simon-vracar-1-1

SIMON VRAČAR (1): O čudima

Simon vrač(ar) jedna je od biblijskih ličnosti o kojima se malo priča u okrilju hrišćanstva, a mnogo više izvan hrišćanskog konteksta.

Mag i čudotvorac, on je prototip ezoteriste koji ne samo što veruje u razliku između "crne" i "bele" magije, kao i u ispravnost ove potonje, već i u sinkretizam magije i hrišćanstva.

Nije li i sam Isus Hristos čudotvorac s natprirodnim moćima? Nisu li i neki magovi i učitelji vaskrsavali mrtve i činili čuda? Da li je svaki čudotvorac Božiji čovek? Čini li i đavo čuda? Čemu čuda služe?

Na temelju poznatog novozavetnog teksta o Simonu vračaru (Dela apostolska, 8. poglavlje), ispitaćemo privlačnost natprirodnih fenomena, njihovo dvojno poreklo te različita tumačenja čuda sa kojima se čovečanstvo sreće.

Tekst i kontekst

Pročitajmo najpre biblijsku priču o Simonu vrač(ar)u i njegovom susretu sa prvim hrišćanima:

A Filip* sišavši u grad samarijski propovedaše im Hrista. A narod pažaše jednodušno na ono što govoraše Filip, slušajući i gledajući znake koje činjaše: Jer duhovi nečisti s velikom vikom izlažahu iz mnogih u kojima behu, i mnogi uzeti i hromi ozdraviše.

A beše jedan čovek, po imenu Simon, koji pre čaraše u gradu i dovođaše u čudo narod samarijski, govoreći da je on nešto veliko; Na kog gledahu svi, i malo i veliko, govoreći: Ovo je velika sila Božja. A zato gledahu na njega što ih mnogo vremena činima udivljavaše. Kad pak verovaše Filipu koji propovedaše jevanđelje o carstvu Božjem, i o imenu Isusa Hrista, krštavahu se i ljudi i žene. Tada i Simon verova, i krstivši se osta kod Filipa; i videći dela i znake velike koji se činjahu divljaše se vrlo. A kad čuše apostoli koji behu u Jerusalimu da Samarija primi reč Božju, poslaše k njima Petra i Jovana.

Koji sišavši pomoliše se Bogu za njih da prime Duha Svetog; Jer još ni na jednog ne beše došao, nego behu samo kršteni u ime Gospoda Isusa. Tada apostoli metnuše ruke na njih, i oni primiše Duha Svetog. A kad vide Simon da se daje Duh Sveti kad apostoli metnu ruke, donese im novce Govoreći: dajte i meni ovu vlast da kad metnem ruke na koga primi Duha Svetog.

A Petar mu reče: Novci tvoji s tobom da budu u pogibao, što si pomislio da se dar Božji može dobiti za novce. Nema tebi dela ni iseta [tj. udela] u ovoj reči; jer srce tvoje nije pravo pred Bogom. Pokaj se dakle od ove svoje pakosti, i moli se Bogu da bi ti se oprostila pomisao srca tvojega. Jer te vidim da si u gorkoj žuči [tj. otrovu] i u svezi [tj. okovima] nepravde. A Simon odgovarajući reče: Pomolite se vi Gospodu za mene da ne naiđe na mene ništa od ovog što rekoste. (Dela apostolska 8: 5-24)

Ovaj tekst upućuje na specifično vreme i mesto u širem kontekstu istorije ranog hrišćanstva. Nagli rast mlade hrišćanske zajednice unutar Jevrejstva počinje da uznemirava političke vođe i sveštenstvo ove dotad jedinstvene jednobožačke religije, koji odgovaraju državnim nasiljem. Nastupa progonstvo hrišćana, čija će prva dramatična posledica biti kamenovanje arhiđakona Stefana. U tom javnom pogubljenju učestvuje i daroviti mladi bogoslov sa carskim imenom Savle – budući apostol Pavle. Upravo ovaj revni učenik rabina Gamalijela daje sve od sebe da što više sledbenika Isusa Hrista uhapsi, kazni ili pogubi. O tome će on, mnogo godina kasnije, kao već vremešni i iskušani apostol Hristov, pisati u svojim poslanicama:

simon-vracar-1-12"Ja ovaj put gonih do same smrti, vežući i predajući u tamnicu i ljude i žene [...]" (Dela 22:4)

"Koji sam pre bio hulnik i gonitelj i siledžija; ali bih pomilovan, jer ne znajući učinih u neverstvu [...] Istinita je reč i svakog primanja dostojna da Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike od kojih sam prvi ja." (1. Timotiju 1:13,15)

Tako nastaje hrišćansko rasejanje iz Jerusalima ka različitim provincijama Rimskog carstva, u kojima izbegli jerusalimski hrišćani postaju glasnici radosne vesti o čovekovom pomirenju sa Bogom kroz stradanje i vaskrsenje Isusa Hrista.

Među takvima je i đakon i jevanđelista Filip, koji stiže u grad Samariju, i počinje da meštanima objavljuje Hrista. Biblija nam kaže da je narod Filipu poklonio veliku pažnju "slušajući" i "gledajući". Slušali su vest jevanđelja, ali i gledali "znake koje činjaše": jevanđelista je Božijom silom izgonio demone iz opsednutih ljudi i lečio bolesne i invalidne, kao što je Hristos i obećao (Jevanđelje po Marku 16:17,18).

Jevanđelje, ličnost, sredina

Kada se ljudi upoznaju sa vešću jevanđelja, ona u njihovom biću nailazi na jedinstven spoj karakternih crta, moralnih i verskih pojmova stečenih vaspitanjem, kao i memorisanih čulnih utisaka, tako da nije nikakvo čudo što takvu vest, iako nedvosmisleno izrečenu, slušaoci često iskrivljeno tumače, pa je čak i podređuju slušaočevom trenutnom pogledu na svet, koji je neizbežno različit od biblijskog. Primera radi, upravo tako su, vekovima ranije, postupili narodi koje su iz drugih pokrajina Azije Asirci preselili u Samariju kada su iz nje proterali Jevreje (2. Carevima 17:24-41):

Potom dovede car Asirski ljude iz Vavilona i iz Hute i iz Ave i iz Emata i iz Sefarvima, i naseli ih u gradovima samarijskim mesto Izrailjaca, i naslediše Samariju, i življahu po gradovima njezinim. A kad počeše živeti onde, ne bojahu se Gospoda [tj. nisu verovali u njega ...] Tada zapovedi car asirski i reče: odvedite onamo jednoga od sveštenika koje ste doveli odande, pa neka ide i sedi onde, neka ih uči zakonu Boga one zemlje. I tako jedan od sveštenika, koje bijahu odveli iz Samarije, dođe i nastani se u Vetilju, i učaše ih kako će se bojati Gospoda. Ali načiniše sebi svaki narod svoje bogove, i pometaše ih u kuće visina [tj. hramove politeističkih bogova], koje bejahu načinili Samarjani, svaki narod u svojim gradovima u kojima življahu [...] Ali se bojahu Gospoda, i postaviše između sebe sveštenike visinama, koji im služahu u domovima visina; Bojahu se Gospoda, ali i svojim bogovima služahu po običaju onih naroda iz kojih ih preseliše. I do današnjeg dana rade po starim običajima; ne boje se Gospoda i ne rade ni po svojim uredbama i običajima, ni po zakonu i zapovesti što je zapovedio Gospod sinovima Jakova, kojemu nade ime Izrailj [...] Tako ovi narodi bojahu se Gospoda, i idolima svojim služaše; i sinovi njihovi i sinovi sinova njihovih čine do današnjeg dana onako kako su činili oci njihovi."

Ovakva verska labilnost, danas veoma prisutna i podstrekivana u klimi prividnog verskog relativizma, a koja očigledno zbunjuje i pisca ovog izveštaja tako da okleva u opisu religije Samarjana, proističe i iz činjenice što svako od nas neprestano, i nesvesno, nastoji da nova saznanja uklopi u postojeći mentalni okvir, u pogled na svet koji je u njega usađen pre nego što je sam mogao da izabere. Niko od nas ne žuri da doživi duhovnu revoluciju, lični kopernikanski obrat, jer je to snažno i bolno iskustvo koje nas čupa iz korena i ponovo posađuje u neko novo tle, to je poremećaj homeostaze koji podiže oluju na mirnoj površini našeg srca i uma. Malo ih je koji su spremni da brzo i dosledno reaguju na poruke i pouke koje im život pruža.

Kao i u Samariji, sa njenom složenom religijom, vest jevanđelja uvek dolazi u sredine koje već imaju svoje istine, i stoga ona uvek predstavlja implicitan ili otvoren izazov samim temeljima takvih društvenih zajednica. Ona zahteva preispitivanje, promenu, zaokret od 180 stepeni, ukratko – obraćenje pojedinca, tj., na grčkom, "preumljenje".

Ali evo gde u Samariji, čiju smo etničku i versku istoriju upravo upoznali, mnogi prihvataju vest o oproštenju i spasenju. Tekst nam kaže da narod " pažaše jednodušno" na Filipove reči, radosni zbog njegove vesti, ali i fascinirani njegovim čudima.

Simon mag superstar

Međutim, u Samariji već neko vreme deluje mesni čudotvorac, koji je do Filipovog dolaska stekao status prave zvezde i javne ličnosti – to je Simon vrač(ar) ili Simon mag, "na kog gledahu svi, i malo i veliko, govoreći: Ovo je velika sila Božja. A zato gledahu na njega što ih mnogo vremena činima udivljavaše".

simon-vracar-1-13A beše jedan čovek, po imenu Simon, koji pre čaraše u gradu i dovođaše u čudo narod samarijski, govoreći da je on nešto veliko; Na kog gledahu svi, i malo i veliko, govoreći: Ovo je velika sila Božja. A zato gledahu na njega što ih mnogo vremena činima udivljavaše. Kad pak verovaše Filipu koji propovedaše jevanđelje o carstvu Božjem, i o imenu Isusa Hrista, krštavahu se i ljudi i žene. Tada i Simon verova, i krstivši se osta kod Filipa; i videći dela i znake velike koji se činjahu divljaše se vrlo.

Simon vračar se priključuje zajednici Hristovih sledbenika, oduševljen prvenstveno "delima i znacima" koje je Filipu bilo dano da čini. Štaviše, vidimo da je prihvatio gostoljublje samog Filipa.

Tekst diskretno podvlači jednu sličnost, bitnu sličnost, između Simona i Filipa, a kasnije i između Simona i apostola Petra i Jovana. Simon vračar čini znake ili čuda i time stiče veliku popularnost ("pre čaraše u gradu i dovođaše u čudo narod samarijski"), baš kao što i Filip čini čuda. U samom tekstu ne vidi se razlika između čudotvorstva jednih i drugih – u oba slučaja narod vidi i konstatuje da čudo postoji i da se dešava, i zato masovno dolazi.

U događajima naziremo i Simonov udeo u izgradnji sopstvene reputacije. Naime, originalni tekst na grčkom jasno govori da je Simon primenjivao metodu koja se u našem narodu poslovično zove "hvalite me usta moja" (on "govoraše sam za sebe da je nešto veliko"). Ishod: privukao je svačiju pažnju i uverio sve ne samo da ima "silu" (ovaj termin, samo sa New Age sadržajem, proslavili su Zvezdani ratovi), već i da je ta sila od Boga.

I tako se Simon i fizički ("osta kod Filipa") i duhovno ("krstivši se") približio Filipu jer, gledano spolja, obojica čine čuda u ime Božije. Zar nije Simon prihvatio hrišćanstvo i nastanio se u domu Filipovu? Ukratko, rekli bismo, to su kolege koje rade isti posao, sluge istog gospodara. I danas, kada slušamo o savremenim čudotvorcima svih profila, od Istoka do Zapada, kao da ne primećujemo u čemu bi se njihova čuda i natprirodne moći razlikovale od onih koje su pokazali Hristos i apostoli, posebno u ovo doba verskog pluralizma i relativizma.

Čudo: šta je i odakle je?

Međutim, da bismo sistematski uporedili čudotvorstvo Filipovo i Simonovo, valja nam postaviti pravo pitanje koje će kao vododelnica razdvojiti ove dve reke što su neko vreme tekle istim koritom. To jednostavno pitanje glasi: šta je suština čuda? Drugim rečima, šta je to čudo?

Na početku ovog razmatranja, daćemo sledeću radnu definiciju:

Čudo suštinski podrazumeva jasno i čulima dostupno očitovanje natprirodne pojave ili sile.

Natprirodno je sve ono što prevazilazi neumitne zakone zemlje i neba, koji regulišu i čovekovo življenje i umiranje. Upravo stoga je čudo u Bibliji nazvano i "znak": ono očevicima pokazuje da je čudotvorac u vezi sa natprirodnim silama jer poseduje moć da prevaziđe pravilnost i neumitnost prirodnih zakona.

simon-vracar-1-11Veoma je važno da čuda sagledamo svestrano, da razumemo koren čovekove gladi za njima. Potreba za čudom potiče delom od nekadašnjeg savršenstva čoveka u edemskom vrtu, a delom od njegovog bednog nesavršenstva posle pojave greha. Naime, prvi čovek i žena stvoreni su od Boga i po Božijem obličju, a za rajske uslove života, koji su uključivali i svakodnevno susretanje sa Stvoriteljem (1. Mojsijeva 3:8), što predstavlja najintenzivniji natprirodni doživljaj čoveka ikad opisan u duhovnoj literaturi. Glad za Bogom i rajem, glad za besmrtnošću, ono što će neki nazvati "sećanjem na raj", do danas ostaje zapis u nama da smo stvoreni da budemo srećni i blaženi u nečemu što je besmrtno i savršeno.

S druge strane, uslovi u kojima čovek živi posle izgnanstva iz Raja, mučni uslovi plastično i sažeto opisani u tekstu 1.Mojsijeve 3:15-24, bude u svakom čoveku glad za svetošću i čudesima rajskog sveta koji je ljudski rod izgubio. Ovaj nedostatak pokazuje se kroz nemoći ljudskog uma i tela. Slabi i smrtni čovek, željan da bude Nadčovek, okreće se tokom cele istorije ka natprirodnom, koje uvek podrazumeva izuzetak i prevazilaženje prirodnih zakona sveta, koji čoveka vuku ka zemlji.

Problem nastaje onda kada je čovek spreman da za natprirodnim posegne po svaku cenu, neoprezan prema prirodi izvora iz kog stiče moć za kojom gladuje. Jer, ljudi današnjice uglavnom više i ne znaju ono što potcenjena Biblija govori na svim svojim stranicama – da postoje dva izvora natprirodnih moći, dva izvora natprirodnih pojava i sile – s jedne strane Bog Stvoritelj, s druge, u značajno manjoj meri, pobunjeni anđeo koji se nekada zvao Lucifer, a Sveto pismo ga zove sotonom (hebr. "suparnik"), kome je prilikom njegovog stvaranja dano da raspolaže izvesnim natprirodnim moćima. Uopšteno govoreći, čovek koji je gladan čuda, ali ne poznaje Božiji karakter, pre ili kasnije će poželeti pomoć s onu stranu vidljivog, i jedino je pitanje kome će se i zašto obratiti. Kao što ćemo videti, izbor između dva izvora natprirodne sile uslovljen je ne samo time da li ih čovek poznaje, već i pobudama sa kojima im pristupa.

Prvi jevrejski car Saul progonio je veštice prema biblijskom uputstvu (2. Mojs. 22:18) čitav niz godina (1. Sam. 28:3). Da li je Saul razumevao zašto je tako trebalo činiti? Da li mi danas znamo zašto Sveto pismo tako strogo osuđuje sve vidove magije?

simon-vracar-1-3Kad uđeš u zemlju koju ti Gospod Bog tvoj daje [tj. Obećanu zemlju – prim. autora], ne uči se činiti gadna dela onih naroda. Neka se ne nađe u tebe koji bi vodio sina svojega ili kćer svoju kroz oganj, ni vračar, ni koji gata po zvezdama, ni koji gata po pticama, ni uročnik, i bajač, ni koji se dogovara sa zlim duhovima, ni opsenar, ni koji pita mrtve. Jer je gad pred Gospodom ko god tako čini, i za takve gadove tera te narode Gospod tvoj ispred tebe. Drži se sasvim Gospoda Boga svojega. Jer ti narodi koje ćeš naslediti, slušaju gatare i vračare; a tebi to ne dopušta Gospod Bog tvoj." (5. Mojs. 18:9-14)

Ovaj poznati biblijski tekst o magiji navodi različite oblike vračanja, koji uključuju i izlaganje sopstvene dece vatri, ali i astrologiju, spiritizam, čaranje, itd. Reč gad koja se javlja u Daničićevom prevodu ovog teksta odnosi se u celoj Bibliji na idolopoklonstvo, na obožavanje i klanjanje nekom drugom osim Stvoritelju. Primera radi, svaki od idola kojima su se klanjale Solomunove mnogobrojne žene naziva se "gadom" (1. Car. 11:7-10). Svi gore navedeni oblici vračanja i proricanja bili su prema tome i oblici idolopoklonstva, tj. komunikacije sa nečim što nije Bog kao da jeste Bog. To su alternativni putevi do izvora okultne moći koji zaobilaze Svemogućeg stvoritelja – te je svaki oblik magije zapravo kontakt sa tim natprirodnim izvorom i priznanje demonske sile kao boga. Pred kraj svoje vladavine, kada je zbog svoje svojeglavosti i zločina ostavio Boga, a susedni narod mu zapretio ratom, car Saul se uplašio i okrenuo spritizmu jer je smatrao da mu Bog više neće pomoći (1. Samuilova 28). Kao što piše na nekoj majici ispod karikature đavola: "Bog je zauzet, mogu li ja da vam pomognem?"

simon-vracar-1-8Čini se da čovek koji poseže za magijom želi, kao u supermarketu, da dobije "robu" (natprirodnu silu) i ode svojim putem, bez pridika i saveta ("zakon i svedočanstvo"). Dakle, "daj mi šta hoću i ne postavljaj pitanja". Magiji često pribegavaju ljudi koje svesno ne žele pomoć od Boga, jer uz nju idu i "moralne lekcije": Bog mnogo daje, ali i poziva na vernost i poštenje, na pokajanje zbog zla koje činimo i na promenu života, a mnogo ih je koji, u svojoj gordosti i ambiciji, žele samo da budu zvezde čija svetlost nikoga ne greje. Pri tome, taj konzument ili praktikant magije propušta da samom sebi postavi najlogičnije pitanje: ako natprirodna moć ili saznanja koja dobija od astrologa, medija, šamana ili obične baba-gatare ne potiču od Boga (pošto sa Njim ne želi da sarađuje zato što Ga ne poznaje, boji Ga se ili ne želi da mu Bog promeni život kroz nekakvo pokajanje i promenu navika), ko je onda taj natprirodni izvor magijske moći i šta traži zauzvrat?

Ako ne od Boga, od koga možemo da dobijemo natprirodnu moć i saznanja? I po koju cenu?

Floran Panji, popularni francuski pevač s kraja 20. veka, kao da je načisto sa ovim izborom: "Radije bih dao dušu đavolu, sa njim se može nagoditi, ali nikad ne bih dao svoju slobodu razmišljanja." Ovaj pevač iskazuje tipično antiteističko poimanje religije i hrišćanstva, po kome pakt sa đavolom čuva čovekovu slobodu i ne obavezuje ga, već, štaviše, predstavlja kreativno poniranje u podsvesno i novo, oslobađajuće iskustvo odbacivanja svakog samoodricanja. Pakt sa đavolom za takve podrazumeva da čovek od đavola može da dobije šta želi (moć i znanje), a da pri tome ostaje slobodan, dok bi ga po takvom shvatanju mnogo više koštalo da stupi u vezu sa Bogom i od Njega to zatraži isto.

Biblija, međutim, ponavlja da smo svi deca Božija, znali mi to ili ne, i da Bog jedva čeka da nam pruži svu pomoć, zaštitu, mudrost i znanje koji su potrebni da u nama obnovi savršeni ljudski lik. Sve dobro nam je na raspolaganju ako želimo da ga na dobro i upotrebimo:

simon-vracar-1-9Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se. [...] Kad dakle vi, zli budući, umete dare dobre davati deci svojoj, koliko će više otac vaš nebeski dati dobra onima koji ga mole. (Matej 7:7,8,11)

Ljudski rod nije kosmičko siroče. Mi nismo sami u svemiru, i nismo repa bez korena.

"Koji dakle svoga sina ne poštede, nego ga predade za sve nas, kako dakle da nam s njim sve ne daruje?" (Rimljanima 8:32)

"Sve mogu u Isusu Hristu koji mi moć daje." (Filibljanima 4:13)

"Ako li kome od vaas nedostaje premudrosti, neka ište od Boga koji daje svakome bez razlike i ne kori nikoga, i daće mu se; Ali neka ište s verom, ne sumnjajući ništa [...]" (Poslanica Jakovljeva 1:5,6)

Zašto da novcem i srećom plaćamo vračarima i gatarima za ono što kod Boga ne samo da ne košta ništa, nego nam se nudi kao besplatni dar, jer mi i nemamo čime da platimo?

Razmislimo o tome zašto više verujemo neprijatelju nego Stvoritelju. Da li zato što Bog nudi dobrotu i poštenje, a ne moć i vlast? Možda nama ne treba ni dobrota, ni poštenje, a pogotovu ne da budemo kao Hristos, nego nam treba baš vlast, moć i novac? Možda nama ne treba ni večni život ni carstvo nebesko, nego samo moći i vlasti na nekoliko jadnih i čemernih godina samozavaravanja da smo postali neko i nešto. Samo to od đavola možemo i dobiti, jer on samo to i ima.

Šta radiš ti?

Na početku Hristove troipogodišnje službe u jevrejskoj sredini, sumnjičavi narod ga pita: "Kakav dakle ti pokazuješ znak [tj. čudo] da vidimo i da verujemo? Šta radiš ti?" (Jn. 6:30)

Narod dakle očekuje od Hrista da dokaže da ga je Bog poslao, tako što će, kao nekad Mojsije, činiti velika čudesa. Ne zaboravimo da je Mojsije pre smrti najavio da će jednom posle njega doći veliki prorok kao što je on, odnosno sam Mesija, i to odmah posle upozorenja da se čuvaju magije i ezoterije (5. Mojsijeva 18:18). Dakle, kaže narod, ako si Mesija, moraš da činiš čuda barem tolika kolika je i Mojsije činio. Šta dakle radiš ti?

simon-vracar-1-2Tako čudo postaje neka vrsta legitimacije, dokaza identiteta Božijeg čoveka. I ovde je natprirodno zamka – lažni znak da čudotvorca šalje sam Bog. Na nesreću, narod je zanemario najvažniji sadržaj Mojsijevog i Hristovog rada – objavu Božije reči. Mojsije nije bio čudotvorac, već, pre svega prorok i zakonodavac. On je narodu dojučerašnjih robova otkrio Božiji karakter i namere, i to kroz Zapovesti, "zakon carski", "zakon slobode" (Jakov 2:8,12) koji uči čoveka kakav je Bog i kakav i čovek može da bude:

"U srce svoje zatvorio sam reč tvoju da ti ne grešim." (Psalam 119:11)

Vekovima kasnije, Hristos, prorečeni Mesija, uči narod da svrha vere nije u običajima i ceremonijama, nego u dobroti i ljubavi, koja je suština Boga i Njegovog zakona. "Šta radiš ti?" upućeno Hristu jeste zazivanje čuda kako bismo se otarasili neprijatnog Hristovog pritiska na savest i našli izgovor da se ne odreknemo svog samoljublja i sebičnosti. Isto to će Hristu reći dok visi na krstu: "Neka siđe s krsta pa ćemo mu verovati" (Matej 27:42). Nisu shvatali da je najveće i najlepše čudo vere u tome što On nije sišao s krsta. Božija čuda nisu predstava za mase i nisu glavni dobitak na lutriji.

Čudo i čula

Sledeću pouku o čudima uputiće nam Fjodor Dostojevski kroz usta svog Velikog inkvizitora u čuvenoj "Legendi" utkanoj u Braću Karamazove: nije dobro kada čuda osvoje ljudska čula, izazivajući senzaciju i euforiju koja isključuje razum i volju: takva čuda fasciniraju čoveka prisiljavajući ga na verovanje. Čuda osvajaju čula i obavezuju da se poklonimo pred prizorom koji se vidi, oglušujući se o reči koje se čuju. Potpuno isti metod primenjuju u reklamama i video-spotovima na MTV-u koje konzumiramo mi i naša deca: slike se nameću čulima, a da reči reklame, pesme ili poruke nismo pošteno ni čuli ni o njima razmislili. Ono što vidimo ne dozvoljava nam da čujemo.

U Bibliji, koja se obraća ljudskoj savesti i razumu, umesto da podilazi ljudskim čulima, važnije je slušati nego gledati. Božije reči i razum vezani su najčešće za ono što se čuje, i zato slavna lozinka jevrejstva i počinje sa "Čuj, o Izraele, Gospod je Bog, Gospod je jedan" (5. Mojsijeva 6:4). Naprotiv, u većini evropskih jezika, glagoli poput videti, uvideti, progledati, sagledati znače ne samo vizuelnu percepciju, već i misaoni proces razumevanja i shvatanja. Ne zaboravimo da se Bog Biblije Jevrejima i drugim narodima ne otkriva spektakularno, nego REČIMA:

"Glas od reči čuste, ali osim glasa lika ne videste." (5. Mojsijeva 4:12)

To u velikoj meri objašnjava i drugu zapovest, koja osuđuje svaki materijalni prikaz Boga koga "niko ne vide nikad" (Jovanovo jevanđelje 1:18). On se odriče agresivnog predstavljanja svog veličanstva ljudima zato da nas ne bi zapanjio, osvojio, zaprepastio, već nam progovara glasom koji se obraća savesti, i navodi nas da razmišljamo i odlučujemo.

Zato se ožalošćenom i klonulom proroku Iliji Bog ne otkriva ni vetrom "koji brda razvaljivaše i stene razlamaše", ni zemljotresom, ni plamenom, nego glasom "tihim i tankim" (1. Carevima 19:9-13). Premda ima i lažnih čuda zvukovnog tipa, Bog ne manišuliše ljudskim čulima, nego se obraća njihovoj savesti rečima i mislima. Ne zaboravimo, u početku beše Reč, i Reč beše u Boga i Bog beše Reč.

Dostojevski ističe da je osvajanje čovekovih čula čudom napad na njegovu suštinsku slobodu izbora i slobodu da voli. Jer Hristos, kaže Dostojevski, a kaže i Biblija, nije želeo da čuda pretvara u senzaciju, kako ljudi ne bi verovali u njega zato što je moćan. "Ti si želeo slobodnu ljubav čovekovu", kaže Inkvizitor Hristu:

"Mesto da ovladaš ljudskom slobodom, ti si je još uvećao, i opteretio zanavek njenim mukama duhovno carstvo čoveka. Ti si poželeo slobodnu ljubav čovekovu, da slobodno pođe za tobom, zanet i plenjen tobom."

Međutim, u provokativnom intervjuu koji je dao Benu Stajnu, Darvinov rotvajler Ričard Dokins odgovara na neobično pitanje: "Zamislite da umrete, a onda, kad se probudite, ugledate Božije lice; zamislite da Vas tada on pita: 'Ričarde, ja sam tebi dao lep život, na svojim knjigama si lepo zaradio, a ti si svašta govorio protiv mene'; šta biste mu rekli?" Na to Dokins odgovara: "Navešću ono što je o tome rekao Bertran Rasel; on bi rekao: 'Gospodine, zašto ste se toliko trudili da se sakrijete?'" (dokumentarni film Expelled – Intelligence Not Allowed)

Dakle, Ričard Dokins smatra da racionalnom čoveku nedostaju materijalni dokazi za Božije postojanje. Dokins traži opipljivo očitovanje Boga, traži da ga činjenice prisile da veruje, da ga sateraju u ćošak logike i stvarnosti. No, da li bismo Hrista mogli da volimo zbog Njega samoga, zato što je takav, makar bio samo proizvod naše mašte? Da li bismo ga pre zavoleli zato što je moćan, jak, čudotvorac, Supermen, što može da siđe sa našeg krsta? "Siđi s krsta, da ti verujemo..." Jer krst je ličio na poraz, na nemoćnog Boga, na slabost, na ljudsko ograničenje, na smrt – na sve osim čuda.

Međutim, za onoga ko traga za istinom, Hristos na krstu je očitovanje najveće snage Božije – snage da podnosi patnju, poniženje, nepravdu i laž ne bi li čoveka sačuvao od razorne snage sotoninih argumenata, koji Boga proglašavaju čovekovim krvnikom.

Apostol Pavle pak kaže da je vera "tvrdo čekanje onoga čemu se nadamo, i dokazivanje onoga što ne vidimo" (Jevrejima 11:1). Odnos između čoveka i "Boga koji se krije" mora da se uspostavi ne u čulnoj sferi, kroz prisilno i neizbežno suočavanje sa jačim od sebe, već u umnoj i emotivnoj sferi, u kojoj čovek slobodno razmatra informaciju, ocenjuje je i preispituje istovremeno racionalnim i emotivnim delom svoje ličnosti.

simon-vracar-1-7Upravo nam "skrivanje" Božije (mada Pavle u Rimljanima 1:20 tvrdi da se njegova sila i veličanstvo vide "na stvorenjima" "da nemaju izgovora") daje prostor da možemo mirno i bez straha od natprirodnog, i time nadmoćnog i pretećeg – ili prihvatiti ili odbaciti Boga i celokupni poredak sveta koji Njegovo postojanje podrazumeva. Upravo je takav nevidljivi Bog, za koga je, kako kaže R. Dokins, suviše malo dokaza i "gotovo nemoguće da postoji", potreban da bi taj isti intelektualac, kao i milioni slični njemu, mogao svojevoljno i svesno izabrati ateistički pogled na svet, na temelju ne samo "elegancije" darvinističkog objašnjenja porekla života, već i na temelju lične preferencije. Na planeti Zemlji i oko nje postoje indicije koje hrane i veru i sumnju, i dobro je da je tako, kako bi vera ili nevera, u konačnom smislu, bila pokazatelj naših želja i očekivanja.

U nedostatku definitivnih i jednoznačnih dokaza za i protiv postojanja Boga, stvarnost je za nas prečesto zagonetka koju odgonetamo po tumačenjima koja su donekle već upisana u nas, baš kao što najčešće tumačimo sopstvene snove. Svet je, nažalost, u velikoj meri i za većinu ljudi, ono što žele da bude, projekcija njihove svesti, ne ono što on zaista jeste – čak i za naučnike, jer, kako iskreno kaže prof. Džon Lenoks sa Oksforda, Dokinsov oponent, ideologija uvek prethodi nauci. Svi naučnici žive i rade težeći da dokažu svoje ili tuđe hipoteze. Zašto su se za njih opredelili?

Epifanija na Krstu (otkrovenje Božije moći da bude slab), bilo da je shvatamo kao legendu ili kao istorijsku činjenicu, ipak je dovoljno Božije očitovanje za svakog od nas, pa i za Ričarda Dokinsa, dovoljno da se prema njoj odredimo, prepoznavajući u njoj istinu o čoveku i svetu ili je odbacujući kao za evoluciju nerelevantnu ideju. Nevidljivo čudo ljubavi prema Bogu sastoji se u tome da Hrista najpre zavolimo, zatimo poverujemo, a potom se njegovo biće, njegov duh, utelovljuje u nama samima ("da se Hristos useli u srca vaša", Efescima 3:16-19).

simon-vracar-1-10Kada nas, međutim, zatekne nekakvo spektakularno ukazanje "boga", svetog bića ili duha, tada u savesti i svesti nema više prostora za razmišljanje, premišljanje i odluku. Natprirodno koje se nameće čulima mora da se prihvati kao čudo. Tako je priroda čuda, Božijeg ili đavolskog, neposredno vezana za velika pitanja slobode verovanja i savesti, kao, uostalom, i za pitanje postojanja zla i patnje u svetu. Jer, često Božije ćutanje i nekažnjavanje ljudskog zla proističe upravo iz poštovanja naše slobodne volje (koja se opredeljuje za ili protiv Boga), a time i iz odbijanja Božijeg da ljude osvoji prečicom čuda.

Stoga već ovde možemo da ustvrdimo jedno: da se Božiji karakter suštinski ne prepoznaje kroz natprirodna otkrivenja, makar stvarno bila od Boga, i da veoma često upravo insistiranje na čudu kao dokazu predstavlja razlog za sumnju da je čudo uopšte – od Boga.

Time ne poričemo da Bog čini čuda, već tvrdimo da nije zlato sve što sija.

Vladimir Radić

 

POGLEDAJTE I OVE ČLANKE!

 

OD ISTOG AUTORA:

 

Broj posetilaca

Danas459
Juče401
Ovog meseca6633
Ukupno2396187

Currently are 78 guests and no members online


VCNT - Visitorcounter