hrana-i-vera-1

HRANA I VERA

U većini religija verski propisi i obredi uključuju i određene vrste jela i pića. Na taj način se hrani pripisuje religijsko značenje. Ima li hrana zaista veze sa verom?

 

* * *

 

 

Samosa ili sambusa je ime tradicionalnog jela koje je već u X veku prisutno u Srednjoj Aziji i na Dalekom istoku, a u XIV veku stiže i u Indiju. Kasnije će se proširiti na celu Aziju. Trgovačkim putevima i osvajanjima dosegnuće kasnije i Arapsko poluostrvo, Mediteran, te Istočnu, Severnu i Južnu Afriku. Sambuse su zapravo pečene ili pržene pitice načinjene od kora punjenih mlevenim mesom, bademima, pistaćima, orasima i začinima. Često se služe pre glavnog jela. Veoma su omiljene i kao neka vrsta brze hrane, na putovanjima i izletima.

hrana-i-vera-5Ove pitice u poslednje vreme prave probleme na verskom planu. Pre nekoliko nedelja, prohinduistička verska grupa iz američke savezne države Nju Džersi tužila je jedan restoran jer im je služila sambuse punjene mesom, što je suprotno njihovim verskim ubeđenjima, koja propisuju vegetarijanstvo.

Isto tako, prema pisanju novina Kenyan Daily Nation, ekstremistička islamistička grupa Al Šabab, koja kontroliše veliki deo Somalije, zabranila je nedavno proizvodnju, prodaju i jedenje sambusa u ovoj zemlji izmučenoj glađu! Tvrdi se da je zabrana nametnuta jer Al Šabab smatra da trouglasti oblik sambuse aludira na hrišćansko Trojstvo.

Međutim, jedan prilog Bi-Bi-Sija sada objašnjava da razlog za ovu zabranu nije verske, već zdravstvene prirode. Navodno su trgovci prodavali trulo meso stoke uginule od gladi, te su potom ljudi njima punili sambuse. "Ovako nezdravo meso jeste protiv islama i preti zdravlju ljudi", izjavili su predstavnici Al Šababa. Dakle, nije reč o kulinarskom suparništvu dveju vera u glađu izmrcvarenoj Somaliji, već o opasnosti po zdravlje svih ljudi. Svakako, ako je tako, meso uginulih životinja zaista nije za ljudsku upotrebu.

Šta reći o svemu ovome? Može li hrana imati veze sa religijom? I da i ne. Pokušaćemo da sagledamo obe strane medalje.

Gledajući iz ugla zdravlja, sasvim sigurno nije svejedno šta jedemo. Da bismo to shvatili, nije neophodno da idemo u crkvu i čitamo neku svetu knjigu. Tome nas je, verujemo, dovoljno poučilo lično iskustvo sa sopstvenim telom. Dobro je biti umeren, ne prejedati se, izbegavati masnoće. Veoma je poželjno izbaciti koliko je god moguće industrijske prerađevine, i jesti hranu u što jednostavnijem, što manje prerađenom vidu, što znači da je veoma dobro voće i povrće jesti sveže.

hrana-i-vera-3Jesti u Mekdonaldsu i jesti domaću hranu nije isto, kao što je to pokazalo više studija. Industrijski proizveden hleb i domaći, umešen hleb nisu isto. Mleko iz tetrapaka, često dobijeno od mleka u prahu, ili mleko bolesnih krava koje nikad ne vide ni travu ni sunce, mleko iz zagnojenih vimena, mleko prepuno antibiotika danih kravama da bi ovakve upale splasnule – nije isto što i punomasno mleko krava sa sela koje pasu na otvorenom, ali čiji miris gradska deca više ne podnose. Meso i jaja iz prodavnice, kao i sa pijace, nisu zdrava hrana, i ne mogu da se uporedi sa mesom životinja uzgojenih na selu, ili jajima od kokošaka koje pasu i kljucaju po ceo dan na otvorenom. Više nismo sigurni ni u žitarice, a o prodiranju genetski modifikovane hrane na naše prostore da i ne govorimo. Mnogi se opravdano pitaju da li još uopšte negde i postoji zdrava hrana.

Pored svega toga, vegetarijanska ishrana načelno zaista jeste najzdravija, ukoliko nam organi za varenje podnose hranu bogatu vlaknima. Međutim, ne odgovara svima ista hrana. Nekim ljudima zaista štete čak i neke veoma zdrave namirnice, pogotovo u slučaju alergija, gastritisa, dijabetesa ili čira. Isto tako, prženo ili previše začinjeno povrće, kao i prekuvano i prezaslađeno voće – to više nije "zdrava hrana". Danas su ovo opštepoznata načela savremene prehrambene i zdravstvene kulture.

Istovremeno, odgovornost prema svom zdravlju predstavlja izraz poštovanja prema onima kojima dugujemo svoj život i prema onima kojima smo potrebni živi i zdravi. Za čoveka koji veruje u Boga koji ga je stvorio, i koji Boga voli, briga o sopstvenom zdravlju predstavlja jedan izraz pobožnosti. Neko je rekao: "Ne mogu da ne brinem o svom zdravlju jer se moja majka pomučila da me rodi, a Bog je mnogo učinio da bih bio živ." Kada čovek veruje da u očima drugih vredi mnogo, onda više brine o sebi i ceni svoj život.

Isto tako, briga o zdravlju drugih odgovara zapovesti "ljubi bližnjega svojega kako samoga sebe". Stoga znati da je neka namirnica nezdrava, a ne reći to drugome jeste pokvareno, licemerno i sebično. Zdravstveno prosvećivanje veoma je plemenita aktivnost koja pomaže ljudima da jedni druge i sami sebe ne ubijaju jelom.

Konačno, kada jelo ili piće drugih ljudi vređaju verska osećanja nekog čoveka, vrlo često je takva osoba religiozna ne iz ljubavi prema Bogu, već iz nekog drugog razloga: iz straha, iz navike, u ime tradicije, patriotizma, ili je čak njegova vera izraz otpora prema drugačijim ljudima, umesto da bude izraz ljubavi prema Bogu i ljudima. On čak ide dotle da se svrstava protiv svih koji nisu u njegovom klanu, a svoju veru pokazuje velikom mržnjom i odbacivanjem svega i svih iz drugog klana. On mora da odbacuje i uništava druge i drugačije jer smatra da je to njegova sveta dužnost prema naciji ili veri i da Bog to od njega očekuje.

Kakva je naša slika Boga, takvi smo i mi kao ljudi prema drugima, čak i u odnosu na njihovu ishranu.

Moramo da budemo pošteni i konstatujemo da, na početku Biblije, koja je sveta knjiga Jevreja, muslimana i hrišćana, jasno stoji da je Bog dao Adamu i Evi da se hrane biljnom hranom, jer se u raju životinje nisu jele ni ubijale, niti je tada bilo smrti i umiranja: "Evo, dao sam vam sve bilje što nosi seme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose seme; to će vam biti za hranu" (1. Mojsijeva 1:29). Doista, rajska hrana bila je vegetarijanska. Nutricionisti ističu da su biljke koje nose seme – dakle, grubo rečeno, žitarice, orašasti plodovi i voće – zaista bogate svim sastojcima koji su potrebni organizmu, i da predstavljaju prave energetske bombe. Meso je u ljudsku ishranu ušlo tek onda kada je sam čovek svojim odnosom prema svetu i njegovom Tvorcu izazvao poremećaj u prirodi i u samom sebi. Jedenje mesa neraskidivo je povezano sa smrću, krvlju i ubijanjem.

hrana-i-vera-7Ne slažete se? Pogledajte u koliko se kultura jede sirovo ili polusirovo meso! Japanci, i ne samo Japanci, smatraju delikatesom i izazovom da gutaju žive hobotnice. Eskimi ne čekaju dar vatre da bi isekli i još toplo jeli krvavo meso foke. Profinjeni francuski apetit veoma često se slaže sa polukrvavim biftekom. Ovo nisu usamljeni slučajevi. Jedenje mesa ponekad je odgovor na glad za krvlju u telu i u duhu. Zbog mesa se ubija i kolje. Zbog voća i povrća nikada. To što nama pečenje miriše, što nam "se jede" meso – samo je posledica hiljadugodišnjeg usvajanja navika u ishrani. Uostalom, zavisnost od šećera još je izraženija.

Čovek je veoma često spreman da pojede i popije i ono čije je štetnosti savršeno svestan – pod uslovom da je lepo spakovano, da lepo miriše i da je ukusno. Uticajna reklama i otrov prodaje.

Dobro je biti zdrav, i dužni smo Bogu i ljudima da pazimo na svoje i njihovo zdravlje, i da im pomognemo, i sebi da pomognemo, da što duže svojim zdravljem možemo usrećiti i sebe i druge. Niko ne želi da bude bolestan. Međutim, to što je neko prosvećen, i poznaje izvesne zakone ishrane i zdravlja (ko kaže da ih poznaje sve ?), ne daje mu za pravo da smatra kako su drugi gluplji ili bezbožniji, i da Bog njega – koji se hrani na određeni način – voli više nego one koji ne paze šta jedu ili naprosto ne jedu ono što on jede. Ne. Bog jednako voli sve ljude, dobre i zle, vegetarijance i mesojede, bilo da jedu svinjetinu ili ne, žabe, zmije i puževe ili ne, što opet ne znači da Bog odobrava sve što ljudi rade ili jedu,  niti znači da je sve što ljudi jedu dobro za ishranu.

Na jednom verskom forumu, jedan pripadnik nacionalne religije savetuje svog sabrata: "Da tvoja vera nije prava, ne bi se ti u njoj rodio". U ovakvom rezonovanju možemo prepoznati veru koja nije izbor, već predodređenje, stanje stvari koje se ne dovodi u pitanje. Ovakav stav može da izrodi strah od druge religije, od, uopšte, drugačijeg načina razmišljanja nego što je naše, strah koji se može smiriti jedino ako se zatre i ućutka izvor drugačijeg mišljenja. Fanatici se užasno plaše pomisli da bi onaj drugi mogao biti u pravu, a oni u krivu. Kad bi tako nešto bilo istina (o užasa!), ceo njihov svemir rasuo bi se u prah. Ne, oni ne smeju da misle na to, i moraju da ućutkaju sve koji tako govore i misle. Ne, nije istina ono što se ne slaže sa mnom i mojim verskim učenjem! Takvi ljudi su srećni samo ako svi veruju kao oni, a neistomišljenike satiru misleći da će Bogu tako ugoditi. Bogu koji je zasigurno baš na njihovoj strani.

Kad je u pitanju jelo i piće, u Svetom pismu čitamo: "Jer carstvo Božije nije jelo i piće, nego pravda i mir i radost u Duhu svetome." (Rimljanima poslanica 14:17).

Carstvo Božije, tj. savršeni život sa Bogom, rajski život, ne sastoji se u jedenju ovog ili onog jela, čak i kad je u pitanju razlika zdravog i nezdravog, čistog i nečistog, onog što je košer ili nije, halal ili nije. Na nebo, raj, dženet, ne stiže se jedenjem ili nejedenjem dobre hrane, već istinskom ljubavlju i radošću duše koja uživa u dobroti, pravdi i istini. Zdrava hrana dobra je za telo, ali ne sprečava zlo u duši. Zdrava hrana čuva zdravlje, ali je pitanje u ime čega želimo da budemo zdravi.

To bi morali da razumeju čak i vegetarijanci koji osuđuju one koji jedu meso, bilo zato što meso nije zdravo ili zato što meso pretpostavlja nepotrebno klanje drugih živih bića. Dobro je ne jesti meso, ali čovek može da bude vegetarijanac i da bude zao, mrzeći one koji nisu kao on. Autor ovog teksta video je i vegetarijance čije je samoljublje bilo izrazito. Čovek može da jede samo tzv. "čistu hranu", i da prezire i odbacuje drugog čoveka zato što jede svinjetinu. Treći opet može da ismeva one koji ne jedu sve što im dođe pod ruku, smatrajući ih za lude i jadne jer "ne smeju" da jedu sve kao on. Šta god da jedemo, jelo nas ne čini suštinski dobrima ili lošima.

Ihrana-i-vera-4shrana lako može da postane izraz prikrivenog licemerstva i neljudskosti. Neki su gurmani spremni da za određena jela i pića daju veliki novac. Oni smatraju da je njihov istančan ukus za jela dokaz sofisticiranosti, kulture i umeća življenja. Jelo je njima pitanje klase i prestiža, znak prepoznavanja. Ljude kojima je jelo sekundarno pitanje, koji su srećni što imaju šta da jedu, ovakvi elitisti tretiraju kao plebs, raju. Gledajući ovu elitu u ishrani, skorojevići žure da svoje nepošteno zarađeno bogatstvo troše na jedenje jela za koja su čuli da su na glasu. Po novinama pričaju kako im se mnogo dopada kavijar, tartufi ili kuhinja nekog slavnog kuvara. O preterivanjima i prenemaganjima mnogih od "kuvara na glasu" ovom prilikom nećemo ni govoriti. Dok ljudi hiljade evra i dolara troše na skupocena jela i pića, na večere i ručkove po skupim restoranima, dok preziru pravu vrednost hrane, dotle stotine dece svakodnevno umiru jer ne jedu – ništa – ništa, ni ukusno ni bljutavo, ni čisto ni nečisto, ni svinjsko ni goveđe, ni repu ni hleb – ništa. Ljudi umiru od gladi, deca umiru od gladi, dok se neki ljudi iživljavaju jedući iz zabave, provoda, snobizma, egzibicionizma, fanatizma, bulimije, navike, na slavskoj gozbi, na svadbi, na tuđi račun...

Za sve to vreme, dok se mršavi i debeli, vegetarijanci i mesojedi, prepiru i pitaju šta će sledeće jesti, stotine hiljada ne jedu – ništa. Da li je moralno jesti, a ne mariti za glad drugih? Podeljen obrok je najzdravija hrana.

Kad god od jela pravimo važno pitanje, setimo se onih koji ne jedu ništa – oni znaju pravu vrednost hrane. Gladni poznaju pravu vrednost hrane, ali siti ne. Sit gladnom ne veruje.

Apostol Pavle piše hrišćanima u Rimu da vode računa o uravnoteženom stavu prema mestu ishrane u religiji: "Dobro je ne jesti mesa, i vina ne piti, i ono ne činiti na što se tvoj brat spotiče, ili oda šta gori postaje ili slabi. Ti imaš veru? Imaj je sam u sebi pred Bogom. Blago onome koji ne osuđuje sebe za ono što nađe za dobro." (Rimljanima 14:21,22)

Pavle dakle ističe da čovek treba da bude dosledan svojim načelima u ishrani, i da ne osuđuje druge zato što misle drugačije. Ako smo zaključili da je određena dijeta u skladu s našim verskim ubeđenjima, nemojmo to nametati drugima. Istovremeno poštujmo sopstvenu savest, i nemojmo se povoditi za lošim navikama drugih kad znamo šta je dobro. Drugim rečima, živimo i hranimo se u skladu sa sopstvenom savešću i odgovornošću prema zdravlju, ali nemojmo biti savest drugih ljudi. Ukoliko nam se pruži prilika, upoznajmo se sa onim što smo saznali o zdravoj ishrani, ali ih nemojmo prisiljavati da jedu ono što ne žele.

Veliki problem verskih fanatika, kako u pogledu ishrane, tako i u pogledu svakog drugog aspekta svakodnevnog života, jeste što takav čovek ono što čini u ime religije smatra važnijim od onoga što u suštini misli i oseća, dakle od onoga što on u suštini jeste. On još uvek ne razume šta zapravo Bog očekuje od čoveka i šta znači savršenstvo. Njemu je lakše da gladuje u ime posta, nego da prestane da mrzi, vara svoju ženu ili laže.

Šta god da jedete i pijete, nemojte da druge potcenjujete i izbacujete iz Božijeg carstva misleći kako ste svojom ishranom stekli važne bodove kod Boga, a oni nisu. Nijedan čovek nije savršen, a svako dobro u njemu dar je Božiji. Niko od nas ne sme za sebe da misli da je svetac kome nema mane, a pogotovu ne zato što ispunjavamo sve verske propise, pa i one u pogledu ishrane i pića.

hrana-i-vera-6Osim toga, kad već insistiramo na delima, kakva je korist od čoveka koji vodi računa o tome šta jede i pije, dakle "radi na sebi" i "ugađa Bogu", ako takav čovek ne voli ljude, ako izbegava da pomogne drugima ? Nije li sevap – milost, dobro delo učinjeno čoveku u potrebi – mnogo važniji od jela i pića? Nije li obuzetost onim što jedemo i pijemo nekad i izraz opsednutosti samim sobom i svojim "ja"?

Vodeći nutricionisti ističu da nijedna dijeta ne pomaže ljudima koji je doživljavaju kao mučenje, odricanje, muku, jer se uzdržavaju od one hrane koju žele i za kojom čeznu. Oni jedva čekaju da se vrate na staro, oni se ne raduju "zdravoj hrani", već sami sebe sažaljevaju.

Imali smo prilike da vidimo porodicu u kojoj su roditelji i deca patili od preterane težine jer su svi bili izraziti gurmani. Kada je dečak počeo da pokazuje znakove srčanih smetnji, doktor mu je propisao dijetu koja bi za jednog umerenog čoveka bila sasvim jednostavna, ali je sirotom detetu, naviklom da jede jaku hranu u velikim količinama, ovakav prelaz bio prava kazna. Da stvar bude gora, dok se on borio sa šargarepama i blitvom, majka, otac i sestra jeli su pred njegovim očima sve ono što on više nije smeo. Takva dijeta bila je kazna za dete, iako je bila opravdana. Međutim, pravo rešenje bilo je da cela porodica izmeni način ishrane, tako da detetu njegova dijeta bude zapravo prirodna. U protivnom, bilo je samo pitanje dana kada će se dete vratiti na stari režim ishrane, za kojim je čeznulo.

U takvoj vrsti dijete, u takvom načinu ishrane, postoji jedna sadistička crta. Kao da dijete imaju za cilj da kazne čoveka što je debeo ili bolestan, umesto da ga leče i odvraćaju od preterivanja u ishrani. Međutim, nije li reč o tome da nam prija upravo životno načelo koje stoji iza zdrave ishrane, da uživamo u zdravoj ishrani, a ne da sami sebe kinjimo? Zar ne bi bilo bolje i lakše da je pomenuta porodica, suočena sa zdravstvenim problemima gojaznog dečaka, u potpunosti promenila ne samo jelovnik, već pre svega način razmišljanja o hrani i jelu? Zar se ova preteška porodica nije trovala pre svega željom za nezdravom hranom, i željom da jede preko potreba, a tek onda onim što je zbog toga jela? Ovi ljudi bili su mentalno programirani da unište svoje zdravlje, i to su radili. Kada je jedan član bio pozvan da živi zdravo, on se mučio ratujući u svom biću između spoljne zapovesti lekara i navika koje mu je i dalje nametala porodična sredina.

Štaviše, ako je ishrana i stvar vere, i ako nam je Bog naložio da se hranimo na određeni način, zar mu ne bi bilo drago da mi volimo da živimo zdravo, da zdrava ishrana proističe iz naših ličnih načela, da nam bude zadovoljstvo da živimo dobrim i mudrim životom? Da li se religija sastoji u tome da čitav dan ne jedemo i sve vreme mislimo kad ćemo opet jesti? Da li je religija kada hoćemo da budemo vegetarijanci, a jelima dodajemo ukus pečenja, i to svinjskog? Nije li dakle zdrav duh čoveka izvor zdravlja tela?

Svaki vernik trebalo bi da zna da Božija namera sa ljudima nadmašuje pitanje jela i pića: "Što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono je pripremio Bog onima koji ga ljube". (1. Korinćanima 2:9). Da li ćemo na nebu uopšte jesti i šta će to biti – to prevazilazi naše znanje i mudrovanje. Ono što je važno za nas sada i ovde, gde god da smo i koje vere da smo – jeste sledeće: budi čovek pre svega, i nemoj da ti tanjir bude važniji od drugog ljudskog bića. Bogu su drugi ljudi – čak i nevernici – draži od tvoje zdrave hrane, makar i posvećene za versku ceremoniju. Bogu je čovek važan, a ne hrana. Bogu je najveća muka čovekovo pokvareno srce, a ne pokvareni želudac. Samo bezosećajni fanatik, koji se Boga boji, a neistomišljenike mrzi, samo je njemu svaka razlika sa ljudima povod da ubija, osuđuje, prisiljava, a sebe proglašava zaslužnim, pravednim. Bog voli čoveka, i hoće da ga spase od mržnje, sebičnosti i straha, koje god da je vere, a ne od masti ili pečenja, ma koliko da nisu dobri za srce i liniju. Čisto jelo ne čisti srce. Srce čisti samo Bog, ako je čovek čiste savesti i spreman da prizna da je pogrešio.

hrana-i-vera-2Zdravo telo, doduše, daje zdraviji um, koji bolje i lakše misli i radi, ali zdrava ishrana ne sprečava sebičnost, samouverenost i samoljublje superiornih "zdravaca" koji ne razumeju slabije i bolesnije od sebe. Zato mnogo više treba obratiti pažnju na to čime punimo misli i osećanja, nego čime punimo stomak. Dobro je biti zdravog tela, ali je još važnije imati zdrav duh.

Suština dobrote i svetosti nije u ustima – nego u srcu. Ono što metneš u usta proći će kroz organizam i izaći napolje; ono što metneš u srce, ostaće tu, ako takvu misao ili osećanje gajiš i voliš. Što je najvažnije, nikakva hrana na svetu – pa čak ni dugi post – dakle nejelo, neće promeniti čovekov karakter u suštini; jer, karakter se menja pokajanjem za sopstvene greške i praštanjem tuđih grešaka, te savesnom i iskrenom promenom života kada otkrijemo da postoji nešto bolje od onoga što smo do tada znali.

Jelo nas ne čini boljim ljudima, samo zdravijima, a to nije isto. Jedno je odricanje od loše hrane, a drugo odricanje od lošeg sebe. Samo pošteni ljudi, koje god da su religije, čine ovo drugo.

Pokušajmo da zaključimo: pravilna ishrana značajna je za zdravlje čoveka, i nesumnjivo je korisno da odgovoran čovek vodi računa o svom zdravlju radi sebe, onih koji ga vole i kojima je potreban, kao i iz poštovanja prema Bogu koji mu je dao život da ga proživi kvalitetno i ispunjeno.

Međutim, u verskom pogledu i u svakodnevnom životu, nikakva dijeta ne može čoveka učiniti plemenitim i pravednim – takav karakter stiče se odricanjem od svoga zla i praštanjem zla drugima. Stoga Bogu nećemo ugoditi samo time što preziremo određene vrste hrane i pića, a još manje ako preziremo ili čak progonimo one koji tu hranu i piće koriste. Ne voleti ljude koje je Bog stvorio, a paziti na hranu za koju verujemo da nam je Bog dao da jedemo – to znači paziti na telo, a trovati dušu.

Tatjana Samardžija

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas94
Juče559
Ovog meseca11577
Ukupno2413739

Currently are 37 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter