vormski-edikt-1

CAR, PAPA I LUTER - VORMSKI EDIKT (1521)

Dokument čiji je integralni prevod pred nama – Vormski edikt – predstavlja službeni dokument kojim je Karlo V, car Svetog rimskog carstva, proglasio već ekskomuniciranog Martina Lutera jeretikom i državnim neprijateljem.

Vormski edikt objavljen je maja 1521. Edikt je proistekao iz ispitivanja Martina Lutera pred carem i papinim legatom, te Luterovog odbijanja da porekne svoje teze i tvrdnje iz drugih svojih spisa, u kojima ukazuje na neka nebiblijska učenja Katoličke crkve, kao i na jevanđelju suprotne običaje i zakone koje je Crkva proglasila.

vormski-edikt-5
Karlo V

Pripadnik dinastije Habzburga, ujedno i car Španije, Karlo V (1500-1558) bio je jedan od najmoćnijih careva tzv. "Svetog rimskog carstva", poznat po svom protivljenju Reformaciji i svojoj podršci moćnoj Inkviziciji čiji su rad intenzivirali njegovi preci Izabela i Ferdinand. Pojam "Sveto rimsko carstvo" podrazumeva produžetak Zapadnog rimskog carstva, koje je službeno prestalo da postoji 476. godine posle Hrista. Kada je rimski biskup preuzeo kormilo "Večnog grada", projekat novog Rimskog carstva imao je za cilj da objedini sve zemlje zapadnog hrišćanstva u jednu državu kojom bi se suštinski vladalo iz Rima, a čiji bi svetovni vladar bio car. Novo Rimsko carstvo dobilo je atribut "svetog" jer, kako se govorilo, njime upravlja sam Bog preko pape, rimskog biskupa, kao Hristovog namesnika.

Razni izvori daju različite podatke kada je u pitanju godina osnivanja ovog carstva. Međutim, prvi veliki car ovog novog Rimskog carstva bio je Karlo Veliki (742-814). On je svojom vladavinom i njenim rezultatima definisao stil carovanja i odnosa prema Rimskoj crkvi. Primivši krunu i carsko žezlo iz ruku rimskog biskupa, i prozvavši sebe "Ocem Evrope", Karlo Veliki je vladao ratujući za interese Crkve i kažnjavajući neposlušne vladare Rimu nepokornih državica, pri čemu posebno možemo da pomenemo nasilje nad severnim Slovenima na prostoru današnje Nemačke i dela Danske, koji su nasilno germanizovani i pokatoličeni sve do svoje asimilacije u 14. veku.

vormski-edikt-4
Martin Luter (1483-1546)

Ovo novo rimsko carstvo bilo je sačinjeno od kraljevina kao manjih jedinica, a kraljevine su se sastojale od kneževina i vojvodstava. Bez obzira na emancipaciju evropskih država, ono nije prestalo da postoji sve do Francuske buržoaske revolucije i doba Napoleonovih osvajanja, a obeležava ga stroga hijerarhizacija svetovne i crkvene vlasti i nadmoć pape nad carevima. Neposlušan vladar, poput cara Henrika IV, rizikovao je ekskomunikaciju, izopštenje iz Crkve, čime je, iako car, gubio vlast i pravo čak na sam život u Carstvu, pa i večno spasenje. Rimska crkva je smatrala da ima vlast nad telom i dušom svakog smrtnika.

Martin Luter objavio je 1517. godine svojih 95 teza o oproštajnicama, a papa Lav X je teze osudio 1520. godine u buli pod nazivom Exsurge Domine. Luter je potom odbacio papsku bulu i odluku. Sukob između avgustinskog monaha iz Nemačke i samog Pape, kao glave Crkve, podrazumevao je i politička i teološka pitanja. Na političkom planu, Luter je tvrdio da papa greši time što dozvoljava i ohrabruje prodaju indulgencija, kojima su sveštenici za određeni iznos novca praštali grehe živih i mrtvih u čistilištu. Time je Luter doveo u pitanje apsolutni autoritet pape u Crkvi. Na teološkom planu, Luter je zastupao gledište da Bog spasava čoveka samo po svojoj besplatnoj blagodati (sola gratia) na osnovu vere (sola fide), a ne kroz mehanizme Crkve, poput posredovanja Bogorodice ili svetaca, ili na osnovu dobrih dela kojima bi vernici zaradili spasenje. Martin Luter je osporio vlast Crkve i time što je tvrdio da sva njena učenja treba podrediti učenjima Svetog pisma (sola Scriptura).

vormski-edikt-2
Zbog sukoba između pape i Lutera, čiji se plamen širio nemačkim kneževinama i Evropom, Karlo V sazvao je u proleće 1521. godine sveopšti sabor u nemačkom gradu Vormsu, i pozvao Martina Lutera da dođe na sabor i opovrgne svoje tvrdnje. Do ovog trenutka veliki deo Nemačke već je stao na stranu Lutera i njegovog učenja o opravdanju verom, odlučno odbacujući papsku vlast nad nemačkim dušama i novčanicima. Martin Luter je na saboru u Vormsu stao u odbranu svojih stavova i spisa, i javno odbio da ih odbaci, rekavši ono čuveno "Tu stojim, drugačije ne mogu. Tako mi Bog pomogao".

vormski-edikt-3
Papa Lav X

Luter je u međuvremenu napustio Vorms. Na putu u Vitemberg napali su ga i zarobili ljudi za koje će se uspostaviti da ih je poslao sam izborni knez Fridrih Mudri kako bi zaštitio Lutera od represalija. U Fridrihovom dvorcu Vartburgu, Luter je preveo Novi zavet na nemački jezik i pripremio se za godine borbe koje su mu predstojale.

Zbog narastajućih političkih i verskih nemira u Nemačkoj, kao i careve zaokupljenosti drugim problemima u Carstvu, Vormski edikt nikada nije sproveden u delo. Posle njegove objave, Luterov uticaj u Nemačkoj neprestano je rastao. Ostatak života Luter je proveo postavljajući temelje protestantizma, reformišući bogosluženje i crkvenu muziku i prevodeći Bibliju. Umro je 18. februara 1546. u 63. godini. Međutim, stotinama i hiljadama protestanata širom Evrope sudiće, na gubilištima i u tajnosti tamnica, različita politička oruđa Rima, i to upravo na osnovu ovog dokumenta kojim se Martin Luter i svi njegovi pomagači i sledbenici stavljaju van zakona kao neprijatelji Boga i naroda.

 

Tekst edikta na nemačkom:
http://www.uni-muenster.de/FNZ-Online/politstrukturen/reformation/quellen/edikt.htm

Tekst edikta na engleskom:
http://www.cresourcei.org/creededictworms.html

 

 VORMSKI EDIKT

 

Edikt i nalog Karla Petog, izabranog za cara svih Rimljana, izdiktiran i zapisan na carski dan u gradu Vormsu. Leta Gospodnjega 1521.

Protiv brata Martina Lutera iz reda pustinjaka sv. Avgustina, koji je oživeo stare i osuđene jeresi i izmislio nove.

S odobrenjem.

Protiv svake knjige i spisa s potpisom pomenutog Lutera koji su već štampani ili će biti štampani, kao i protiv onih koji odsad budu štampali, kupovali ili prodavali ove knjige i spise.

Item.(1)  Protiv saradnika koji na bilo koji način prihvate ili podupru Lutera ili njegova dela.

Item. Protiv svih uvredljivih i klevetničkih knjiga i drugih sličnih spisa i ilustracija, kao i protiv pisaca, štampara, kupaca ili prodavaca, ma ko oni bili, koga god statusa da su i kome god staležu da pripadaju.

Ovim zakonom se štampari štite od svih zala koja proističu iz zloupotrebe dragocene veštine štampanja.
Kazne.

Za zločin veleizdaje [lèse majesté], kao i za veoma ozbiljan prekršaj i gnev protiv vladara:

Item. Da mu se oduzme fizička sloboda i uskrati vlasništvo nad svim dobrima, pokretnim ili nepokretnim, od kojih će pola pripasti Bogu [tj. Katoličkoj crkvi – prim.prev.], a druga polovina onima koji ga optuže ili odaju. Uz druge kazne, kako je detaljnije navedeno u ovom ediktu i nalogu.

[Mi] Karlo, po blagodati Božijoj car svih Rimljana, kralj Kastilje i nadvojvoda austrijski. Svima koji upravljaju našim kraljevstvima, zemljama i posedima, i članovima carskog saveta, kao i svim podanicima u našim zemljama, kojeg god da su položaja, dostojanstva ili staleža, i kojima će ovaj edikt i zapovest biti predočeni, pozdrav.

Na čast i slavu Bogu, Stvoritelju našem, kroz čiju milost su nam data pomenuta kraljevstva, zemlje i posedi, dužnost nam je da pomognemo da se pokore neprijatelji naše vere i da ih dovedemo u poslušnost veličanstvu Božijem, veličajući slavu krsta i muka našeg Gospoda (koliko je u našoj moći), te da sačuvamo čistotu naše vere od svake jeresi ili nagoveštaja jeresi, u skladu s uredbama i običajima svete Rimske crkve. Ukorenjeni smo u toj veri čistim srcem, kao naši prethodnici i preci, koji su takođe milošću Božijom progonili neprijatelje naše vere i proterivali ih iz naših zemalja. Uz veliki rad, napore i neopisivo izlaganje opasnostima, oni su raširili i sačuvali veru našeg Gospoda Isusa Hrista. Neprestano su se starali da se ništa nalik jeresi ili bezbožnosti ne pojavi u njihovim kraljevstvima i na njihovim posedima. Iz ovog razloga, proučili smo greške i jeresi izvesnog Martina Lutera, koji pripada pustinjačkom redu sv. Avgustina, i koji uči bezakonje, propoveda lažna učenja i piše, na latinskom i nemačkom, zlo protiv naše katoličke vere i svete i sveopšte Rimske crkve ono što se već raširilo gotovo po čitavom hrišćanskom svetu, a zloupotrebom i u našim zemljama i na našim posedima, znatno umanjujući Božiju čast i katoličku veru, ugrožavajući i u opasnost dovodeći duše hrišćana, i preteći da u budućnosti unese pometnju u sve javne poslove naše svete majke Crkve – ukoliko ne zaustavimo ovu zaraznu pometnju, koja može dovesti do kvarenja svih vernih naroda i proizvesti njihov otpad u bogomrske šizme.

Nadalje, saznavši za sve ovo, naš Sveti otac, papa Lav X, veliki pastir Katoličke crkve (kome pripada pravo da uvede red u sve što se odnosi na našu veru i svete tajne), opomenuo je ljubazno pomenutog Martina Lutera da odbaci ove zablude i lažna učenja i, kao što priliči u takvim slučajevima, zatražio od njega da se u potpunosti odrekne ovih učenja. Me samo što je Martin odbio da tako učini, nego je, što je još gore, ovome dodao nove zablude koje su još mrskije i strašnije nego pređašnje, i svoja učenja raširio po celoj zemlji (gde god je to bilo moguće). Naš Sveti otac potrudio se da nađe leka za ovakvu pošast, sazvavši više puta kardinale svete Rimske crkve, kao i neke druge prelate (tj. nadbiskupe, biskupe, generale različitih monaških redova, i prelate iz različitih krajeva), nekoliko poznatih doktora teologije, kanonskog i građanskog prava, i druge ličnosti poznate po zdravom razumu, učenosti i znanju stranih jezika. Pošto je, na temelju kanonskih i građanskih zakona, uputio Martinu Luteru poziv na saslušanje, uveravajući ga i očekujući da se urazumi, no videći da je Luter ostao uporan, naš Sveti otac je, uz dopuštenje kardinala i u dogovoru s prelatima i teolozima, a na temelju apostolske vlasti koju ima, osudio knjige pomenutog Lutera i proglasio ih opasnim i protivnim našoj veri, i jedinstvu i ljubavi naše svete majke Crkve.

On je objavio da ove knjige, na kom god jeziku da su napisane, treba spaliti i zauvek ukloniti iz ljudskog sećanja.

Što se pomenutog Martina tiče, odlučeno je da, ako ne prizna da je pogrešio i ne pokaje se, priznajući greške koje je počinio u prethodnom periodu, bude proglašen neposlušnim, sinom bezakonja i jeretikom. Kao takvog, treba ga uhapsiti i, prema propisima i pravima, kazniti prema uputstvima apostolskih bula. Velečasni učitelj Jeronim Aleander. Velečasni učitelj Jeronim Aleander(2) , prior manastira Svetog Jovana u Liježu, apostolski protonotar i bibliotekar, stručnjak za nekoliko nauka i jezika, papski nuncij i izaslanik Svete stolice, poslat je upravo radi ovog predmeta. U svojstvu pravnog zastupnika svete majke Crkve, on je od nas zatražio pomoć u sprovođenju celokupne sadržine pisama i bula Svete stolice, kao što je gore pomenuto.

Posle očinskih ukora i molbi našeg Svetog oca upućenih pomenutom Martinu; posle poziva, ukora, pozivanja na dužnost i osude Lutera i njegovih dela; pošto su nam [papske] bule [protiv Lutera] predstavljene, a zatim i obnarodovane širom Nemačke i pošto su, po našoj zapovesti, stupile na snagu u našoj Nizozemskoj, u našem gradu Levenu, i u carskim gradovima Kelnu, Majncu, Triru i Liježu, ne samo što je pomenuti Martin Luter odbio da se pokaje, pokori svetoj Crkvi i odrekne svojih zabluda, već ovaj pokvareni čovek, gnevan na našu veru i našu majku Crkvu, želi da i dalje širi prezira dostojna, izopačena učenja svog izopačenog i razornog duha. On je na latinskom i nemačkom napisao nekoliko knjiga punih jeresi i bogohuljenja koje su već osudili sveti sabori Katoličke crkve. Dan za danom on nastavlja da piše i širi nove zablude i lažna učenja, na veliku sablazan naroda. U svojim knjigama on remeti i uništava ustanovu sedam svetih tajni Crkve, koje se tako dugo i odano poštuju.

Item. On menja i nečasno blati nepromenjive zakone svete tajne braka.

Item. U pogledu načina primanja svete tajne kod oltara, kao što čine sve crkve: on želi da je obavlja kao što to čine osuđeni jeretici Češke.

Item. U pogledu svete tajne ispovesti, koja je blagotvorna za jadne grešne duše: on je u ispovest uneo zabunu, što je potom okrenuo na svoju ličnu korist. Što je još gore, pomenuti Martin preti u svojim knjigama da će reći još mnogo toga o ispovesti, tako da neki ljudi već počinju da sumnjaju. Mnogi se ispovedaju na pogrešan način; što je još gore, nekima se dozvoljava da o sebi ispovedaju sve, dok se drugima javno preporučuje da uopšte ne moraju da se ispovede.

Item. U pogledu svetog svešteničkog reda (čijim posredovanjem se posvećuju dragoceno telo i krv našeg Gospoda)(3) i sile i vlasti ključeva naše Svete majke Crkve: ne samo da ih Luter prezire govoreći da pripadaju svim ljudima(4) , deci i ženama, već i izaziva svetovnjake da peru ruke u krvi sveštenika(5) .

Item. Namesnika Božijeg na zemlji, našeg Svetog oca papu, pravog naslednika svetog Petra, Luter naziva raznim besramnim imenima. On huli(6) na papu i proganja ga.

Item. On kaže da ne postoji slobodna volja već, kao i pesnici, kaže da je sve predodređeno(7) .

Item. On kaže da sveta misa ne pomaže nikome osim onome ko tako kaže, i na taj način sprečava mlade da se mole(8) Bogu, što je crkva dosada poštovala i držala.

Item. U pogledu čistilišta i misa i molitava za duše umrlih, kao i zastupanja i oproštenja koje daje naša Sveta majka Crkva: on se slaže, ali ne sa mišljenjem crkve, već sa jeresima Valdenžana i Viklifa.

Item. U pogledu Katoličke crkve: on poštuje reči pelagijevaca i gore pomenutih jeretičkih sledbenika Viklifa.

Item. On prezire i osuđuje učenja i autoritete koje su sveti učenji ljudi pre nas odredili za našu pouku, i degradira svom silom poštovanje koje pokazujemo prema našim svecima.

Item. On kaže da nema superiornosti i poslušnosti. On uništava celu građansku vlast i crkvenu i društvenu hijerarhiju, tako da ljude navodi da se bune(9) protiv svojih pretpostavljenih, duhovnih i svetovnih, i da ih ubijaju, kradu i spaljuju, na veliki gubitak i propast javnog i hrišćanskog dobra. Nadalje, on utvrđuje način života po kom ljudi žive kako im se sviđa, kao životinje. Oni se ponašaju kao ljudi koji nemaju zakona, osuđujući i prezirući građanske i crkvene zakone do te mere da je Luter, u svojoj krajnjoj umišljenosti, javno spalio dekrete(10) , a (kao što se može očekivati) spalio bi i carski građanski zakon(11) da se više ne boji carskih i kraljevskih mačeva nego što se boji apostolskog izopštenja.

Nadalje, on se ne stidi da kleveće i zlo govori o svetim sveopštim saborima. Među njima je najpre napao (koliko je mogao) sveti sabor u Konstancu(12) , koji je sazvan u slavu i sećanje nemačkog naroda ne bi li se zaustavio rascep i vratio mir u Svetoj majci Crkvi. Otrovna usta narečenog Lutera zaprepastila su Katoličku crkvu preziranjem i rušenjem istih. On želi da obeščasti celokupno hrišćanstvo nazivajući ovaj sabor "zbornicom sotoninom" i vređajući one koji su na njemu bili prisutni, nazivajući tako cara "Sigismundom sa sumnjivim pamćenjem(13) "; knezove Svetog rimskog carstva, "antihristima i apostolima antihrista, ubicama i farisejima" jer su, po zapovesti sabora, spalili jeretika Jana Husa. Luter je dodao da su sve tvrdnje Jana Husa, koje je sabor osudio i proglasio jeresima, evanđeoske i hrišćanske, čime je želeo da ga brani i pohvali ono što je [Hus] učinio. Naprotiv, on odbacuje i osuđuje sve članove verovanja koje je odobrio ovaj sabor, besno uzvikujući da je, ako je Jan Hus bio jeretik, on, Martin Luter, deset puta veći jeretik od njega. On isto tako traga za novim stvarima, na propast ljudskog roda, tako da nije napisao ništa (ma kako istinito izgledalo) što ne sadrži neku klicu žaoke smrtne. Pri tom i ne pominjemo druge knjige pune hule, zabluda i jeresi koje nisu vredne ni da ih pomene jedan hrišćanin. Te knjige imaju onoliko otrova koliko imaju reči.

Da završimo sa bezbrojnim i beskrajnim zabludama narečenog Martina, kažimo da se čini kako taj čovek, Martin, nije čovek već demon u obličju čoveka, obučen u svešteničku odeću da bi lakše obmanuo ljude, koji želi da objedini jeresi nekoliko jeretika koji su veđ odavno osuđeni, izopšteni i bačeni u pakao(14) . Dodajmo da su sve jeresi koje je on nedavno izneo izvor sveg bezakonja i otpada kako bi uništio katoličku veru. Kao evanđeoski propovednik, on nastoji da uzburka i uništi sav verski mir i ljubav i sav red i usmerenje svih stvari na svetu. Konačno, on obeščašćuje svu lepotu naše Svete majke Crkve.

Pošto smo sve ovo izneli pred sabor naroda i pred Svetog oca papu, dana nam je sva sila da postupimo kako bi se okončala i zauvek istrebila ova opasna i smrtnosna jeres. Da bismo uspešnije postupili u ovoj stvari, obratili smo se učenim ljudima, crkvenim i svetovnim, i svim kneževima koji se se u velikom broju okupili na dan koji smo odredili, i ovom gradu Vormsu. Na savet našeg sabora, prisutni su bili i neki drugi knezovi i prelati iz naših zemalja i poseda i drugi dobri ljudi iz naše pratnje. Na kraju smo došli do sledećeg zaključka.

Naime, da čoveka kao što je narečeni Luter, koji je već osuđen(15) i dalje se drži svoje uporne izopačenosti, koji je odvojen od hrišđanskog načina života i ozloglašeni jeretik, ne treba slušati niti ispitivati, prema zakonu, kako bi se sprečila svaka prilika da oni koji su naklonjeni njemu i njegovim zabludama čine zlo. Naime, kako među knjigama koje nose ime Martina Lutera neke možda nije napisao on, i kako ima i ljudi koji kažu da protiv njega ne treba preduzimati ništa dok se prvo ne čuje šta on zna ili šta želi da kaže, zatražili smo da narečeni Luter dođe pred nas, garantujući(16) mu slobodu prolaza i pratnju našeg carskog zapovednika straže iz Nemačke koga smo poslali po njega. Zatražili smo od njega da dođe ovamo, ne zato da mu sudimo ili da ga hvalimo, nit iz želje da se raspravlja o svemu što se tiče katoličke vere, a što je tako dugo, zbog novih rasprava, dovodilo do spoticanja i u veliku opasnost hrišćane koji su postali podsmeh nevernim neprijateljima naše svete vere, već da vidimo da li odgovarajućim ukorima narečeni Luter može da se obrati.

Iz ovog razloga se narečeni Luter pojavio ovde u Vormsu pred nama i knezovima, prelatima i narodom iz nekoliko država. Mi smo ga po redu ispitali, upitavši ga najpre da li je ili nije napisao knjige koje nose njegovo ime i pitali ga [zatim] da li želi da porekne sadržaj ovih knjiga koji je protivan katoličkoj veri, svetim opštim saborima, apostolskim dekretima, i crkvenim obredima i običajima koje su poštovali i štitili naši prethodnici i mi sami do današnjeg dana. Zatražili smo od narečenog Lutera, i u svoje i u ime svih prisutnih, da bude voljan da se ponizno vrati u jedinstvo i zajednicu naše Majke crkve. Čak i tada bilo bi lako da ga obratimo i omekšamo njegovo srce da narečeni Luter nije bio tvrd kao kamen.

Luter je priznao pred nama i pred knezovima i narodom [okupljenim] na saboru da je napisao pomenute knjige i da ne može i neće da ih se odrekne. Nadalje, rekao je da je napisao i neke druge koje ovde nisu bile predstavljene jer ih nismo dobili. Što se tiče poricanja sadržaja ovih knjiga, zatražio je da mu damo vremena da razmisli o tome. Ovo odgađanje nije mu trebalo dati: ono što se protivi našoj veri ne zaslužuje odgađanje. Štaviše, kako smo u svom pozivnom pismu Luteru naveli bili razloge zbog koji treba da dođe ovamo, on je imao vremena da razmisli o svom odgovoru. Međutim, ipak smo mu odobrili odgađanje od dvadeset i četiri sata. Posle toga trebalo je da opet bude izveden pred nas, knezove i narod na saboru. Takođe smo mu obećali da ćemo mu, ukoliko bude porekao navedeno zlo, ugovoriti razgovor sa našim Svetim ocem papom. Isto tako, posle poštenog i dugog razmišljanja, [pristali smo da] ukoliko u njegovim knjigama ima nešto dobro, zadržimo to, a odstranimo samo ono što je protivno našim učenjima. Sve što je dobro potvrdiće i odobriti apostolska vlast.

Ipak, uz zle reči i pretnje upućene našim sveštenicima, on je javno objavio da neće izmeniti ni jednu reč u svojim knjigama, izjavivši pred nama i saborom da su apostolske uredbe i sveti opšti sabori više puta bili međusobno protivrečni. Što se njega tiče, on je smatrao da ove uredbe i sabori nisu u pravu, i nije hteo da povuče ništa šta je napisao dok ga u suprotno ne uvere Sveto pismo ili Božiji autoritet. Više puta je ponovio, da prikrije svoja lažna učenja, da će izgubiti dušu ako izmeni ijednu Božiju reč – kao da smo mi od njega tražili da menja Božije reči! Naprotiv, on se pobunio protiv naše Svete majke crkve.

Konačno, narečeni Luter završio je dan na još gori način od onog na koji ga je otpočeo. On nije mogao da sakrije svoju pogubnu smelost. Radovao se uništenju hrišćana koji, zbog njegovih učenja i izopačenosti, žive u neslozi, pobuni i podeli(17) . Luter je takođe želeo, kao i jeretici, da izopači i naopako tumači autoritet svetog Jevanđelja i da ga zlonamerno koristi. (Na primer, kad naš Otkupitelj kaže: "Nisam došao da donesem mir, nego mač(18) ", Martin kaže da za njega nema na svetu veće radosti nego da vidi sukobe i podele zbog reči Božije. Na taj način on prikriva svoja nova shvatanja o Božijoj reči. On želi da pokrene podele, rasprave, neslogu, zločine, ratove i zlo među hrišćanima, kao što jasno vidimo iz dosadašnjeg ugrožavanja opšteg dobra hrišćanske vere.

Uvidevši tako zlo i neverno odgovaranje narečenog Lutera, odlučili smo da ga otpustimo ne uhapsivši ga, u skladu sa odredbom o slobodnom prolazu i pravnim procedurama koje zahtevaju takvi slučajevi, posebno zato jer smo ih mi sami napisali. Sledećeg dana svi knezovi i predstavnici različitih zemalja obavešteni su o ovoj odluci. Ovo je učinjeno na zahtev knezova i sabora, prema rečima našeg Stvoritelja(19) kada je rekao da "ne želi da grešnik pogine, nego da se pokaje i bude živ". Dali smo Luteru tri dana da se pokaje. Za to vreme dva izborna kneza, dva biskupa, dva kneza i dva delegata gradova okupili su se ovde u ime svih država i pozvala Lutera da mu saopšte naše lekove i kaznu koju ćemo primeniti na njemu ako se ne pokaje. Svi su oni obavili svoju dužnost, a da nikome nisu dozvolili da povredi narečenog Lutera.

Jedan od izbornih knezova ukoravao je Lutera toliko da Luter nije mogao da prozbori ni reči. Ovaj knez je čak zamolio Lutera da prestane da bude tvrdoglav i da se vrati poslušnosti crkvi i običajima koje smo mi, naš Sveti otac papa, Sveta apostolska stolica, sav sabor i svi verni narodi poštovali do sada. Obećano mu je, ako pristane da napusti svoje zablude i ponovo se pokori svojim nadređenima, da će mu biti vraćena čast i spasenje, kao što je učinjeno za neke ranije svete oce koji su zastranili.

Narečeni Luter nije na to dao neki bolji odgovor od onoga koji je dao pre (prema izveštaju poslanika). Rekao je ne samo da sumnja u svakog od nas, već i da se ne bi pokorio ni celom sveopštem saboru. Štaviše, ako nam je tačno preneseno, usudio se da kaže i to svojim prljavim ustima da sveopšti sabori nikada nisu dobro predstavljali jevanđelje i katolički veru. Luter se nakon kazne našeg Svetog oca obratio sveopšštem saboru kao poslednjem utočištu, iako je rekao toliko ružnih i uvredljivih stvari o sveopštim saborima. Svom svojom snagom i veštinom on je odvratio i zbunio ljude poput jeretika koji kažu da ih ništa na zemlji toliko ne plaši kao sveopšti sabori. To je tako jer se ovde [tj. na sveopštim saborima], po Božijem proviđenju, protivreči delima i spisima jeretika, neprijatelja istine, kako bi se uništile i istrebile njihove drske izmišljotine. Ovo [pomenuti odnos prema saborima], više nego ijedan jeretički postupak, dokazano je i očigledno u slučaju Lutera i njegovih dela.

Sve gore pomenuto pažljivo smo i potanko proučili. Pošto je narečeni Luter bio tako uporan i tvrdoglav u svojim stavovima, zabludama i jeresima, mudri ljudi koji su ga videli i čuli kazali su da je lud i opsednut zlim duhom. Otposlali smo ga, u pratnji našeg zapovednika straže radi bezbednosti, prema pravilima slobodnog prolaza. Dali smo mu period od dvadeset dana, počev od 25. aprila ove godine, dana kad je napustio grad Vorms. Sada je još pravo i potrebno da se odrede lekovi za ovakav slučaj, što smo učinili i na sledeći način izvršili.

Pre svega, na čast Svemogućem Bogu, poštujući njegovog zamenika ovde na zemlji, našeg Svetg oca papu, i Svetu aspostolsku stolicu, pokrenuti revnošću, ljubavlju i svojim prirodnim sklonostima, a u skladu sa svojim prethodnicima, pozivamo na odbranu katoličke vere i zaštitu Svete Rimske crkve. Želimo da branimo naša dobra, da upotrebimo svoju snagu, svoje posede, svoje prijatelje i podanike, i, ako je potrebno, da uložimo svoj život i svoju krv i šta je god Bogu ugodno da damo na ovom svetu. Po vlasti koja nam je dana, a po savetu knezova, sveštenika, vitezova svih redova i gospode okupljene na saboru u velikom broju, naredili smo da se u sve naše gradske uprave i posede upute nalozi, svakom na njegovom jeziku, da se izvrši presuda nad Martinom Luterom i njegovim učenjima (koje je već osudio naš Sveti otac papa, istinski i službeni sudija u ovim stvarima), kao što stoji u ranije pomenutim bulama koje su nam prikazane. Izjavili smo i ovim ediktom zauvek izjavljujemo da narečenog Martina Lutera treba držati za odstranjenog iz zajednice, za trulež odsečenu od tela naše Svete majke crkve. On je tvrdoglavi otpadnik i jeretik, i želimo da ga za takvog i vi držite.

Stoga svakome od sada zabranjujemo da rečima ili delima primi, brani, podupre ili podrži narečenog Martina Lutera. Naprotiv, želimo da ga se boje i da ga kazne kao zloglasnog jeretika, kao što i zaslužuje, i da se lično izvede pred nas, ili pažljivo čuva dok nas oni koji su ga uhvatili ne obaveste, na šta ćemo zapovediti kako da se dalje postupa sa narečenim Luterom. Oni koji pomognu u njegovom hvatanju biće izdašno nagrađeni za svoje dobro delo.

Što se tiče njegovih saradnika, oni koji na bilo koji način pomognu ili podrže narečenog Martina ili budu uporni u svom izopačenju, koji ne prime papsko odrešenje od zala koja su počinili, prema njima ćemo jednako postupiti i oduzeti im sva dobra i sve njihovo imanje, pokretno i nepokretno, uz pomoć ili sudija u oblasti u kojoj borave ili uz pomoć parlamenta ili odbora u mestu Mehelen(20) ili u drugom gradu u kom se pročuje za takav događaj. [Prema takvima] će se preduzeti mere u skladu sa željom tužilaca ili naših zastupnika, ali uvek u skladu sa ustavom i zakonom, bilo crkvenim, građanskim ili božanskim, zapisanim protiv onih koji počine jeres ili zločin veleizdaje (lèse majesté). Ovi zakoni primeniće se bez obzira na to ko je u pitanju, bez obzira na status ili privilegije onog ko ne posluša ovaj edikt na bilo koji način.

Item. Želimo da se imanje prestupnika koje bude oduzeto prema ovom ediktu podeli tako što će jedna polovica ići nama, a druga polovica tužiteljima i potkazivačima.

Ujedno želimo da tamo gde se ne javi nijedan tužilac, naši istražitelji u naše ime preduzmu mere protiv prestupnika putem inkvizicije. Ukoliko postoje tužitelji, želimo da vam se pridruže, u ime naših zastupnika, na osnovu našeg prava i interesa, ne protiveći se nimalo.

Item. Tražimo od vas i zapovedamo vam da "na zvuk trube" okupite sav narod sa četiri kraja sela ili gradova u kojima se objavi edikt i da ih okupite tamo gde je uobičajeno i objavite im naš edikt i zapovest. Tada glasno pročitajte ovaj edikt reč po reč. Zapovedamo, uz pretnju kaznama koje su ovde zapisane, da se sadržaj edikta iznese u celosti, te zabranjujemo svakome, bez obzira na njegovu vlast i privilegije, da kupi, proda, zadrži, čita, piše ili da naruči se napiše, štampa ili da u štampu, ili da se pohvalno izrazi ili brani knjige, spise i shvatanja narečenog Martina Lutera, ili bilo šta sadržano u ovim knjigama i spisima, na nemačkom, latinskom, flamanskom ili bilo kom drugom jeziku. Ovo se takođe odnosi i na one spise koje je naš Sveti otac papa osudio, i na bilo koju drugu knjigu koju je napisao Luter ili njegovi sledbenici, čak i kada je u to umešano katoličko učenje kako bi se zaveo narod.

Iz ovog razloga želimo da se sve Luterove knjige u celosti zabrane i spale. Mi izvršavamo volju Svete apostolske stolice, i sledimo dragoceni nalog i običaj dobrih hrišćana iz prošlosti, koji su spalili i uništili knjige jeretika poput arijevaca, priskilijanaca, nestorijanaca, evtihijanaca i drugih, i sve što je bilo u tim knjigama, bilo dobro ili loše. Time su dobro činili jer, kao što nije dozvoljeno da jedemo meso u kom ima bar mrvica otrova zbog opasnosti da se telo zarazi, onda svakako treba da odbacimo svako učenje (čak i dobro) u kom ima otrova jeresi i zablude, kojom se, pod maskom ljubavi, može zaraziti, iskvariti i uništiti sve što je dobro, na veliku opasnost po dušu.

Stoga tražimo od vas koji imate sudsku vlast da sve Luterove kljige i spise date da se javno spale i unište, bilo da su na nemačkom, flamanskom ili latinskom, ili na bilo kom drugom jeziku, bilo da ih je pisao on ili neki njegov učenik, ili imitatori njegovih lažnih i jeretičkih učenja, koja su izvor sve pokvarenosti i bezakolja. Štaviše, tražimo da pomognete i sarađujete sa glasnicima našeg Svetog pape. U njihovom odsustvu, spalićete javno sve ove knjige i izvršiti sve što je gore pomenuto.

U tom cilju, tražimo i zahtevamo od naših podanika koji su u vašoj vlasti da imaju na umu gore pomenute kazne, i tražimo od njih da vam pomognu i da vas poslušaju kao što bi poslušali nas.

Takođe moramo da pazimo da knjige i učenja narečenog Martina Lutera ne budu napisani i objavljeni pod imenom drugih autora. Svakodnevno se napiše i objavi nekoliko knjiga punih zlih učenja i loših primera. Ima takođe i mnogo slika i ilustracija koje kruže okolo ne bi li neprijatelj ljudske prirode, kroz različite nameštaljke, zarobio duše hrišćana. Zbog ovih knjiga i nerazumnih slika, hrišćani padaju u prestup i počinju da sumnjaju u svoju veru i običaje, proizvodeći tako sablazni i mržnju. Iz dana i dan, i sve više, pobune i podele izbijaju u ovom kraljevstvu i u svim pokrajinama i gradovima hrišćanskog sveta. Ovog se dobro treba čuvati.

Iz ovog razloga, a ne bi li se istrebila ova smrtonosna zaraza, tražimo i zahtevamo da odsada niko ne sastavlja, piše, štampa, prodaje, kupuje ili daje u štampu, piše, prodaje ili slika, na bilo koji način, takve pogubne stvari koje su toliko protivne svetom pravoverju i koje su protiv onoga što je Katolička apostolska crkva držala i poštovala do danas. Na isti način osuđujemo sve što govori protiv Svetog oca, protiv prelata i crkve, i protiv svetovnih knezova, bilo da su na vlasti ili nisu. Ujedno na isti način osuđujemo sve što je protivno ispravnom moralnom karakteru našeg naroda, suprotno Svetoj rimskoj crkvi i javnom dobru hrišćana.

Konačno, po objavljivanju ovog edikta, želimo da sve pomenute knjige, spisi i slike budu javno spaljene, uključujući i one pod imenom bilo kog durgog autora, na kom god jeziku da su štampane, pisane ili sastavljene, gde god da se nađu u našim zemljama.

Tražimo od vas da vredno hvatate i plenite sve imanje onih koji se bune protiv gore pomenutih uredbi i da ih kaznite prema kaznama utvrđenim zakonom – Božjim, crkvenim i građanskim.

Da bi se pak sprečilo širenje otrovnih lažnih učenja i loših primera po svom hrišćanskom svetu, i u cilju da se veština štampanja knjiga koristi samo u dobre svrhe, mi, posle zrelog i dugog promišljanja, naređujemo i zapovedamo ovim ediktom da odsada, pod pretnjom kazne i oduzimanja imanja, nijedan prodavac knjiga, štampar ili bilo ko drugi, ne pominje Sveto pismo ili njegovo tumačenje, a da pre toga nije dobio dozvolu načelnika grada, ili savet i odobrenje bogoslovskog fakulteta Univerziteta, koji će odobriti knjigu i spise svojim pečatom. Što se tiče knjiga koje i ne pominju veru ili Sveto pismo, želimo da se ovaj dekret odnosi i na njih, osim kada je dovoljno naše odobrenje ili odobrenje naših namesnika. Ovo treba primeniti na prvu knjigu koja se od ovog trenutka bude štampala.

Item. Nadalje, ovom zapovešću izjavljujemo, kog god društvenog položaja bio onaj ko se neposredno ili posredno suprotstavi ovoj uredbi – bilo što se tiče Lutera, bilo njegovih klevetničkih knjiga ili njihovih štampanih odlomaka, ili u pogledu bilo čega što smo zapovedili – da će takav biti kriv za zločin veleizdaje [lèse majesté], što sa sobom povlači veliki gnev i sve gore pomenute kazne.

Zapovedamo da valjanost prepisa ovog edikta dokazuje potpis jednog od naših sekretara ili apostolskog beležnika, kao što je i na ovom originalu.

Za svedočanstvo ovome i svemu što smo čvrsto i zanavek utvrdili, na ovaj dokumenat stavili smo svoj pečat i potpisali ga svojom rukom.

Načinjeno u našem gradu Vormsu 8. dana meseca maja leta Gospodnjeg 1521.

Potpis

Karlo Nemački

 

(1) Item je latinska reč čije je značenje "isto tako, nadalje", a sreće se standardno u pravnim dokumentima za nabrajanje pojedinih članova dokumenta, npr. u odredbama, proglasima, testamentima, itd.[]
(2) Italijanski Girolamo Aleandro.[]
(3) Misli se na hostiju i pričesno vino, odnosno učenje o transupstancijaciji, tj. da se hleb i vino svešteničkim posredovanjem postaju pravo telo i prava krv Hristova.[]
(4) Jedno od važnih učenja Martina Lutera jeste ono o sveštenstvu svih vernika, tj. o tome da je Hristos Veliki provosveštenik svih ljudi koji nas zastupa u nebeskom hramu pred Bogom (v. u Bibliji novozavetnu Poslanicu Jevrejima 4:14-16 i Jevrejima 8:1,2), dok su svi vernici "carsko sveštenstvo" (v. Otkrivenje 1:6 i 5:10), kako kaže upravo apostol Petar (1. Petrova poslanica 2:9). Drugim rečima, Martin Luter negira da sveštenstvo ima posebnu moć posredovanja između Boga i čoveka.[]
(5) Martin Luter se optužuje da podjaruje gnev i nasilje naroda protiv sveštenih lica. O omraženosti mnogih monaha i sveštenika u narodu zbog srebroljublja i nemoralnog života govori Erazmo Roterdamski u svojoj Pohvali ludosti (član 54 i dalje), kao i mnogi svedoci onih vremena.[]
(6) U Bibliji se hula odnosi samo na nepoštovanje Boga i Njegovih jedinstvenih osobina, kako i na nepoštovanje svega svetog što se odnosi na Boga i na službu Bogu.[]
(7) Pitanje je da li je Luter verovao u klasičnu predestinaciju (predodređenje), po kojoj Bog unapred određuje ko će biti spasen, a ko ne, jer neke voli, a neke mrzi (v. Rimljanima 9:13-21). Izvitopereni oblik učenja o predestinaciji stoji u oštroj suprotnosti s ljubavlju kao osnovnim obeležjem Boga, koji želi "da se svi ljudi spasu", i "da nijedan ne propadne" (1. Poslanica Timotiju 2:4; Jovan 3:16; v. i 1. Petrova 3:9), ali i s mnogobrojnim biblijskim pozivima čoveku da posluša Boga i odbaci zlo, što podrazumeva slobodnu volju i odgovornost razumnog pojedinca.[]
(8) Protestantizam naglašava ličnu pobožnost i važnost lične molitve Bogu (Jevanđelje po Mateju 6:5), što ne negira važnost bogosluženja. Spasenje u protestantizmu ne zavisi od Crkve i njenih ceremonija, već od Boga kome se čovek lično predaje i koga treba da prihvati kao pojedinac.[]
(9) Uporedite sledeće Luterove reči: "Nikoga ne treba primoravati. Predajmo stvar u Božije ruke. Neka Božija reč radi a ne mi. 'A zašto?', pitate vi. Zato što ja ne držim srce ljudi u svojoj ruci, kao što lončar drži glinu. Mi imamo pravo da govorimo, ali nemamo pravo da sudimo. Samo propovedajmo, a ostalo prepustimo Bogu. Ako upotrebim silu, šta ću postići? Obmanu, formalnost, glumatanje, ljudske uredbe i i licemerstvo (...) Ali u tome neće biti ni iskrenosti srca, ni vere, ni ljubavi. Gde ovo troje nedostaje, tamo sve nedostaje; ja ne dajem ni prebijenu paru za takav uspeh... Bog više čini samo kroz svoju Reč, nego kada vi i ja i ceo svet sjedinimo sve svoje sile. Bog osvaja srce, a kada je srce zadobijeno, onda je sve osvojeno... Ja ću propovedati, govoriti, pisati; ali nikad neću prinuđavati, jer vera je dobrovoljan čin. Gledajte šta sam učinio! Ja sam ustao protiv pape, prodavanja oproštajnica, ali bez buke i nasilja. uzdigao sam Božiju reč; propovedao sam i pisao, drugo nisam činio. (...) sve je učinila sila Božije reči. Da sam hteo da se poslužim silom, Nemačka bi verovatno bila preplavljena krvlju. A šta bi bio rezultat toga? Propast tela i duše. Zato sam ostao miran i pustio samo da reč Božija radi." J.H. Merle d'Aubigné, The History of the Reformation, vol 9, 8. Dodajmo da se Luter jasno ogradio i osudio bunu Tome Mincera. On je "pustio da Reč Božija radi", ali Rim nije, i na kraju je izbio Tridesetogodišnji rat (1618-1648).[]
(10) Kada je do Martina Lutera stigao primerak papske bule Exsurge Domine (Ustani, Gospode) od juna 1520., kojom je papa Lav X osudio Luterova učenja, on ju je javno spalio decembra iste godine ne priznajući papsku odluku. Januara 1521. Papa je Lutera ekskomunicirao ukazom Decet Romanum Pontificem (Rimskom pontifeksu priliči).[]
(11) Drugim rečima, Luteru se pripisuje da je opasan ne samo za autoritet crkve, već i svetovne vlasti. Poređenja radi, jevrejski Sinod u prvom veku tek je onda mogao da Isusa Hrista kazni rukama rimskog okupatora, kao svetovne vlasti, kad mu je pripisao političke ciljeve, tj. da ugrožava autoritet samog Cezara. Tako se i ovde ukazuje na to da je Luter opasan po verski i građanski poredak.[]
(12) Sveopšti sabor Katoličke crkve u Konstancu (1414-1418), koji je 1415. osudio i na lomači spalio Jana Husa, sveštenika i profesora teologije iz Praga 1416. godine, a nešto kasnije i njegovog saradnika Jeronima Praškog, sazvan je za vlasti (anti)pape Jovana XXIII (u vreme tzv. "papske" šizme), u istoriji poznat po vladanju i privatnom životu tako skandaloznom da je svojim naslednicima i narodu omrznuo ime "Jovan", dok ga zvanična Katolička crkva smatra antipapom.[]
(13) "Sumnjivo pamćenje" aludira na činjenicu da je Sigismud Janu Husu prvobitno garantovao slobodu prolaza u Konstancu i nazad, a potom prekršio obećanje i uhapsio ga, a posle nekog vremena ga i spalio.[]
(14) Smatra se dakle da Crkva ima vlast i nad zemaljskim i nad večnim životom svakog podanika, uključujući sveštenike i careve.[]
(15) Ne zaboravimo, u vreme proglasa Edikta Luter je već izopšten iz Crkve.[]
(16) Na osnovu ove garancije, Karlo nije postupio sa Luterom kao Sigismund sa Husom; po završetku sabora u Vormsu održao je reč omogućivši Luteru da bezbedno ode svojim putem. Karlo će se kasnije do kraja života kajati što je poštedeo život buntovnom monahu koji je proizveo rascep Crkve i Carstva.[]
(17) Zašto pisac edikta pripisuje Luteru da se raduje uništenju vernika? Svakako ne zato što je Luter zaista izjavio kako se raduje što će mnogi koji ga slede završiti u paklu jer je svakako verovao suprotno, tj. da je ponovo otkrio zanemarenu suštinu jevanđelja koja sledbenicima donosi spasenje, a ne pakao. Međutim, dok se Luter, iz svog ugla posmatrajući, raduje zbog svih koji su se usprotivili ili će se usprotiviti Katoličkoj crkvi i njenim učenjima jer će time pronaći jevanđeljsku istinu i spasenje, a odbaciti zabludu, dotle katolička strana smatra da će svi vernici koji se pobune protiv autoriteta Crkve izgubiti večno spasenje, budući da se Crkva smatra vratima spasenja (a ne sam Hristos, kako što stoji u Jovanovom jevanđelju 10:9) i zgraža se kako se Luter tome raduje. Ovde je dakle reč o pogrešnom izvođenju zaključka.[]
(18) Jevanđelje po Mateju 10:34.[]
(19) Knjiga proroka Jezekilja 18:23.[]
(20) Mehelen (fr. Malines ž; hol. Mechelen) je gradić u flamanskom delu Belgije, prepun značajnih istorijskih spomenika, među kojima su i oni iz 16. veka.[]

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

 

Broj posetilaca

Danas602
Juče900
Ovog meseca18331
Ukupno2220429

Currently are 99 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter