinu, i istina će vas izbaviti." (Jevanđelje po Jovanu 8:32)

Stoga nije greh, već je od Boga da preispitujemo ono što radimo i kako mislimo. Od Boga je da odbacujemo zle i besmislene ideje, postupke i običaje, ako nisu po Božijoj volji. Jer, ako nešto nije po Božijoj volji, nikako nije dobro ni za čoveka, nijednog od nas. Makar to crkva propisala pre mnogo vekova.

Primera radi, jevrejski narod primenjivao je vekovima do danas zdravstvene zakone precizno zapisane u Bibliji (v. npr. Treću Mojsijevu od 11. poglavlja). Ovaj narod nije imao mikroskop, ali je slušao božansku preventivnu zapovest o ličnoj higijeni, sterilizaciji vatrom, pranju vodom i karantinu. Te je iste zakone u izvesnoj meri usvojio i islam, što je zadivilo krstaše. Za to vreme, na Zapadu, pa i istočnije nešto, narod je umirao od bolesti izazvanih običnom prljavštinom. Porodilje do 19. veka umirale su masovno od infekcija prilikom prođaja. Lišena kanalizacije kakvu je, na Bliskom istoku, imao Ur Haldejski još u vreme Avraama, bezmalo dve hiljade godina pre Hrista, dična i kulturna hrišćanska Evropa gušila se u smradu svojih kloaka, pri čemu su produkti čovekovog varenja često bacani niz prozor na ulicu srednjovekovnih gradova. Najbogatiji ljudi nisu poštovali osnovna pravila higijene, plašeći se vode i provetravanja. Tako Vil Djurant navodi da je kraljica Katarina Mediči savetovala Mariju Stjuart, škotsku kraljicu, da se ne kupa češće od jednom mesečno ako nije neophodno. Duvan se smatrao lekom. Mnogi lekari ni danas ne znaju da su propisi o karantinu jasno zapisani na stranicama Biblije. Trebalo je pričekati da mikroskop pokaže važnost pranja i kupanja.

kako-se-sece-salama5Ako se nešto valja, valja se pitati kom autoritetu smo poklonili vlast nad svojim umom i telom: ljudima, ko god oni bili, ili Bogu, koji nam nalaže da činimo ono što nam dugoročno donosi dobro?

Da li i vi odsecate salamu s oba kraja? Da li ste se upitali zašto to radite? Da li smete da prestanete da činite ono što nema smisla ili što je štetno?

Ukoliko je čovek XXI veka uistinu slobodan, i to ne samo telom, nego i umom i savešću, onda bi valjalo da živi mudro da bi bio srećan. Valja misliti i uređivati svoj život po zapovestima postojanijim i blagotvornijim od ljudskih, makar ove bile crkvene i vekovima stare. Valja čoveka naučiti da sme da (se) pita i da sme da razmišlja, ispravlja svoje greške i dovodi u red svoj život. I valjalo bi da upravo oni koji kažu da su na Božijoj strani uče ljude da upravo tako i razmišljaju. Valja se.

Tatjana Samardžija

 

OD ISTOG AUTORA:


Broj posetilaca

Danas257
Juče574
Ovog meseca8805
Ukupno2384624

Currently are 39 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter