smak-sveta-1a

SMAK SVETA?

"Vuk, vuk!" – a vuka nema.

Posle toliko pogrešnih proračuna, svaka nova najava smaka sveta sve više nam liči na poslovično plašenje dece "Vuk, vuk!", a vuka nema. A šta ako vuk jednom ipak dođe?

Vuk je divlja životinja s posebnim mestom u kolektivnom nesvesnom ljudskih zajednica koje su se s njim vekovima borile za životni prostor. Izvor straha i divljenja, s jedne strane krvnik čoveka i njegovog "blaga", a s druge predak čovekovog najboljeg prijatelja – psa, vuk je postao deo mnogobrojnih mitova i predanja. Životinja čija se prava moć vidi tek kada je deo čopora, vuk na neki način za čoveka simboliše nadmoć divljine, prirode, spram civilizacije.

Ova životinja je deo mnogih predhrišćanskih verovanja Slovena, verovanjima koja su preživela kolektivno prihvatanje hrišćanstva kroz običaje vezane za slavljenje nekih svetaca, od kojih se kao takav najčešće pominje sv. Mrata. Veselin Čajkanović, naš najslavniji istoričar religije, piše:

"Sveti Sava, a isto tako i sveti Mrata i sveti Đorđe su, kao što smo videli, vučja božanstva; polazeći od toga, utvrdili smo da je starinski Bog koga su ti sveci zamenili bio htonično božanstvo i, u isto vreme, srpski summus deus. Imajući ovo u vidu, u stanju smo da ukažemo na još jednu hipostazu toga starinskog boga, takođe iz zimske sezone. Zbog čega se, uoči Svetoga Mrate, prinosi verigama žrtva? Seljaci koji to rade kažu sasvim određeno 'da vuci ne bi klali stoku'.

A sveti Mrata je inače poznato vučje božanstvo — najveći vučji praznik i nazvan je po njegovom imenu ('Mratinci'). Dan kada se svetome Mrati kolje na žrtvu petao, nesumnjivo je nekada bio praznik vrhovnog srpskog boga, a verige su fetiš toga boga." (Verige i sekira)

smak-sveta-3
"Vučari" sakupljaju darove za ulovljenog vuka

Ne čini li ovo vuju važnom životinjom?

Magijskom ulogom vuka objašnjava se činjenica da je deci, i ne samo kod Srba, davano ime Vuk, Vujica, Vujadin, Vukoje, itd., a ženskoj deci Vukica, Vukosava i slično, kako bi bila zaštićena ne samo od vuka, nego i od drugih zlonamernih bića. Samu reč vuk trebalo je izbegavati, pa su mu davali ime nepomenik, kamenik, ala ili divjina.

Strah od vuka ostao je zabeležen u mnogobrojnim narodnim pričama i bajkama. U nekim evropskim narodima, broj takvih priča zaista fascinira. Dovoljno je da iz ovog ugla istražimo bajke koje su zabeležili Šarl Pero i braća Grim. Naravno, u eri ekologije i ljubavi prema životinjama, postavlja se pitanje nije li strah od vuka samo potvrda primitivizma drevnog čoveka ili je utemeljen na činjenicama.

Podaci do kojih možemo da dođemo opravdavaju strah čoveka od vuka. Ako je verovati korištenim izvorima (pre svega Ž.-M. Morisou), samo su u Francuskoj između 1580. i 1830. godine vukovi ubili 3069 ljudi. Negde u istom periodu, u Padaniji, u severnoj Italiji, vukovi su ubili oko 440 ljudi. U skandinavskom zemljama (Finska, Švedska i Norveška), život su između 1680. i 1882. na ovaj način izgubila 94 deteta ispod 12 godina, a odrasli se i ne pominju. U XX veku, postoje podaci o 22 ruska deteta koja su vukovi ubili između samo 1944. i 1950. U Indiji, koja je poznata po tragičnim susretima ljudi i tigrova, i vukovi se ubrajaju u dželate čoveka, štaviše, dece. Tako su u severoindijskoj pokrajini Biharu vuci ubili 122 deteta između 1980. i 1986. godine, a u Utar-Pradešu su od vukova nastradale 74 osobe, najviše deca, i to samo u dve godine, 1996. i 1997. Čak je i u XXI veku bilo žrtava vukova: jedan je student nastradao u Kanadi 2005. godine, dok je jednu učiteljicu na Aljasci čopor vukova rastrgao 2010. U ovom poslednjem slučaju je utvrđeno da vukovi nisu bili ni besni ni gladni, premda se tradicionalno smatra kako u Severnoj Americi zdravi vukovi nikad nisu ubili ljudsko biće.

Navedena statistika pokazuje da su deca često bila žrtve vuka, i zato nije ni čudno što su članovi porodice sistematski i kroz generacije učili decu da se plaše vukova i da se stoga ne udaljuju od kuće.

Iz tog samozaštitnog straha razvio se onaj opaki vid humora koji se sastojao u tome da decu šale radi plaše povikom: "Eto vuka!"

Od te šale nastala je i ona poučna priča: u nekom selu, usred dana, neko je odjednom dreknuo: "Eto vuka!" Svi se uz vrisku i ciku razbežaše na sve strane. Kada se utvrdilo da vuka nema, svi su se vratili svom poslu ili igri, ljuti na šaljivdžiju. Drugi put se ponovilo isto, i svi su opet reagovali na "Eto vuka!" kao što i priliči vuku i ljudima. I opet – lažna uzbuna. Tako je bezumni šaljivdžija uradio još jednom, ili dvaput.

Onda je jednog zimskog dana kurjak zaista i stigao u selo, gladan krvi. Prvi seljak koji ga je spazio zaurlao je iz sve snage: "Ljudi, eto vuka, bežite!" Međutim, ovoga puta gotovo niko nije pobegao glavom bez obzira, kao prvi put, kao drugi put, pa i kao treći put. "Opet šala, ali sad nas neće nasamariti." Posle nekoliko lažnih uzbuna, prevara i izrugivanja, ovaj put gotovo se niko nije pomakao s mesta. Sada je prirodni instinkt čoveka da se brani od vuka bio umrtvljen, omamljen, preusmeren, deformisan. Sada vesnika niko nije uzimao za ozbiljno. A vuk je zaista bio došao.

I nije bio sam.

Čopor izgladnelih vukova napao je seljake, i opet su najviše nastradala deca.

Tako je ova strašna nesreća, do koje je dovela luda čovekova navada – ili samozaštitno sredstvo – da brigu udari na veselje, postala osnova za pouku i izreku koja nam ostade do danas. "Vuk, vuk!" – to je poslovična aluzija na sve one prilike u kojima je oprez popustio zbog lažnih uzbuna, zbog pucanja ili anesteziranja adrenalinske pumpe koja nas štiti u opasnosti, tako da su ljudi postali neoprezni i ravnodušni upravo onda kada je zaista bilo potrebno probuditi se i paziti.

Loše vesti i zloguci

smak-sveta-5Mnogo puta i u raznim okolnostima, ljudi su zanemarili jasna upozorenja, i doživeli veliku nesreću koja se u potpunosti mogla sprečiti. Na primer, kod eksplozije vulkana Krakatau, podrhtavanje tla trajalo je mesecima, a kažu da su, nekoliko dana pred kataklizmu, i životinje počele da se ponašaju krajnje neprirodno. Pred erupciju američke planine Sveta Helena 1980. godine, prvu posle 130 godina, 83-godišnji Hari Truman odbio je da napusti svoju drvenu kolibu na padinama planine rekavši kako je planina mnogo puta podrhtavala i da od svega neće biti ništa. I nestao je, zajedno sa svojom kolibom, pod metrima lave i pepela.

Dok je zahuktali "Titanik" punom brzinom plovio ka Njujorku preko hladnog Atlantika, nekoliko puta je dobio upozorenje da ga na putu čekaju velike sante, i da valja biti oprezan i smanjiti brzinu. Kapetan nije usporio. I oborio je rekord. Najveća katastrofa u istoriji plovidbe, preko 2000 mrtvih.

Kada je Hitler došao na vlast u Nemačkoj 1933. godine, neki su se Jevreji uznemirili i počeli da pitaju svoje sunarodnike šta da rade. Većina je smatrala nemogućim da, usred Evrope, Hitler preduzme drakonske mere protiv Jevreja, i ostala u Nemačkoj. Malobrojni "paničari" ipak su otišli i spasli se.

smak-sveta-6Kada je najavljena američka superoluja "Sendi", mnogi su samo odmahnuli rukom: "Treslo se brdo, rodio se miš." Nije bio miš.

Kada su meteorološke službe najavile velike padavine na zapadnom Balkanu maja 2014., mnogi lokalni političkari ignorisali su ovo upozorenje, zbog čega su nastradale desetine ljudi, koje su od njih očekivale znak za uzbunu. Niko nije ispaštao zbog ovog tragičnog nemara.

Mnogo puta u životu čoveka, i mnogo puta u istoriji čovečanstva, upozorenja i najave strašnih događaja stižu s raznih strana, ali čovek ne reaguje, iz raznih razloga.

Jedan od razloga može biti samouverenost – osećanje svemoći i lažne sigurnosti – poput verovanja da je "Titanik" nepotopiv. Sećam se rođaka koji je po svaku cenu hteo da za ogrev poseče veliko bukovo drvo koje se nadvilo nad telefonskim žicama blizu železničke pruge. Okružen mnogobrojnim gorostasnim stablima koja su bila dovoljno daleko od pruge, on je ipak hteo baš to drvo. Svi oko njega vikali su da to ne radi. "Prekinućeš žice i napraviti problem i sebi i drugima." On je ipak odsekao drvo, koje je palo i pokidalo sve žice.

Drugi razlog može biti nepoverenje u glasnika, tj. u izvor/prenosioca informacija. Ruski obaveštajci više su puta najozbiljnije upozorili Staljina da će ga Hitler napasti. Međutim, Staljin im nije verovao. Ta nije li s Hitlerom sklopio tajni sporazum o nenapadanju? Hitler je napao SSSR, i dva miliona ruskih vojnika bili su izbačeni iz stroja samo u prvih mesec dana rata jer njihov strateg nije ozbiljno shvatio upozorenja. Kad potcenjujemo ljude koji nam donose loše vesti, vrlo smo skloni da prezremo njihovo upozorenje.

Nasuprot ovome, treći razlog može biti poverenje u loš izvor informacija. Smatra se da su Nemci izgubili bitku za Staljingrad donekle i zato što je Hitler poverovao Hermanu Geringu da je moguće snabdevati nemačke opkoljene snage putem vazdušnog mosta. Pokazalo se da je Gering pogrešno procenio stvarnu logističku snagu nemačke avijacije; avijacija nije uspela da na vreme i u dovoljnim količinama dopremi ratni materijal i hranu za nemačku vojsku, što je onemogućilo otpor sovjetskim snagama.

Drugi i treći razlog mnogo su koštali razne političare i vojskovođe, koji više nisu znali ko im je saveznik, a ko špijun. Da li je izvor informacija pouzdan ili ne zaista je prevažno. Pitanje kome verujemo odlučuje o našoj budućnosti. U to su se uverili mnogi mladići i devojke koji su se pre ženidbe savetovali s drugima, neki na svoju sreću, drugi na nesreću. Najčešće su nastradali oni koji se nisu savetovali ni sa kim.

Četvrti razlog zašto ljudi ne veruju upozorenjima jeste oslanjanje na trenutne okolnosti. Majke i bake usađuju potomcima čuvenu rečenicu: "Leti se obuci, a zimi kako hoćeš." Moreplovci to najbolje znaju: ako zaplovite po lepom vremenu, ipak treba predvideti oluju. Ova greška naročito je mnogo koštala čitava društva. Neki ljudi imaju sposobnost da, na osnovu pojava i pokazatelja koje drugi i ne primećuju, predosete i prepoznaju kakva se nevolja sprema mnogo pre svih ostalih. Kada takvi zabrinuto i često bučno upozoravaju javnost, većina im ne veruje. Na primer, to što se danas u nekoj zemlji poštuju ljudska prava uopšte ne znači da je nemoguće da u toj istoj zemlji sutradan nastupi tiranija i netolerancija. Ne sudimo o sutrašnjici po današnjem danu. Sutra sve može biti drugačije.

Postoji još jedan razlog za nepoverenje u loše vesti, koji je verovatno i najvažniji – sadržaj vesti. Naime, loše vesti stvaraju u nama otpor; mi ne želimo da verujemo u ono što nam je neprihvatljivo. Ovaj psihološki fenomen bežanja od istine (engl. normalcy bias) utoliko je izrazitiji što je vest nepovoljnija; u nekim slučajevima, loša vest, poput one o smrti bliske osobe, toliko je emotivno neprihvatljiva da primalac reaguje isključivanjem iz stvarnosti – ludilom. Mnoga su deca postala žrtve rođaka ili očuha pedofila zato što im rođena majka nije verovala jer nije mogla da prihvati misao da je neko tako blizak, i od kog možda i zavisi, siledžija i nasilnik nad njenim detetom. Zato su se odlučile za samozavaravanje, koje je njihovo dete koštalo dugogodišnje patnje, uništenog detinjstva i života. Ovo je jedan od najstrašnijih savremenih primera ljudskog kukavičluka i nespremnosti da se reaguje na lošu vest, kukavičluka koji uništava one slabe i nezaštićene. Da li i mi živimo u poricanju istine koja nam se ne dopada?

U filozofskoj ravni, ljudi žive u poricanju činjenica koje bi mogle da sruše, ili bar uzdrmaju, njihovo verovanje i pogled na svet. S jedne strane, nemali broj ateista, poput filozofa Tomasa Nejgela priznaju, manje ili više izravno, da je njihovo neverovanje u Boga izraz neprihvatanja i same zamisli da Bog postoji, odnosno nemirenja sa implikacijama jedne takve činjenice, koja bi izmenila čitav njihov svemir:

Kad govorim o strahu od religije, nemam na umu sasvim razumljivo neprijateljstvo prema nekim ustanovljenim religijama i religijskim institucijama, koje je motivisano njihovim spornim moralnim učenjima, socijalnom politikom i političkim uticajem. Ne mislim ni na sličnost mnogih verovanja sa praznoverjem i prihvatanje očiglednih empirijskih neistina. Govorim o nečemu daleko dubljem – o strahu od religije kao takve. Govorim iz iskustva, pošto ga i sam osećam: ja želim da je ateizam istina i neprijatno mi je zbog činjenice da su neki od najinteligentnijih i najupućenijih ljudi koje poznajem vernici. Nije reč naprosto o tome da ne verujem u Boga i da se, prirodno, nadam da je moje verovanje ispravno. Reč je o tome da se nadam da nema Boga ! Ja ne želim da postoji Bog ; ja ne želim takav svemir. (The Last Word, Oxford University Press, 1997, 130-131; istakla autorka teksta)

S druge strane, milione ljudi koji veruju njihova je religija onesposobila da se menjaju preispitujući svoje verovanje, jer im je nametnut strah da se mentalno-emotivni konstrukt njihove vere ne sruši u prah. Njih vera nije oslobodila, nego zarobila, i to ropstvo oni brane po cenu svog i tuđih života. S obzirom na raznolikost i mnoge opasne posledice verske ograničenosti i dogmatičnosti, ovakvo bežanje u iluziju, karakteristično za verske i ideološke manjine, predstavlja veliku opasnost po okolinu takvih vernika i društvo. Zašto? Zato što defanzivno bežanje od stvarnosti može prerasti u ofanzivni, agresivni napad na neistomišljenike koji kvare njegovu idilu, "prljaju" njegov savršeni svet. Međutim, ukoliko je vernik siguran da je Bog stvaran, a ne privid i uobrazilja, onda i Bog i verovanje u nj mogu izdržati sve sumnje i napade – jer takav vernik želi da veruje u istinu, a ne u zabludu, i kao takav smireno sagledava sve opcije, znajući da je istina najprivlačnije verovanje.

Šta se to dešava sa Zemljom?

smak-sveta-7Ne tako davno, sledbenici pokreta Novo doba, koji veruju da čovečanstvo mora da uđe u jednu novu eru, eru koja će sahraniti hrišćanstvo i njegov pogled na svet, istraživali su kalendar drevnih Maja, i došli do zaključka da on predviđa završetak trinaestog baktuna (perioda od 144.000 dana) upravo 21. decembra 2012. Taj dan, kraj jedne ere i početak druge, poklopio se bio sa dolaskom zime i zimskim solsticijem, koji je sam po sebi u Evropi izvor milenijumskog misticizma, magije i okultizma (uporediv sa poreklom Noći veštica). Od kada je najavljen, ovaj datum kraja sveta počeo je da privlači pažnju sve većeg broja ljudi. Različiti ljudi počeli su da se spremaju za kraj sveta kakav poznajemo. Medijumi, među kojima je bila i jedna japanska princeza, tvrdili su da čovečanstvu prenose poruke duhova iz svemira, uzvišenih i naprednih bića. Ova bića, kazala je ona, poručuju ljudima da će kraj sveta obeležiti prelazak odabranih ljudi, svesnih ljudi, u uzvišeno stanje postojanja na jednoj drugoj planeti, dok će se drugi, loši i primitivni, koji ne veruju, ponovo roditi na planeti gde vlada zlo. Desetine varijanti predviđale su katastrofe, zaustavljanje Zemlje, "tri mračna dana", promenu magnetnih polova, udar nepoznate planete Nabiru, pad meteora, duhovno prosvetljenje duhovno svesnih ljudi, i tako dalje, i tako dalje...

Konačno se približio decembar 2012. Hiljade su otputovale na naročita "sveta mesta" gde je, verovali su, moguće biti u duhovnom kontaktu sa svemirom, bićima koja su posejala ljude na zemlji, bogovima ili naprosto "duhovima", odakle god da potiču. Tako su se mnogi okupili oko afričkih i južnoameričkih piramida, Stounhendža, neki su kod nas otišli na Rtanj, Francuzi su se popeli na vrh Bigarak u istoimenom selu Pirenejima, svi u traganju za duhovnom energijom. Šamani su izvodili svoje ceremonije, svi drevni rituali prizivanja svih bogova i duhova odjednom su opet izronili na svetlo dana i pred gladne oči kamera, kao da se nalazimo u onim vremenima hiljadama godina pre Hrista.

I došao je 20. decembar, došao i 21. decembar. Došao i prošao.

Skeptici se smejali, sledbenici se donekle razočarali, a svi odahnuli. Jer, rekoše "zaslađivači limuna", nije se desio kraj sveta, nego ulazak u Novi početak, bolji svet.

smak-sveta-8A vi, čitaoče? Šta vi mislite o ovom, još jednom propalom "kraju sveta"? Mislite li što i Vladimir Putin, da će kraj sveta biti onda kad se ugasi naša zvezda – Sunce? Tj. za oko 4,5 milijardi godina. Ili da će kraj sveta ipak jednom biti? Ili svet nema kraja?

Svi mi znamo da ova najava kraja sveta, šta god da on predstavlja, nije prva omaška ove vrste. Pre nekoliko godina, kreator i mistik Pako Raban tvrdio je da u Nostradamusovim centurijama stoji kako će smak sveta doći 1999. godine.

Kraj sveta, kao što znamo, nije došao s krajem XX veka, iako je na kraju svakog milenijuma svet pojačano iščekivao kraj sveta. Ne samo svaki milenijum, već je gotovo svaki vek imao svoje proroke kraja sveta. Neki od njih bili su okultisti, neki hrišćani. Kraj sveta očekivao se u vreme firentinskog monaha i propovednika Savonarole, krajem XV veka. Tih godina, na izmaku slavnog Kvatročenta zabeležen je u ratom unesrećenoj Italiji i kišni period od gotovo 11 meseci. Zlo među ljudima i u prirodi često je bilo okidač za takva očekivanja.

Za većinu onih među nama koji se smatraju mudrima i upućenima, čekanje kraja sveta predstavlja izraz fanatizma, primitivizma, infantilnosti, i sklonosti euforiji, okultnom, misticizmu, paganstvu, nenaučnom razmišljanju itd. Takvi su racionalisti i ovaj put "znali" da od svega toga nema ništa, ali za svaki slučaj, dok sudbonosni dan nije prošao, ćutali ne rugajući se nikom otvoreno. Nikad se ne zna.

 

 

Neće biti kraja sveta?

smak-sveta-2Međutim, nisu li svi ti promašeni datumi kraja sveta zapravo lažna uzbuna, lažno upozorenje "eto vuka", a vuka nema? Zasada. Šta ako vuk ipak na kraju dođe, a mi svi, ismevajući onog koji viče, ne preduzmemo ništa da sprečimo vučiji pokolj u globalnom selu, da se slikovito izrazimo? Konačno, primetimo da se proroci kraja sveta nikada nisu šalili, već su ozbiljno i celim srcem čekali taj kraj, iako nije došao. Upravo je iskrenost onih koji su pogrešili ono što najviše plaši i odbija sve ostale. Upravo ih zbog njihove ozbiljnosti i vere proglašavaju za fanatike, zloguke i euforične mistike, zaključujući da takve ljude ne treba uzeti za ozbiljno čim tako ozbiljno pristupaju neizvesnim stvarima.

Veoma je važno da uočimo kako su najave 21.12.2012. kao kraja sveta potekle od poštovalaca drevnih paganskih kultura. Prema pokretu Novo doba, koji poseduje i neke odlike postmodernističkog razmišljanja, sve religije načelno su iste. Međutim, primetno je da Novo doba u svojoj suštini odbacuje autoritet Biblije i njenih objava kraja sveta.

Ono što moramo da primetimo, u kontekstu očekivanja majanskog kraja sveta, jeste da se niko previše nije trudio da ga ospori. Oni koji su proveravali računicu nisu našli greške. Ako je tako – možemo li da zaključimo da Maje nisu pouzdan izvor podataka o kraju sveta? Ili njihovi tumači ne umeju da čitaju i tumače majanska proročanstva?

smak-sveta-9Da li je uopšte neko siguran izvor podataka o kraju sveta? Može li čovek, ijedan čovek današnjice ili prošlosti da zna kada će biti kraj sveta? Može li krhko i smrtno biće, koje retko kad dočeka 100 godina života, da zna kada će biti kraj planete stare, po procenama, milijardama godina? Ili Sunca koje je greje, ili Sunčevog sistema? Ili galaksije?

S druge strane, može li čovek da zna rok trajanja kompjutera? Ili da proceni rok trajanja jednog kaputa ili automobila? Ili nuklearke? To može, jer ih je sam zamislio i načinio i jer su sve te njegove tvorevine mlađe od njega. Mi znamo i koliko traju jabuke i breskve, jer je njihov rok trajanja kraći od našeg, iako ih nismo načinili.

Može li istinu o kraju sveta znati iko osim onoga ko ga je stvorio? Ukoliko Bog postoji, ukoliko Bog postoji i ukoliko je stvorio svet, što sve religije pripisuju bar jednom božanstvu, nije li u njegovoj moći da zna rok upotrebe takvog sveta? Ako je svet stvorio neko, taj mu zna rok trajanja.

Vratimo se našoj temi. Posle svih promašaja u najavi kraja sveta, nije li trenutak da stavimo tačku na takvu vrstu očekivanja? Nije li sve to nagađanje potpuno izvan ljudskih mogućnosti i znanja? Otkud nama da znamo tako nešto?

Naravno, gotovo svi proroci kraja sveta tvrdili su da su informacije o tome dobijali od natprirodnog izvora, uglavnom svetaca ili Boga; u poslednjem slučaju, od astralnih učitelja ili anđela, ili stanovnika drevnih civilizacija.

Da li iko zaista zna kad će biti kraj sveta? To bi, ako verujemo u Boga, mogao da bude samo Stvoritelj, koji bi morao da bude večan, svemoćan i sveznajući. Da li je pak ijednom čoveku Stvoritelj saopštio kada će taj kraj doći? Biblijski odgovor je jasan – NE. Da li će, po Bibliji, kraj sveta ipak doći? Odgovor je jasan – DA.

Kraj sveta – šta se zna, a šta ne ?

"A o tom danu i o tom času ne zna niko – ni anđeli na nebu ni Sin, nego samo Otac."  (Matej 24,36; Savremeni srpski prevod) Ove reči izgovario je Isus Hristos pred svoje raspeće, a pri kraju čuvenog apokaliptičkog govora zabeleženog u jevanđeljima po Mateju (24:36), Marku (13. poglavlje) i Luki (21. poglavlje). Hristos ovde tvrdi da nijedan čovek, pa čak ni anđeo ne zna – šta? Kada će Isus Hristos ponovo doći, odnosno kada će nastupiti kraj sveta kakav jedino znamo – onog u kome se pati, strada i umire. Ali ne i kraj života, i čoveka. Niko ne zna kad – osim Oca, odnosno Boga.

Hristos nastavlja: "Kao što je bilo u Nojevo vreme, tako će biti i o dolasku Sina čovečijega [Hrista – prim. aut.]. Baš kao što su u ono vreme, pre potopa, ljudi jeli i pili, ženili se i udavali, sve do dana kad je Noje ušao u kovčeg, a oni nisu ništa slutili dok nije došao potop i sve ih odneo – tako će biti i o dolasku Sina čovečijega" (Matej 24:37-39; Savremeni srpski prevod)

Isus Hristos dakle ni na trenutak ne osporava da će taj kraj doći, već samo ističe da je njegovo vreme skriveno od svih nas. Mnogo puta u četiri Jevanđelja Hristos naglašava "opet ću doći", "a kad dođem" itd. Ali, zašto ne kaže kad? Nije li Bog zao i neprijatelj čoveka kad neće da ga upozori na kataklizmu? Inače, reč kataklizma dolazi od istovetne grčke, koja se koristi i u Novom zavetu – a znači upravo "potop". Zašto će kraj, obeležen povratkom Isusa Hrista, biti neočekivan?

I vernici i skeptici su ispravno primetili da hrišćanstvo već bezmalo 2000 godina čeka da se Hristos vrati – a On se ne vraća. Nije li apostol Pavle, najveći pisac Novog zaveta, govorio da će Hristos uskoro doći? Nisu li neki apostoli verovali da će to biti za njihovog života?

Apostol Petar međutim upozorava: "I ovo znajte najpre da će u poslednje dane doći rugači koji će živeti po svojim željama, i govoriti: gde je obećanje dolaska njegova? Jer otkako oci pomreše sve stoji tako od početka stvorenja. Jer navalice [tj., "namerno" – prim. aut.] neće da znaju da su nebesa bila otpre i zemlja iz vode i usred vode Božijom reči. [...] A sadašnja nebesa i zemlja tom istom reči zadržana su te se čuvaju za dan strašnoga suda i pogibli bezakonih ljudi [...] Ne docni Gospod s obećanjem, kao što neki misle da docni, nego nas trpi, jer neće da ko pogine, nego svi da dođu u pokajanje. Ali će doći Dan Gospodnji kao lupež noću, u koji će se nebesa s hukom proći, i stihije se od vatre raspasti, i zemlja i dela što su na njoj izgoreće" (2. Petrova 3:3-10).

Petar dakle, kao i Hristos, dovodi u vezu Potop i Drugi Hristov dolazak, koji uključuje i ono što se tradicionalno zove "Strašni sud". Međutim, Petar primećuje da oni koji negiraju takav događaj i poriču da će Hristos ikada ispuniti ovo svoje obećanje (upor. Jovan 14:3) – zapravo ne žele da znaju ni za Potop ni za Drugi dolazak. Zašto? Jer "žive po svojim željama". Drugim rečima, "što je babi milo, to joj se i snilo". Jer, niko od nas ne želi katastrofu, i svi se nadamo da će, šta god mi radili, dobro ili zlo, Sunce i dalje sjati, a Zemlja se okretati. Time mi dakle poričemo informaciju koja nam je neprijatna.

Međutim, kada doživimo nesreću, kada nam neko drag strada, ne čini li nam se skandaloznim što se Zemlja, koja se napila toliko krvi, i dalje vrti kao da se ništa nije dogodilo? Nije li to skandalozno, i nije li najnormalnije da Bog već jednom zaustavi ljudsku patnju? "Strašni sud" upravo je to – kraj zla. On je strašan samo za one koji čine zlo, ali ne za ljude koji pate i traže pravdu i istinu. Za njih je kraj sveta kraj OVAKVOG sveta – Dan izbavljenja i Novog početka.

Zbog čega Bog ćuti i krije kad će se Hristos vratiti? Od najveće je važnosti primetiti da, za razliku od drugih proroka i religija, Biblija nikada ne daje datum Hristovog povratka, ali daje mnoštvo pokazatelja da se taj događaj bliži, koji treba da služe kao upozorenje, crveno svetlo za ljude svake generacije. Zaista začuđuje kako su neki hrišćani u prošlosti zanemarili jasnu Hristovu izjavu i upustili se u računanje datuma njegovog povratka.

Celokupno 24. poglavlje Matejevog jevanđelja opisuje šta sve treba da se dogodi na ovoj planeti pre nego što se vrati Hristos. Kao poslednji znak koji se navodi, posle kog će Hristos ponovo doći s neba (1. Solunjanima 4:16,17), jeste završetak objavljivanja Hristove dobre vesti. To je poruka svim ljudima planete da ih Bog voli i da im nudi pomirenje, vaskrsenje i večni život, pod uslovom da dobrovoljno odbace zlo (Matej 24:14,15).

smak-sveta-10Međutim, u Drugoj poslanici Solunjanima, apostol Pavle otkriva i nove pojedinosti: pre dolaska samog Hrista pojaviće se Antihrist – koji je istovremeno njegova imitacija i njegov protivnik. Taj će Antihrist doći na čelo mainstream hrišćanstva i svih religija. Apostol Pavle u Prvoj poslanici Solunjanima dodaje da će u vreme Antihrista čovečanstvo na ovoj planeti biti uljuljkano u iluziju "mira i bezbednosti", iz koje će ga ubrzo trgnuti povratak pravog Hrista (1. Solunjanima 5:1-3).

Prema tome, iako Biblija nikada ne daje tačan datum Hristovog povratka s neba na Zemlju, ipak u ovoj knjizi nalazimo mnoštvo delova slagalice koja prikazuje prilike pred kraj sveta. Mada ne znamo datum "kraja sveta", znamo šta mu prethodi i stoga niko ne treba i ne sme biti iznenađen: "A vi, braćo, niste u tami – da vas dan kao lupež zatekne" (1. Solunjanima 5:4).

Postoji jedan važan razlog – najvažniji – zašto nam je sakriven datum Hristovog povratka, dok nam je istovremeno dato mnogo znakova koji taj dolazak najavljuju. Ako analiziramo te signale, videćemo da se oni ne dešavaju istovremeno, već su vremenski raspoređeni na čak nekoliko vekova. Jedan od razloga za to jeste taj što upozorenje o dolasku nije dano samo za ono pokoljenje koje će dočekati da vidi Hristov povratak na Zemlju, već za sva pokoljenja.

Ključni koncept koji sve objašnjava jeste "bdenje", tj. budnost, trezvenost. Za pokoljenje apostola, za kasnija pokoljenja, kao i za nas danas, tačno vreme kraja sveta sasvim je sporedno – jedino je važno u kakvom duhovnom stanju ćemo ga dočekati. Nije važno kada, već kako. Kakvi ćemo biti? Šta će nam biti u srcu? Da li ćemo Hrista doživeti kao neprijatelja koji je došao da nas uništi ili prijatelja koji će prekinuti bol života na ovoj planeti? Da li ćemo, dok On ne dođe, prestati da činimo ono što nam savest govori da je zlo i Bogu mrsko, ili ćemo "živeti po svojim željama", kao ljudi-bogovi? Ako u svakom pokoljenju ljudi žive i umiru čekajući da se Hristos vrati i trudeći se da budu spremni za taj događaj, onda će oni živeti i umirati u duhovnom stanju pomirenosti sa sobom, Bogom i ljudima, čistog srca i dobrih namera. A kad Hristos zaista i dođe, nastupa konačno vaskrsenje zbog kog je i On sam vaskrsao:

"Jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas sina Božijega, i izići će koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskrsenje suda." (Jovan 5:28,29)

Upravo su nam zato i poznati događaji koji prethode Hristovom povratku da bi nas podsetili da se preispitujemo očekujući ga – jer preispitivanje i čišćenje ljudskog srca traži vreme. Ali ne traži samo vreme. Čovek ne sme da se menja i kaje iz straha – jer to kajanje nikada nije iskreno i ne donosi mir i radost. Kada bi znao tačno vreme kraja sveta – čovek bi se plašio, ali bi taj strah paralisao ono najlepše i najbolje u njemu – sprečio bi da u njemu pobede ljubav i pravodoljubivost. "U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje; jer strah ima muku. A ko se boji nije savršen u ljubavi." (1. Jovanova 4:18) Ovako, ne znajući vreme kraja, ali znajući da će Hristos doći, svestan da njegov sopstveni život traje prekratko da bi se poigravao s kosmičkom računicom, čovek će ozbiljno sesti i porazmisliti kako živi i šta radi.

Kad bolje razmislimo, pošto lažni "krajevi sveta" oslobađaju ljude od apokaliptičkog straha i panike, i tada strah prestaje da bude motiv za gorljivu pripremu. Umesto toga, preispitivanje i razmišljanje mogu da pokrenu neki iskreniji i plemenitiji motivi.

Zamislite da znamo da će kraj sveta biti za tačno hiljadu godina. Šta bismo radili? Rekli bismo sebi: "Hiljadu godina? Imam još puno vremena. Ostaviću neprijatno razmišljanje za starost. Sada imam posla, moram još mnogo toga da završim. Kajaću se posle, ima još mnogo do 301_. godine." Međutim, niko od nas ionako ne bi dočekao 301__. godinu. Niko od nas ne zna da li će sutra ustati ili dočekati i sledeće veče. Ukoliko čovek umre ravnodušan, nesređenih računa sa Bogom i ljudima, za njega je kraj sveta došao na najgori način – umro je nespreman.

Kraj svega ili početak – čega?

Tumači majanskog kalendara od početka su, a posebno poslednjih dana pred 21.12.2012., nudili dva osnovna tumačenja, a jedno je ostalo na snazi. Po prvom, kraj sveta znači kataklizmičko uništenje sveta, iz kog bi se mnogo kasnije mogao začeti neki novi početak nekog novog života. Po drugom, ovaj kraj sveta je duhovne prirode; on neće uništiti ovu ljudsku civilizaciju, već će je duhovno preobraziti. Očekuje se da će oni koji su duhovno svesni, koji se pripremaju, meditiraju, koji su u kontaktu s duhovnim silama za koje se često tvrdi da dolaze iz svemira, doživeti tu transformaciju, a ostale će ona zaobići. Oni će ostati zarobljeni u prošlosti. Ovakvo tumačenje uklapa se u osnovni snop verovanja pokreta Novo doba.

Da li je ovakvo "bezbolno" tumačenje vedrije i pozitivnije u odnosu na hrišćansko poimanje kraja sveta?

Pročitajmo objašnjenje apostola Petra: "A mi na osnovu Njegovog [Božijeg – prim. aut.] obećanja [upor. Isaija 65:17; 66:22 – prim. aut.] očekujemo nova nebesa i novu zemlju, u kojima pravednost obitava. Stoga, dragi moji, očekujući ovo postarajte se da vas on nađe neokaljane i besprekorne u miru." (2. Petrova 3:13,14; Čarnić) "I videh nebo novo i zemlju novu; jer prvo nebo i prva zemlja prođoše, i mora više nema. I Bog će otrti svaku suzu iz očiju njihovih, i smrti nće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više; jer prvo prođe." (Otkrivenje 21:1-4)

Biblijski koncept kraja sveta ne podrazumeva dakle potpuno uništenje ljudskog roda ili osvetu gnevnog boga, već suštinski predstavlja zatvaranje kruga, povratak na početak – u raj. Kao što "u početku stvori Bog nebo i zemlju" i u Edenski vrt smesti čoveka "po obličju svojemu", tako će na kraju, posle Hristovog povratka i "Strašnog suda", svi ljudi koji su ikada živeli težeći dobru i istini, od Adama do kraja, ponovo živeti u savršenom svetu s Bogom. "I gledaće lice Njegovo." (Otkrivenje 22:4) I dok je u početku, posle Stvaranja, čovek mogao da posumnja u Božije dobre namere i više veruje Zmiji, sada, posle svih patnji kroz koje su ljudi prošli u toku zemaljske istorije, niko više neće gajiti sumnje u jedino rešenje za paradoks ljudske slobode – da čovek slobodno odluči da voli – Boga pre svih – i da bude voljen. Novi svet biće svet aktivne ljubavi – kao što veruju i sledbenici Novog doba – ali i svet pravde i istine, svet bez greha i zla, stvarni svet, ne maja, privid.

smak-sveta-11aKraj sveta doći će samo zato jer je svet kakav poznajemo svet patnje i zla, iako u njemu ima i lepote i dobrote; doći će zato jer u tom svetu čovek pati i umire, odvojen od Boga i osuđen na ništavilo; doći će da bi čovek konačno živeo životom za koji je stvoren – da zauvek postoji u savršenom svetu lepote, stvaralaštva i mudrosti. pomiren i sjedinjen s Onim koji je sve stvorio.

Posle još jednog promašenog kraja sveta, potrebno je napregnuti um i obratiti pažnju na težinu i važnost svakog dana i trenutka u svom životu. "Nauči nas tako brojati dane naše da bismo stekli srce mudro", uzvikuje pesnik i prorok (Psalam 90:12). Neophodno je reći ljudima da ne dozvole da ih pogrešno tumačenje majanskog kalendara učini ravnodušnima prema samoj pomisli da će svetu jednom ipak biti kraj. Svet kakav znamo jednom će sigurno nestati – i to je dobra vest, kad se sve zbroji i oduzme.

Hristos bi na sve ovo rekao: "Bdijte dakle, jer ne znate kad će doći gospodar kuće, da li uveče, ili u ponoć, ili kad petlovi pevaju, ili ujutro; da vas, kad iznenada dođe, ne nađe gde spavate. A što vam govorim, svima govorim, bdijte." (Marko 13:35-37, Čarnić)

Tatjana Samardžija

 

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas220
Juče574
Ovog meseca8768
Ukupno2384587

Currently are 40 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter