divan-narod-ili-novi-ljudi

DIVAN NAROD ILI NOVI LJUDI? (K.S. Luis)

Ako je biblijska religija istinita, zašto hrišćani nisu bolji od ostalih ljudi?

Ovo je pitanje delimično veoma razumno, a delimično prilično besmisleno.

Razboritost pitanja leži u sledećem: ukoliko prihvatanje hrišćanstva ne dovodi do napretka u ponašanju obraćenika, ako je on i dalje snob, zloban, zavidljiv ili preterano ambiciozan kao i ranije, tada obraćenje, verovatno, postoji samo u njegovoj mašti. Pravi dokaz da smo zaista prihvatili hrišćanstvo nalazimo u potvrdnom odgovoru na pitanje: da li smo napredovali u nastojanjima da budemo bolji? Prefinjena osećanja, veća sposobnost zapažanja, veće interesovanje za religiju ništa ne znači, ako pozitivno ne utiču na naše stvarno ponašanje, isto kao što ništa ne znači osećati se bolje kad smo bolesni, ako toplomer i dalje pokazuje povišenu tempteraturu. U tom smislu su sasvim u pravu oni koji hrišćanstvo procenjuju prema plodovima. I Hristos je rekao da stablo prepoznajemo po njegovom plodu. Sasvim je tačno kad se kaže da dela govore bolje od reči. Kad se mi hrišćani loše ponašamo ili se dovoljno ne trudimo da budemo bolji, činimo hrišćanstvo manje prihvatljivom za ostale ljude.

U traženju dokaza za delotvornost hrišćanstva, svet često postavlja besmislene zahteve. Oni ne samo da očekuju da se život svakog čoveka mora promeniti na bolje kad postane hrišćanin, već govore da će sami postati hrišćani tek kad svet bude uredno podeljen u dva tabora, na hrišćane i nehrišćane, i kad svi ljudi iz prvog tabora budu u svakom trenutku očigledno bolji od onih iz drugog. Ovakvo je razmišljanje nerazumno iz više razloga.

1) Kao prvo, stvarnost je daleko složenija. Svet se ne sastoji od stopostotnih nevernika. Ima ljudi (i to vrlo mnogo) koji postepeno prestaju da budu hrišćani, ali se i dalje smatraju hrišćanima. Među njima bismo mogli da nađemo i sveštenike. S druge strane, postoje i oni koji polako postaju hrišćani, premda se još ne nazivaju tim imenom. Neki opet ne prihvataju celokupnu biblijsku doktrinu, a Hristos ih u tolikoj meri privlači da mu oni pripadaju više nego što to sami shvataju. Prema tome, nema mnogo koristi od opšteg prosuđivanja između hrišćana i nehrišćana. Na taj način možemo da prosuđujemo, recimo, pse i mačke ili čak muškarce i žene, jer tačno znamo ko je ko. Jedna mačka se neće (ni postepeno ni iznenada) pretvoriti u psa. Međutim, kad uopšteno upoređujemo hrišćane sa nehrišćanima, tada obično ne mislimo na stvarne ljude koje poznajemo, već na dve nejasne zamisli pokupljene iz neke knjige ili novina. Ako želite da uporedite lošeg hrišćanina s dobrim nevernikom, morate da mislite na dve stvarne osobe koje poznajete. Ukoliko tako ne postupate, samo gubite vreme.

2) Pretpostavimo, dakle, da ne govorimo o zamišljenom hrišćaninu i nehrišćaninu, već o dve stvarne osobe iz susedstva. Čak i tada moramo da pazimo da ne bismo postavili pogrešno pitanje. Ako je hrišćanstvo istinita, tada bi trebalo da sledi:

a) da će svaki hrišćanin biti bolji čovek nego što bi bio da kojim slučajem nije religiozan,
b) da će svaki onaj ko postane religiozan, u biblijskom smislu, postati ujedno bolji nego što je bio pre toga.

Isto tako, kad bi reklama koja preporučuje zubnu pastu Blend bila istinita, iz toga bi trebalo da sledi:

a) da će onaj koji upotrebljava tu pastu imati bolje zube nego što bi imao kad je ne bi upotrebljavao.
b) da će svakome koji upotrebljava ovu pastu zubi biti bolji nego ranije.

To što ja, koji upotrebljavam Blend zubnu pastu (i koji sam od roditelja nasledio loše zube) nemam tako lepe i zdrave zube kao neki mladi crnac koji uopšte ne koristi pastu za zube, ne mora da znači da je reklama netačna. Gospođica Jovanović, koja je hrišćanka, može da ima daleko prljaviji jezik od, recimo, nekog Marka Nikolića koji nije vernik. Samo po sebi, to nam ne govori ništa o ispravnosti hrišćanstva. Pitanje je kakav bi jezik imala gospođica Jovanović da slučajno nije hrišćanka, a kakav bi Marko imao kad bi kojim slučajem postao hrišćanin. Prirodni uslovi i vaspitanje u mladosti odredili su temperament i Marka i gospođice Jovanović. Biblijska religija tvrdi da ona može oba temperamenta staviti pod novu upravu, samo ako joj se to dozvoli. Znamo da je ono čime treba upravljati u Markovom slučaju, znatno kvalitetnije od onoga što nalazimo kod gospođice Jovanović. Niska ukupna proizvodnja ne znači da je za to kriv upravnik.

3) Pođimo još dalje. Pre nego što Hristos završi s gospođicom Jovanović, ona će postati veoma draga osoba. Ali kad bismo ostali samo na ovome, izgledalo bi kao da je Hristos želeo gospođicu Jovanović samo da podigne na nivo na kome se Marko nalazi. Dakle, stvari smo postavili tako kao da je Marko sasvim ispravan, kao da je religija potrebna samo lošim ljudima a dobri mogu i bez nje, i kao da je dobrota jedino što Bog od nas traži. To je sasvim pogrešno. U Božjim očima, Marku je spasenje potrebno u istoj meri kao i gospođici Jovanović. U određenom smislu, ovde se uopšte ne radi o dobroti, a to ću odmah pokušati da objasnim.

Ne možete da očekujete da Bog gleda na Markovu blagu narav i prijateljski pristup isto kao mi. Oni su rezultat prirodnih okolnosti i uzroka koje stvara Bog. Kad bi to bilo samo pitanje temperamenta, dobre strane karaktera bi se menjale u zavisnosti od, recimo, stanja varenja. Dobrota je, u stvari, Božji dar Marku, a ne suprotno. Isto tako prirodnim uzrocima, koji deluju u svetu koji je iskvaren grehom već vekovima, Bog je dozvolio da u gospođici Jovanović proizvedu uskogrudnost i slabe živce što je zaslužno za najveći deo njene neprijatne prirode. On namerava u njoj to da popravi kad za to, po Njegovom mišljenju, dođe vreme. Međutim, za Boga to nije ključno pitanje i ono ne predstavlja neku teškoću. To Ga ne zabrinjava. Ono na šta on gleda, nije čak ni njemu lako, jer po prirodi stvari ni on to ne može da ostvari samo primenom moći. Bog na to čeka u oba slučaja – i kod gospođice Jovanović i kod Marka Nikolića. To je nešto što oni mogu slobodno da Mu daju, ali isto tako i da Mu slobodno uskrate. Hoće li se ili neće okrenuti prema njemu i tako ispuniti svrhu za koju su stvoreni? Slobodna volja u njima titra kao magnetna igla u kompasu. Međutim, ova igla može da bira, ona može ali i ne mora da pokazuje pravi sever. Da li će se zavrteti i umiriti okrenuta prema Bogu?

Bog može da joj pomogne u tome, ali ne može da je prisili. Ne može, da tako kažem, da ispruži ruku i da je postavi u ispravan položaj, jer onda više ne bi bilo slobodne volje. Da li će gospođica Jovanović i Marko Nikolić ponuditi svoju prirodu Bogu? Od toga sve zavisi. Manje je važno da li je u tom trenutku njihova priroda dobra ili loša. Bog taj deo problema može da reši.

Nemojte pogrešno da me shvatite. Svakako da Bog smatra nezgodnu narav nečim lošim i jadnim, a prijatnu narav nečim dobrim - kao što su dobri hleb, sunce ili voda. To nam sve On daje, a mi primamo. On je stvorio Markove zdrave živce i dobro varenje, a još mnogo toga On može da da. Boga, koliko znamo, ništa ne košta da stvori dobre stvari. Međutim, obraćenje buntovne volje ga košta razapinjanja na krst. A pošto se radi o slobodi čovekove volje, i dobri i loši ljudi ga mogu odbiti.

Budući da je Markova dobrota bila samo deo njegove prirode, od nje na kraju neće ništa ostati. I sama priroda će nestati. Prirodne sklonosti su udružene u Marku da bi napravile prijatan psihološki sklop, baš kao što se prirodne pojave udružuju, pri zalasku sunca, da bi stvorile skladnu kombinciju boja. Ubrzo će se raspasti (to je, naime, svojstveno prirodi), i uzorak će u oba slučaja nestati. Marko je mogao taj trenutni uzorak da pretvori (bolje rečeno da dopusti Bogu da pretvori) u lepotu večnog duha, ali nije iskoristio tu mogućnost.

Ovde se suočavamo s paradoksom. Sve dok se ne obrati Bogu, Marko će misliti da je sam zaslužan za svoju dobrotu. Sve dok tako misli, neće za nju biti zaslužan. Tek kada shvati da je ta dobrota Božji dar, kad je ponudi nazad Bogu, tek tada ona zaista počinje da biva njegova. Tada on počinje da učestvuje u sopstvenom stvaranju. Čovek može da sačuva samo ono što slobodno daje Bogu. Ono što pokušavamo da sačuvamo za sebe, sigurno ćemo izgubiti.

Zbog toga ne treba da se čudimo kada među hrišćanima naiđemo na lošeg čoveka. Kada bolje razmislite, videćete da postoji razlog zašto možemo da očekujemo da se više loših nego dobrih ljudi obrati Hristu. Dok je Hristos živeo na zemlji, nekima to nije bilo pravo. On je naprosto privlačio baš takve užasne tipove. Upravo to mu ljudi i danas prigovaraju, a i ubuduće će. Zar ne vidite zašto je to tako? Hristos je rekao: "Blago siromašnima" i "Teško će bogataši ući u Nebesko carstvo."

Nema sumnje da je prevashodno mislio baš na prave bogataše i prave siromahe. Ali zar se njegove reči ne odnose i na drugu vrstu bogatstva i siromaštva? Jedna od opasnosti kojoj je izložen čovek koji ima mnogo novca je u tome što on može da bude sasvim zadovoljan onom vrstom sreće koju pruža novac, i da zbog toga ne shvati da mu je Bog potreban. Ako sve probleme u životu rešavamo potpisivanjem čekova, lako možemo zaboraviti da smo u svakom trenutku potpuno zavisni od Boga. Očigledno je da prirodni darovi nose u sebi istu opasnost. Ako imate dobre živce, inteligenciju, zdravlje, ako ste omiljeni u društvu i potičete iz dobre porodice, lako ćete se samo time zadovoljiti. Zašto mešati Boga u sve to? - možda ćete se pitati. Prilično lako se postiže određeni nivo dobrog ponašanja ako niste jedan od onih jadnih ljudi koje pokreće seks, alkohol, nervoza ili zlovolja. Svi govore da ste dobar momak i (među nama) vi se sa tim slažete. Lako ćete poverovati da svu tu privlačnost karaktera treba da zahvalite jedino sebi, i teško da ćete osetiti potrebu za jednom drugom, boljom dobrotom. Takvi ljudi teško spoznaju svoju potrebu za Hristom, sve dok ih jednog dana njihova priroda ne izneveri, i dok se njihovo zadovoljstvo ne uzdrma. Drugim rečima, i oni koji su u ovom smislu bogati, teško će ući u Nebesko carstvo.

Sasvim je drukčije s neprijatnim ljudima - onim beznačajnim, priprostim, plašljivim, izopačenim, beskrvnim, usamljenim stvorovima ili sa strasnim ljudima, senzualnim i neuravnoteženim. Ako se takvi makar i malo potrude da budu bolji, oni dvostruko brže shvataju da im je potrebna pomoć. Njima je potreban Hristos i ništa drugo. Oni mogu uzeti svoj krst i slediti ga, ili očajavati. Oni su izgubljene ovce. Hristos je upravo zbog njih došao. Oni su (u jednom vrlo stvarnom i strašnom smislu) siromašni. On ih je blagoslovio, oni su ti užasni ljudi sa kojima se Hristos druži, a fariseji i danas kao i nekada govore: "Da u Hristovoj religiji ima nečeg vrednog, ovi ljudi ne bi bili hrišćani."

U ovome bi neki mogli da vide upozorenje, a drugi ohrabrenje. Ukoliko ste dobra osoba, ukoliko vam vrline 'idu od ruke', budite oprezni! Od onih kojima je mnogo dano, mnogo se i očekuje. Ako sebi u zaslugu pogrešno pripišete ono što je zapravo Božiji dar vama kroz vašu prirodu i ako ste time zadovoljni, još uvek ste buntovnik. Svi ti darovi će vaš pad učiniti još strašnijim, vašu pokvarenost još složenijom, a vaš loš primer još kobnijim. Sotona je jednom bio anđeo, njegovi su prirodni darovi bili otprilike u tolikoj meri iznad naših, koliko su naši iznad šimpanzinih.

Ako ste pak ljudi otrovani lošim vaspitanjem u kući u kojoj je vladala opasna ljubomora i besmislena svađa, ako ste opterećeni i ne vidite izlaz, ako nemate mogućnosti da birate ili ste rob neke polne izopačenosti, ako vas kompleks niže vrednosti stalno tera da budete grubi prema najbližim prijateljima, ne očajavajte. Bog sve to zna. Vi ste jedan od onih siromašnih koje je on blagoslovio. On dobro poznaje slupana kola koja pokušavate da vozite. Budite istrajni. Učinite ono što možete. Jednog dana (možda na drugom svetu, a možda i mnogo pre), on će ih
baciti u staro gvožđe i daće vam nova. A onda ćete nas sve iznenaditi, a i samog sebe, jer ste naučili da vozite u teškoj školi (neki od poslednjih biće prvi, a neki od prvih biće poslednji).

Zaista je divno biti mila, zdrava, potpuna osoba. Moramo da upotrebimo sva medicinska, vaspitna, ekonomska i politička sredstva koja imamo da bismo stvorili svet u kom će što više ljudi imati prilike da budu takve mile osobe, kao što moramo da se trudimo da u svetu bude što manje gladnih ljudi. Ako u tome uspemo, to ne znači da smo spasili njihove duše. Svetu punom milih, prijatnih ljudi zadovoljnih sobom, koji su svoje lice okrenuli od Boga, isto bi tako bilo potrebno spasenje kao i onom svetu bednih, a možda bi ga bilo jo teže spasiti.

Možda smo se previše zadržali na ovoj temi. Ako želite neki argument protiv hrišćanstva (a sećam se koliko sam ja, kao nevernik, tražio takve argumente kad sam se uplašio da hrišćanstvo govori istinu) lako ćete naći nekog neozbiljnog i nezadovoljnog hrišćanina za koga ćete reći: "Aha, eto tog novog čoveka kojim se hvalite! Bolji je bio onaj stari!" Ali kad počnete da uviđate na osnovu drugih stvari da je hrišćanstvo moguće, znaćete u svom srcu da time samo izbegavate glavnu temu. Šta uopšte možemo znati o onome što se zbiva u duši drugih ljudi, prilikama u kojima se nalaze, o njihovim mogućnostima i borbama? Od svih duša vi poznajete samo jednu, i jedino njena sudbina je u vašim rukama. Ako ima Boga, vi ste na neki način, sami sa Njim. Ne možete da ga odstranite ako razmišljate o osobinama vašeg suseda. Na šta će se svesti sve te priče (hoćemo li ih se uopšte sećati?) kada izbledi ta uspavljujuća magla koju nazivamo priroda ili stvarni svet i kada Prisustvo u kome ste oduvek bili postane dodirljivo, neposredno, neizbežno?

Klajv Stejpls Luis (C.S. Lewis)

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas717
Juče751
Ovog meseca9828
Ukupno2237870

Currently are 72 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter