verodostojnost-novozavetnih-spisa

DA LI MOŽEMO VEROVATI NOVOM ZAVETU?

U svom delu Istorija i hrišćanstvo, Džon Vorvik Montgomeri iznosi tri testa koja se mogu primeniti za utvrđivanje verodostojnosti Novog zaveta: bibliografski, unutrašnji i spoljašnji.

BIBLIOGRAFSKI TEST se u suštini svodi na sledeće pitanje: pošto nemamo na raspolaganju originalne spise Jevanđelja, koliko su prepisi Novoga zaveta verni originalnim zapisima autora (da li je tekst koji danas posedujemo onaj koji je i izvorno zapisan)? Za odgovor na ovo pitanje važno je znati nekoliko činjenica: koliko ima kopija dokumenata, koliki je vremenski razmak između originala i prvog prepisa, gde su prepisi pronađeni i kakva neslaganja postoje među njima?

Danas postoji nekih 15.000 (od kojih oko 5000 na originalnom novozavetnom grčkom jeziku), a prema nekim da-li-mozemo-verovati-novom-zavetu4podacima čak i preko 24.000 delimičnih ili kompletnih kopija Novog zaveta. Nijedan drugi dokument iz starih vremena nema ni blizu toliko prepisa. Homerova Ilijada, druga na listi, ima svega 643 kopije. Kopija Aristotelovih dela ima svega 49, Tacitovih 20, Cezarovih 10, Euripidovih 9, Herodotovih 8, a Platonovih 7. Posebno značajan pokazatelj verodostojnosti dokumenata je vremenski razmak između originala i prvog prepisa. Svi spisi Novog zaveta, što ozbiljni istraživači više ne dovode u pitanje, zapisani su u periodu od nekoliko decenija nakon Isusove smrti, (najkasnije je napisano Otkrivenje Jovanovo – poslednja decenija prvog veka), a prva sačuvana kopija jednog novozavetnog spisa potiče iz 125. godine posle Hrista. To je fragment Jovanovog Jevanđelja - pronađen u Egiptu, što mnogo govori o rasprostranjenosti tog spisa još u ono vreme. To je veoma značajno zato što su skeptični nemački teolozi uporno tvrdili da četvrto Jevanđelje nije sastavljeno, u najmanju ruku, pre 160. godine. Većina prepisa Novog zaveta datira iz trećeg i četvrtog veka, pa je vremenski raspon između originala i pronađenih prepisa 30 – 350 godina. (Kad imamo na umu velika progonstva prvih hrišćana, praćena spaljivanjem njihovih spisa, ne treba da nas čudi što nema sačuvanih kopija iz prvog veka.) Poređenja radi, najstarija sačuvana kopija Homerove Ilijade načinjena je čitavih 500 godina posle originala. Kod Tacitovih i Cezarovih dela taj raspon iznosi 1000 godina, kod Platonovih 1200, kod Aristotelovih i Sofoklovih 1400, a kod Evripidovih 1500 godina. Takođe treba zapaziti da su kopije Novog zaveta pronađene na veoma različitim lokacijama – Egipat, Palestina, Sirija, Turska, Grčka, Italija, što dodatno doprinosi njihovoj uverljivosti jer umanjuje mogućnost zavere – dogovora oko netačnog prikaza novozavetnih događaja. Konačno, međusobna neslaganja i odstupanja, kojih zaista ima, između pojedinih prepisa su mala (spelovanje, frazeologija, redosled reči itd.), i nevažna za razumevanje suštine.

Za razliku od bibliografskog testa, koji se bavi podudarnošću nepoznatog originala i raspoloživih prepisa dokumenata, UNUTRAŠNJI TEST odgovara na pitanje: koliko je ono što je zapisano verodostojno? Džon Vorvik Montgomeri kaže: "Moramo saslušati tvrdnje samog dokumenta koji analiziramo i ne pretpostaviti greške ili podvale osim ako se sam pisac nije osramotio nekim nepodudarnostima ili netačno izneo poznate činjenice". S tim u vezi, pre svega valja istaći da su novozavetne izveštaje o Isusu i njegovom učenju zapisali ljudi koji su bili ili neposredni očevici ili tesno povezani s očevicima. Jevanđelisti Matej i Jovan, te autori poslanica apostol Petar i Isusov brat, Jakov, neposredni su očevici svih ili pojedinih novozavetnih događaja. Apostol Petar o tome kaže: "Jer vam ne pokazasmo sile i dolaska Gospoda našega Isusa Hrista po pripovetkama mudro izmišljenim, nego smo sami videli slavu njegovu" (Druga Petrova poslanica 1:16). Tvrdeći da je bio očevidac Isusovog raspeća, Apostol Jovan, pak, kaže: "I onaj što vide posvedoči, i svedočanstvo je njegovo istinito; i on zna da istinu govori da vi verujete" (Jevanđelje po Jovanu 19:35). I: "Što beše ispočetka, što čusmo, što videsmo očima svojima, što razmotrismo i ruke naše opipaše, o reči života [...] što videsmo i čusmo, to javljamo da i vi s nama imate zajednicu" (Prva Jovanova poslanica 1:1.3). Jevanđelista Luka, budući da nije bio očevidac onoga što je u svom delu opisao, na samom početku jevanđelja ističe da je ono o čemu piše savesno ispitao: "[...] namislih i ja, ispitavši sve od početka, po redu pisati tebi, čestiti Teofile" (Jevanđelje po Luki 1:3).

Posebno je značajno što su ovi svedoci o Isusu govorili i pred onim pojedincima, među kojima je bilo i najljućih protivnika, koji su i sami bili očevici pojedinih događaja ili barem njihovi savremenici, pa su lako mogli da ih opovrgnu i uhvate u laži, ako je bilo osnova za to. Drugim rečima, svedočanstva su se odnosila ne na tajne već na dobro poznate, čak senzacionalne događaje, kojima su mnogi slušaoci ili sami prisustvovali ili su o njima čuli od drugih očevidaca. Obraćajući se Izraelcima na dan Pedesetnice, apostol Petar kaže: "[...] Isusa Nazarećanina, čoveka od Boga potvrđena među vama silama i čudesima i znacima koje učini Bog preko njega među vama, kao što i sami znate [...]" (Dela apostolska 2:22). Isto tako, Apostol Pavle u razgovoru sa Fistom ističe opštu poznatost događaja o kojima propoveda: "[...] jer za ovo zna car, kojemu i govorim slobodno; jer ne verujem da mu je što od ovoga nepoznato, jer ovo nije bilo u uglu" (Dela apostolska 26:26). Jedno je, dakle, govoriti: "Isus je uradio ovo ili ono", a potpuno druga stvar reći: "I vi znate da je to bilo tako".

Unutrašnju verodostojnost novozavetnih spisa značajno potvrđuje i to što se u njima pominju mnoge ličnosti, da-li-mozemo-verovati-novom-zavetu2događaji, lokacije, datumi, kulturni detalji, običaji, karakteristična verovanja itd., vezani za Palestinu i Jerusalim (uništen 70. g. n.e.) iz prvog veka. Jevanđelista Luka, na primer, govoreći o početku misije Jovana Krstitelja, navodi izuzetno detaljne i precizne vremenske i istorijske odrednice: "U petnaestoj godini vladanja ćesara Tiverija, kad beše Pontije Pilat sudija u Judeji, i Irod četverovlasnik u Galileji, a Filip brat njegov četverovlasnik u Itureji i Trahonitskoj, i Lisanija četverovlasnik u Avilini, za poglavara svešteničkih Ane i Kajafe, reče Bog Jovanu [...] (Jevanđelje po Luci 3:1.2). Jevanđelista Jovan, pak, (čije Jevanđelje, zbog višeg stepena teologije u odnosu na prethodna tri, neki smeštaju čak u 2. i 3. vek), daje tačne topografske informacije iz prvog veka, koje je arheologija potvrdila (Jakovljev izvor kod Sihara, banja u Vitezdi sa pet tremova kod Ovčijih vrata, banja Siloamska, Solomunov trem i td.). Logično je da su te detalje mogli pominjati samo oni koji su i živeli na tom prostoru i u to vreme. Osim toga, koristi se i terminologija karakteristična za to vreme i to područje (na primer: "sinovi svetla i sinovi tame"). Pisac je očigledno dobro upoznat i sa tadašnjim posebnim kulturnim i društvenim odnosima između Jevreja i Samarjana, opštim odnosom prema ženama u društvu ili zakonu o suboti i sl.

Ne treba zanemariti ni očiglednu činjenicu da pojedine navode u novozavetnim spisima potvrđuju drugi novozavetni spisi. Tako se mnogi detalji iz jevanđelja (o životu i učenju Isusa Hrista) potvrđuju poslanicama pojedinih apostola. Drugim rečima, kada govorimo o verodostojnosti pojedinih novozavetnih knjiga, onda nema nikakvog razloga da iz spiska dokaza isključimo druge novozavetne spise.

da-li-mozemo-verovati-novom-zavetu3Spomenimo sada jedan veoma ubedljiv argument u prilog tome da je, u istorijskom smislu – izuzetno značajna, novozavetna knjiga Dela apostolskih pisana pre smrti apostola Pavla (koja se, po jednim izvorima, dogodila između 62. i 64. g, a po drugim između 66. i 68. g., a ne oko 90. godine, kao što to misle neki naučnici). Naime, na kraju ove knjige Pavle je još uvek živ, a u knjizi se ne pominju ni veoma značajni događaji kao što su opsada i razorenje Jerusalima (70. god. n.e.) ili progonstvo hrišćana pod Neronom. Pisac knjige apostol Luka, koji je u njoj pominjao mnoge značajne događaje ranog hrišćanstva pa i mučeničku smrt poznatih hrišćana Stefana i Jakova, teško da bi propustio da pomene i smrt glavne ličnosti knjige – apostola Pavla ili da opiše pad Jerusalima i Neronov teror. Pošto knjiga Dela apostolskih predstavlja drugi deo – nastavak Lukinog Jevanđelja, što se na njenom početku izričito i kaže, logično je zaključiti da je i to Jevanđelje pisano u prvim decenijama po Hristovoj smrti. Inače, u naučnim je krugovima prihvaćen stav da je Lukino Jevanđelje pisano posle Markovog, pa je ovo, dakle, još bliže događajima koje opisuje, a blizina događajima svakako značajno doprinosi verodostojnosti spisa koji se njima bave i ograničava prostor mašti.

Zapazimo i to da pisci jevanđelja uopšte ne pokušavaju da prikriju očigledne međusobne razlike. Drugim rečima, čitalac Novog zaveta može lako da primeti da ne postoji ni jedan pokušaj harmonizacije među Jevanđeljima, što bi se moglo očekivati od varalica. Na primer, hronološki redosled događaja u Isusovom životu nije potpuno isti u bilo koja dva od četiri Jevanđelja. Zatim, jevanđelisti Matej i Marko kažu da su žene, koje su u nedelju ujutro došle na Hristov grob, videle jednog anđela, dok Luka i Jovan kažu da su videle dva, itd.

Najzad, u prilog verodostojnosti svedočenja novozavetnih pisaca posebno treba ukazati i na to da se svedoci nisuda-li-mozemo-verovati-novom-zavetu5 libili da o svojim drugovima pa čak i o sebi samima navedu vrlo neprijatne detalje. Ko je čitao jevanđelja i druge novozavetne knjige, lako se mogao uveriti da njegovi autori nisu nimalo ulepšavali svoje postupke niti glorifikovali pionire hrišćanstva. Poznati istoričar Vil Djurant, kome bi se teško mogla pripisati pristrasnost, o tome kaže: "Uprkos predrasudama i unapred postavljenim teološkim zaključcima jevanđelista, oni objavljuju izveštaje o mnogim događajima koje, da su ih izmišljali, sigurno ne bi pomenuli – nadmetanje apostola ko će biti prvi u Božjem carstvu, njihovo bekstvo nakon Isusovog hapšenja, Petrovo odricanje Isusa, Isusova nemoć da učini čuda u Galileji, pominjanje nekih slušalaca koji su tvrdili da je on lud [...], njegovo priznanje da ne zna šta će biti u budućnosti, trenuci njegove ogorčenosti, njegov povik očaja na krstu. Svako ko čita te redove neće posumnjati u stvarnost lika koji stoji iza njih. Da bi nekoliko jednostavnih ljudi u jednoj generaciji mogli izmisliti tako moćnu i privlačnu ličnost, tako uzvišenu i moralnu, i tako nadahnjujuću viziju ljudskog bratstva, bilo bi čudo samo po sebi, mnogo neverovatnije nego bilo koje čudo zapisano u jevanđeljima".

SPOLJAŠNJI TEST odgovara na pitanje: da li drugi istorijski materijali potvrđuju ili pobijaju unutrašnje svedočanstvo predmetnih dokumenata? Drugim rečima, pitanje je: kakvi još izvori, osim onih koje ispitujemo, podržavaju tačnost i verodostojnost ispitivanog teksta? Interesantno je spomenuti da su mnogi analitičari zauzeli stav da se Novom zavetu ne može verovati ukoliko nema potkrepljujućih dokaza iz vanbiblijskih izvora. Drugim rečima, prejudicira se da je Novi zavet kriv sve dok se ne dokaže da je nevin. Ovaj standard potpuno je drugačiji od standarda koji važi za ostala istorijska dokumenta.

Pored onoga što smo već na početku naveli o iskazima antičkih istoričara Tacita i Josifa Flavija u vezi sa istoričnošću ličnosti Isusa Hrista, pomenimo da su dva najčešće citirana spoljna izvora – pisma biskupa Papija i Irineja. Prvi u jednom svom pismu navodi: "A i ovo nam starac (apostol Jovan – primedba autora) govoraše: 'Marko, koji je bio Petrov tumač, zapisao je pažljivo, ali bez reda, sve što je zapamtio od Gospodnjih reči i dela. Jer on sam nije čuo Gospoda, niti je bio jedan od njegovih sledbenika, već, kako rekoh, Petrov (sledbenik). Petar bi prilagođavao svoja učenja prema prilici, ne vodeći pritom računa o redosledu Gospodnjih govora, pa ih je i Marko zapisao baš onako kako bi ih zapamtio. Njegov jedini cilj bio je da ne izostavi ili pogrešno zapiše išta od onog što je čuo' ". A biskup Irinej Lionski, učenik Polikarpa koji je, pak, bio učenik apostola i jevanđeliste Jovana, napisao je: "Matej je objavio svoje Jevanđelje za Jevreje na njihovom jeziku, dok su Petar i Pavle propovedali Jevanđelje u Rimu, gde su osnovali i crkvu. Nakon njihovog odlaska (tj. smrti – primedba autora), Marko, učenik i tumač apostola Petra, preneo je nama u pismenom obliku srž Petrovog propovedanja. Luka, sledbenik apostola Pavla, sastavio je u knjizi Jevanđelje koje je propovedao njegov učitelj. Jovan, Gospodnji učenik, koji se takođe naslanjao na njegova prsa (to se odnosi na Jevanđelje po Jovanu 13:25 i 21:20 – primedba autora), i sam je napisao Jevanđelje dok je živeo u Efesu, u Aziji".

U spoljašnji test mogu se uvrstiti i brojni arheološki dokazi (neke dokaze koji idu u prilog verodostojnosti Jovanovog Jevanđelja – banja u Vitezdi kod Ovčijih vrata, banja Siloamska, Jakovljev izvor kod Sihara, Solomunov trem – smo već naveli), od kojih ćemo pomenuti jedan (odnos arheologije i novozavetnih spisa je tema za sebe, tako da se ovde nećemo mnogo njome baviti). Poznati arheolog i istoričar Vilijam Remzi, koji je bio rešio da dokaže brojne greške u Lukinim spisima (Jevanđelje po Luki i Dela apostolska), pouzdano je, recimo, dokazao da je popis stanovništva u Palestini, zbog kojeg su Isusovi roditelji iz Galileje došli u Vitlejem, zaista bio u vreme koje se smatra vremenom Isusovog rođenja. To je bio jedan od detalja koji su kritičari Novog zaveta u 19. veku temeljito pobijali. Treba pomenuti da je, na kraju svojih istraživanja, Remzi (i sam iznenađen) zaključio da je "Luka istoričar prvog reda [...] pisac kog treba staviti rame uz rame sa najvećim svetskim istoričarima". O veoma obimnom području odnosa arheologije i biblijskih navoda, jedan od najpoznatijih jevrejskih arheologa Nelson Gluk kaže: "Možemo jasno i kategorički kazati da nijedno arheološko otkriće nikada nije osporilo nijedan biblijski izveštaj. Mnoštvo pronađenih arheoloških iskopina potvrđuje, u globalu ili egzaktnim detaljima, istorijske izveštaje u Bibliji".

priredio: V.Đ.

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

Broj posetilaca

Danas18
Juče663
Ovog meseca14938
Ukupno2268858

Currently are 20 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter